Jump to content
Милан Ракић

Како је УНИШТЕН Ваздухопловно-технички Институт (ВТИ)!?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ваздухопловнотехнички институт је био јединствена југословенска научноистраживачка и развојна институција, националног значаја, у домену ваздухопловних технологија. Плански је радио на реализацији и вођењу задатака из те области, у складу државне стратегије ослонца на властите снаге. Организационо и буџетски је био повезан за структуру Југословенске народне армије (ЈНА), у периоду свога постојања, од 1946. до 1992. године. У томе периоду је био носилац научноистраживачког и развојног рада, у домену ваздухопловне технике у ФНРЈ/СФРЈ.

Основан је 10. августа 1946. године, укинут је половином 1992. а кроз асимилацију неких његових преосталих делова у Војнотехнички институт копнене војске, настављена му је провизорна и минимизирана функција.

Оснивање Ваздухопловнотехничког института

Ваздухопловнотехнички институт је основан Наредбом Врховног команданта оружаних снага Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, пов. бр.1460 од 10. августа 1946. године. Истог дана је Врховни командант потписао и Наредбу о колегијуму и Правилник са задацима Института. Са овим актима је институцијализован дотадашњи богат конструкторски, развојни и научноистраживачки рад у области ваздухопловних технологија на просторима Југославије. То је био логичан пут преласка у вишу фазу организовања, сагласно светским искуствима и пракси, као потреба за вођење државне политике развоја ваздухопловства. Није случајно, да се тај вид организовања поклапао са светским стандардима, примењеним: NASA САДЦАГИ СССР/Русија, RAI Велика Британија, ONERA Француска, FFA Шведска итд. Тај принцип организовања се усталио, као стандард, за вођење националних стратегија у научноистаживачком раду и развоју у домену ваздухопловних технологија.

Лого Ваздухопловнотехничког института

Старији Лого Института
300px-Logo_of_VTI_Zarkovo.png
Новији Лого Института

Ваздухопловнотехнички институт је препознатљив по скраћеном називу ВТИ Жарково, по београдском насељу у ком је био и лоциран. Колегијум Института су сачињавали истакнути конструктори, професори универзитета и други научници, афирмисани у земљи и свету. Најпознатији су били академици проф. др Светополк Пивко, проф. др Мирослав Ненадовић и проф. др Антон Кукељ. Први Директор института, био је пук. пилот Коста Сивчев дипл. инж. професор, др, познати пројектант авиона, а други по редоследу директог је био научник, професор, а касније и академик Светополк Пивко, тада са чином ппуковника.

Ваздухопловнотехнички институт је представљао научну институцију, националног значаја, према нивоу оснивача, дефиницији у пратећим документима, нивоом и врстом задатака и резултатима рада.

Одлуком руководства ФНРЈ из 1956. године, у циљу значајнијег искорака у развоју властитих авиона, све конструкторске групе из ваздухопловне индустрије, интегрисане су у Институт. С тиме је Институту програмска оријентација проширена.

Први зададак, произашао проширењем програмске оријентације, је развој школског авиона са турбомлазним мотором, Г-2 галеб. За све време свога постојања, Институт је био организован по научним и стручним областима и по службама. За реализацију сваког пројекта, интерно су формирани наменски бирои.

Институту је више пута мењана веза према вишим управљачким структурама. Према наредби о оснивању, у почетку је био директно везан за Министарство одбране (МО). Касније је био везан за Команду ратног ваздухопловства (КРВ), за генералштаб, преко Заменика за Ратно ваздухопловство и на крају за МО, преко Помоћника Министра за војно привредну делатност (ВПД). У последњој деценији постојања СФРЈ, војни институти, сва три вида, била су паралелно повезана за МО, преко Помоћника Министра за ВПД:

  • Морнарички институт, лоциран у Загребу,
  • Ваздухопловнотехнички институт, почетно лоциран у Земуну, а касније коначно у Жаркову и
  • Институт Копнене војске, лоциран у Београду, ул Катанићева.

Организациони профил, пред укидање, 1992.

Институт је био организован по службама, подељеним према научним областима на секторе, одељења и одсеке.600px-Opitovanje.svg.png

Сектори ВТИ-а су били:

  • Општетехнички
  • Информатика
  • Аеродинамика
  • Експериментална аеродинамика (аеротунели)
  • Структура авиона
  • Експериментална чврстоћа структуре авиона
  • Опрема и системи авиона
  • Мотори, погон
  • Експлоатација ваздухоплова
  • Документација 

Директори Института

У периоду постојања Института (од 1946. до 1992. године), били су директори (првих година су називани Начелници):

150px-%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0_%D0

Пуковник пилот, др Коста Сивчев дипл. инж.
први директор Института (замењивао Пивка).
Конструктор авиона: ИК-Л1, ИК-2, ИК-3,
С-49А, С-49Ц 
 
3.png
Генерал Сава мр Пустиња дипл. инг.
последњи Директор Института
  • у почетку замењивао ппук Пивка, пук пилот, др Коста Сивчев дипл. инж., био је један од копројектаната чувеног југословенског авиона ИК-3, а после Другог светског рата и С-49Ц.
  • ппук. др Светополк Пивко дипл. инж., био је главни инжењер РВ и ПВОредовни професор на Машинском и ПМ факултету у Београду и редовни члан Српске академије наука.
  • пук. пилот Саво Пољанац, истакао се као пилот у одбрани Београда у Априлском рату 1941.
  • пук. Хуберт Јелочник
  • пук. Карло Јелинек дипл. инж.
  • пук. др Слободан Кручичанин дипл. инж.
  • пук. пилот Владимир Бакарић
  • пук. др Златко Рендулић дипл. инж.
  • пук. Радмило Радојковић дипл. инж.
  • др Бранислав Јовановић дипл. инж., провео цео радни век у Институту
  • пук. Драгољуб Јеринкић дипл. инж., провео је цео радни век у Институту и
  • генерал мр Сава Пустиња дипл. инж., провео у Институту 36 год. (дошао као ппоручник а отишао с чином генерала).

Ниједна од ових личности се не спомиње нити су им истакнуте Фотографије, заједно са хронолошки поређаним за директоре Института копнене војске (сада Војнотехничког института“), у централној сали управне зграде, као приказ челних руководиоца садашњег Института, кроз његову историју. Чак нема ни фотографије пук. пилота, др Косте Сивчева дипл. инж и пук. др Светополка Пивка, члана Српске академије наука, који су били директори Ваздухопловнотехничког института и пре оснивања Института копнене војске. Ова чињеница и фалсификат датума оснивања садашњег Института говоре много о побудама за тзв. "интеграцију", личну себичност, једностраност и коначну штету.

У Ваздухопловнотехничком институту су веће развојне програме водили Помоћници директора (програмовође):

  • Орао, дипл. инг. Видоја Кнежевић, заменио га је дипл. инг. Драгољуб Јеринкић, а после дипл. инг. Милош Петрић
  • Г-4 супер галеб, дипл. инг. Љубомир Груборовић, заменио га је дипл. инг. Милан Милојевић
  • Хеликоптерe и наоружање, дипл. инг. Јарослав Шафарик
  • Авион Ласта, дипл. инг. Милош Петрић
  • Нови авион, мр Сава Пустиња дипл. инг.

Постигнути ниво

Југославија, као релативно мала земља, имала је запажене резултате у истраживању, развоју и производњи, у домену ваздухопловних технологија. Располагала је савременим системом школства, стручним кадром и стабилном визијом развоја. Извезено је око 200 војних авиона из домаћег развоја и производње. С таквом референцом се не могу похвалити многе и далеко веће, богатије и развијеније земље. У томе је централну улогу заузимао Институт. То је вредновано његовим широким укључивањем у привредну и међународну сарадњу, у којој су његови стручњаци показали запажене могућности и резултате. Институт је постигао свој највиши кадровски и лабораторијски ниво у последњој деценији свога постојања, током рада на развоју Новог авиона. Тај програм, у то време, по својим програмираним могућностима и примењеним технологијама, припадао је најужој групи напредних програма у свету, борбених авиона 4. генерације. У сарадњи са престижним светским ваздухопловним фирмама,  уз значајна улагања, Институт је на томе програму достигао висок ниво по бројности, квалитету и обучености кадрова, лабораторијској подршци и расположивим информатичким алатима за научноистраживачки и развојни рад на борбеним авионима четврте и пете генерације.

Кадрови

Кроз рад, у Институту су израсли респективнини стручни кадрови, од којих су појединци постали познати у научном и друштвеном животу тадашње државе и у свету. Институт је, између осталог, изнедрио и двојицу познатих чланова Српске академије наука:

  • Светополк Пивко и
  • Миомир Вукобратовић.

Душан Чкребић, по образовању електротехнички инжењер, радни век је започео у Ваздухопловнотехничком институту, на пројекту „Леонардове групе”, за погон малог подзвучног и воденокавитационог аеротунела (Т-32 и Т-33). Касније је имао веома успешну политичку каријеру, био је и Председник Председништва СР Србије.

У тренутку укидања, Институт је имао око хиљаду формациских места, са високом попуњешћу, првенствено стручњацима ваздухопловно машинске и електротехничке високе стручне спреме.

Поглед на аеротунеле из ваздуха.

Распоред аеротунела у Институту

Лабораторије 

Посебан ниво и значај, Ваздухопловнотехничком институту, одређивале су његове лабораторије, коришћене за његов јединствен експериментални научноистраживачки рад. Та делатност се одвијала у домену аеродинамике, чврстоће структуре, погона, симулације лета и борбе авиона, одређивања квалитета и стандарда горива и мазива, оптимизације грејања и проветравања кабине, интеграције опреме авиона итд. Посебно су вредни и препознатљиви аеротунели, објекти експерименталне аеродинамике:

      • Аеротунел неповратног ваздушног струјања Т-31 (популарно зван „дуваљка“, укинут је), главни пројектант дипл. инг. Слободан Зотовић.
      • Аеротунел повратног струјања ваздуха Т-32, главни пројектант др Всеволод Сисојев дипл. инг.
      • Воденокавитациони тунел Т-33, главни пројектант дипл. инг. Слободан Зотовић .
      • Димни аеротунел Т-34, за визуелизацију струјања, пројектант дипл. инг. Слободан Зотовић.
      • Велики аеротунел повратног струјања ваздуха, Т-35, са трансоничном комором, главни пројектант др Всеволод Сисојев дипл. инг.
      • Надзвучни (суперсонични) аеротунел Т-36, главни пројектант дипл. инг. Слободан Зотовић.
      • Хиперсонични аеротунел Т-37, главни пројектант дипл. инг. Александар Ивковић.
      • Трисонични аеротунел Т-38, пројектован и изграђен у сарадњи са канадским и америчким фирмама. Наменски је грађен за подршку развоја Новог авиона, ракета и других сличних напредних програма.
      • Лабораторија за гориво и мазиво је била верификациона, за укупне потребе тадашње државе.

Skup aerotunela.PNG - 214.12 KB

Изглед делова аеротунела

Model NA.png - 167.73 KB

Модел НА, за испитивање у
трисоничном аеротунелу Т-38

Радионица

250px-Stingovi.jpg

Унутрашње аероваге,
са мерним тракама

То је био строго наменски, специјализован погон за пројектовање и производњу аеротунелских модела, мерне опреме и уређаја за потребе лабораторија, првенствено аеротунела. Располагала је с врхунским стручним и обученим кадром за ове потребе. Поред високо обучених металаца, радионица је располагала с неколико специјалиста столарске струке. Била је савремено опремљена с пројектним алатима, производним машинама и опремом за контролу квалитета производа. Процес је био информатички увезан (интегрисан) у јединствен систем CAD/CAM. Производне машине с нумеричким управљањем су имале велике могућности обраде, велике прецизности са смањењем вероватноће људске грешке. Стандардизован је систем пројектовања помоћу рачунара (CAD) и повезан с производњом (CAM). То је, у то време средина осамдесетих година, био јединствен „пилот“ погон на ширем географском простору, са заокруженим интегрисаним системом CAD/CAM

525px-%D0%9C%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%

 Погон моделарске радионице

Информатичка подршка

Софтверска подршка делатностима Института

Информатички „алат“, у функцији развоја летелице

Средином осамдесетих година, прошлог века, Институт је припремајући се за развој Новог авиона покрио свако значајније радно место с информатичком подршком. Цео простор са креативним радним местима, био је покривен мрежом рачунара и његових „периферика“, међусобно повезаним оптичким кабловима. Централну улогу у томе систему је имао супер рачунар FPS264. У свакој значајнијој лабораторији је био инсталиран наменски процесор. Сви ови информачки ресурси, међусобно су се допуњавали и испомагали, пошто су били интегрисани у јединственој мрежи Института. Сва та радна места Института су била у окружењу потребне информатичке опреме. У Жаркову је 1987. цео комплекс од 12 зграда био повезан оптичким кабловима и локалном мрежом "ентернет" на којој је касније било 25 великих рачунара. На ове рачунаре било је прикључено пар стотина терминала, десетине графичких станица које су биле размештене у свима лабораторијама и бироима. Средином те деценије у Жаркову се радило на VAX кластеру(VAX8700,2x785, 780, итд. са заједничким подсистемом дискова) са 30 до 40 пројектантских станица. То је вероватно био први вид кластер конфигурацијерачунара на овим просторима.

Институт је, у то време, располагао са наменским софтвером нивоа средње развијених земаља. Добар део софтвера је обезбеђен властитим развојем а део је набављен кроз сарадњу са иностраним партнерима. Био је планиран и значајан пренос и имплементација савременог софтвера, кроз сарадњу на развоју Новог авиона. Између осталог и „Ојлерови (енг Euler) кодови“. Набављен је софтвер за моделирање и пројектовање ваздухоплова SDRC Ideas. Радило се и на пројекту, да се информатичка филозофија, успостављена у Институту, прошири. Планирано је да се Ваздухопловна индустрија, у целини информатички увеже са Институтом. Да се успостави јединствен систем CAD/CAM целе Југословенске ваздухопловне индустрије, по узору на „пилот“ модел решења институтске радионице.

Реализовани програми

Аналитичка расподела притиска на Г-4 Супер Галеб-у

Аналитичка расподела притиска
на Г-4 супер галебу.

У укупном свом периоду постојања, од 46. година, Институт је, на неки начин, учествовао у свим ваздухопловним програмима и пројектима који су се одвијали у Југославији. До 1956. године, интензивно је сарађивао са пројектним бироима ваздухопловне индустрије. Експертски и лабораторијски је подржавао њихове пројекте. У тој сарадњи је развијен велики број авиона и једрилица, разних врста и намена. Познатији пројекти авиона:

      • Школски авиони су Аеро-2Аеро-3, „212“, „213“ и „522“.
      • Авион за везу Курир.
      • Експериментални авиони:
      • Неуобичајено решење, са лежећим положајем пилота „451“.
      • Са турбомлазним морторима, типа Палас, са различитим варијацијама њихове уградње. То су 451МЗоља и 452М.
      • Транспортни авиони су „214“ и „215“.
      • Борбени авиони су С-49ЦСтршљен (његова варијанта двоседа је Авион матица), са моторима Марборе и Б-12.

Специфичности и значај неких од наведених пројеката су историјски:

      • Авион С-49Ц је био веома значајан као борбени авион, с којим су опремљени борбени пукови РВ-а, у условима блокаде у периоду Информбироа. То је био респективан ловац, без обзира што је развијан и произвођен у тешким условима и у кратком временском периоду.
      • Авион 451М je први домаћи пројекат са турбомлазним мотором. Има историјски и мотивациони значај за даљи развој ваздухопловне индустрије Југославије.
      • Авион Зоља је постигао светски рекорд, у својој категорији, у брзини у хоризонталном лету од 495 km/h.
      • Авион Б-12 је први домаћи пројекат с танким стреластим крилом, стајним трапом типа „бицикл“, предвиђеним за лет на крозвучним и надзвучним брзинама. Није био реалан, пошто и у развијеним земљама, у то време, још нису били довољно разјашњени феномени крозвучне и надзвучне аеродинамике, а у ФНРЈ тада није било ни одговарајуће експерименталне подршке. Југословија није тада имала кадровси и лабораторијски потенцијал за такав искорак. Из тих разлога је програм прекинут у току свог прототипског развоја.
      • Школски авион 522 је такође значајан, на њему је школовано више генерација пилота. Још увек лети најмање један у САД, у оквиру енг old starприредби.

Истакнути, главни конструктори бироа у ваздухопловним фабрикама су били:

      • пилот пук. др Коста Сивчев. дипл. инг
      • пук. Драгољуб Бешлин
      • проф. дипл. инг. Сима Милутиновић
      • пук. дипл. инг. Светозар Поповић
      • дипл. инг. Иван Шоштарић
      • дипл. инг. Борис Цијан.
      • дипл. инг. Ђорђе Петковић (Брале)

Структура вертикалног репа, пројектована са CAD

Структура вертикалног репа Г-4,
 пројектовано рачунаром системом CAD,
а у изради је коришћен и композит.

Интеграцијом пројектних бироа, у организациону структуру Института, отпочела је нова ера домаћег развоја, уз непосредну подршку истраживачке делатности, у домену ваздухопловних технологија. Потврда те организације се одмах доказала на развоју успешног школског авиона Г-2 галеб.

У оваквој организацији интеграције, у оквиру ваздухопловних технологија, обезбеђена је кадровска и материјална критична маса за значајнија достигнућа. Резултати су то и доказали, са успешним развојем авиона и других ваздухопловних система.

У Институту су, од 1956. до 1992. године, развијани:

      • Школски авиони Г-2 галебГ-4 супер галеб и Ласта.
      • Борбени авиони Јастреб, (наставна варијанта, двосед, NJ-21), КрагујОрао и Нови авион(прекинут).
      • Транспортни авион Пеликан.
      • Беспилотна летелица

Пеликан је прекинут у фази пројекта. Није се успео обезбедити довољан број примерака за исплативу серијску производњу. Нови авион је прекинут због распада СФРЈ, из истог разлога је и продужено време развоја Ласте. Сви остали авиони су доживели серијску производњу и показали се као веома успешни у оперативној употреби. Такође и у иностраним армијама, једино је Крагуј коришћен само у ЈНА. У ирачкој армији се касније успешно показао и авион Ласта.

Поред авионских програма Институт је кроз сарадњу са привредом, остварио запажене резултате на развоју саобраћајних средстава, објеката инфраструктуре и развио више десетина стандарда нових материјала и врста мазива. Примери сарадње са привредом:

      • Оптерећење старог торња на Авали, при дејству ветра.
      • Оптерећење мостова, на прузи Београд-Бар, при дејству ветра.
      • Расподела притиска и оптерећење крова железничке станице Прокоп, Београд, при дејству ветра. Потпуно је измењен пројекат конфигурације крова, у циљу смањења оптерећења, на основу резултата мерења расподеле притиска.
      • Оптерећења, готово свих познатијих торњева и стубова са предајницима, на дејство ветра, широм бивше Југославије.
      • Експериментална оптимизација, за најмањи отпор, скијаша у лету, после скока.
      • Минимизација отпора атлетичарског копља итд.

Међународна сарадња

Институт је имао плодну међународну сарадњу са великим бројем фирми и институција из света. Сарадња је била у разним облицима прихвата и давања технолошке подршке, партнерске кооперације, пружања услуга итд. Њиховом реализацијом су држави обезбеђена значајна финансијска средства и политичка корист.

Најзначајнији програми међународне сарадње су:

      • Пројектовање делова структуре путничких авиона за фирме Боинг (енгл. Boeing), Даглас (енгл. Douglas), Аирбус (енгл. Airbus) и Марсел Дасо (енгл. Marcel Dassault).
      • Заједнички рад са Бритиш Аероспејс на пројекту структуре британског путничког авиона.
      • Заједнички рад са фирмомa Марсел Дасо и Бритиш Аероспејс, на изради идејног пројекта за Нови авион.
      • Партнерска кооперација са Ваздухопловнотехничким институтом и ваздухопловном индустријом Румуније на развоју и производњи борбеног авиона Орао и Пољске на развоју гаме лаких авиона. Из тога је, у реализацији фабрике Утва Панчево, произашла je Утва-75 (од варијанте М-10).
      • Модификација ловачког авиона МиГ-17, за потребе Ратног ваздухопловства Сирије. За извршавање задатака подршке, обезбеђено је ношење вишецевног контејнера и лансера невођених ракета ваздух-земља.
      • Постојала је вишегодишња, плодна сарадња са чекословачким институтом Letnany Prag, сарадњу је координисало заједничко тело. Такође се одвијала значајна научна и специјалистичка сарадња са институтима ONERA, Француска и FFA, Шведска.
      • Реализован је значајан број услужних делатности, посебно лабораторијских испитивања, за подршку пројеката из више земаља.

Укидање Института

Распад СФРЈ је пратио и распад ЈНА. Основана је Војска Југославије у оквиру Државне Заједнице Србије и Црне Горе, са смањеним могућностима финансирања, што се последично одразило на услове рада и обим задатака војних института. Неминовно је било и питање њихове трансформације. При томе су заобиђени представници ваздухопловства и ваудухопловне технологије и мишљења из те струке. Под образложењем интеграције сва три видовска војна института, у један јединствен, спроведено је укидање Ваздухопловнотехничког института ненадлежном наредбом Начелника генералштаба од 30. јуна 1992. годинеоснован наредбом Председника ФНРЈ 10.авуста 1946. Ј.Б.Тита. Сама по себи одлука и наредба о укидању Института су апсурдне, јер с њима НГШ на себе преузима овлашћења Председника државе, али за то мало ко мари. Наредбом тадашњег Министра војске је основан интервидовски помешани институт 9. јуна 1992. године, под називом "Војнотехнички институт", а фактички је остао бивши Институт копнене војске и задржао је свој дан оснивања 3. новембар 1948. године. Један од апсурда је и то што је основан као једнствен а још наредних 21 дан је постојао и Ваздухопловнотехнички институт, али то није једино гажење правила, прописа и закона.

Делови бившег Ваздухопловнотехничког института, само од неких организационих целина, су припојени Институту копнене војске. На овај начин је престала да постоји национална научноистраживачка институција, у домену ваздухопловних технологија, на овим просторима. Заговарана интеграција војних института (чак и то је била обмана, иако би и то био погрешан прилаз, али ипак је блаже од укидања), то јест, мешање ваздухопловних са другим неваздухопловним технологијама, што није позната пракса нигде у свету, пошто таква целина није амбијент за ефикасан развој и очување високих ваздухопловних технологија (нема тога случаја). Мешање различитих технологија није допустиво, пошто у томе процесу се дешавају исти феномени као и при мешању различитих флуида, сипањем у заједничку посуду. Поред осталог, губи се основа и критеријуми за адекватно и концентрисано управљање високим, напредним и посебним ваздухопловним технологијама. Нажалост по тој истој штетној шеми је апсурдно интегрисан и Ваздухопловноопитни центар (ВОЦ) у Техничкиопитни центар Копнене војске (ТОЦ), а и интегрисана су и складишта па се десио случај да молимо Русију за акумулаторе за МиГ-29, које поседујемо помешане са другима и администрација их није препознала. Могућа је још и гора варијанта, да се нешто од камиона угради на авион. Био је сличан случај да се замени материјал за производњу структуре авиона са обичним истих димензија, за градњу киоска, пошто су били заједно чувани. Срећом је на време откривен пропуст.

%20.jpg

Време када су се Председник владе и Министар војске поносили Институтом

Усамљени малобројни и делимични делови бившег института потпуно су изравнати са осталим технологијама у систему јединственог принципа управљања с њима и у окружењу других. Спроведена је уравниловка либералнијих стандарда, прописа и традиција, што није допустиво и примерно за ваздухопловство, пошто га деградира на нижи ниво.

Временом, већина научних и стручних ваздухопловних области постепено су атрофирали и коначно, кадровски и структурално су нестали. Потпуно су угашене многе службе кључних ваздухопловних области, већина и без иједног стручњака. Искусни, веома стручни људи, са богатим знањем, по разним основама су острањени, без могућности преношења знања и искуства на неколицину новопримљених. Практично је избрисано све што су ваздухопловни научници, истраживачи и остали стручњаци деценијама уграђивали у значајне резултате, признања, традицију, науку и у ваздухопловну струку.

Процес нестајања Ваздухопловнотехничког института је и формално довршен преносом датума оснивања Института Копнене војске3. новембар 1948. године, за дан обележавања садашњег Интервидовског института. Произилази, да су преостали делови Ваздухопловнотехничког институтаобележавали 60 година постојања, крајем 2008. и ако је њихов, бивши, Ваздухопловнотехнички институт био основан пре 62. године. Између осталог, тако је у референцама поништено, више од 2 године постојања институције за истраживање и развој ваздухопловних технологија (које исто припадају војним – одбрандбеним). Упоређењем релевантних датума на два документа, приложена на наредним сликама, очигледна је нетачност о дужини трајања институтског рада и традиције у домену војних технологија на овим просторима. Ваздухопловнотехнички институт је основан 10. августа 1946. годинеТехнички институт копнене војске је основан 3. новембра 1948. године, а интервидовски Војнотехнички институт постоји од половине 1992.

Наредбом ненадлежног органа, Ваздухопловнотехнички институт је укинут, а од тада се свим радњама покушава избрисати његова богата историја, референце и врхунска признања за остварене резултате.

Нажалост, у насталим условима кризе и урушавања свих институција, овај проблем jе увек минимизиран и гуран под тепих, оправдањем постојања приоритетних проблема изазваних општом кризом, али ипак се при томе и даље упорно заобилазе истините чињенице, као што је нпр тендециозно одређени погрешан дан оснивања измешаног Института, што је поред нетачности и штетно за укупну традицију и референце, а нарочито за ваздухопловну делатност. На сва многобројна указивања, нема одговора. [a]

Следи, илуструација доказа очигледног примера фалсификовања и прекрајања историје.

Dokumenti instituta.png - 297.83 KB

Предстојећи период оживљавања економије и привреде

У протекле две деценије, периода кризе и урушавања економије, привреде, целе па и ваздухопловне индустрије, негативност интеграције различитих технололигија у интервидовском Институту, није била упадљиво очигледна, пошто су владали ненормални општи услови и није ни било већих ваздухопловних програма.

У наредном периоду Европских интеграција и при евентуалном поспешењу индустријске сарадње са фирмама Уније, Русије и осталог света, Србија ће бити инфериорна у сегменту ваздухопловства, без обзира на традицију и значајније улагање неће дати очекиване резултате. Институт, као некадашњи лидер те традиције, губи шансу у свим међународним такмичењима када се појави као представник са својом спутаношћу, равниловком у одговорности, усредњен и расплинут фокусом на широку лепезу одбрандбених технологија, од војне одеће до авиона. Свет је искристалисао да су успешне и озбиљне само оне институције у ваздухопловству, којима је то једина преокупација и где је присутна само ваздухопловна технологија и потпуна концетрацуја само на њих, без икаквих елемената сваштарења, у процесу управљања са њима. Ваздухопловна технологија, да би прогресивно напредовала не сме бити измешана са другима и контаминирана с њима.  Само се тако могу постићи врхунски резултати, у тој захтевној области. Та чињеница ће бити кочница ревитализације те делатности у Србији, за самосталан развој и за укључивање у било који кооперацијски ваздухопловни програм, без обзира на евентуалне остале повољне предуслове за хватање одређеног прикључка за враћање на ваздухопловне традиције. Катастрофално је урушено, све што је деценијама стварано до 1992. године, првенствено у домену организовања, кадровског потенцијала и улоге ваздухопловства у свима с ферама живота и традиције на овим просторима, посебно у Републици Србији. Порушен је принцип организовања, управљања и одлучивања, што је стварано годинама, кроз светско и властито искуство, преточено у прописе и стандарде, чија логика и принцип су плаћени многим трагичним догађањима и жртвама. То опомиње да се под хитно морају одвојити „авиони од камиона“ (како се то у слободном жаргону дефинише).

Обавезујуће остављене поруке наших колега и учитеља

Предходним ваздухопловним традицијама се можемо поносити, а имамо и велику обавезу према њима, иако смо их озбиљно урушили у процесу нестанка СФРЈ и свакојакој кризи за време и после тога процеса. Светли примери, у духу те традиције, је порука и стратегијско гледиште из периода између два светска рата, ппуковника, вазд. инжињера, пилота Душана Лучића, што нас допунски обавезује. Његов портрет и текст поруке су приказани у завршном делу овог чланка.

%20.png

Miroslav_Nenadovi%C4%87.JPG

Професор др Мирослав Ненадовић

Такођре, Мирослав Ненадовић (Београд, 18. март 1904 — Београд, 21. фебруар 1989) био jе ваздухопловни професор Машинског факултета ваздухопловног смера у Београду, који је и основао Ваздухопловне студије у Београду. У периоду свог мандата Декана, покренуо је и завршио изградњу садашње зграде Машинског Факултета у Београду. Дао је кључни допринос у школовању преко 1.500 дипломираних ваздухопловних инжињера, значајан број магистара, урађених и одбрањених доктората.

Одмах по оснивању Ваздухопловнотехничког института, наредбом, одређен је и у његов колегијум у коме је Проф. др. Мирослав Ненадовић био један од најистакнутијих ауторитета.

Од 1958. године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) а од 1965. биран је за редовног члана Академије.

Оставио нам је у обавезу, стално понављаном поруком, коју нажалост нисмо успели испоштовати и реализовати:

20px-Cquote1.pngМоја децо, чувајте наш еснаф20px-Cquote2.png

Монографија "Војнотехничког института"

Монографија је писана поводом 60 година постојања Института копнене војске, од дана његовог оснивања, 3. новембра 1948. године, а обухватила је својим дискутабилним текстом и период од дана оснивања Ваздухопловнотехничког института, од 10. августа 1946. године, што је тешко разумљив још један од мноштва учињених апсурда. Монографију сачињавају три књиге као три целине: ЛабораторијеИсторија и Делатности. Као и увек Историја је најподложнија искривљавању и злоупотреби, што је и у овом случају рађено у обиму изнад свих мера, посебно када је реч о нетачностима при додељивању улога учесницима у њој, са огољеним селективним и тендециозним прилазом. Било би преобимно све то документовати и коментарисати, међутим типични примери су веома сликовити и осветљавају суштински прилаз необјективности и нетачности у писању Монографије, везане за домен Ваздухоплотехничког института у периоду његовог постојања од 1946. до 1992. године.

Главни уредник књиге Историја је пуковник др Душан Рајић дипл. инж. који никада није радио у Ваздухопловнотехничком институту, нити је с њим сарађивао, никада није ни комуницирао са Ваздухопловнотехничким институтом а није био ни препознатљив у тој установи и у тој делатности. Од његових сарадника - уредника су препознатљиви Зорица Живковић (пољопривредног је образовања, са релативно малим стажом и никаквим познавањем суштине и делатности Института), дипл. инж. Зоран Рендулић, син генерала Златка Рендулића (са осредњим стажом и исто тако осредњим искуством у делатности Ваздухопловнотехничког института, није значајније ништа радио на авиону Орао, укључио се при крају тога пројекта, после одслужења војног рока), Предраг Стојаковић (није имао никакав допринос ни на једном пројекту Института), а Милан Митровић је одлично радио али не директно на пројектима већ на стандардима. Очигледно је да при раду на Монографији, своје површно познавање Института уредници нису ни покушавали надоградити постојећом богатом документацијом, извештајима и ранијим чланцима о Институту. То само потврђује чињеницу да им задати критеријум и није била објективност и истина, већ су унапред имали зацртани сценарио "кројења" историје Ваздухопловнотехничког института.

У Монографији је тендециозно и претерано понављано уздизање доприноса одабраних појединаца из групе старијих припадника Ваздухопловнотехничког института (страна 145) и поред њихових добро познатих погрешних и штетних одлука на кључним пројектима, а посебно на авиону Орао. Те несхватљиве одлуке су имале трајне веома штетне последице, како у повећању трошкова развоја и производње тако и у квалитету авиона. Исти је у више техничко технолошких области морао бити потпуно измењен, а нажалост није могло у неким кључним областима. Репројектована је комплетна структура авиона, замењена је технологија закивања профилисаних лимова са технологијом фрезовања из целина од дуралалуминијума. Потпуно су замењене команде лета савременим решењима хидропокретача, увођењем пригушивача осцилација и интеграцијом аутопилота. Измењен је размештај и запремине резервоара горива и извршено је генерално ново подешавање положаја тежишта авиона (центража). Коначно је Орао ипак остао јединствен авион у свету по неколико веома промашених кључних решења, а то је танко крило са изражено великим углом стреле (аеродинамичка конфигурација за надзвучне брзине лета), задржани су раније изабрани застарели мотори малог потиска чак и за подзвучни лет (које нико други није никад у свету применио на борбеним авионима). Посебан им је недостатак, веома велика потрошња горива. Нађено је соломонско решење уградње допунског сагоревања, из искњучивих разлога да би се авиону обезбедило полетање и маневрисање у отежаним условима, што је изван елементарних законитости струке. Тако је Орао постао једини подзвучни авион са системом допунског сагоревања на овој планети, не у функцији савлађивања таласног отпора у крозвучном и надзвучном лету. Уградња система за допунско сагоревање је изазвала и промену димензија задњег дела трупа авиона, за обезбеђење потребног простора, што је допунски захтевало репројектовање тога дела струкуре. Орао је намењен за подршку, а због наведених погрешних решења је остао веома скромних могућности за ношење спољних терета, чак мање може да носи и од многих школско - борбених авиона. То значи да ти школско - борбени авиони имају боље карактеристике у намени подршке него Орао у тој својој основној. То је резултат доприноса промашених одлука баш тих неколико фаворизованих појединаца из те генерације припадника Института, који су неколико пута тендециозно хваљени у овој Монографији. Да би то форсирање добило још више на значају, средња генерација је у Монографији изједначена са великом нулом. Томе циљу је још додато бесмислено истицање појединих почетника који су тек дошли у Институт, неких који су у њега тренутно залутали, па су га убрзо и напустили (страна 146). Закључно речено, недопустиво и грубо су изостављена већина стручњака која је спашавала пројекат Орла од потпуног колапса, исправљајући наведене промашаје тих одабраних појединаца претерано истицаних "са великим заслугама" и програмирано фаворизованих.

Тадашња та средња генерација стручњака је спасила и авион Г-4 супер галеб од искључивог и бахатог непринципијелног покушаја избора прототипа 1 ("преко колена") за серијску производњу, уместо прототипа 2, опет од стране истих појединаца хваљених и фаворизованих у Монографији. Последица чега је остало шест предсериских авиона у стандарду прототипа 1, чија је производња једнострано и исхитрено лансирана. Спас је пронађен (да се заташка штета) да се тим исхитрено произведеним предсеријским авионима промени намена у тегљаче вучних мета за вежбање пилота у гађању у ваздушном простору.

Само одређени број стручњака из те генерације, која је поднела суштински терет пројеката, је узгредно споменут у овој Монографији, али у веома спуштеном контексту, у нивоу доприноса техничара и помоћних радника, а већина су потпуно изостављени. Посебан је случај Саве Пустиње који се највише и експонирао у супростављању погрешној, незаконитој и исхитреној одлуци да се стандард прототипа 1 авиона Г-4 усвоји за серијску производњу (практично после првог пробног лета), мимо прописане процедуре, што је било и игнорисање важећег усвојеног Програма реализације на свима армијским нивоима и што је грубо кршење правила струке. То је Сави Пустињи била и обавеза, у својству Начелника сектора аеродинамике, на основу присутних егзактних стручних аргумената, али му то никад није опроштено од оних који су иденфиковани од шире ваздухопловне јавности да је њихова одлука била веома погрешна и штетна.

Фактички, да се некако могла изоставити непобитна чињеница што је Сава Пустиња био седам година Директор Ваздухопловнотехничког института (у другом контексту и није споменут) Монографија ничим другим и не би указала да је он уопште икад и био припадник Института, без обзира што је својим непрекидним радом провео у њему пуних 35 година! Међутим, непобитне су чињенице другојачије, иако су оне у Монографији заобиђене. У Институту је све то време Сава Пустиња радио на програмима истраживања и развоја и редовно је напредовао, што је било и признање за његов континуални допринос у раду. То свакако није случајни превид, његови се резултати и доприноси могу документовати из периода тога рада у експерименталној аеродинамици (што није ни споменуто у Монографији), оделењу за аеродинамичко пројектовање (чији је био и начелник), на дужности Начелника сектора аеродинаке (тада је неко време паралелно водио и програм НА), помоћника директора Института - програмовође за НА и коначно Директора Института, а по захтеву Министарства одбране тражено је да паралелно и даље настави водити програм НА. То је трајало седам година, а у томе периоду је унапређен и у чин генерала. То је било прво унапређење у чин генерала у Ваздухоплотехничком Институту, у току његовог постојања. Сасвим је јасно да ове чињинице (које су чврсто доказиве и проверљиве, са постојећом документацијом и још увек и са живим сведоцима) некоме сметају, а очигледно је и коме (траг је у списку уредника).

Нажалост, такав третман није добио само генерал Сава Пустиња, у тој тендециозној Монографији, пуној неистина и фалсификата. Слично су прошли и многи други као пуковник Милош Петрић, пуковник Јарослав Шафарик, генерал Иван Ђокић, ппуковник Ћирило Бевц, пуковник Чорбић , пуковник Владимир Зељковић, Зоран Антуновић, пук. Радослав Станковић, пук Александар Костић ...,  и још многи други који су дали суштинске и доказиве доприносе пројектима и развоју Ваздухопловнотехничког института.

Апсурд је то што су за све пројекте Института у Монографији наведене програмовође, изузев за авионе Ласта и НА. Очигледан је био једини разлог за то да се по сваку цену избегне навођење имена програмовођа тих програма,пуковника Милоша Петрића и Саве Пустиње.

Пуковници Милош Петрић и Мирослав Чорбић су само спорадично споменути да су радили у служби за експлоатацију летелица и земаљску опрему, а изостављене су главне чињенице. Петрић је годинама био Начелник сектора за конструкције летелица, а после Помоћник Директора Института - програмовођа, када је водио више програма. Чорбић је годинама радио на конструкцији летелица, а касније је годинама био Начелник сектора за експлоатацију. Развио је непосредну, присну и плодну сарадњу са оперативним јединицама, што је резултирало узајамном користи, ефикасношћу и подизању борбене готовости јединица РВ и ПВО.

Генерал Иван Ђокић се и не спомиње да је био члан Института све до 1992. године, то јест до укидања Института. Узгред се спомиње у "мешовитом институту", после 1992. године, а пре тога је био један од кључних стручњака за потпуну измену команди лета на авиону Орао и за увођење технике симулације у лабораторијама Института.

У време пројеката Г-2 галеба, Јастреба и Крагуја једини који су радили аеродинамичке прорачуне су били Миливој Југин (приоритет му је било техничко новинарство и ТВ емисије о свемирским програмима), инг. Брус и Ћирило Бевц, а понекада после подне, су им се придруживали Урош Поповић и Слободан Поповић. Главни терет су ипак поднели Брус и Бевц, а нису ни споменути у тој спорној Монографији. Многи су други претерано истакнути као значајни "аеродинамичари" са значајним доприносом у пројектима (чак и Г-2 и Јастреб иако су толико млади да су вероватно тада били у основној школи), а били су само почетници са занемарљивим стажом и занемарљивом дужином укупног боравка у Институту, коначно и са више него скромним искуством (страна 146). Бевц Ћирило је несебично радио и на аеродинамичком пројектовању авиона Орао и не једном је сигнализирао суштинске пропусте у томе пројекту.

Шта рећи за изостављање спомињања пуковника Јарослава Шафарика, који је дао велики допринос у раду у оделењу за наоружање. Дуже време је и водио ту службу, затим је водио програме хеликоптера и наоружања на нивоу Института, а у периоду од 1985. до 1992. године је био Заменик директора Института, где је дао немерљив допринос у вођењу целе установе а и њених програма.

У тој спорној Монографији је изнето више ноторних неистина, пример је да је Југин радио у сектору Конструкција, што није тачно! Радио је у Аеродинамици на аеродинамичким прорачунима. Још тежа неистина је написана да је Живојину Градишару Начелнику аеродинамике "био заменик Јово Опсеница" (страна 162). То је тек крупна неистина, Градишару је био заненик Вујић и обојица су заједно прешли код Директора Бране Јовановића за помоћнике Директора (као програмовође). Тада је за Начелника сектора аеродинамика постављен Сава Пустиња а за његовог заменика Јово Опсеница. То су само неки примери од гомиле неистина изнетих у тој веома спорној Монографији.

Такође није тачно да је Генерал пуковник Златко Рендулић био Директор Института, истина је  да је пуковник Златко Рендулић био на тој дужности и отишао је за помоћника Команданта РВ и ПВО за техничку службу (са чином пуковника) да би тамо био унапређен у чин генерала и до краја своје војничке каријере се више није враћао у Институт. Такође, генерал потпуковник Сава Пустиња није био Директор Института, већ генерал мајор Сава Пустиња, а у наредни чин је унапређен на положају Помоћника Министра војске за војнопривредну делатност.

Генерали у пензији Сава Пустиња и Иван Ђокић  су се заједничким дописом обратили Министру одбране 14. 12. 2017. године, у коме је изнета предходна аргументација с предлогом: "Као дугогодишњи припадници Ваздухопловнотехничког института и руководиоци молимо Вас да предузмете мере, из Ваше надлежности, да се неспорне нетачности исправе, као и да нека будућа Монографија буде заснована на чињеницама, реалном раду и доприносу припадника Института".  Изостала је било каква реакција на тај допис!!! 

Увек је било недопустиво да било које обраћање Министарству војске остане без одговора, а поготово НЕ без никакве реакције. То је правило увек било поштовано без обзира на ниво личности које се обраћају, па чак и када се обрате два генерала, без обзира што су у пензији. Поготово када наведу потпуно очигледне аргументе, са неспорно добром намером.                                                                            

Напомене

[a] –Vista-xmag.pngЗа више информација видети чланак ONERA – На Београдском универзитету и у делатностима Југословенског / Српског ратног и цивилног ваздухопловства, традиционално су многи ваздухопловни кадрови школовани у Француској. Тако да није случајно што је Ваздухопловнотехнички институт оформљен исте године, када и ONERA (1946.), по сличним принципима организовања и по сличној дефиницији делатности. Очигледно, да је  био доминантан утицај исте школе.

Нажалост, неваздухопловци су на „мишиће” укинули Ваздухоплотрхнички институт, 1992. године, не уважавајући ставове стручњака ваздухопловаца. Насилно су прекинули богату традицију и направили су ненадокнадиву националну штету, под заштитом пријатеља и рођака, тренутних, тадашњих политичара.

Без икаквог ваздухоплоног знања и искуства, хтели су силом доказати да могу заједно „авиони и камиони”. Коначан резултат је поразан, упропашћен је и уништен кадровски и остали ваздухопловни потенцијал. Тренутно, у Србији нема организованог потенцијала ни за најједноставније ваздухопловне програме.

– Vista-xmag.pngЗа више информација видети чланке ONERANASA и ЦАГИ – За разлику од искристалисане праксе, искуства и захтева технологије у свету, у Србији су измешане делатности у заједничком институту. Поред тога, направљен је и други парадокс. Тај институт је подчињен СДПР-у. Произилази да је научна институција за истраживање и развој одбрандбених технологија под институцијом за промет наоружањем и војном опремом? Такав прилаз је без икакве логике, без уважавања велике разлике између тенологије и промета сњом, што није пракса нигде у свету. Код светских институција за истраживање и развој ваздухопловних технологија, Председник државе поставља њиховог Директора, на предлог Министра одбране. Иста се та директна линија и веза, спроводи у супротном смеру, за реферисање и одговорност, са високом аутономимијом Института у управљању дотичним технологијама. Промет са производима, на бази тих технологија, потпуно је одвојен (као што је то било и у ФНРЈ/СФРЈ).

Преписка са САНУ

Сава Пустиња је доставио САНУ потпуни материјал, који се односи на неразумно и штетно укидање Института.

%20.png

Председник САНУ је одговорио:

sc0003%203.png

 

 Види још

  • ONERA
  • NASA
  • ЦАГИ
  • Аеротунел
  • Експериментална аеродинамика

Извори

  • Krila Armije, 21 maj 1991.g., pp. 5.
  • Vojna enciklopedija, Drugo izdanje, knjga 10, pp. 367 i 368, Beograd, 1975.
  • Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, група аутора, ВИНЦ Београд, 1989, стр. 45.
  • Јовановић,Бранислав (2006.), 1.децембар 1918. - Сећања, Лума принт, Земун, ISBN 978-86-908577-2l
  • Чувари нашега неба, Авиони ваздухопловних јединица у послератном периоду, Др Бранисла Јовановић, дипл. инж., страна 305 и 306, Војноиздавачки завод, Београд 1977.
  • Коста Сивчев
  • Светополк Пивко
  • Златко Рендулић
  • Бранислав Јовановић
  • Сава Пустиња
  • Милош Петрић
  • Развој оружаних снага СФРЈ, 1945-1985, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, страна 519, Београд, 1989.
  • Krila Armije, 21 maj 1991.g.,poseta VTI-u Predsednika SIV-a, Rodoljub Matovic, pp. 2.
  • Glasnik RV i PVO, jul-oktobar, 1991.g., br.4-5, posvećen 45-godišnjici Vazduhoplovnotehničkog instituta
  • Glasnik RV i PVO, juni 10 i 11
  • Glasnik RV i PVO, juni 1986.g. br.3, 40 godina rada i razvoja Vazduhoplovnotehnickog instituta, pp. 10 i 11
  • Војна енциклопедија, друго издање, Војноиздавачки завод Београд, 1975, стр. 368.
  • Glasnik RV i PVO, jul-oktobar, 1991.g., br.4-5, posvećen 45-godišnjici Vazduhoplovnotehničkog instituta
  • Avioni domamce konstrukcije posle Drugog svetskog rata, Beograd,1996.g. pp. 67, dr Zlatko Rendulic, dipl. ing.
  • Монографија Војнотехничког института

image.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава:     ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио.   Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма.   Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси.   И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах.   Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце.   Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота.   Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка.   Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана.   Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“   (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.)   Приредила:  Миланка Тешовић, мастер теолог     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Драгана Милошевић,
      Едвард Сноуден, бивши радник ЦИА-е, сарадник НСА и узбуњивач који је 2013. добио азил у Русији, након што је разоткрио тајни амерички програм масовног прислушкивања, гостовао је код популарног водитеља Џоа Рогана.
      Сноуден је као гост Џоа Рогана у емисији „Experience ”, које је трајало готово три сата, описао како нас тачно „паметни” телефони које користимо шпијунирају и шта можемо да урадимо како бисмо то избегли, преноси Индекс.
      „Велика ствар која се променила од 2013. је то што је сада мобилни апарат на првом месту”, рекао је Сноуден у интервјуу, објашњавајући како се прислушкивање данас углавном спроводи преко „паметних” телефона јер их људи користе чешће него рачунаре.
      „Имате мобилни негде у соби. Он је искључен – бар му је екран искључен. А ако вам неко пошаље поруку – екран оживи. Како се то догоди?”, питао је реторички Сноуден.
      „Кад год је ваш мобилни укључен, постоји запис ваше присутности на том месту. Сваки 'смартфон', мобилни уопште, стално је повезан с најближим одашиљачем. Чак и кад је екран искључен и мислите да не ради ништа, не можете то видети јер су емисије радиофреквенција невидљиве, али он 'вришти' у етар, говорећи 'ту сам, ту сам'..., покрети вашег мобилног су покрети вас као особе и често су јединствени и може вас се идентификовати преко њих”, казао је Рогану.
      „То значи да кад год носите мобилни, кад год је укључен, постоји запис ваше присутности на том месту који стварају компаније”, додао је он.
       
      „Оне не морају држати те податке вечно, уствари нема доброг разлога да их држе вечно, али те компаније виде то као вредне информације”, напоменуо је, додавши да су ти подаци раније били пролазни, али сада се чувају заувек: „Нема везе јесте ли учинили нешто погрешно или сте најобичнија особа на свету..., јер тако масовни надзор функционише.”
       
      „Тако се ствара 'основна колекција', што је еуфемизам владе за масовни надзор. Они напросто скупљају све то унапред у нади да ће једног дана бити корисно”, додао је Сноуден, јављајући се видео-линком с непознате локације у Русији.
      „А ту говоримо само о томе како се спајате на мобилну мрежу. Не узимамо у обзир све оне апликације који контактирају с вашом мрежом још чешће (него ви)”. Нагласио је: „Морамо идентификовати проблем. А проблем с коришћењем 'смартфона' данас је што немате појма што раде у било којем тренутку.”
      Посебан проблем с данашњим „паметним” телефонима је што им се не може извадити батерија, као са старим „глупим”, чиме се осигурава да нису тајно укључени. Но, за обичну особу довољно је и једноставно искључити мобилни, закључио је Сноуден.
      Он је, такође, изнео откриће које ће разочарати теоретичаре завера и ловце на НЛО-е који верују да америчка влада скрива контакте с ванземаљцима.
      Будући да је као радник ЦИА-е (Централне обавештајне агенције) и касније кооперант НСА (Агенције за националну сигурност) имао приступ њиховим тајним подацима, признао је да је тражио податке о ванземаљцима.
      „Знам, Џо, знам да желиш да постоје ванземаљци. Знам да Нил де Грејс Тyсон жарко жели да постоје ванземаљци. И вероватно постоје, зар не?”, рекао је Рогану. „Имао сам невероватан приступ НСА-у, ЦИА-и, војсци, свим овим групама. Нисам пронашао ништа. Службено, колико ја знам, ванземаљци никад нису контактирали Земљу или барем нису контактирали америчке обавештајне службе”, написао је Сноуден у својој књизи.
      „Ако сте се питали – да, човек је заиста слетео на Месец. Климатске промене су стварне. 'Кемтрејлс' (траг који авиони остављају за собом) не постоји”, додао је он.
       
      линк
       
       
         
    • Од Милан Ракић,
      Две ознаке обележиле су двадесети век српске историје, у њима као да се скупило све што смо проживели: вољно и невољно. Те две ознаке су шапка српског официра из Првог светског рата са ћирличним "П" у кокарди и капа титовка са пролетерском звездом са српом и чекићем.

      Да ли ово данас још неком смета? Време које је прошло неумитно је учинило своје. Не само да су данас умрли дословно сви учесници Првог светског рата, не само да је у дубокој старости мањи број учесника Другог светског рата, него је опаки двадесети век – тај век идеологија – изгледа заувек завршен и више се неће вратити у свом пламтећем и непопустљивом виду. 
      Кокарда краља Петра која је стајала на шајкачама српских официра који су ослободили Београд 1. новембра 1918. године и пролетерска звезда са српом и чекићем која се налазила на титовкама партизана који су ослободили Београд по други пут 20. октобра 1944. године, данас – ето, чуда – више нису супротстављени иделошки војнички знаци. 
      Сведени су на музејски експонат, на дах и дух једног времена, па из тога произилази ново чудо: и кокарда и црвена звезда постали су графички и индустријски симболи. И то какви! Не зна се да ли је атрактивнија кокарда или звезда.
      Погледајте само тај елегантни овал кокарде, то извијено ћирилично слово П са преплетима који тек на други поглед отварају простор за примећивање слова П које носи официр краља Петра. Осмотрите потом црвену звезду: пламтеће црвена као основица; краци звезде нису равнострани, већ благо задебљање кракова звезде чини да углови између крака буду већи, те се она стога чини масивнија; на крају ту је више него атрактивни знак српа и чекића.
      Слово "П", знак краљевих официра, и срп и чекић знак пролетера партизана, дакле, изузетни су графички знаци који нас подсећају на прошлост, али пре свега, и то је парадокс, на основни историјски валер које је остао до данас заједнички обема војскама, и један и други знак у својој основи имају слободу.
      Зато су ови знаци данас амблеми културних догађаја који ће се одвијати на улицама и трговима Београда од 18. октобара до 1. новембра 2019.
      Идеологије пролазе, показаће концерти, изложбе и позоришне представе, а жеља за слободом је вечна.

    • Од Логос,
      Када презвитер др Оливер Суботић, беседи о Николи Тесли то је увек празник своје врсте, догађај за памћење, нешто посебно што се са пажњом прати широм планете. О Николи Тесли др Суботић је држао предавања у Америци и широм света пред научном и стручном елитом и побрао све похвале.     Овај свештеник, врсни писац, научник светског гласа, доктор социологије, дипломирани инжењер електротехнике и магистар теологије, и овога пута показао се као врстан говорник држећи предавање основцима у ОШ „Зага Маливук“ у београдском насељу Крњача. На манифестацији посвећеној професорки Ивани Ванић Савић, иницијатору „Азбучника идентета“, др Суботић имао је можда и најтежи задатак, да допре до дечијих умова, да малашанима пренесе екслузивна сазнања. И у томе успео што показао вишеминутни аплауз и врхунска пажња свих слушалаца.   По први пут др Оливер Суботић одржао је екслузивно  предавање на тему „Утицај породичног окружења Николе Тесле на његов духовни лик“.  За разлику од ранијх предавања на којима је најчешже анализирао духовни лик Николе  Тесле, др Суботић је овога пута на бриљатан начин говорио о родитељима Николе Тесле и њиховом утицају на развој овог генија!   Николин отац Милутин Тесла био је свештеник. И не само то већ и велики интелектуалац, полиглота, познавалац филозофије, библиофил….  Ако погледате ове еклузивне снимке са предавања сазнаћете које све менталне стимулације Милутин примењивао  у намери  подстакне развој свој сина! Сазнћете и како се Никола Тесла уз помоћ родитеља решио коцкарског порока. Можете сазнати и од кога је Тесла наследио говорнички дар и љубав према српству, традицији и посебно гуслама. Зашто је Никола плакао док је слушао гусле?   Све ово можете сазнати из предавања др Оливера Суботића, који ће Вам такође открити да Теслина мајка Ђука потиче из фамилије која је дала чак 36 свештеника. Николин ујак је био чувени митрополит дабробосански Николај Мандић.  Митрополит Николај не само да је плаћао Теслино школовање већ је на њега пренео љубав према Декартовој  филозофији.     Др Суботић је упутио на основу искустава из Теслиног одрастања и битне савете родитељима и деци, које морате пажљиво послушати  и  придржавати их се ако желите доборо вашој породици! Погледајте и послушајте ово надахнуто предавање др Оливера Суботића основцима у поменутој београдској школи: ОВДЕ     Извор: Тамо далеко
    • Од GeniusAtWork,
      Srbiji treba novi zdravstveni sistem koji će biti jeftiniji i efikasniji Ukinuti zdravstveno osiguranje i domove zdravlja
      Nezavisni naučni izvori ukazuju da je postojeći zdravstveni sistem Srbije vreća bez dna koja besomučno troši novac srpskih poreskih obveznika.
      85  Piše: Goran Belojević  17. oktobra 2019. 17.35 Izmenjeno: 17.36        To je nemogući socijalističko-utopijski sistem zasnovan na paradigmi “ svima obezbediti sve“, i ugrađen u srpski kapitalistički model društvenog uređenja zasnovan na slobodnom tržištu.
      Ovakav model je generator korupcije, jer u situaciji kada je nemoguće svima obezbediti sve, uvek negde postoji neko ko će odrediti ko je više jednak od drugih i koliko to košta. Tako je stvorena srpska medicinska korupciona mreža koja metastazira kao melanom. Srpski narod zna da kad ide u bolnicu da legne, mora prvo da se raspita kome i koliko u bolnici treba platiti da bi bio jednakiji od drugih. I da bi preživeo i izašao zdrav.
      Po očekivanom trajanju života srpska novorođenčad u ovom trenutku zaostaju za novorođenim iz Slovenije, BiH, Makedonije i Hrvatske za 0,5-2,5 godina (Index Mundi 2019). Srbija ima najveću opštu dobno prilagođenu stopu mortaliteta od kancera u Evropi i četvrtu najveću u svetu (Borgen Project 2018).
      Od 1975. do 2016. godine gojaznost kod odraslih se u Srbiji udvostručila kod muškaraca i učetvorostručila kod žena (World Data Atlas 2016). U Srbiji puši 38% žena i 32% muškaraca i pored zakona protiv pušenja (Boričić 2013). Osam od deset srpskih lekara planira da napusti zemlju (Krstić et al. 2015). Srpski zdravstveni sistem nije održiv u dužem periodu, sa znatnim zaostajanjem preventive u odnosu na kurativu i gotovo nepostojećom saradnjom između državnih narodno-zdravstvenih ustanova (Ernst & Young 2015).
      Šta raditi? Potrebno je postojeći nemogući zdravstveni sistem Srbije razrušiti do temelja. Zatim izgraditi potpuno nov, originalan, održiv i efikasan zdravstveni sistem.
      Osnovna paradigma novog sistema je misao genijalnog Andrije Štampara da lekar traži pacijenta, a ne obrnuto, da je lekar socijalni radnik i učitelj zdravlja. Prekretnicu predstavlja po Štamparu momenat kada zdravstveni sistem počne da se tretira kao najvažnija poluga nacionalne ekonomije, a ne vreća bez dna. Narodno zdravlje prestaje da bude javno i tako postaje narodno blago.
      Koje su osnovne karakteristike novog sroskog zdravstvenog sistema? Spiritus movens sistema je privatni lekar opšte prakse koji radi u svom domu.
      Za to mu država ne postavlja nikakve prostorne preduslove, jer se ne bavi invazivnim metodama. Od države dobija paušal za brigu o zdravlju porodica koje žive u neposrednoj okolini njegovog doma, gde može peške doći za 10 minuta. IT omogućava on line vezu sa Ministarstvom zdravlja i sa Institutom Batut i kompletnu dokumentaciju o pacijentima. Lekar opšte prakse ima obavezu da u određenim vremenskim intervalima vrši zakazane preventivne posete porodicama i tako zaista postaje pravi porodični lekar.
      Pri tome, porodični lekar razgovara sa svim članovima porodice, proverava njihove zdravstvene kartone, daje savete, zdravstveno prosvećuje, proverava terapiju, uočava faktore rizika za bolest, proverava pritisak i druge osnovne zdravstvene parametre, upućuje na preventivne specijalističke preglede. Na taj način skrining programi postaju bespotrebni i to donosi ogromnu uštedu.
      Domovi zdravlja se ukidaju. U tim zgradama osnivaju se primarni dijagnostički centri na koje se oslanja porodični lekar opšte prakse, sa laboratorijskom dijagnostikom, rendgenom, ultrazvukom, preventivnom ginekologijom i pedijatrijom. To je primarni nivo zdravstvene zaštite na kojem se završava 90% zdravstvene problematike. Preostalih 10% kompleksnijih slučajeva sa uputom svog porodičnog lekara opšte prakse odlaze u bolnicu gde ih preuzimaju specijalisti koji nisu više prenatrpani i rade ono za šta su zaista školovani.
      Postojeće obavezno državno zdravstveno osiguranje zvano „vreća bez dna“ se ukida i postaje dobrovoljno. Uvodi se princip lične finansijske odgovornosti za sopstveno zdravlje.
      Država zdravstveno osigurava nivo lekara opšte prakse i primarne dijagnostičke centre i samo limitirani broj specijalističkih pregleda i hirurških intervencija po uputu nadležnog porodičnog lekara opšte prakse. Samo operacije koje spasavaju život država plaća 100%. Sve ostalo pojedinac ugovara sa privatnim zdravstvenim osiguranjem.
      Za najsiromašnije slojeve društva određuje se minimum zdravstvene zaštite koji se pokriva iz državnog osiguranja. Bolnice znatno povečavaju svoj prihod ugovorima sa privatnim osiguravajućim kućama i skidaju se sa jaslica države.
      Ukida se prirodni porođaj u bolnici, jer trudnoća i porođaj nisu bolesti. To je oko 90% porođaja koji se obavljaju u domu porodilje, uz babicu, eventualno uz akušera.
      Tako se prirodno stimuliše lučenje oksitocina, a ne adrenalina. Porođaj postaje spor, postepen, umereno bolan, mnogo manje rizičan i po bebu i po porodilju, bez monstrum bolničkih bakterija koje izazivaju infekcije novorođenčeta i porodilje i donosi mnogo sreće svima u porodici. Krađa beba stavlja se ad akta, jer je nemoguća. Baby friendly programi se ukidaju, jer beba se rađa u kući. Ukidaju se ustanove za palijativnu negu.
      Umirući pacijenti se ne upućuju u bolnice, jer prirodno umiranje nije indikacija za hospitalizaciju. LJudi prirodno umiru u svom domu, gde se i rađaju. Ovo donosi državi ogromne uštede.
      Plate porodičnog lekara opšte prakse i specijalista u državnoj službi su uravnotežene i kreću se oko 2000 evra. Ukida se dvojni radni odnos lekara u državnoj bolnici i u privatnim zdravstvenim ustanovama i potpuno se prostorno razdvajaju državno i privatno zdravstvo, a spajaju se funkcionalno.
      Tako se seče arterija srpske medicinske korupcije. Na taj način, srpski lekari postaju odlično plaćeni, nepotkupivi i prestaju da napuštaju zemlju. Počinje povratak srpskih lekara iz inostranstva u Srbiju, jer u Srbiji imaju veću kupovnu moć nego u inostranstvu, zanimljivije je i lakše raditi sa svojim narodom, a bolnice su odlično opremljene. Prestaje navala na specijalizacije, jer ovakav posao porodičnog lekara opšte prakse postaje za medicisnke diplomce beskrajno zanimljiv, cenjen i odlično plaćen. Ne postoji više nezaposleni lekar u Srbiji.
      Ovaj novi srpski zdravstveni sistem je jedinstven u svetu, zasnovan je na idejama genijalnog Andrije Štampara, ukinuće javno zdravlje kao dekadentnu zdravstvenu filozofiju, daleko je jeftiniji i efikasniji od postojećeg, zaustaviće odliv i započeće priliv srpskih lekara u zemlju, zaustaviće krađe beba i dramatično smanjiti smrtnost novorođenčadi i porodilja, eliminisaće medicinsku korupciju, značajno će poboljšati sve parametre zdravtsvenog stanja naroda Srbije i postaće narodno blago i pokretač srpske ekonomije.
      Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu
      линк

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...