Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Иван Јовић: Теологија филма – светлописање у филму Исцељење

Оцени ову тему

Recommended Posts

АДМИН

Православни филм Исцељење који сте сада видели,[1] а у оквиру теме „Теологија филма и светлописање“, има много тога што захтева објашњавања, улажење у терминологију итд. То одузима време и уме да буде професорски поучно и подучавајуће, што мени лично није никада било пријатно да радим. У сваком случају, морао сам да пронађем неки модел у којем могу сада, после филма, да испричам нешто што се тиче филма уопште, религиозности, теологије и онога што смо ми направили.

Пробаћу сада да у неколико црта испричам оно што сматрам значајним за религиозни филм. Религиозни филм и егзистенцијални филм нису исти већ битно другачији, на начин на који су философија и религија битно другачије. Како то поставити на неке основе а избећи ту врсту замке да то не буде жанр филм и нешто уврежено: то се рецимо у руском филму често јавља – ти поучни вероучитељски филмови типа „буди добар да не будеш лош“ – који онда немају значење васкрсења на крају, већ онај холивудски happy end. Једна од првих замки на пољу религиозног филма, а и теологије филма, јесте да филм не може имати happy end али може призивати васкрсење. То је нешто што мене у основи одређује, кад год радим, саопштавам или желим да саопштим неку истину филмским путем, да покажем да она има своје васкрсење, само је питање да је ми нађемо. Како каже један светитељ: „Држи свој ум у аду и не очајавај“ – дакле, наш ум јесте у аду и ово све што видимо око нас, а што изгледа дисхармонично и хаотично, јесте заиста тако, али оно на шта смо ми позвани јесте васкрсење.

Желео бих да вам прочитам нешто, па онда да то прокоментаришемо: „Има ли наде за човеков опстанак упркос скучености са јасним знацима претеће апокалиптичне тишине? Можда ће одговор на то питање бити пронађен у легенди о осушеном дрвету, лишеном воде за живот, на којој сам засновао овај филм који има тако одсудно место у мојој биографији.  Монах, корак по корак, и ведро по ведро, носи воду на брдо како би залио суво дрво, подразумевајући да је његов чин неопходан и ни секунде не одступајући од уверења у чудотворну снагу своје вере у Бога. Напослетку, он доживљава виђење чуда – једног јутра, дрво је оживело, његове гране прекрило је младо лишће, а ово чудо није ништа мање од истине.“

Можда би било патетично да сам овако почео своје предавање, али ово је цитат из књиге „Вајање у времену“ Андреја Тарковског и нешто што је он написао након филма „Жртва“. Тај филм Тарковски је снимио, захваљујући Бергману, у Шведској, и то је био омаж тренутку када је већ било сасвим сигурно да су његови дани били последњи, када је био у поодмаклом стадијуму канцера. Снимио је тај филм у умирућем стању и нашао суштину свог живота трагајући за жртвовањем, па је отуд тако назвао и филм. Трагао је за одговорима на два суштинска питања која постављамо у животу – питања љубави и смрти. Тарковски је доста разговарао са Бергманом о та два питања, и тај однос бисмо могли додатно да рашчлањујемо у мојој поетици, али оно што је значајно јесте да је Тарковски открио једну битну ствар, а то је да се на питање смрти –  које оптерећује све нас, а и све религије постоје да би одговориле на питање смрти – одговара питањем љубави. Питање љубави опет решавамо одговарањем на питање жртве.

Те две егзистенцијалне ствари, око којих се Тарковски питао, а на које сам се овде ослањао и цитирао ту епизоду са сувим дрветом, јесу у суштини човековог живота и спасења.  Оно преко чега сам пробао да водим дијалог са Тарковским у филму Исцељење јесте то дрво у чијој основи се налази жртва, док се у чину заливања дрвета налази вера. Испод те вере се налази послушност, она је чин вере – да обајаснимо у терминологији значење послушности – она је чин поверења. Питање да ли верујемо у Бога или верујемо Богу се налази у основи приче о заливању сувог дрвета.  Када одгонетамо то питање или стављамо себе пред питање смрти, и љубави наравно, када остављамо себе на жртву одређеном поверењу или вери у нешто – у филму конкретно почињемо тако што монах  полази из манастира узимајући благослов од свог старца, а тај благослов заправо говори: заливај то дрво – то је оно што нас исцељује. То дрво и та вера, непоколебљива вера у Бога као што Тарковски у овом цитату каже, јесте оно што њега исцељује.

Ако поставимо ствари тако да исцељење јесте враћање у целину (што и постоји у самој речи: цело, целина, бити „исцела“) лако долазимо до тога да се исцељујемо (да не звучи превише теолошки или поповски) кроз покајање, оно нас враћа у целину. Наша исповест јесте наша чежња за рајем, наша исповест је наша жеља да се вратимо у првобитну целину. И то је заправо прича овог филма – како да се вратимо у целину. Покајање које се догађа у филму има два дела. У првом делу, који би могао да се назове и магијски, старац долази и каже нешто попут: хајмо да обавимо тај посао – ти опрости, читај молитву и ја водим дете назад кући и све у реду. Такав однос је нешто што ми најчешће имамо са Богом – ја ћу да постим или да прочитам молитву а ти ћеш, Боже, мени да даш оно што мени треба и ми смо онда намирили своје рачуне. Међутим, враћање у нешто што је есхатолошка целина, целина људског бића, не подлаже том трговачком односу већ односу усиновљења.

Шта хоћу да кажем – дечак у овом филму је огледало тог односа између деде и монаха који не види никакву сврху у томе што ће некоме можда механички прочитати молитву и рећи: опростио сам. Филм се прелама оног тренутка када долази глас, онтолошки или есхатолошки, како год, глас детета из Есхатона, из раја, који се обраћа оцу кроз то друго дете. Зашто кроз дете? Ако поставимо ствари да идемо у правцу целине јер сви ми желимо да се исцелимо, сви имамо потребу да будемо целовити, а оно што спаја наше раздвојене делове јесте љубав… Ми сви имамо потребу за љубављу и то што сам ја направио филм је последица моје жеље да ме ви волите и то што причам са вама је мој начин да вам кажем: волите ме. То исто има и онај крајњи злочинац, јер док жртва клечи пред њим и он је удара, он то ради говорећи: зашто ме не волиш, он је изгубио наду да ће тај човек да га воли и из силне жеље да га неко воли – он и удара. Зато што је љубав тај цемент, лепак који саставља наше раздвојене делове.

То враћање у целину је битно јер се у филму јавља кроз три дела. Први део је ембрионални или како сам га назвао – дечја целина – ми смо у почетку у целини као деца. Онда у зрелом добу, како наша снага воље и наша слобода расту, тако се и  ми растачемо на разне делове, науке, људе, и од ембрионалне, дечје целине у зрелом добу  се растворимо потпуно да бисмо у добу старости поново имали жељу за целином (зато старци и личе толико на децу). Имамо тад потребу да се вратимо у есхатолошку целину, не у ембрионалну целину, јер ми морамо да прођемо тај пут распада који је и Христос прошао од Божића преко Великог Петка до Вазнесења – он је заправо прошао пут уцеловљења.

Ако бисмо то пренели на нешто што бисмо звали теологија филма, онда је сценарио ембрионални део филма, па га онда снимате рашчлањајучи га на кадрове, углове и ракурсе – да би се на крају у монтажи поново саставио у нову целину, једну зрачећу целину која заправо доноси уметност и  вредност вишу од оне почетне ембрионе целине. У филму је дечак неко ко означава ту почетну целину, он носи целовитост почетног човека; старац, деда, неко је ко се расточио између наде, жеље, воље, љубави итд. и на крају је монах који је призван да уђе у есхатолошку целину. То су три дела која функционишу у оквиру филма.

И у овој причи о филму постоје три дела – једна је прича о исцељењу, друга је о светлости и трећа је о писању, односно, остављању трага. Светлописање Исцељења је заправо процес исцељивања остављењем светлосног трага иза нас. Када се појави лист на том сувом дрвету, појави се мали сакупљач светлости, појави се нешто што је врло значајно за траг живота – а живот, то је сакупљање светлости. Ту долазимо до тачке светлости у којој се све око нас заправо догађа у сфери светлости. Човек прикупља светлост, биљка својим хлорофилом прикупља светлост, обрађује и шаље назад као кисеоник, а филм, управо зато што је његова суштина прикупљање светлости,  и јесте једна од најутицајнијих уметности.

Филм сакупља светлост, тј. сакупља један концентрат светлости који на крају експлодира у лампи видео-пројектора у коју не можете да гледате, као што не можете да гледате у Сунце. Хлорофил у телу филма јесте камера, она је сакупљач светлости. Као што биљка сакупља светлост и производи кисеоник, тако камера сакупи светлост и произведе уметност. И то је суштина онога што се догађа у свету филма јер је архетип филма ватра – оно што је у почетку било нису покретне слике, већ сенке које су се дешавале око ватре.

Значајан је код човека тај процес сакупљања светлости, важан елемент, јер све што видимо око нас сабира светлост и одашиље је ка нама. Кад је угашено светло, као малочас, ми смо у простору у којем не примамо светлост. Кад човек сакупља светлост она улази у њега и излази у облику музике, у облику ритма. Човек је вибрирајуће биће, то не треба нешто посебно ни објашњавати – јер ритам срца, пулс, крвоток – све се то чује. И када вам неко каже: немаш довољно слуха за мене, он говори да не чујемо довољно његово унутарње биће. Музика коју одашиље човек је заправо унутрашње биће светлости. Када чујете у филму неки такт који вам пробуди зебњу, страх,  нелагоду – то није откриће композитора филмске музике, нису они то пронашли у нама те ритмове – ми смо то чули много раније, музика филмска која нам говори, објашњава, потцртава страх, нелагодност или стрепњу – само освешћује у нама оно што смо одавно чули, тај оркестар који је свирао у нашем бићу.

Трећи елемент који се налази у оном пољу које се зове писање, односно остављање трага, јесте покрет. Покрет је нешто што, заједно са музиком, излази из нас и сви покрети задовољства су хармонични и складни, а сви покрети бола су нехармонични (аритмичност срца, ужас са Мункове слике итд). У тој нехармоничности покрета, у том односу према болу, задовољству, крије се корен нашег односа према лепоти и нашег односа према укусу и ту долазимо до три основна елемента – светлост, музика и покрет; сва три елемента чине филм и сва три елемента чине сваку религију, а литургичност посебно.

И када кажем светлост, ја под тим подразумевам иконичност. И икона, односно фрескопис, јесте заправо прикупљање светлости. Шта друго радимо лепећи златне листиће на икону него привлачимо и одашиљамо ту исту светлост? И појање које чујемо јесте унутрашња страна те светлости, као и што и покрет који се врши током сваког литургичног, односно религиозног чина јесте  део те заједнице светлости и музике.

Ја бих сад изнео још један детаљ који је написао један од мојих омиљених редитеља, Алехандро Ходоровски. Он је цитирао Еја Такату (не знам ко је, али знам ко је Ходоровски!).

„Мочвара није свесна када створи лотосов цвет. Када би себи рекла: сада ћу се припремити и произвести лотосов цвет, никада не би ништа створила. И даље би била мочвара непријатног мириса. Али изненада, у тој густој, мрачној маси, животна сила створи бели цвет. Никада нисмо спремни да стварамо, стварање се дешава кроз нас јер се повинује стварима ширим од личне воље.“ Тај лотосов цвет, у тој тамној мочвари, ја доживљавам као филм – у једној мрачној сали, у којој су заустављења сва наша чула и сви наши покрети сведени на нешто што се догађа дубоко у нама, а што је музика, светлост и покрет…

Овде ћу вам само назначити један део који покреће целу ову причу о светлости, а то је моја лична теорија везана за Сунце. Волим да мислим да Сунце јесте извор светлости, али да оно није светлост. Сунце је сакупљач светлости и оно се понаша исто као Месец који прикупља сунчеву светлост. Дакле, Сунце прикупља нетварну светлост из космоса и одашиље даље.  А светлост се, наравно, даље одбија и одлази у васиону. Када настају проблеми –  када постигнемо ефекат стаклене баше, када више нема циркулације између светла, између Сунца,  Земље и васионе. То је тај ефекат стаклене баште када, уместо да рефлектујемо хармоничну музику, из нас излази бука, уместо да рефлектујемо ту светлост у озон, ми рефлектујемо отровне гасове и затварамо се у себе.

То затварање у себе је неприступачно Богу и тада почиње друга прича коју је Виктор Франкл објашњавао кроз логотерапију и која отвара другу тему, а ја бих сада са овом темом заокружио.

Филозофски филмски фестивал
Скопље, 30. април 2017.

 

[1] Филм можете погледати овде – први део, други део.

теологија.JPG


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протојереј Иван Цветковић, старешина храма Свете Петке у Нишу, одржао је у среду, 6. децембра предавање о Божићном посту у пуној сали Народне библиотеке "Стеван Сремац" у Нишу. Предавање је одржано на иницијативу директорке ове установе, госпође Соње Шуковић.    Звучни запис предавања       Извор: Епархија нишка
    • Од Поуке.орг инфо,
      У емисији ДИЈАЛОЗИ можете слушати други део разговора који је, са теологом Стеваном Јовановићем о улози теологије у савременом свету, водио Иван Миленковић.
      http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/11/26/37743747/Dijalozi, 27.11.2019.mp3 
      Да ли је, с модерним добом и кризом трансценденције, дакле с проглашавањем смрти бога, теологија изгубила предмет проучавања? Теолог Стеван Јовановић одбија овакву перспективу и тананом логичко-теолошком аргументацијом показује у којој мери је говор о богу не само жив, него, по његовом мишљењу, и нужан. С друге стране, Јовановић одбија скореле наслаге теолошког говора и настоји да прокрчи теолошку перспективу која не гуши плурализам погледа на свет, већ их, томе насупрот, поспешује.
        Уредник Иван Миленковић
      РТС
      Стеван Јовановић и Иван Миленковић: Савремени свет и теологија
      WWW.RTS.RS У емисији ДИЈАЛОЗИ можете слушати други део разговора који је, са теологом Стеваном Јовановићем о улози теологије у савременом свету, водио Иван Миленковић.  
    • Од Логос,
      На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“.
       
      Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго.
      Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве.
      На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање.
      Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент.
      Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини.
      На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“?
      Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис).
      У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници?
      Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили.
      Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику.
      Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља.
      На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим?
      Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори.
      Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига.
      Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим.
      Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова.
      Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији.
      „Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Логос,
      На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“.
       
      Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго.
      Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве.
      На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање.
      Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент.
      Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини.
      На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“?
      Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис).
      У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници?
      Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили.
      Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику.
      Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља.
      На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим?
      Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори.
      Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига.
      Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим.
      Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова.
      Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији.
      „Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“
       
      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...