Jump to content

Живојин Ракочевић: Јагоде Оливера Ивановића

Оцени ову тему


Препоручена порука

Требало би и ове године садити јагоде, покренути производњу, правити слатко, џем... Морамо бити практични и прилагодити се, мењати навике и не чекати да нас држава види. Далеко је она, а њене бриге су велике”, говорио је прошле године у Осојану, два дана по изласку из затвора, Оливер Ивановић. Око њега окупљени, мало натмурени сељаци, наставници – повратнички свет за чији је долазак у завичај заслужан овај човек.

605_oliver_f.jpg?1531823236

Знао је сваку ситницу њиховог живота, они су му део породице. Зато је одлучио да прве дане слободе подели с њиховом муком и да им каже шта би требало радити. Осмех исти, снага аргумената иста, воља да се буде на своме јача, сигурност у своје ставове непоколебива. Једино је одело за два броја веће. Три године робијања и живота у наранџастом комбинезону начеле су му снагу и приближиле га старости. Отишао је из Осојана, остали су његови сељаци и јагоде које рађају на имањима Радована Репановића и Букурије Салијај.

Јагоде су надживеле Оливера Ивановића.

Пола године је прошло, метохијски повратник чека да му се каже: ко је убио Оливера Ивановића? Он се вратио у своју кућу, јер је – између осталих – поверовао Оливеру. Он је под кишом албанских каменица вратио своју децу у Жач, у Шаљиновицу у Метохију. Камење метохијске деце падало је по Оливеру. Кад су га убили многа деца су на другом месту уписала школу.

Село Грабац је потпуно напуштено. Милијана Магић је тражила неког да узме пса који је годинама чувао њену породицу, па да се одсели. Јавио се неки добри човек из околине Чачка, одвео лепог шарпланинца, Милијана је скинула са зида икону кућног свеца и њен дом је затворен, чини се заувек.

Пре петнаест година између зидова спаљених камених кула и нагорелих рогова који су штрчали у небо дочекала је с осталим повратницима Оливера Ивановића. Примио га је велики број невољника да у црвеној неомалтерисаној кућици направе план за опстанак. Кад су после разговора изашли да нешто кажу, један од албанских новинара, љут и фрустриран напао је повратнике: „Ви сте се вратили на Косово, овде су велики злочини почињени, морате да прихватите да ово није време Слободана Милошевића. Морате да плаћате струју, зашто не плаћате струју?” Викао је на присутне, а само је један проговорио. „Господине, ја ћу сада поћи с вама да ми покажете ваше плаћене рачуне. Уколико их плаћате, а сигуран сам да то не радите, спреман сам да ја да платим уместо вас и то целе године”, одговорио је на течном албанском Оливер Ивановић, и додао: „Можемо да кренемо одмах.” Тада је било живота и борбе, а ово пролеће у Грапцу је дочекала само једна осамдесетогодишња старица.

Поштовање, равноправност и храброст били су део природе овог човека. Албанци су поштовали ту слободу и тај однос заснован на јасној граници која се природно и људски одржава. Зато се национална идеологија која ограничава слободу обрадовала смрти Оливера Ивановића. Његовом смрћу им је лакнуло јер су га морали држати у затвору, био је исувише добар сведок, могао успешно покаже лице пропалог пројекта Косово, био је способан да промени друге.

Убили су га јер би отишао код оног насртљивца и платио његове рачуне за струју.

„Извините, јесте ли ви рођени у том селу”, питали су странци после сваког састанка на ком се разговарало о повратку расељених Срба. То је био редак тренутак поверења заснованог на искреном заступању других. Ту искреност су многи од међународних званичника схватали као наивност. Велики број тих чиновника на високим положајима сматрао је Оливера Ивановића поузданим партнером и пријатељем. Кад су га убили јавио се само понеки тихи глас осуде, безличан и уопштен. Шта они данас могу да ураде? Могу да с различитих места из Брисела, Вашингтона, Москве или Париза оснују експертску групу и истраже ко је убио Оливера Ивановића.

Мера величине Оливера Ивановића огледала се у кратком путу између метохијске сиротиње и градског света у Косовској Митровици. И једни и други су га савршено разумели. Говорио им је где греше и говорили су му где греши. Тај кратки пут је био мера његовог грађанског васпитања и личне слободе која се, за обичан свет, граничила с лудошћу. Доказао је, противно прљавој кампањи негирања и медијском разапињању, да просвећеност има своје косовско лице и да је том животу неопходна заштита. Оливер је робијао – дијалог с Албанцима (странцима) настављао се; Оливер је убијен – преговори су настављени, а један бизарни минут ћутања владе Рамуша Харадинаја поводом његове смрти представљен је као херојски чин оних који тамо „заступају” Србе. Косовски Срби су кратко дефинисали и своју и Оливерову судбину реченицом: „Убише човека!” Проф. др Митра Рељић из Косовске Митровице каже: „Сваки пут кад изађем у град очекујем да га сретнем и видим насмејаног.”

У суботу, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, породица, пријатељи и ледена тишина. У њу је стала празнина протеклих шест месеци, у њој се крију Албанци, странци и српски криминалци који су га убијали осамнаест година и коначно дотукли 16. јануара.

Свом малом дечаку Богдану доносио је јагоде из завичајне Метохије. Кад су га убили схватили смо, и пријатељи и непријатељи, да је јагоде послужио нама и да је платио наше рачуне. У џепу нам звецка понеки сребрњак и остварен ситан интерес, а у устима остаје укус јагода које је засадио у Метохији.

logo.png

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Предавање презвитера Оливера Суботића, свештеника при храму Светог Александра Невског у Београду, на тему: “Значај породичног окружења за духовни лик Николе Тесле”. Предавање је одржано у склопу љетњих духовних трибина у манастиру светог архангела Михаила на Михољској Превлаци код Тивта у недељу 11.07.2021 г.


      Звучни запис предавања

      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, у петак 25. јуна 2021. лета Господњег, представљена је нова књига презвитера др Оливера Суботића "Тесла - духовни лик". Својим благословом и уводним словом вече је отворио Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион. Поред аутора о књизи су говорили ђакон Стеван Јовановић и др Александар Милојков. 
      Повезан садржај:
      Задужбина која афирмише лик и дело Теслиних предака
      Како су родитељи од Тесле створили генија?
      О духовном лику Николе Тесле у Сједињеним Државама
      Презвитер др Оливер Суботић: Духовни лик Николе Тесле и наше време

        Подсећамо, у једној међу првим изјавама о својој новој књизи презвитер др Оливер Суботић је указао да је идеја приликом писања ове књиге била да се што је могуће реалније осветли лик Николе Тесле, не његов научни допринос који је итекако добро познат, већ Тесла као личност, у што је више могуће димензија. Оно што је идеја је да се на основу података и докумената који су аутентични, доступни, проверљиви, његови аспекти личности, пре свега религијски, филозофски погледи, животна етика, ставови о друштву, патриотизам, миротворство итд, разјасне и што детаљније опишу. Идеја књиге је, дакле, била да се уради систематизација све те грађе, да се обухвати оно што до сада није било обухваћено или није било довољно истражено и да се да допринос на овом пољу, подсетио је отац Оливер.     Сама књига се састоји из два дела. Први је историјског карактера, а други део књиге је синтетичког карактера, нека врста парадигме на основу тих података које смо проучили и представља поруку читаоцу, а то је да на основу живота Николе Тесле можемо много тога да применимо у нашем друштву и да побољшамо, не само наш живот, већ и однос према свету који нас окружује, истакао је аутор овог импозантног дела.      Приредио: катихета Бранислав Илић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У петак 25. јуна са почетком од 19ч, у духовно-мисионарском центру Епархије тимочке "Гостопримница", одржаће се представљање нове књиге презвитера др Оливера Суботића "Духовни лик Николе Тесле". Поред аутора о књизи ће говорити ђакон Стеван Јовановић и др Александар Милојков.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Одломак Светог јеванђеља по Јовану, зачало 27, описује дане уочи доласка Духа Светога, које се, по обећању Оца, збива пошто се Син прослави. Писац на врло интересантан начин приказује атмосферу и односе међу људима и њихово препознавање Христа, односно неповерење у Њега које испољавају фарисеји.      Речи Сина Божјег:“Ја сам светлост свету…“ указују нам да управо том светлошћу треба да будемо обасјани да бисмо примили благодат Духа Светога. Та благодат води Цркву Христову у земаљском свету, а светитељи Божји су обасјани светлошћу божанском која их је извела на пут спасења.    Благодат Божја нас води спасењу, слобода би нас можда одвела негде где не треба, неке су од поука које је у емисији „Сведочења“ упутио протонамесник Живојин Кнежевић, свештенослужитељ при Храму Ваксрсења Христовог у Ваљеву.     Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са званичног портала Митрополије црногорско-приморске доносимо текст наше Оливере Балабан, вероучитељице са Цетиња. Наша сестра Оља учинила је каратак осврт на актуелна дешавања са којима је суочена Црква Божја у Црној Гори.      Кад сретнете мајку са дјететом на улици па док покушава да од њега измами жељено понашање, она се послужи реченицом: – Брзо, брзо, ево полицајца, сад ће доћи да те ухапси. Све се у мени борило против те често чујане реченице.   Мислила сам, забога милога, зашто мало дијете плаши полицијом па оно треба да научи да су полицајци ту да му помогну, ако се некада нађе само у невољи. Они су школовани и плаћени да брину о безбједности тога дјетета, а не да се њиховом униформом сије страх у маленој дјечијој души. Таман кад заборавим на ту необичну појаву у друштву, опет сретнем неку маму у парку која још усрдније објашњава дјетету да ако не крене истог часа, доћи ће полицајац да га одведе. Оно што је још чудније, дјеца су реаговала на тог невидљивог страхосијача. Чак ми се чини да је имао далеко већи утицај него ли просјечна бабарога током одрастања нас нешто мало старије дјеце.   Као неко кога прилично интересују необични феномени у друштву, размишљала сам често о томе зашто је то тако. Више теорија ми се мотало по глави. Једна је била да можда људи немају довољно развијену свијест о томе да полиција и војска нису никакве институције мимо народа. Напротив, постоје да би му служиле. Не постоје да би играли улогу некакве власти, већ да би свој народ и земљу чували од оних који хоће да: покраду, убију, преваре, служе се лажима и слично. Одрасла сам у породици у којој се његовала љубав према тим племенитим позивима и научила да су они једнако важни за народ колико и добар љекар или учитељ. Сјећам се чак и да сам једном као дијете прочитавши десет Божијих заповијести у малом црквеном календару помислила да су полицајци и војници они људи који помажу Богу да се његове заповијести не крше. У дјечијој глави је све једноставно па тако ако Господ каже: не кради, не убиј, не лажи, не свједочи лажно на ближњега свога, логично је да овај што би требао да хапси оне који то раде, на извјестан начин помаже Богу, а и људима, разумије се.  У мојој породици се говорило да не може свако да буде војник или полицајац. Он мора да има посебне врлине. Када би баба као човјек од народне пословице у нашој кући изговарала чувене ријечи Марка Миљанова о томе шта је чојство, а шта јунаштво, ја сам мислила: Боже, како је тешко бити војник или полицајац. Он мора да буде човјек мимо свих. Сву ту моју слику идеалног чувара реда употпунила су каснија сазнања из историје о великим јунацима наше прошлости, који су у својству војника или полицајца стајали на бранику отаџбине и врло често голим животом бранили све оно што је нашем народу било драгоцјено: нејач, жене, цркву, гробље, њиву, ливаду, болницу, школу, мост. О, како су то у мојим очима били велики људи. Можда је то био највећи разлог мог чуђења над поступком мајки које човјеком у униформи, било полицајцем или војником плаше дјецу.   Али, као што ми ја баба често говорила: – Немој сине ништа у животу да те зачуди или да помрзиш. Све што те зачуди и што помрзиш, откриће ти се на ружан начин.   И збиља бјеше тако, те и ово моје чуђење, дође на наплату и објашњење.   Не знам шта ме није забољело када сам одгледала снимке на којима се види како седморица полицајаца бјесомучно туку једног младића или када сам чула малољетну дјевојчицу која каже да је док је покушавала да помогне брату добила шаку и палицу по ребрима. Колега новинар који са пуним професионалним правом и улогом од важности у друштву покушава да извјести са лица мјеста добија бибер спреј у очи, ваљда да би му се његов објективни новинарски поглед на догађај „разбистрио”. Мајка којој полиција са кућног прага одводи мужа и два сина, од којих је један малољетан. Старију жену која је претучена док је стајала испред апотеке, у намјери да подигне лијек. И напослетку, о грдна истино, полиција одводи владику и свештенике у глуво доба ноћи, као најљуће злочинце и криминалце и задржава их у притвору. Све се то дешава у данима огромне бруке Црне Горе пред свијетом, који на нашем државном броду открива и заплењује пола тоне кокаина.   Не знам на кога бих прије да се љутим. На полицију која каља образ свему живом и разумном што хода по овој Богом даној љепоти званој Црна Гора? На родитеље који су ме учили да је бити полицајац један частан и одговоран позив, пун жртве и бриге за свој народ? Или на оне мајке што плаше дјецу полицијом јер су унаточ свим мојим наизглед реалним аргументима против тога, оне изгледа ипак биле у праву?   Вратићу се ипак мојој баби и њеном сјајном народно-пословичном духу који је говорио да риба смрди од главе и да ако хоћеш добар ручак риби мораш погледати у очи. Ако су мутне, риба је  поодавно уловљена и није више за јело.   Постоји једна категорија које ми је у овом тренутку можда за мрву жалије од ових неправедно пострадалих у демонстрацији полицијске силе. Жао ми је жена и дјеце полицајаца. Дубоко вјерујем да пролазе голготу стида и очаја због учешћа својих мужева и очева у оваквој незапамћеној срамоти. Жене и дјеца нису криви. Жене су бирале по срцу и по увјерењу да су част, образ и етика оно што води полицијске службенике на њихове задатке, те су тако и вјеровале да ће њихови мужеви сачувати неокаљано породично име. А дјеца? Шта да раде дјеца? Да цио живот буду они чијим очевима мајке плаше дјецу у парку?   Будимо људи, увијек и на сваком мјесту!   Не дајмо оно што је у прошлости, садашњости и што ће ако Бог да у будућности, за све поштене и паметне људе бити светиња.
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...