Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Milan Nikolic

Да ли се, у одређеном смислу, за Зачетог у Дјевиној утроби може рећи да је створење?

Оцени ову тему

Recommended Posts

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало;  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да, то је неспорно. Међутим, када говоримо о самом физичком телу, о зачећу, односно о ,,Зачетом", може ли се то протумачити тако да Зачетог назовемо и створењем?

Свакако подразумевамо да је сама Личност Сина Божијег, Господа Исуса Христа, како каже Символ вере, - нестворена.

Питање овде постављено, односи се на условни смисао створености, јер се односи само на физички смисао Зачетог. Да ли би у том смислу било исправно употребити термин: створење?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Milan Nikolic рече

Да, то је неспорно. Међутим, када говоримо о самом физичком телу, о зачећу, односно о ,,Зачетом", може ли се то протумачити тако да Зачетог назовемо и створењем?

Свакако подразумевамо да је сама Личност Сина Божијег, Господа Исуса Христа, како каже Символ вере, - нестворена.

Питање овде постављено, односи се на условни смисао створености, јер се односи само на физички смисао Зачетог. Да ли би у том смислу било исправно употребити термин: створење?

Мислим да не, јер, самим ти што се оваплотио Он је узео Себи тело за долазак међу људе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Спасење човека могао је извршити једино Бог Творац; у томе је и узрок оваплоћења вечног Сина Божјег, Бога Логоса. Само је Творац, Логос Божји, учи Отац православља, свети Атанасије Велики, оваплотивши се, могао бити спаситељ рода људског победивши грех и смрт. Када би Логос био створ (κτίσμα), и као такав постао човек, онда би човек и надаље остао оно што је био, не сјединивши се с Богом. Јер како би се створ могао помоћу створа сјединити са Творцем? Или, каква би помоћ била сличнима од сличних, када је и овима самима нужна таква помоћ? Када би Логос био створ, како би онда могао Он ослободити осуде Божје и отпустите грех, када је у Пророка написано да то припада Богу? Ко је Бог као Ти, који уклања грехе и пролази безакоња? (Мих. 7, 18). Бог је рекао: земља си, и у земљу ћеш се вратити (1 Мојс. 3, 19), и људи су постали смртни. Зар је онда могуће да створ ослободи од греха (λυθήνοα την άμαρτίαν)? Напротив, од грха ослобађа само Господ, као што је рекао: Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн. 8, 36). И Син, ослободивши људе од робовања греху, стварно је показао да Он није створ, нити један од створова, него властити Логос и лик Очеве суштине (ε’ικών της τού Πατρός ουσίας), јер је и у почетку Отац осудио грех, и Он једини отпушта грехе. Пошто је Логосом било речено: земља си, и у земљу ћеш се вратити, то се, према томе, тим истим Логосом, и у Њему, врши ослобођење и разрешење од осуде[28].

Осим тога, када би Логос био створ, човек би, не сјединивши се са Богом, остао и надаље смртан, јер створ не би могао сјединити створове са Богом, пошто је и њему самом потребан неко који би га сјединио, нити би иједан део твари могао послужити као спасење за сву твар, пошто му је и самом потребно спасење. Да се то не би десило, Бог шаље Сина свог, и Син постаје човек, узевши на себе тварно тело[29]. Када би Логос био створ, какву би помоћ могао указати створовима, пошто би и њему самоме, као створу, било потребно спасење? Али пошто је Логос, будући Творцем, сам постао Створитељ твари (των κτισμάτων), то се Он на крају векова обукао у тварно (το κτιστόν), да би, као Творац, могао обновити и поправити твар. Као што твар није саздала твари (τά κτίσματα), тако се твар (κτίσμα) никада не би могла спасти тварју (ύπό κτίσματος), када Логос не би био Творац. Вера васељенске Цркве зна да је Логос Божји — Творац и Саздатељ свесвега, и то да је Он ради нашег спасења постао човек[30]."

jrwphx.jpg

Догматика, Св.Јустин

Share this post


Link to post
Share on other sites

И то је неспорно, али као што сам већ изнео, тема је о нечем другом и специфичном. Реч је о материјалном као створености.

Свети Григорије Палама употребљава у једном делу тај термин: ,,Које би то створење могло да прими васцелу, бескрајноснажну силу Духа, до Зачети у Дјевиној утроби".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда боље рећи да је Бог учинио створење безграничним.

Није лако разумети и следеће, да је нестворени постао створен да би створени постали нестворени.

Ову тему, заправо, постављам са жељом да нагласим правцату човечност, од крви и меса, нашег Господа Исуса Христа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

  Милане, тему си насловио баш са овим питањем: "Да ли се, у одређеном смислу, за Зачетог у Дјевиној утроби може рећи да је створење?". И добио си одговор управо на ово питање а то је да се за Зачетог у Дјевиној утроби не може рећу да је створење (односно створ, како наводи св. Јустин Ћелијски, а мисли се суштински на исто).

Сада наводиш да је тема заправо о нечему другом, тј. о материјалном као створености и онда наводиш цитат од св. Григорије Паламе да објасниш шта ти у ствари желиш да питаш.

Е сада, погледај реченицу коју си поставио од Св. Григорија (требао си навести ако знаш гдје си то прочитао): "Које би то створење могло да прими васцелу, бескрајноснажну силу Духа, до Зачети у Дјевиној утроби?"

Које би то створење могло да прими васцелу, бескрајноснажну силу Духа, до до Зачети у Дјевиној утроби, је реченица коју ако семантички преведеш значи, које би то створење (изузев Исуса Христа који није створење као што смо горе видјели) могло да прими васцелу бескрајносанжну силу Духа, до Зачети у Дјевиној утроби?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, Milan Nikolic рече

Можда боље рећи да је Бог учинио створење безграничним.

Није лако разумети и следеће, да је нестворени постао створен да би створени постали нестворени.

Ову тему, заправо, постављам са жељом да нагласим правцату човечност, од крви и меса, нашег Господа Исуса Христа.

Значи не може се догматски рећи да је нестворени постао створен, и горе код св. Јустина Ћелијског смо видјели зашто је тако. Ако и даље инсистирамо да је "нестворени постао створен", онда ми једноставно говоримо произвољно, тек тако, без да се ослањамо на Предање.

Ми као створења немамо особине Анђела, дакле ограничени смо просторно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Питање сам поставио због стрепње да се не оде у другу крајност, на пример рећи да наша природа није твар. Ту природу је Господ узео на Себе, постао је један од нас. Копитар је, чини ми се, то лепо разумео.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Milan Nikolic рече

Питање сам поставио због стрепње да се не оде у другу крајност, на пример рећи да наша природа није твар. Ту природу је Господ узео на Себе, постао је један од нас. Копитар је, чини ми се, то лепо разумео.

Копитар то са православног становишта, још није разумио, зато што пише испод јасног објашњења св. Јустина " Bog postaje stvorenje da bi stvorenje postalo Bogom." Још једном, Исус Христос није створење него Бого-човјек и то смо много пута до сада апсолвирали.

Код католичке вјероисповијести је учење о створеним и нествореним енергијама другачије него код Правосланих па да не дуљим о томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 часа, Milan Nikolic рече

Међутим, када говоримо о самом физичком телу, о зачећу, односно о ,,Зачетом", може ли се то протумачити тако да Зачетог назовемо и створењем?

Nisam siguran zbog čega je ovo bitno ?

Možda bi i moglo tako da se kaže kad bi razdvajali stvorenu ljudsku prirodu i nestvorenu božansku. Kad bismo izolovali ljudsku prirodu Hristovu i samo to gledali onda je stvorenje jer je ta priroda stvorena. Ali s obzirom na sjedinjenje te dve prirode u ličnosti Isusa Hrista onda je takav pogled nepotreban.

A možda i nisam razumeo pitanje, što je moguće.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prema ovome što sam ja pronašao o pravoslavnoj hrišcanskoj antropologiji, ne može se reci za Začetog u Djevinoj utrobi da je stvorenje. Ovaploceni Bog je izuzetkom isto na takav način kao što je izuzetkom oboženi čovjek.

Člověk zůstane tvorem, i když se Boží milostí stane božským, stejně jako Kristus zůstal Bohem, když se stal člověkem. Učení o dvou přirozenostech pak odpovídá protichůdný pohyb Boha a člověka.

Čovjek ostaje stvorenjem i kad Božijom milosti postane božskim (obožen), isto kao što je Hristos ostao Bogom i kad je postao čovjekom. Učenju o dvoji prirodjenosti (natura) pak odgovara protusmjerno gibanje Boga i čovjeka. (proizlazi to iz pravoslavnog koncepta sinergije)

https://www.getsemany.cz/node/1930

  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Обиласком цркве Светог Димитрија и Универзитета у Kосовској Митровици, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј завршио је петодневну предваскршњу посету Kосову и Метохији.
      Патријарха Иринеја испред цркве Светог Димитрија у Kосовској Митровици, поред домаћина Епископа рашко-призренскогТеодосија, дочекали су бројни верници међу којима је био велики број ученика из више митровачких школа. -Нисмо ми упали на ову земљу и освојили је и отели од некога. Ову нам је земљу, како каже наш песник Бећковић, Бог даровао и то што нам је Господ даровао, то морамо да чувамо, поручио је патријарх Иринеј.


      Патријарх је поручио да је читавом српском народу потребно јединство у свему доброме, да се не дели као што је то много пута у историји чињено, а преостале Србе је позвао да остану и опстану, нагласивши да тако чувају Kосово и Метохију. патријарх је истакао да Србија и Српска Црква мисле о Србима на Kосову и Метохији и да се за њих боре.

      -Данас се овде спомиње, долази од неких људи, како Kосово треба поделити или неким компромисом решити или на крају, има и таквих нажалост, који сматрају да треба Kосово да скинемо као јарам са леђа. То не говоре паметни људи. То не говоре Срби, то говоре они који само носе име српско а далеко су од свега оног што је српско, поручио је патријарх Иринеј, саопштила је ТВ Храм



      Патријарх је подсетио да је двадесет година живео у Призрену, престоници два владара, и да не може да замисли да "његов Призрен" оде неком другом народу. -Kо поклања кућу своју некоме, него је чува као дар Божји. Kакав је то компромис не знамо још увек. Ми желимо компромис, молимо се Богу да дође до компромиса, али компромис у коме ће Kосово и Метохија остати у Србији, а народу албанском, - ја знам шиптарски народ, а ово после зове се албански народ - да им се да пуно права, достојанства људскога, да имају свој језик, своје право, да се по томе понашају, навео је Патријарх.

      -Земља српска не може туђа да буде него српска, рекао је патријарх Иринеј и закључио: -Оно што се дâ и поклони, то је за сва времена изгубљено.

       
      Патријарх Иринеј је посетио и Универзитет Универзитет у Приштини са седиштем у Kосовској Митровици и разговарао са професорима и студентима. Његову Светост Патријарха, у чијој је пратњи био Епископ рашко-призренски Теодосије, испред зграде Ректората дочекали су бројни студенти на челу са ректором Универзитета проф. др Здравком Витошевићем.
       
       

      -Kао што народ треба да гледа у Цркву тако народ треба да гледа и у вас. Ви сте наша велика нада јер тамо где су цркве и школе ту је место и народу. Мене радује што сам овде са вама,. Ја сам ових дана био и у Штрпцу и у многим местима широм Kосова и Метохије, има нашега народа овде. То је велика нада, мотив и основ и другима који желе да се врате на своја огњишта. Учите марљиво јер што год будете више знања стекли бићете кориснији Отаџбини и народу. Тако гледајте своју будућност - кроз народ и за народ. Тако су радили наши славни преци а ми имамо на кога да се угледамо. Драго ми је што вас видим, знајте да сте велика утеха за наш народ овде и док год постоји овај Универзитет на овим просторима биће и наде и утехе за наш народ на Kосову и Метохији али и за све Србе ма где били, поручио је студентима у Kосовској Митровици Патријарх српски г. Иринеј.

      После разговора са студентима Патријарх је заједно са ректоором проф. др Витошевићем, владиком Теодосијем и студентима ручао у студентској мензи.
      Извор: ТВ Храм
       
      СПЦ
       
    • Од александар живаљев,
      Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије: Неизмерно смо захвални Српској Православној Цркви на ставу о црквеној кризи у Украјини
      Боравећи у Кијеву у својству представника Православног богословског факултета Универзитета у Београду на конференцији на Кијевскoj духовној академији, 26. марта 2019. године потписник ових редова имао је несвакидашњу прилику да разговара са Његовим Блаженством Митрoполитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем, предстојатељем Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије.
      Ваше Блаженство, молимо Вас да благословите све оне који буду читали овај интервју.
      Желим свим читаоцима Божји благослов, здравља и нека милост Божја увек буде уз сваког од нас.
      Ваше Блаженство, до каквих је промена дошло у Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије за време Вашег предстојатељског служења?
      За време вршења црквеног послушања као предстојатеља Украјинске Православне Цркве није било неких значајних промена и измена. Црква традиционално живи својим молитвеним животом, има активну службу у друштву и бави се милосрђем. Ипак, сматрам да је у овом периоду ојачала молитва због оних силних страдања које нам је Господ допустио да преживимо, као што су рат и политичке промене. Такве ситуације нас приморавају да више пажње усмеримо ка молитви. У данашње време свет је веома усложен и неопходна му је молитва. Данас је постало уобичајено да се људи међусобно осуђују и свађају, али веома мало је људи који се моле, који својом љубављу обједињују све око себе и међу собом. То је неопходно данашњем друштву зато што нас грех раздваја, а недостатак молитве чини да грех побеђује. Због тога је наша Црква усугубила своје молитве. Свако од нас је укрепио молитве у том периоду да би њом и покајањем уништили и искоренили зло које се налази у нашим срцима и међу нама и које нас удаљава и од Бога и од других. Стога се увек враћамоо молитви, нарочито у данашње време. Такође, увек помажено онима који пате, нарочито онима који су пострадали у току ратних дешавања. Покушавамо да помогнемо и материјално, али више пружамо психолошку подршку и духовну помоћ, јер је то служење наше Цркве и оно чему нас је призвао Господ.

      Које бисте од догађаја издвојили као најзначајније у току Вашег служења као предстојатеља Украјинске Православне Цркве?

      Могао бих да кажем да је један од таквих догађаја литија коју смо организовали у тешко време међусобног конфликта између Истока и Запада у Украјини[1]. Литија је имала почетак са Истока из Светогорске лавре у Доњецкој области, а са Запада од Почајевске лавре у Трнопољској епархији. Ове две литије су прошле преко
      целе територије Украјине и удружиле се у Кијеву[2]. То је било веома дирљиво зато што су људи ишли током лета, по врућини, многи су се придруживали литији, ишли са децом, чак су и инвалиди сходно својим могућностима учестовали у литији, тј. сви су дали своју лепту (Лк. 21,2-3) у том заједничком молитвеном догађају који је ујединио народ у нашој држави. И када су се учесници литије сусрели у Кијеву на Владимирском брегу тада се није могло без суза гледати на то како су људи телесно уморни од пута, али духовно испуњени и срећни, грлили једни друге и радовали се што могу да се виде и да буду заједно.

      Да ли сте имали прилику да посетите Србију за време Вашег предстојатељског служења?

      Желео бих и имам намеру да посетим братску српску земљу и православни братски народ српски. Они су нам увек били блиски и увек драги нашем срцу, као православни, као Словени и као људи који су такође у тешким условима и временима преживели многа искушења.

      Недавно је Српска Православна Црква објавила свој званични став оцрквеној кризи у Украјини. Kако је Синод Украјинске Православне Цркве оценио тај потез?

      Ми смо примили писмо са тим саопштењем од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и неизмерно смо захвални на том ставу који је Српска Православна Црква заузела. Знате да постоје духовне и телесне болести. У овом случају бавимо се духовним болестима које постоје у нашем народу. Свака болест треба да има прави лек. Не може се болест излечити лажним лековима. Данас постоје покушаји излечења раскола тако што се они озакоњују и придаје им се канонски статус. Расколнике су прихватили без покајања, без духовног исцељења. То није прави начин помоћу којег се лечи раскол. Сви расколи су настали због гордости и амбиција људи који желе власт. Знате да је у нашој Православној Цркви један Предстојатељ – Христос. Ми сви Њему служимо: и патријарси, и митрополити, и епископи, и свештеници – сви смо ми слуге Христове. У нашој Цркви нема тог људског властољубља. Ми, као чланови Цркве, увек гледамо на Христа и на то шта нам Он говори и шта жели да урадимо. То је исправан приступ у Православној Цркви. Политичари нас виде као неку политичку организацију, партију. Код политичара су најважнији овоземљаски принципи. Али у нашој Цркви главну улогу имају Божје заповести, а не људски закони. Наиме, људски закони се мењају, а Божје заповести су вечне зато што је и Бог вечан. Оно што је Бог створио и шта Нам је дао такође је вечно. Зато се трудимо да будемо у заједници за свим православним народима у целом свету. Призивам ка томе све који су зашли у раскол да се присете да је Христос Глава Цркве (Еф. 5,23), да се смире пред Христом и да се поврате у братску заједницу и општење са онима који се налазе у канонској Светој Православној Цркви. Стога, ми од свег срца благодаримо Свјатјејшем Патријарху Иринеју, Светом Синоду и Светом Сабору Српске Православне Цркве на правилном и исправном гледишту који су заузели и које звучи веома снажно и ауторитетно. Такође  сматрам да је тај званични став Српске Цркве приморао многе да се замисле којим путем да иду.

      Ваше Блаженство, српски народ је упознат са страдањем Ваше Цркве. Kакво је стварно стање у Украјини и на какве тешкоће данас наилази Украјинска Православна Црква?

      Нажалост, брига верника Српске Православне Цркве по питању положаја Украјинскe Православнe Црквe Московске Патријаршије је поптуно оправдана. Неки политичари се много уплићу у живот Цркве и покушавају да нас или преведу на своју страну, тј. да постанемо део њихове партије и да се бавимо политиком, или, ако то нећемо, покушавају да нас растерају и лише законских права. Због тога се и доносе нови закони, као, на пример, закон који дозвољава свакоме човеку да се самостално определи којој Цркви припада. Код нас у Цркви се сматра да су чланови Цркве они људи који стално посећују храм, који учествују у црквеном животу, који посте и редовно се причешћују светим Христовим Тајнама – то и јесу чланови наше Цркве. Они, пак, људи који долазе у Цркву једампут годишње, а можда и ређе, они нису чланови наше Цркве. 
      Према новом закону, човеку се даје могућност да се изјасни да је члан Цркве, тј. то не одређује Црква, већ сам човек који може да каже: ја сам члан те Цркве! А у стварности он није члан Цркве, није члан према нашим законима. Због таквог извитоперавања православне традиције многи људи далеко од Ње решавају судбину црквеног објекта. Они се окупљају по селима у неким салама и гласају да одређени храм канонске Цркве присвоје себи. И то се, нажалост, правно сматра скроз легитимним, а у стварности на тај начин отимају наше храмове. Међутим, то није исправно, то не сме да се ради. На тај начин се легализује насилно одузимање цркава. Ми се са тим не слажемо.
      Постоји и закон према којем треба да променимо назив наше Цркве. Ми то не планирамо да радимо, ми нећемо да мењамо назив наше Цркве. Наша Црква се одувек звала Украјинска Православна Црква; ми живимо на територији Украјине, у наше цркве иду Украјинци, па се и зове Украјинска Православна Црква. То што постоји конфликт између неких украјинских и руских политичара, Црква ту није крива. Московски Патријарх и Православна Црква у Русији одвојени су од државе исто као што је Украјинска Православна Црква одвојена од државе. У религијској сфери ми имамо општење, ми се молимо једни за друге, бринемо и помажемо једни другима. То је завет који нам је дао Христос, ми га испуњавамо и испуњаваћемо га.

      Како Српска Православна Црква, као заједница црквених јерараха и верног народа, може помоћи братској Украјинској Православној Цркви и њеној верној пастви?

      Захвални смо на томе што се свештенојерархија Српске Православне Цркве стара за нашу Цркву, на канонској подршци молитвом и речју. Ми се, наравно, молимо за најјаче духовно оружје којим ћемо превазићи сва искушења и све саблазни овога света – за молитву и пост. Молимо вас да нас не заборавите у вашим светим молитвама.
      Николај Сапсај
        [1] Литија коју је током јула 2016. године организовала Украјинска Православна Црква под слоганом За мир, љубав и молитву за Украјину
      [2] Сусрет у Кијеву је био 27. јула 2016. године
       
    • Од александар живаљев,
      Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије: Неизмерно смо захвални Српској Православној Цркви на ставу о црквеној кризи у Украјини
      Боравећи у Кијеву у својству представника Православног богословског факултета Универзитета у Београду на конференцији на Кијевскoj духовној академији, 26. марта 2019. године потписник ових редова имао је несвакидашњу прилику да разговара са Његовим Блаженством Митрoполитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем, предстојатељем Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије.
      Ваше Блаженство, молимо Вас да благословите све оне који буду читали овај интервју.
      Желим свим читаоцима Божји благослов, здравља и нека милост Божја увек буде уз сваког од нас.
      Ваше Блаженство, до каквих је промена дошло у Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије за време Вашег предстојатељског служења?
      За време вршења црквеног послушања као предстојатеља Украјинске Православне Цркве није било неких значајних промена и измена. Црква традиционално живи својим молитвеним животом, има активну службу у друштву и бави се милосрђем. Ипак, сматрам да је у овом периоду ојачала молитва због оних силних страдања које нам је Господ допустио да преживимо, као што су рат и политичке промене. Такве ситуације нас приморавају да више пажње усмеримо ка молитви. У данашње време свет је веома усложен и неопходна му је молитва. Данас је постало уобичајено да се људи међусобно осуђују и свађају, али веома мало је људи који се моле, који својом љубављу обједињују све око себе и међу собом. То је неопходно данашњем друштву зато што нас грех раздваја, а недостатак молитве чини да грех побеђује. Због тога је наша Црква усугубила своје молитве. Свако од нас је укрепио молитве у том периоду да би њом и покајањем уништили и искоренили зло које се налази у нашим срцима и међу нама и које нас удаљава и од Бога и од других. Стога се увек враћамоо молитви, нарочито у данашње време. Такође, увек помажено онима који пате, нарочито онима који су пострадали у току ратних дешавања. Покушавамо да помогнемо и материјално, али више пружамо психолошку подршку и духовну помоћ, јер је то служење наше Цркве и оно чему нас је призвао Господ.

      Које бисте од догађаја издвојили као најзначајније у току Вашег служења као предстојатеља Украјинске Православне Цркве?

      Могао бих да кажем да је један од таквих догађаја литија коју смо организовали у тешко време међусобног конфликта између Истока и Запада у Украјини[1]. Литија је имала почетак са Истока из Светогорске лавре у Доњецкој области, а са Запада од Почајевске лавре у Трнопољској епархији. Ове две литије су прошле преко
      целе територије Украјине и удружиле се у Кијеву[2]. То је било веома дирљиво зато што су људи ишли током лета, по врућини, многи су се придруживали литији, ишли са децом, чак су и инвалиди сходно својим могућностима учестовали у литији, тј. сви су дали своју лепту (Лк. 21,2-3) у том заједничком молитвеном догађају који је ујединио народ у нашој држави. И када су се учесници литије сусрели у Кијеву на Владимирском брегу тада се није могло без суза гледати на то како су људи телесно уморни од пута, али духовно испуњени и срећни, грлили једни друге и радовали се што могу да се виде и да буду заједно.

      Да ли сте имали прилику да посетите Србију за време Вашег предстојатељског служења?

      Желео бих и имам намеру да посетим братску српску земљу и православни братски народ српски. Они су нам увек били блиски и увек драги нашем срцу, као православни, као Словени и као људи који су такође у тешким условима и временима преживели многа искушења.

      Недавно је Српска Православна Црква објавила свој званични став оцрквеној кризи у Украјини. Kако је Синод Украјинске Православне Цркве оценио тај потез?

      Ми смо примили писмо са тим саопштењем од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и неизмерно смо захвални на том ставу који је Српска Православна Црква заузела. Знате да постоје духовне и телесне болести. У овом случају бавимо се духовним болестима које постоје у нашем народу. Свака болест треба да има прави лек. Не може се болест излечити лажним лековима. Данас постоје покушаји излечења раскола тако што се они озакоњују и придаје им се канонски статус. Расколнике су прихватили без покајања, без духовног исцељења. То није прави начин помоћу којег се лечи раскол. Сви расколи су настали због гордости и амбиција људи који желе власт. Знате да је у нашој Православној Цркви један Предстојатељ – Христос. Ми сви Њему служимо: и патријарси, и митрополити, и епископи, и свештеници – сви смо ми слуге Христове. У нашој Цркви нема тог људског властољубља. Ми, као чланови Цркве, увек гледамо на Христа и на то шта нам Он говори и шта жели да урадимо. То је исправан приступ у Православној Цркви. Политичари нас виде као неку политичку организацију, партију. Код политичара су најважнији овоземљаски принципи. Али у нашој Цркви главну улогу имају Божје заповести, а не људски закони. Наиме, људски закони се мењају, а Божје заповести су вечне зато што је и Бог вечан. Оно што је Бог створио и шта Нам је дао такође је вечно. Зато се трудимо да будемо у заједници за свим православним народима у целом свету. Призивам ка томе све који су зашли у раскол да се присете да је Христос Глава Цркве (Еф. 5,23), да се смире пред Христом и да се поврате у братску заједницу и општење са онима који се налазе у канонској Светој Православној Цркви. Стога, ми од свег срца благодаримо Свјатјејшем Патријарху Иринеју, Светом Синоду и Светом Сабору Српске Православне Цркве на правилном и исправном гледишту који су заузели и које звучи веома снажно и ауторитетно. Такође  сматрам да је тај званични став Српске Цркве приморао многе да се замисле којим путем да иду.

      Ваше Блаженство, српски народ је упознат са страдањем Ваше Цркве. Kакво је стварно стање у Украјини и на какве тешкоће данас наилази Украјинска Православна Црква?

      Нажалост, брига верника Српске Православне Цркве по питању положаја Украјинскe Православнe Црквe Московске Патријаршије је поптуно оправдана. Неки политичари се много уплићу у живот Цркве и покушавају да нас или преведу на своју страну, тј. да постанемо део њихове партије и да се бавимо политиком, или, ако то нећемо, покушавају да нас растерају и лише законских права. Због тога се и доносе нови закони, као, на пример, закон који дозвољава свакоме човеку да се самостално определи којој Цркви припада. Код нас у Цркви се сматра да су чланови Цркве они људи који стално посећују храм, који учествују у црквеном животу, који посте и редовно се причешћују светим Христовим Тајнама – то и јесу чланови наше Цркве. Они, пак, људи који долазе у Цркву једампут годишње, а можда и ређе, они нису чланови наше Цркве. 
      Према новом закону, човеку се даје могућност да се изјасни да је члан Цркве, тј. то не одређује Црква, већ сам човек који може да каже: ја сам члан те Цркве! А у стварности он није члан Цркве, није члан према нашим законима. Због таквог извитоперавања православне традиције многи људи далеко од Ње решавају судбину црквеног објекта. Они се окупљају по селима у неким салама и гласају да одређени храм канонске Цркве присвоје себи. И то се, нажалост, правно сматра скроз легитимним, а у стварности на тај начин отимају наше храмове. Међутим, то није исправно, то не сме да се ради. На тај начин се легализује насилно одузимање цркава. Ми се са тим не слажемо.
      Постоји и закон према којем треба да променимо назив наше Цркве. Ми то не планирамо да радимо, ми нећемо да мењамо назив наше Цркве. Наша Црква се одувек звала Украјинска Православна Црква; ми живимо на територији Украјине, у наше цркве иду Украјинци, па се и зове Украјинска Православна Црква. То што постоји конфликт између неких украјинских и руских политичара, Црква ту није крива. Московски Патријарх и Православна Црква у Русији одвојени су од државе исто као што је Украјинска Православна Црква одвојена од државе. У религијској сфери ми имамо општење, ми се молимо једни за друге, бринемо и помажемо једни другима. То је завет који нам је дао Христос, ми га испуњавамо и испуњаваћемо га.

      Како Српска Православна Црква, као заједница црквених јерараха и верног народа, може помоћи братској Украјинској Православној Цркви и њеној верној пастви?

      Захвални смо на томе што се свештенојерархија Српске Православне Цркве стара за нашу Цркву, на канонској подршци молитвом и речју. Ми се, наравно, молимо за најјаче духовно оружје којим ћемо превазићи сва искушења и све саблазни овога света – за молитву и пост. Молимо вас да нас не заборавите у вашим светим молитвама.
      Николај Сапсај
        [1] Литија коју је током јула 2016. године организовала Украјинска Православна Црква под слоганом За мир, љубав и молитву за Украјину
      [2] Сусрет у Кијеву је био 27. јула 2016. године
       

      View full Странице
    • Од Логос,
      У Крстопоклону недељу, дана 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Поповцу.  Архијереју су саслуживали протојереј Александар Вукадиновић, парох поповачки, протојереј-ставрофор Владо Кљајић, парох у пензији и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој Литургијској беседи Архипастир се речима утехе и љубави обратио сабраном народу:

      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан. Крстопоклона је недеља и васцело Православље се данас сећа крсне Жртве, и песмама слави Крст. Човеку је дато да кроз Крст Христов може да доживи Тајну Васкрсењу. 
      У старом времену распињање на крст је била најстрожија казна за злодела. Христовим страдањем крст постаје средство нашега спасења, даје нам се могућност да осетимо тајну страдања и мученичког живота која нам омогућава да схватимо значај Васкрсења. У недељама кроз које смо у овом посту прошли славословили смо тајну Цркве, победе Христове и народа Божијега. Данас у овој недељи која је, можемо рећи, на средини Часног поста сећамо се тајне Крста која нас треба охрабрити да предстојећи ток поста проведемо у жртви и љубави и да созерцавамо тајну Васкрсења. Часни пост нас припрема за тајну живота у Цркви – тајну вечнога живота. Тајна Васкрсења Христовог отворила нам се кроз Његово Страдање, а испунила се и данас на светој Евхаристији. Свакоме од нас је омогућено да приступи тој тајни примајући Тело и Крв Христову. Ту је тајна Живота и Васкрсења, у тој тајни налази се целокупни Домострој нашега спасења. Ношењем крста ми се преображавамо и више нисмо безнадежан народ, него нам се даје нада и отварају нам се врата Раја. Једино кроз крст и Страдање Христово, које ћемо доживети у Страсној недељи, можемо схватити да је то једини пут ка Спасењу – пут којим сваки човек треба да прође. Можда нећемо страдати физички као Господ Исус Христос, али у духовном смислу ми свакако пролазимо Голготу. На Литургији говоримо ”Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”. Управо кроз свету Четрдесетницу требамо очистити душу и срце како бисмо у данима Васкрсења видели тајну Христову - самог Живог Бога и осетили енергије Божије које нам се дају. Распињући се ми дајемо себе другоме, тада показујемо ону Љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Грешни смо људи, странствујемо Богу у овоме свету, не знајући свој пут и не познајући свој циљ. Господ Исус Христос нам открива тај циљ и даје нам усмерење ка преображају нашег бића. Преображајем нашега бића задобијамо чисто срце и гледати духовним очима – како каже аскетска литература. Свети оци су чистили тело и душу како би могли видети Бога. Мноштво је примера дивних угодника Божјих који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну голготског страдања да би видели Живог и Делатног Бога. Бог их је на крају овог земног живота овенчао венцем вечне славе. 
      Као народ Божји, иако су времена тешка и малобројна је наша заједница овде у Поповцу, требамо да носимо Крст Христовог Страдања. Ни једно време у којем смо живели није било лако, али када смо носили Христов Крст знали смо којим путем ходимо – путем преображења и путем наде. Нада никада не сме да ишчезне, Христос Син Божји улева нам наду и даје снагу да носимо свој крст. Није било лако ни нашим прецима који су на овим просторима били пре нас, али су знали своје и градили су овако велелепне храмове. У Цркви Божијој осетили су ту наду и остајали су на овим просторима. Знамо да су времена тешка, наш народ се осипа са ових простора, али верујемо и надамо се да ће доћи нека боља времена и да ћемо се надом и ношењем крста задржати овде и сведочити тајну Васкрсења и Оваплоћења. Требамо превасходно да схватимо да једни са другима морамо да живимо раме уз раме, да морамо носити бреме једни другима јер је то заповест Божија. Често се у нашим селима догађа да комшија са комшијом не прича, брат са братом не прича и влада мржња и нетрпељивост. Морамо да будемо народ Божји, народ Христов. Ако смо народ Божји ми носимо крст Христов и не можемо гледати мане у делима свога брата и комшије. Онда ћемо знати да смо на правом путу, на путу Васкрсења. Онда има наде за овај крај, за наш опстанак на овим просторима. 

      Стога нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Поповцу који свакако треба да буде пример да у заједници можемо да опстанемо и да живимо, да једни другима носимо бреме и тескобу живота. Једне друге да волимо оном љубављу којом Бог љуби овај свет. Нека сте благословени! Амин. 

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Милан Ракић,
      Процењује се да само два одсто људи од целокупне светске популације могу да буду пилоти борбених авиона. Перфектно здравље, издржљивост и одређене менталне предиспозиције су само неке од ствари које се очекују од будућих пилота.
      Жарко је кадет пете године Војне академије, смер војно ваздухопловство, скоро ће бити један од ретких који ће моћи да вам опишу какав је осећај парати небо и звук овим авионом.
      Жарко је родом из Титела и први је пилот у породици Да би неко управљао борбеним авионима, за почетак мора да воли математику. Наиме, пријемни за војну академију састоји се од математике и провере физичке спремности.
      Они који успешно положе пријемни упућују се на Војномедицински институт, где се подвргавају лекарским прегледима који трају недељу дана.
      Међу онима који би да аплицирају влада фама да не смеју да имају ниједну пломбу на зубу. То је, наравно, претеривање, али да се не лажемо, од кандидата се очекује добро здравље, јер у изабране се улаже врхунско знање и много новца. 
      Мајор Ненад Бачевић, специјалиста ваздухопловне медицине, каже да је веома битно да кадети буду здрави у тренутку прегледа, али и да лекари морају да предвиде какво ће њихово здравље бити у наредних 25 година, колико траје летачка каријера.
      Прегледи су ригорзни, јер пилоте очекује физички захтеван посао Потпуковник Душан Крнетић, специјалиста ваздухопловне медицине, објашњава да се са пилотима ради као са врхунским спортистима. "Као што они имају тимове да раде за њих, тако и наши пилоти имају. Прати их тим психолога и лекара специјалиста, током целе године, током летења они су стално под контролом."
      У здравом телу, борбени дух 
      После детаљних здравствених прегледа, следе тестови и разговори са психолозима. Они који желе да управљају небеским зверима не морају да буду само физички здрав.
      Њихова психа мора да буде другачија од већине осталих. Зато се будући кадети тестирају, групно, индивидуално, решавају тестове опште и специфичне интелигенције, као и тестове црта личности.
      Управо ови тестови многе обесхрабре. Нико не воли да испадне глуп ни пред собом ни у друштву. Али заправо то је још једна велика заблуда оних који се плаше да пробају.
      У хипобаричној комори многи осете тескобу Сања Рођенков Милeнковић, специјалиста медицинске психологије, каже да ако неко не прође ове тестове то не значи да је глуп.
      "Ми тражимо поред опште интелигенције и специфичне факторе, оријентацију у ваздуху, апстрактно мишљење са менталном ротацијом, брзина и обим перцептивног резоновања. То су врло специфични аспекти интелигенције", каже Сања Рођенков Миленковић.
      Жарко каже да му није било свеједно када је први пут дошао да полаже тестове.
      "Сваки дан на ВМА од јутра до мрака. Прегледи су ригорозни, четири дана психо-тестови, интервјуи са психолозима, процена наших психомоторних способности, моћ перцепције, меморије. Ти прегледи нису могли да зависе од мене и од мог труда то ме је плашило", наводи Жарко.
      Хумана центрифуга као тест издржљивости 
      Нису ови тестови једино за шта не можете да се припремите. Оног који буде процењен као психички подобан чекају тестови физичких способности.
      Тестирање тела на то како подноси оптерећења великих брзина, захтевних маневара у ваздуху и свега онога што може да вас снађе на око 12.000 метара висине. 
      Ненад Бачевић објашњава да се на одељењу авио-физиологије испитује утицај специфичних фактора летења на њихов организам.
      "Хумана центрифуга, хипобарична комора, уређај за просторну оријентацију испитују толеранцију на те стресове", каже Бачевић.
      Хумана центрифуга, упрошћено речено, тестира урођену способност кандидата да поднесе Г оптерећење. Наиме, приликом извођења маневара, тело трпи одређене притиске услед велике брзине, наглих скретања и земљине силе теже.
      У хуманој центрифуги многи се и онесвесте Бачевић каже да постоје значајне индивидуалне разлике у подношењу Г оптерећења.
      "Ова селекција је од примарног значаја и одређује комплетну каријеру будућег пилота", каже Бачевић. 
      Овде се унапред може знати ко ће моћи да буде пилот авиона, ко хеликоптера, а ко ни једно ни друго.
      У хипобаричној комори се тестира како тело реагује на повећање или губитак притиска у кабини на висини од 15.000 метара.
      Селективно сећање селективног летења 
      Ту проценама и потрази за најбољима није крај. Кандидате који су прошли земаљске машине чека проба на небу – такозвано селективно летење. Можда и највећи баук ових испитивања.
      "Ваздух и летење нису природна средина и нису природан посао за човека. Ти летови служе да проценимо ко може да буде борбени пилот. Од самог избора и селекције кандидата за професију борбеног пилота зависи сутра и успех наше јединице и целог ратног ваздухопловства", каже Бошко Шербеџија, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле.
      Жарко каже да се те селекције слабо сећа.
      "Тог првог лета, сећам се делимично. Доста ствари је остало у мозгу забачено и после тога обрисано. Јер било је много адреналина, страха и свега осталог", каже Жарко. 
      Симулатор летења "Ми процењујемо њихово понашање и поступке не само у авиону, него и ван авиона. Процењујемо њихове емоционалне способности, какве емоције показују током припреме за лет, током лета, интелектуалне способности, моторичке способности и наравно њихову мотивацију да буду борбени пилоти", каже Бошко Шербеџија, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле.
      Храбри, одговорни и помало безобразни  
      А какав је психолошки профил пилота?
      "Изнадпросечни по својим интелектуалним способностима и по цртама личности. Оштроумни, отпорни на стрес, одважни, борбени, истрајни, поуздани, то су црте које упућују на трајну посвећеност овом позиву, каже Бошко Шербеџија, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле.
      "Мислим да се људи са тим геном рађају. То је склоност, ви можете у основној школи да младе људе водите по аеро-митинзима, да им показујете ваздухопловне филмове, 'Топ ган', ако немају тај ген уз сва усмеравања жеље да неког приволимо послу, то не иде. Тај посао није за вас", каже пуковник Славиша Влачић, начелник катедре војног ваздухопловства на Војној академији.
      "Пилоти морају бити дрски, да имају дозу безобразлука да раде оно што раде. Не лете они само тако да би летели. Сутра ће бити укључени у борбена дејства, радити нагле заокрете, неке акције у тиму, појединачно. То је позив који је и колективан и појединачан", каже потпуковник Душан Крнетић, специјалиста ваздухопловне медицине. 
      "Упоран, стрпљив, са високим нивоом самодисциплине, са високим нивоом стечених знања, вештина, то су изграђени људи. Момци, девојке који заврше нашу академију, сматрам их веома комплетним и зрелим у односу на друге из њихове генерације који су пролазили другачији пут", каже пуковник Славиша Влачић.
      Пилоте уче и правилно дисање И зато на овим тестовима не помажу везе. Није битно да ли је неко рођен нa селу или у граду. Да ли је из богате, утицајне или сиромашне, радничке породице.
      Шербеџија подсећа да пилоти управљају изузетно скупоценим средствима, авионима и да би запошљавање неспособних преко везе било погубно.
      "Обука за летаче је скупа и од наше процене да ли су способни, да ли могу да извршавају задатке борбених пилота зависи не само да ли могу да брину о средствима него и њиховом животу и свих нас", каже Шербеџија. 
      Жарко наводи да је он пример да успевају они који заслужују, а не они који имају везу. 
      "Небитно је одакле ми долазимо, из каквих породица, битно је оно шта осећамо и шта желимо и ако се тако покажемо овде, то нема утицаја. Што се моје класе тиче, дошли смо са свих страна. Мало нас је, а покрили смо целу територију Србије, из различитих породица долазимо", каже Жарко.
      Могу бити само одабрани 
      "Општи је тренд у свету да деца воле изазове. Да воле да буду посебна, да се пронађу на посебан начин и себе остваре. За неке ће бити претешко оно што очекујемо овде, такви не би ни прошли, а неки ће рећи дај да пробам, изнад пилота су само космонаути. То је изазов, људи који од стреса праве изазов, е такви су нам људи потребни", каже Сања Рођенков Миленковић.
      Они који су успели и изградили каријеру кажу да би све опет исто урадили.
      "Сва одрицања која су током школовања потребна да би био борбени пилот, све се исплати онога дана када добијете своја крила, летачки знак, звање пилота и кад добијете своју прву мисију и свој први задатак, када полетите и када слетите све оно чега сте се одрицали, за шта сте се борили, надали, буде управо тако", каже Бошко Шербеџија. 
      "Након свега, пошто сам на заласку летачке каријере, могу рећи да сам остварио своје снове које сам имао као дете", каже Бане Крњајић, наставник летења на авиону "миг 29".
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3437094/ko-moze-biti-pilot.html?fbclid=IwAR2j49GlixeSV3g_NufdSqk-dp2l_5lCKtTCoup3d6qD6IcOmi65wtsAX98
×
×
  • Create New...