Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Уочи Петровдана, у амфитеатру уз олтар цркве Покрова Пресвете Богородице у Лозници, монах др Павле Кондић одржао је предавање на тему: Велике ране и победе српског народа у Великом рату 1914-1918.

https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=zQ-_1GU_qxY

ПОУЧНО СЛОВО  О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо прилог у оквиру кога можете да прочитате животопис блаженопочившег патријарха српског Павла, погребне беседе Васељенског Патријарха Вартоломеја и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и сведочанство протосинђела Методија (данас викарног Епископа диоклијског), о данима проведеним са блажене успомене патријархом српским Павлом. 
       
       
    • Од Логос,
      ЊЕГОВА СВЕТОСТ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ (световно име Гојко Стојчевић)     Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.   Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.   Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.   У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.   Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.   Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.   Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.   За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.   У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.   Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.     Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.   Упокојио се у Господу, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа.      Извор: Ризница литургијског богословља и живота   
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је 14. новембра 2019. године на свечаности у Патријаршији српској у Београду орден Светог Саве г. Миланчету Милићевићу, привреднику из Београда и великом добротвору Српске Православне Цркве и народа.       У светлости празника Светих бесребреника Козме и Дамјана, који су послушали Христову заповест: на дар примистe, на дар и дајите (Мт. 10, 8), а чији пример својим животом и делом сведочи г. Миланче Милићевић и његова благочестива породица из Београда, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је донео одлуку да одликује тог великог добротвора Цркве и доброчинитеља српског рода орденом Светог Саве другог степена.   Уручујући високо црквено одликовање, Његова Светост Патријарх је истакао да је Свети Архијерејски Синод препознао дела и доброчинства г. Миланчета Милићевића, привредника и узорног православног хришћанина из Београда.   -Ви сте показали велику веру и љубав према Цркви и нашем народу. Изашли сте у сусрет потребама Српске Цркве, несебично сте помагали најмлађе и нејаке. Наш народ каже: рука која даје не остаје празна. Молимо се Господу да помогне да се та изрека потврди и у Вашем животу, како бисте наставили да дајете као и до сада, не само Вашој породици и ближњима, већ свом српском народу. Добра дела која чинимо другима пратиће нас и у овом и у оном животу, та дела су велика и пред људима и пред Богом, поручио је Његова Светост Патријарх.   У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другог степена, додељује г. Миланчету Милићевићу за његову делатну љубав према Мајци Цркви нарочито показану бригом према ближњима и несебичним помагањем изградње и обнове храмова и манастира у многим епархијама Српске Православне Цркве.   Захваљујући Његовој Светости Патријарху и члановима Светог Синода на високом црквеном признању, а својој породици, пријатељима и пословним сарадницима на подршци, г. Милићевић је заблагодарио Господу на обиљу благослова којим је наградио њега и његову породицу.   -Ово признање је само кап у мору доброга што сам примио од Господа. Живети у окриљу Цркве и радити на добробит свог народа - томе су ме научили моји родитељи, а тај завет преносимо, моја супруга Александра и ја, и нашој деци: Магдалени, Маријани и Богдану. Користим прилику да Вас обавестим да смо прикупили средства за два најсавременија медицинска апарата неопходна Гинеколошко-акушерској клиници, речи су г. Милићевића на које нико од присутних није остао равнодушан.    Свечаности у Патријаршији српској, поред породице, пријатеља и пословних сарадника г. Милићевића, присуствовали су и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић; протојереј-ставрофор Милорад Нишкић, на чији предлог је Свети Синод и одликовао г. Милићевића; шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић; управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић; као и представници Информативне службе Српске Православне Цркве и Црквене телевизије Храм.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      О свештенослужитељима наше Епархије који су пострадали у Првом светском рату и о онима који су својим деловањем, упркос тешком положају свештеника у то време, успели да допринесу ослобађању Ниша у Великом рату, говори нам ђакон Далибор Мидић, катихета и архивар Епархије нишке.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Глас

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...