Jump to content
  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  2. Протомајстор

    Протомајстор

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. 



      Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Др Растко Јовић, ванредни професор на Катедри за канонско право на Православном богословском факултету БУ, био је гост емисије посвећене Светом Сави, најбољем изданку српског рода. Приближавајући га данашњем времену, професор каже да Свети Сава није глумио живот, био је оно што јесте и српска црква не може да се замисли без њега. 
      „Трудите се да будете одговорни, слободни људи. Покушајмо да се вратимо себи, размишљајмо, можда се Свети Сава крије међу нама“, једна је од светосавских порука проф. Јовића.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његовог Преосвештенства Епископа моравичког др Антонија (Пантелића) викара Патријарха српског и старешине Подворја Српске православне цркве у Москви при Патријарху московском и све Русије за Српски телеграф о Божићу 2020. године.

       
      1. Као старешина Подворја Српске патријаршије у Москви већ дуго живите у Русији, ако се не варам од 2002. Како се припремате за Божић и колико Срба долази код вас у цркву?
       
      Пре свега, захваљујем се вашим новинама што сте препознали важност да у овим данима божићне радости, али и великих искушења која су задесила целокупно човечанство, кажемо нешто више о представништву наше Цркве у Москви – што би уједно и био превод самог назива „Подворје Српске православне цркве“. Наиме, добро сте поменули да од 2002. године боравим у Москви, као старешина храма Светих апостола Петра и Павла и представник наше помесне православне Цркве при Московској Патријаршији. Слободно можемо рећи да је та 2002. година била преломна, када су у питању односи између Руске и Српске православне цркве, јер је тада обновљен рад Подворја, које је, попут већине храмова у Русији, било затворено давне 1918. године.
      Постоји више датума и празника током године када се велики број наших Срба, који живе и раде у Москви, окупља под сводовима древног московског храма Светих апостола. Поред Васкрса, затим Крсне славе Подворја – празника Светих апостола Петра и Павла, Савиндана и др., и Божић представља значајан дан за нашу заједницу у далекој Русији. Будући да велика већина наших сународника божићне празнике проводи у кругу породице и пријатеља у својој матици, ипак се одређени број Срба окупи и на божићној Светој Литургији. Међу њима, редовни су и представници амбасаде Републике Србије, али и других земаља у којима Срби чине велику већину: Републике Српске (Босне и Херцеговине), Црне Горе и др. Припреме за овај радосни празник укључују и уређење, тј. декорацију храма у духу празника, када украшавамо јелке, јаслице, иконостас...
       
      2. Које су сличности, а које разлике између божићних обичаја у Србији и Русији?
       
      Иако припадамо истој Православној Цркви, наша два народа гаје посебне обичаје, који су резултат вишевековног црквеног живота. Већ сам поменуо да се руски храмови за Божић украшавају јелкама, што није случај и код нас, где централно место, као што нам је то свима познато, заузима бадњак – млади храст или цер. Такође, Руси за Божић немају тако развијене обичаје попут нас: прављење чеснице, припремање печенице, дочекивање полазника (или полажајника), уношење сламе и др. Са друге стране, код Руса се већи део обичаја везује за васкршње празнике – почевши од припремних седмица, непосредно пред Велики пост, и закључно са празником Христовог Васкрсења. Тада они и припремају одређена препознатљива јела: кулич (колач) и пасху (слатки сир), која затим освећују у својим храмовима. Оно по чему су Руси свакако препознатљиви јесу и старе народне песме посвећене празнику Христовог Рођења – тзв. Коледарске песме. Оне су углавном настајале на подручју данашње Украјине, одакле су се преносиле широм Русије. Као и код нас, Божић је и у Русији породични празник, када се припрема богата празнична трпеза. Наравно, ту је неизоставно даривање сиромашних и оних којима је помоћ итекако потребна.
       
      3. Да ли имате податак колико српских цркава постоји у Русији и која је најстарија?
       
      У Русији не постоји нити један храм за који би могли рећи да је „српски“ или да припада Српској православној цркви. Чак и првобитно наше Подворје, које је – већ смо то поменули – постојало све до 1918. године, било је смештено у руски храм Светих Кира и Јована у Москви. Нажалост, овај храм је, заједно са капелом подигнутом у част Светог Саве Првог Архиепископа Српског, био уништен 1933. године од стране тадашње комунистичке власти. То исто важи за данашње Подворје српске православне цркве у Москви и храм Светих апостола Петра и Павла, који је уступљен на кориштење нашој Цркви, а који се налази под покровитељством Његове Светости Патријарха московског и све Русије.
      Све ово никако не умањује чињеницу да су Срби оставили велики траг у историји Руске Цркве и руског народа. Тако је српски политичар и саветник руског цара Петра I Великог, извесни гроф Сава Владиславић Рагузински, непосредно пред своју смрт 1738. године, у Сибиру основао град Троицкосавск, у којем је затим подигао храм посвећен Светитељу Сави. Троицкославск је касније био преименован у град Кјахту, а сам храм су комунисти девастирали и затворили. Због свега овога, учешће Русије у украшавању храма Светог Саве у Београду представља један логичан историјски след и сведочанство вишевековне међусобне подршке наша два братска словенска народа.
       
      4. Да ли се и колико овај Божић разликује у односу на претходне с обзиром на пандемију короне која је продрмала цео свет?
       
      Пандемија вируса корона која је задесила цели свет, погодила је све људе – без обзира на боју коже, веру или неке друге културне разлике. Да нико није имун, показала су и трагична дешавања унутар наше Цркве, када су се од последица изазваних вирусом корона, у свега неколико дана упокојили Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а нешто раније и Епископ ваљевски Милутин. Најрадоснији хришћански Празник над празницима – Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, широм васељене је обележен на најскромнији могући начин, без присуства верника и уобичајених свечаности. Сагледавајући тренутну ситуацију у свету – како у Србији, тако и у Русији – и прослава Божића ће бити ограничена на ужи круг породице и наших најближих сродника. Међутим, ово нипошто не сме умањити значај самог празника или, недај Боже, довести до тога да паднемо некакву депресију. Породица, као Црква у маломе или домаћа Црква, може и мора да нас ојача, нарочито у данима радости празника, како бисмо одолели свим искушењима и пребродили ову пошаст светских размера.
       
      5. Какву поуку можемо да извучемо из свега што нас је задесило последњих месеци?
       
      Сведоци смо великих технолошких и научних достигнућа, која су у многоме олакшала живот људи на Земљи. Тако су и разне болести, од којих су генерације и генерације пре нас страдале и умирале, данас излечиве, и то захваљујући само једној вакцини. То нас је довело до тога да смо се превише опустили, сматрајући да је за сваку болест могуће купити одговарајући лек. Да је то заиста тако, показало се и у примеру најновијег вируса корона, који се невероватном брзином проширио по целом свету, изазивајући страх и панику. Узимајући у обзир неоспориву чињеницу да утиче на целокупан организам – од бубрега, преко плућа па све до мозга, као и да може довести до фаталног исхода – тј. смрти, све то говори о озбиљности са којом се треба односити према овом вирусу. Време које је потребно за његову инкубацију, али и за опоравак, свакако да оставља последице, не само по тело, већ и на људску психу. О томе у својој књизи „Теологија болести“, православни богослов Жан-Клод Ларше каже: „У многим случајевима болест представља духовно искушење које ангажује читаво наше биће и нашу егзистенцију“. Ако смо се нашли у карантину и изолацији, без контакта са другим људима, сигурно је да ћемо због тога сносити и одрежене психичке последице. То нам говори да опоравак људи који су прележали овај вирус, не зависи само од медицинских радника, већ и од разговора и поука од стране духовних лица. Преко индивидуалних случајева, вирус корона је за веома кратко време постао глобални проблем, за чије сузбијање, или боље речено искорењивање, све земље света морају уложити велики напор. Светли пример јесу вакцине на којима раде многи научници и медицински радници из више земаља.
       
      6. Осим што сте свештено лице, ви сте на неки начин и наш амбасадор у Москви где предајете на Руском православном универзитету. Можете ли да нам кажете нешто више о томе? Који је најцењенији српски светац кога поштују и Руси?
       
      Годину дана након постављења на место старешине обновљеног Подворја у Москви, од стране Светог архијерејског сабора Српске Цркве, постао сам предавач на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова у Москви. Фунцију предавача и управника катедре за предмет Литургијско богословље сам обављао све до избора на место декана Филозофско-богословског факултета поменутог Универзитета. Рад са студентима и њихово интересовање за историју Српске Цркве и нашег народа, увериле су ме у јединство православне вере и љубав наша два братска народа. Већ сам поменуо да су многи виђенији Срби оставили велики траг на тлу Русије, због чега су постали неодвојиви део руске црквене и националне историје. Тако су, например, српски монаси учествовали у градњи Тројицког храма, који су у Тројицком манастиру нашли уточиште након битке на Косову пољу 1389. године. Подсетићу да се у овом храму чувају мошти једног од напоштованијих руских светитеља – Преподобног Сергија Радоњешког. У редакцији житија овог Божијег угодника учествовао је и српски учени монах Пахомије Србин. Занимљив је и тај податак да је 1404. године, Московски кремљ добио и свој први сат, који је у непосредној близини Благовештенског собора подигао познати светогорски монах српског порекла Лазар Србин. Руси поштују све наше светитеље, чија се имена налазе и у календарима Руске православне цркве. Међутим, лик и дело Светитеља Саве сигурно заузима најзначајније место. Култ Светог Саве је нарочито заживео у време владавине цара Ивана Грозног. Управо његовом вољом, у унутрашњости Архангелског храма на територији Московског кремља, под чијим сводовима се налазе гробна места руских владара, насликане су фреске и Срба светитеља: Светитеља Саве, Преподобног Симеона Мироточивог и Светог кнеза Лазара. Једини светитељ, чији је лик два пута насликан у храму, управо је Свети Сава, поновљен у олтару храма, кога је цар очигледно нарочито поштовао. Разлог може бити и тај што је његова бака по мајци, Ана Јакшић (удата Глинска), била српског порекла. Цар Иван је у Москви уступио и земљу за оснивање Хиландарског подворја – јединог српског манастира на Светој Гори.
       
      7. Ви сте, ако се не варам, последњи владика кога је хиротонисао патријарх Павле. Каква вас сећања вежу за патријарха Павла?
       
      Ја сам епископски чин примио 23. јула 2006. године, на Патријарашкој Литургији у Саборном храму у Београду, којом је, уз саслужење 18 архијереја, началствовао Његова Светост Патријарх српски Павле. Налазећи се на месту старешине Подворја, имао сам ту част да сарађујем са блажене успомене Патријархом Павлом, који је у више наврата боравио у званичним посетама у Русији, а самим тим и у нашем храму Светих апостола Петра и Павла у Москви.
      Сећам се једне прилике када сам, будући викарни епископ Његове Светости Патријарха Иринеја, служио помен 2017. године на гробу Патријарха Павла у манастиру Раковици, на годишњицу од његовог упокојења, рекао да је он можда и био ситан растом, али да је био истински духовни горостас. Те речи, које су тада пренели многи црквени медији, можда и најбоље осликавају личност и дело блажењејшег Патријарха Павла. Ми за сада служимо помене за упокојење његове душе, али ће доћи време, у што сам чврсто уверен, када ћемо му узносити молитве као светитељу и посреднику пред Престолом Свевишњег.
       
      8. Руски председник Владимир Путин одликовао вас је у јулу орденом пријатељства. Колико је то важно за вас лично, а колико за српски народ и цркву?
       
      Као што сте већ поменули, 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве.
      Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион.
      Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење.
      Најпосле, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи.
      Налазећи се, ево већ скоро деветнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства.
       
      9. Какав је утисак на вас оставио руски председник Путин?
       
      Председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин је много урадио за руски народ, Руску православну цркву и уопште за Русију. Није било лако испратити све догађаје како би се створио један миран и сталожен прелазак са једне – комунистичке, на другу – демократску власт у земљи. Како време одмиче, сви потези које је тада, али и сада, начинио и чини председник Путин, постају све логичнији и разумљивији. Благодарећи његовој мудрој и исправној политици, како унутрашњој тако и спољној, Руска православна црква је успела да у кратком времену обнови велику већину својих светиња.
       
      Председник Путин је увео једну лепу традицију да сваке године на Божић, посети једну област у Русији, где присуствује божићној Литургији, делећи радост празника са житељима тог места. Мислим да је ово савршен пример једне људске, приземне и хришћанске стране човека, којега, нажалост многи људи на Западу доживљавају као диктатора и тиранина.
      Управо захваљујући иницијативи председника Путина и помоћи Русије, унутрашњост храма Светог Саве на Врачару напокон поприма свој коначан изглед, што довољно говори о величини његове личности.
       
      Мир Божији – Христос се роди!
      Срећан Божић!
       
      Разговор водила: Драгана Петровић, 
      новинар Српског телеграфа
       
      Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом четрдесет дана од упокојења Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, пред вама је текст припреман за гостовање у емисији на руском радију Радоњеж, посвећеној косовском подвигу Митрополита Амфилохија. На молбу филолога Јелене Осипове, предсједника Друштва Руско-српског пријатељства, пренијела сам своје утиске поводом упокојења Владике и поједина сјећања мог покојног мужа Славка Живковића на косовско љето 1999. године.

       
      Видар косовских рана
       
      Одлазак нашег вољеног Митрополита потресао је као земљотрес нашу митрополију, а вјерујем и васељенско православље. Нико није очекивао да ће Владика отићи. Мада када пажљиво погледате његове посљедње дане на земљи, можете осјетити да се он за упокојење на неки начин припремао. Тих 20-ак дана у болници били су једини предах у његовом 83-годишњем животу. Намучени уморни Владика одморио је своју племениту душу и тијело.
      Његова посљедња бесједа коју је упутио пастви са болесничке постеље на дан Апостола љубави, 9. октобра била је његова опроштајна бесједа и посљедње слово својим чедима – Љубите једни друге! Оно на шта је читавог живота позивао. Прије свега, сопственим примјером.
      Наша Митрополија Црногорско-приморска, Српска православна црква, васељенско православље у жалости је за Митрополитом, који није био само водећи теолог свијета, научник-богослов свјетског гласа, педагог, поета, духовник, молитвеник, аскета, трудбеник – у сваком смислу те ријечи – него је био Човјек, свечовјек – како рече Матија Бећковић, Васељенски Амфилохије – како га је назвао други морачки поета Богић Булатовић.
      Владичино упокојење уздрмало је сваку хришћанску душу која је осјетила његов благослов. И сви – без изузетка – који су се поклонили Његовом часном лику и дјелу – а ријеке вјерника ових дана теку криптом саборног храма – сви исто осјећају – његову светост. Његове руке трећег дана на одру биле су меке и топле, руке којима је  грлио читав свијет – руке којима је градио цркве и манастире, којима је подизао духовност Црне Горе и зидао храмове људских душа. Он – највећи задужбинар људских душа кога је дала наша Црква. А то ће вријеме показати! Прије њега наше вјерско сјећање не постоји, бар не за моју генерацију и многе друге.
      Истим тим топлим и неимарским рукама, он је сакупљао остатке мученика по Косову, омивао им главе и сахрањивао оно што је остало од њихове плоти. Када је Косово послије Кумановског споразума остало на милост и немилост Шиптарима, једина свијетла тачка, једини зрачак наде остављеном народу, био је он. Он на Косову – грдном судилишту – неуморно даноноћно обилази преостали српски живаљ по забитим домовима. Доноси храну, пири ватру, грли, отире сузе мантијом, улива наду, духовно и материјално кријепи усамљене мученике који су остали на својим огњиштима захваљујући његовој жртви.
      Косово за које се борио читавим својим животом. Године 1982. био је један од само 21 потписника апела за одбрану Косова и Метохије. А ко је за Косово, он је за Царство небеско, он је за вијенац небески, он је за крст – за Христа! Косово је мјера постојања или непостојања. Косовом се бива вјечан! Владика наш – чувар Пећког трона је живио Косовом, јер је живио Христом. „Косово није географија. Косово је животни став и опредјељење, начин, истински начин постојања“, његове су ријечи. Увијек је на скуповима, славама заводио и пјевао „Јечам жела“, онако како је она пјевана до Другог свјетског рата, с поруком из пјесме „Да се војска на Косово врати!“
      Онога дана када су га спустили у раку крипте Храма Христовог васкрсења, покрили су га његовом морачком земљом, и мученичком јасеновачком и косовском – којој је дао читавог себе! Он – нови косовски мученик и витез! Да ништа није урадио, него што је оставио Љетопис новог косовског распећа довољно је за један људски живот.
      Ноћ уочи бомбардовања, Радио Светигора је са шесточасовног емитовања програма  кренуо на двадесетчетворочасовно емитовање. У радију све аматери, радио тек у повоју, а одједном треба учетворостручити снаге. Радила су само два тонца. Мијењали се на дванаест сати. Али благословом се чудо Божје постиже. Владика је слушаоце укријепио једном бесједом, поред осталог, цитиравши ријечи патријарха Гаврила Дожића: „Ако ћемо да живимо, да живимо у слободи! Ако ћемо да мремо, да мремо за слободу!“ То је била девиза коју је сами Високопреосвећени свједочио својом вјером, својим дјелима и животом. Он је живио у Христовој слободи, у слободи од гријеха – испуњен благодаћу Духа Светога. Живио у истини и правди Божјој. Дисао Косовским завјетом и опредјељењем! И није се плашио ничега! Света душа. Чега да се плаши Христов војник! О тој неустрашивости свједочили су сви који су били с њим на Косову. Он је чак када су га упозоравали на опасност говорио: „Па куд ће љепше, него умријети на Косову!“ Знао је да каже и ово: „На њему се губи један свијет, а добија други.“
      Мој муж блаженог спомена Славко Живковић, први главни и одговорни уредник Радија Светигора, на Косову је био 1999. године као извјештач и да се нађе владици при руци, поред јеромонаха Јована Ћулибрка, свештеника Радомира Никчевића, монаха Павла Кондића, Миладина Кнежевића и многих других. Као главни уредник радија није дозволио никоме од новинара да иде на тако опасан задатак, него је сам преузео ту одговорност. Кад се све завршило, мало је причао о Косову. Једном у возу враћајући се из Београда, десет година послије тих страшних мјесеци, у купеу са нама је била нека жена, која је, како се испоставило, била сестра оне Олге којој су Шиптари ножем проболи срце…
      Ћутао је Славко о Косову. Ране се не откривају! Али је знао понекад да исприча понеки детаљ, бљесак неке слике. Када је Владика једнога дана кренуо у редовни обилазак српских села, Славко је истрчао за њим. Владика му је руком дао знак да се врати, рекаши му: „За мном нема ко да плаче, а за тобом има. Врати се! Идем сам!“ Те реченице сам се сјетила оне вечери на Цетињу кад је Владика посљедњи пут лежао у свом престоном граду, на одру у Богородичиној цркви Цетињског манастира крај кивота Светог Петра, лијеп, бијел, свечан, достојанствен, силан, силан побједом – смрћу смрт уништивши. Сјетила сам се како је рекао да за њим нема ко да плаче. А читава црква је те вечери плакала, колоне вјерника које су, упркос забранама, притицале из свих крајева, његова безбројна чеда – сестре монахиње и браћа монаси. Сви су плакали за добрим оцем својим, дјеца и старци… Али нису то биле сузе очаја. То је била радосна туга јер сви су знали да се треба радовати јер смо добили још једног заступника пред Господом!
      Али тешко је несрећном људском бићу кад остане сам, кад му се узме оно најдрагоцјеније, кад му се пољуља темељ, измакне стуб, бићу које није имало никаквог додира са религијом прије Владике и мимо Владике. Више ништа није исто, нити ће бити! Владика нам је оставио све, све што је свакоме требало, како рече његов синовац Јован… Никоме ништа уз њега није мањкало.
      Друга косовска слика коју је Славко испричао, а и Владика је често пута помињао, јесте сљедећа: На Савиним Водама тражили су тијела убијених да их Владика достојно сахрани. У једном потоку су нашли два леша у фази распадања. Владика је касније говорио како нигдје и никад није видио таквих и толиких црва, Боже ти опрости, као у остацима људских лешева. Један труп је био без главе. „Ја сам пошао“, прича Славко, „да тражим главу. Нашао сам је. Педесетак метара ниже. Кад сам је донио Владици, он је с усхићењем почео да благодари и да милује главу – Благо мени данас! Био је срећан што смо саставили труп с тијелом како би достојно опојао мученика, како заслужује. Срећан што је омиловао дубоку рану и што ће извршити посљедњу дужност на земљи. А ја, ја сам побјегао у страну, моја утроба није могла да поднесе страву, мрак људског безумља, ум у аду.“ О том сакупљању распадајућих лешева свједоче и фотографије које су обишле свијет… а такве слике ужаса тих љетњих мјесеци на Косову биле су свакочасовне… Својим је рукама чувар Пећког трона сакупљао заклани народ Метохије. Гдје год је чуо да су недјељама остајали убијени Срби, силоване и убијене дјевојке по кућама, подрумима, њивама, владика је хитао да их опоје и сахрани.
      Колико је таквих мученика сахранио, пажљиво сабрао остатке лешева, излажући се  великој опасности да буде убијен или киднапован! Богу је захваљивао за свако тијело које су успјели да пронађу и опоју. До њих су долазили уз јаку оружану пратњу КФОР-а, уз звиждање метака, псовке и вријеђање Шиптара. Ништа Владику није могло спријечити да прође и посред сјени смрти само да испуни мученику последње његово право на земљи – да буде људски сахрањен. Међу тим опојаними сахрањеним несрећницима бивало је и муслимана. „Ваљда се Алах неће наљутити што смо их сахранили по православном обреду“, говорио је Владика. Као што се ни наш Господ није наљутио кад је владика узео Марицу Мирић и сахранио је у Пећкој патријаршији: „Она је мученица“… И Марица и Олга, и Харитон и Стефан, и сви косовско-метохијски мученици чије је кости Владика сабрао и опојао први ће га дочекати горе, како рече професор Софија Милорадовић. А он сам, будући косовским мучеником, задобио је вијенац славе, опредијеливши се за Царство небеско јер се истински и прави живот задобија христоликом жртвом, како је сам  проповиједао. Отишао је и спознао и посљедњу тајну – тајну смрти, коју је можда најљепше дефинисао над одром књижевника Данила Киша: „Мјера патње је мјера знања, смрт је најдубља патња, али она је и цјелосно смирење људског бића, зато дарује и најдубље познање овостраних загонетки и оностраних тајни.“
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник силаска Светог Духа на Апостоле, у осму недељу по Васкрсењу (07. јуна 2020. године), Његово Преосвештенство Епископ будимски Господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Мохачу.     Ове године услед последица вируса Covid-19, окупио се нешто мањи број верника, али је престони празник у Мохачу ипак трожествено прослављен. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава (Кнежевић), протонамесник Јован Бибић и ђакон Стефан Милисавић. После свете Литургије, уследило је вечерње богослужење са читањем молитви Св. Василија Великог у којим се Црква моли за дар Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас Он све удостоји Небеског Царства.   На крају богослужења уследила је литија и одслужен је помен ктиторима, свештенослужитељима и парохијанима мохачког храма.   Преосвештени Владика Лукијан је затим благословио славске дарове и пререзао славски колач. Протонамесник Јован Бибић заблагодарио је Његовом Преосвештенству на љубави и посети поводом храмовне славе.   Владика Лукијан је благословио сабране парохијане и честитао славу говорећи о значају Празника који представља и рођендан Цркве Христове. Празник Педесетнице у којем се пројављују Отац, Син и Свети Дух, који је у виду огњених језика сишао на свете Апостоле, јесте највеличанственији празник ране хришћанске Цркве, која је доживела своју пуноћу доласком Утешитеља. Благодаћу Божијом, примивши Духа Светога – Утешитеља, апостоли добише дар знања многих језика, како би све народе крстили у име Оца, Сина и Св. Духа.   Владика Лукијан је подсетио и на грех хуле на Св. Духа, који се по речима Писма неће опростити. У светлости овог празника, Владика је поручио и да Животворни и Свети Дух дише где хоће, дарујући живот, којег нико нема право да одузме другоме или себи (нпр. абортуси, убиства, самоубиства итд). Благословом Владике, ђакон је на крају поновио речи са самог почетка св. Литургије, а Владика је поручио да примивши Духа Светога настојимо да будемо светлост свету, бивањем у заједници светих – Цркви Христовој.     Извор: Епархија будимска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки г. Иринеј: Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља.   Звучни запис беседе   У Недељу мироносица, 20. априла/3. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.   Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је најпре заблагодарио Господу и изразио радост што је, први пут после више недеља, света Литургија служена уз присуство вернога народа. Данас је трећа недеља периода којим прослављамо Васкрсење Христово, који се зове Педесетница јер траје педесет пуних дана. Када чујемо да је ово Недеља мироносица, прво што ће се многи од нас упитати: „Шта то значи мироносице?” Ван црквеног говорног подручја, ван наше хришћанске употребе речи, термина и израза, таква реч стварно не постоји. Поготову не постоји у језику и маниру оних који не само што се не причешћују него и не кроче никада у цркву, али су зато нама свима недељама, из дана у дан, солили памет шта ми смемо, а шта не смемо, и зашто ово смемо и оно не смемо, и неки, они најекстремнији, покушавали су посредно, поједини чак и непосредно, да оптужују Цркву за постојећу епидемију и заразу, што је безумље над безумљима. Нико се тако доследно и савесно није придржавао лекарских упутстава и државних директива за пажњу не само на своје здравље него, пре свега, и на здравље својих ближњих, као што су то чинили православни хришћани у нашем народу, али и свугде другде. Мироносице су жене које доносе са собом у рукама свето миро. У време Христовог живота на земљи, у јеврејском народу је био обичај да се покојници помажу тим освештаним миомирисом. У први дан недеље, врло рано, долазе ове жене мироносице да, по обичајима, помажу Христово тело миром, ароматским материјама. Успут се питају како ће изићи на крај са оним огромним каменом. Долазећи, виде, међутим, да је камен склоњен са врата гроба. Улазе у гроб и – уместо да виде тело покојника – на њихово запрепашћење виде анђела Божјега, светлог, блиставог, у светлим хаљинама. Прво „Христос васкрсе!” у историји је дошло управо од тог анђела. Иако је њихов страх био, рекли бисмо, готово непостојећи у односу на страх ученикâ, апостолâ, оне, слабе жене, биле су неустрашивије од мушкараца, и зато се прво њима и јавља радосна вест о Васкрсењу Христовом. Под Крстом стоје само оне, апостоли су се разбежали. Жене мироносице називају се с правом равноапостолнима, и оне су као и апостоли Христови, ништа мање у свести Цркве. Како ми данас можемо да будемо учесници њиховог подвига? Ми данас, каже наша света Црква, треба такође да будемо мироносци и мироносице. То свето миро, тај благопријатни мирис који треба да принесемо Васкрсломе Христу, јесте сâмо наше биће, наша душа, наше срце, наша вера, наша љубав. Ми, хришћани, смо – каже апостол Павле – мирис угодан Богу. Као што је грех нешто што духовно заудара, тако вера, нада, љубав и свака врлина је нешто што духовно мирише. Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Призивам најпре самога себе, онда и све Вас, браћо и сестре, да се потрудимо, колико до нас стоји, да и ми са таквим духовним миром и миром, спокојем у души, идемо у сусрет ка Христу, па ћемо и ми затећи не Гроб, не више ни празан Гроб, него Живога и Васкрслога Господа, Који и нас васкрсава из сваке смрти, истакао је Преосвештени владика Иринеј.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...