Jump to content
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Света црква прихвата трансплатацију органа, тркива и ћелија, као и све остало везано за здравље човека и борбу са смрћу, с посебном пажњом, разумевањем и неопходном озбиљношћу. У потпуности разуме далекосежност проблема, као и могућност коју трансплатација пружа тако да Црква има огроман дуг према друштву, медицинској пракси, примаоцима и потенцијалним донорима. У овом случају Црква жели да помогне примаоцу, али да  се притом не заборави на поштовање према донору и он да не буде потцењен.     Православна црква благосиља човекову жељу за проширењем граница свога овоземаљског живота, видећи у томе могућност покајања, добрих дела и духовног развоја, испуњење божанског позива:  „Буди свети, као што ја сам свети /Господ Бог твој/” (3 Мојс. 11,44).   Мудрост Светога Писма нас учи да је човек „круна стварања“ - „слика и прилика“ божанске Личности - и у испуњењу своје сврхе он је веза између Створитеља и твари. Човек је одраз Божанског, јер створење казује о свом Створитељу. Најсавршенији дар који је човеку дало беспочетно  и безгранично Биће јесте његова слобода. Слобода је самостални чин воље дат човеку као духовном бићу. Људска личност има право  дано јој од самог Бога да усмерава своју вољу ка прихватању или одбацивању одлука. Све што се односи на живот, смрт и духовну слику човека, подразумева добровољни израз личног става.   Без слободе љубав не постоји, а „Бог је љубав” (1. Јованова 4,8). Бугарска православна црква прихвата донорство, а у пројекцији - трансплантацију, као манифестацију љубави, као врсту алтруизма. Љубав значи несебичну и безрезервну преданост, управо као што је Свемогући у својој неизмерној милости испунио свет благима за све - „Добар је Господ према свима, а Његове милости су на свим Његовим делима“ (Пс 145,9). Донор значи „дародавац“, човек који поклања не само орган, него живот и наду. Донирати значи донети свесну, неприсиљену и слободну одлуку. Донирати значи показати љубав и саучешће.   У људској љубави Свевишњи говори.   Изван слободне воље одлука никад није аутентична. Пристанак је неповредиви чин појединца, израз његовог личног избора. Ето зашто је неприхвативо господарење над туђом вољом која се „подразумева" као да је лична. У овом случају, „подразумевана“ слободна воља изражава интерес, а Црква га одбацује као морално неприхвативо, јер то нарушава пристанак. Не постоји чин давања изван свесног пристанка.   Црква потврђује своје учење да је човек јединствен и непоновиви идентитет: психофизичка веза између његове вечне душе и његовог тела, а не да је тек биолошко биће. Човек није предуслов за себе, јер његово постојање је дар од Бога. Иако је живот дат човеку тако да он има право да га чак и дарује свом ближњему као жртву Свемогућем, људска душа и људско тело припадају само човеку и Богу.   Бугарска православна црква не прихвата да непријављено одбијање треба тумачити као пристанак, јер недостатак одбијања, осим могуће сагласности, може бити последица многих других разлога - као што су недостатак информација, недостатак могућности изражавања воље, и не на последњем месту - недостатак одлуке.   Постоје три основне тачке на основу којих Црква прихвата трансплантацију:   1.Црква је свесна своје хумане дужности према примаоцу који жели да живи, но себе радије  доживљава као заштитника донора који треба да буде слободан у избору, односно да слободно изабере да ли ће постати такав и  дати  свој орган. Црква из било којег разлога или повода неће жртвовати дужно поштовање према донору из потребе да прималац преживи. Наиме, овде би циљ требало да буде добровољно давање од стране донора, а не да се продужи живот примаоца по сваку цену. Прималац прихвата само телесни орган из смртног тела, док донор даје покретом своје  душе, која је бесмртна. Што је душа узвишенија од тела, то је већа духовна корист даваоца  од биолошке користи примаоца, јер је „блаженије дати неголи узимати“ (Дап. 20,35);   2. Приликом давања органа мора се узети у обзир „свесни пристанак“ донора, односно донор мора бити свестан својих поступака или, ако се из неког разлога налази у  можданој смрти,  треба да је слободно и неприсилно дао пристанак за узимање његових органа. Донор увек мора бити давалац;   3. Црква може прихватити трансплантацију само као манифестацију љубави, узајамности или самопожртвовања лишену сваке врсте себичности. Али она их никада неће прихватити ако су израз похлепе и самољубља, отуђујући донора од  самог његовог дара.   У погледу мождане смрти, захтева се тачно испуњење међународно прихваћених критеријума за дијагнозу мождане смрти.   Зато је потребно:   1. Поуздана и јасна констатација узрока мождане смрти;   2. Потврда мождане смрти треба да се донесе на основу постојећих клиничких, инструменталних и лабораторијских критеријума од стране стручне комисије, која има да буде независна од тимова за трансплантацију;   Имајући у виду све напред наведено, следи да је давање органа од стране донора који је пао у мождану смрт, као и трезвен и свестан пристанак здраве особе да дарује свој орган свом сабрату у невољи, акт алтруизма и љубави, и у сагласности је са учењем и мишљењем наше Цркве.   Дужност Цркве је да заштити донорску институцију, њену праксу и чланове везане за  њу  од било каквог могућег оскврнављења, нехотичне дијагнозе или журбе у испуњавању критеријума за мождану смрт, комерцијализацију или договор било које врсте у погледу давања органа, избора примаоцима на основу расистичких критеријума, кршење листе чекања за одговарајућег донора итд.   Закључак   Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија благосиља трансплантације под  следећим условима:   1. Строго и регулисано придржавање основних биоетичких принципа;   2. Одређивање мождане смрти требало би да се врши према строго дефинисаним клиничким критеријумима, путем високо специјализованих инструменталних анализа (ангиографије, МРИ, и др. метода) од стране апсолутно независне (екстерне) комисије. Дијагнозу мождане смрти без спровођења инструменталних доказних анализа Црква не би могла прихватити;   3. Писмено изражени пристанак (воља) донора и његових рођака које органе, ћелије и ткива могу бити узети у случају мождане смрти, а не претпоставка начелног пристанка на донорство;   4. Цео процес клиничке трансплантације треба да буде усклађен и проведен од стране одобрених националних болница за трансплантације које имају поверење јавности и у стању су да обезбеде најбољи начин испуњења процедуре установљавања мождане смрти  и  заштиту права донора проведу у потпуности, и обезбеде највиши степен успеха поступка трансплантације, у интересу примаоца;   5. Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија задржава право измене свога става у случају измене законодавства и закона о трансплантацији.   С бугарског превео, јереј Михаило Станковић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Потребно је да још једанпут, од самог почетка, сагледамо речи које сусрећемо у појањима. Но, најпре треба да кажемо то да се тајна Христовог домостроја пројављује кроз само приношење евхаристијске жртве, али се пројављује и кроз све оно што се пре и после жртвоприношења савршава и изговара.     2. Приношење жртве објављује Његову смрти Васкрсење и Вазнесење, кад се часни Дарови претварају у само Господње Тело, које је васкрсло, и које се узнело на небо.   3. Све оно што претходи самом приношењу жртве, открива чињенице које претходе смрти Христовој: Његов долазак, Његов јавни живот, Његово коначно показање; а оно што се после приношења жртве обавља, открива обећање Оца, као што је Сам рекао, силазак Духа на апостоле, и обраћење народа Богу, остварено њиховим посредовањем, као и заједницу са Њим.   4. Целокупна мистагогија као да представља некакво јединствено тело повести, која од почетка до краЈа задржава своју складност и целовитост, тако да све што том приликом бива учињено или изговорено, даје свој допринос целини. Отуда све химне које се певају на почетку Литургије, означавају први период Христовог домостроја, а оне после њих, читања из Светога Писма и остала појања, означавају следећи период.   5. Речено је, додуше, да постоји и један други разлог за читање Светога Писма и за појање, а то је очишћење и припрема за примање свете Тајне. Али, ништа не спречава да се збива и једно и друго, те да они и освећују вернике и показују домострој Христов. Као што одећа, с једне стране, задовољава потребу за одевањем и покрива тело, а са друге стране, својим изгледом показује занимање, друштвени положај и звање онога ко је носи на себи, тако бива и овде.    Јер, пошто је Писмо божанско и речи које се певају и читају богонадахнуте, њима бивају освећени они који их певају и који их читају; а тиме што су управо те речи изабране и што су баш у том поретку, оне имају и друго својство и довољне су да покажу долазак Христов и Његов живот у свету. Уосталом, то својство нема само оно што се на Литургији пева и изговара, већ и свака радња која се обавља. Па иако свака од тих радњи испуњава неку практичну потребу, она истовремено символише и неко од дела или поступака или страдања Христових; као што су, на пример, улазак Јеванђеља или улазак часних Дарова у Жртвеник, и све друге свештене радње о којима смо на почетку већ говорили, а које сада не помињемо да не бисмо, наводећи изнова сваку од њих, превише одужили своју беседу.   6. Па пошто ствари тако стоје, размотримо сада детаљно целокупну Литургију као икону домостроја Спаситељевог. И то најпре размотримо појања.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Потребно је да још једанпут, од самог почетка, сагледамо речи које сусрећемо у појањима. Но, најпре треба да кажемо то да се тајна Христовог домостроја пројављује кроз само приношење евхаристијске жртве, али се пројављује и кроз све оно што се пре и после жртвоприношења савршава и изговара.     2. Приношење жртве објављује Његову смрти Васкрсење и Вазнесење, кад се часни Дарови претварају у само Господње Тело, које је васкрсло, и које се узнело на небо.   3. Све оно што претходи самом приношењу жртве, открива чињенице које претходе смрти Христовој: Његов долазак, Његов јавни живот, Његово коначно показање; а оно што се после приношења жртве обавља, открива обећање Оца[32], као што је Сам рекао, силазак Духа на апостоле, и обраћење народа Богу, остварено њиховим посредовањем, као и заједницу са Њим.   4. Целокупна мистагогија као да представља некакво јединствено тело повести, која од почетка до краЈа задржава своју складност и целовитост, тако да све што том приликом бива учињено или изговорено, даје свој допринос целини. Отуда све химне које се певају на почетку Литургије, означавају први период Христовог домостроја, а оне после њих, читања из Светога Писма и остала појања, означавају следећи период.   5. Речено је, додуше, да постоји и један други разлог за читање Светога Писма и за појање, а то је очишћење и припрема за примање свете Тајне. Али, ништа не спречава да се збива и једно и друго, те да они и освећују вернике и показују домострој Христов. Као што одећа, с једне стране, задовољава потребу за одевањем и покрива тело, а са друге стране, својим изгледом показује занимање, друштвени положај и звање онога ко је носи на себи, тако бива и овде. Јер, пошто је Писмо божанско и речи које се певају и читају богонадахнуте, њима бивају освећени они који их певају и који их читају; а тиме што су управо те речи изабране и што су баш у том поретку, оне имају и друго својство и довољне су да покажу долазак Христов и Његов живот у свету. Уосталом, то својство нема само оно што се на Литургији пева и изговара, већ и свака радња која се обавља. Па иако свака од тих радњи испуњава неку практичну потребу, она истовремено символише и неко од дела или поступака или страдања Христових; као што су, на пример, улазак Јеванђеља или улазак часних Дарова у Жртвеник, и све друге свештене радње о којима смо на почетку већ говорили, а које сада не помињемо да не бисмо, наводећи изнова сваку од њих, превише одужили своју беседу.   6. Па пошто ствари тако стоје, размотримо сада детаљно целокупну Литургију као икону домостроја Спаситељевог. И то најпре размотримо појања.   Свети Никола Кавасила,  "Тумачење Литургије"     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Поуке.орг инфо
      Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:
      • и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;
      • давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;
      • пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,
      • трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.
      У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"
      Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?
      Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".
      Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.
      Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.
      Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.
      Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."
      Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).
      Епископ бачки Г. Иринеј

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...