Jump to content
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом.     Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала!   Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи.   Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре.   Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”.   Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека.   Бар два разлога за поштовање здравствених прописа   Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”!   Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја!   Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза.   Зашто једна кашика?   А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом?   Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају.   За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива.   Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком.   ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере.   При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа.   Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Сјећам се догађаја око несрећног дјечака који је у пожару скоро сав изгорио. Чудом Божијим, кроз натчовјечанске напоре медицине, остао је жив. Далеко од тога да је здрав, и да ће здрав икада бити. Јадник, докле је жив, носиће се са тегобама које му је његова несрећа донијела.     Сва наша јавност, врло живо и ангажовано, пратила је борбу овог дјетета да преживи. Данима је био дио наше стварности; телевизија нам га је свима увела у наше домове. Сви смо се радовали његовом повратку у Kанаду са лијечења из Америке. Слиједили смо сваки његов покрет; увјерени да му је учињено колико се учинити могло. Kао и све, што за извјесно вријеме заголица нашу машту и заокупи нашу пажњу, били смо склони да и ту животну причу оставимо иза себе. Kад, наједном, несрећни дјечак поново ускочи у наше животе, и опет неким својим несрећним поводом.   Шта се десило?   Његове комшије и суграђани били су притекли у помоћ дјечаку и његовој фамилији. Повели су акцију за скупљање новца да би се болница платила. Ви знате да то у Америци није јевтино. Ускоро су му саградили кућу, прикладну за њега. Kао инвалид, везан за инвалидска колица, не би се могао кретати по обичној кући.   Дивних ли људи, помислили бисмо. А нису баш такви, и то је оно што ме је навело на размишљање о нама, о човјеку овога доба.   Наједном, комшије несрећног дјечака дале се на демонстрације. Подигла се велика галама и прашина; страсти се распламсале; сви свима нешто показују и једни друге у нешто убјеђују.   У чему је проблем?                                                                           Поставши несрећом својом познат, дјечак се нашао у средишту интересовања мас-медија. То му нимало није било потребно нити му је икакве користи чинило. Једино што је њему вриједило је мир и спокојство и љубав ближњих. Пошто је мир изгубљен, родитељи су ријешили да се одселе. Изабрали су неко мјесто у Бритиш Kолумбији, гдје је и клима за њихово дијете повољнија. То се није свиђело комшијама и дародавцима. Они су унесрећеним комшијама чинили да би их пред собом имали, да би сваког трена пред својим очима гледали доказ своје “превелике” доброте. Сада, када дјечак оде, нема ни доброте. Поведоше људи акцију да све што су дали, поврате назад. Хоће да се скупљени новац узме, кућа да се одузме, дјечак да се оголи и такав, го и понижен, да иде од њих.   Питам се шта је остало од оне искрене, и истинске, и несебичне љубави и доброте људске, оне доброте која не рачуна да јој се истом мјером узврати. Гдје ишчезе оно Божије и људско, да не зна љевица шта чини десница. (Мт. 8, 3)   Данашњи човјек је себе поставио у центар свијета. Све се врти око њега. И када добро другом чини, себе види у свему – даје да би добио. Свуда неки интерес. Човјек је данас нестрпљив. Не чека да „сутра“ провјери његово „данас“; хоће да види резултат неке своје акције истог момента. Не оставља Богу да Бог суди и награди. Он тражи награду од људи, сада и овдје; да му се пљешће и клањање чини.   Свето јеванђеље упућује нас на чињење без рачуна и интереса. Чусте за богаташа – Христос неће ни име његово да помене – и за убогог просјака – Лазар му је име било. Е, видите, овај богаташ „облачаше се у скерлет и у свилу и сјајно се весељаше сваки дан“. (Лк. 16, 19) Христос не каже да је овај богаташ био лош човјек; не вели Господ ни да је он био немилосрдан ни окрутан; подразумијева се да је он био угледан и омиљен човјек, јер како би, иначе, сакупљао друштво у своју кућу и гостио сваки дан. Што Христос не каже, и што се подразумијева, је то да је он у своју кућу звао оне који њега зваху, и угошћаваше оне који су њега угошћавали. Само се ту нашао један човјек који се није уклапао у његово друштво; то је тај убоги Лазар. Тиме што је богаташ гостио оне који њега гошћаху, и чинио онима који су њему чинили, он није никакво добро чинио. Једино је могао учинити овоме убогоме и дати нешто њему који му не може вратити. Ту прилику да учини добро дјело, богаташ, из најобичније немарности, није искористио.   Управо ту је проблем. „Ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате, и ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци“, (Мт. 5, 46-47) пита нас Христос.   Свакоме од нас пружа се прилика да добро учини. Пред сваким од нас, и то врло често, изазов је у лику некога коме је наша помоћ потребна. Уопште не треба поједностављивати ствари и мислити да се сви проблеми могу ријешити „дријешењем кесе“. Има пуно људи којима је наша материјална помоћ потребна, али је далеко више оних којима је неопходна морална подршка, блага људска ријеч, искрено и добронамјерно интересовање за муке које га сналазе. Већина од нас не зна како се осјећа жена која је, још прије годину дана, док јој муж није био умро, имала за славу пуну кућу гостију, а сада, наједном, када јој слава дође, никога нема ни телефон да јој окрене. Она може да има све, да има свега, чак и сувише, ништа јој не недостаје осим блага и топла ријеч, пријатељска.   Христос нас походи и то увијек у другом обличју: у лику радника, који је посао изгубио, а кућу голему храни; у облику бескућника, који крова над главом нема; у виду сваког усамљеника, којем је људска потпора нужна. Kада год учинимо једном од таквих, самом Христу чинимо.   Онај дјечак, са почетка ове приче, имао је два страдања. Прво страдање – пожар у коме је скоро сав изгорио, и ово друго страдање, које му је пуно теже – када сагоријева на ватри људске злобе и себичности. У оба страдања Христос је састрадавао с њиме. Господ ће питати његове ближње како су се према њему опходили. И ми ћемо бити питани за сваку прилику када смо Христа, у лику потребитог, ближњег, пред собом имали, како смо на тај изазов на доброту одговорили.   „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“, (Мт. 25, 40) опомиње нас Господ.     Извор: vasilijeprotatomic.com
    • By Логос
      Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија, парох у пензији парохије Свете Тројице СПЦ у Ротердаму, поручио је верном народу окупљеном на Светој Литургији у Недељу крстопоклону 22. марта 2020. године:    Звучни запис беседе     „Налазимо се у процепу времена када се сав свет с правом страшно уплашио. Али, тај страх не треба да буде толики да убије веру у нама да је Господ наш спасилац! Немојте да вам страх убије мисао и молитве, када читате и слушате ове страшне вести са свих страна. Људи су уплашени због свог маловерја, а посебно овде у свету где је народ већ изгубио веру.   Кад се нађете у великом страху, који ради у срцу вашем и у памети вашој, онда вера посустаје. Кад се уплашите, више нисте оно што сте били. Изгубили сте оштрицу своје вере која је јача од свега. Ако у паници и очају изгубимо молитву онда смо изгубили све. Зато немојте да вас поколебају вести, немојте да посрнете, него се у светињама поклоните овом Светом Крсту и молите Господа Бога нашег да нам свима да снаге за даље до његовог Васкрсења. Крст страдања Господњега нам је дат да бисмо се окупили са Њим носећи га на рамену своме.     У свим страшним забранама крстом Твојим не бојимо се ничега Господа јер онај ко носи крст – крст ће њега носити и повешће га путем спасења! Молимо се да нам обнови снагу да је имамо за себе и своје ближње и за ово време и место где сад живимо. Да својом храброшћу, а не лудошћу, већ храброшћу у вери Христовој дамо пример онима који су је оставили. Не дајте да вас зло поколеба“, поручио је о. Војислав Билбија.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...