Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Милан Ракић

Хрватска-Енглеска, полуфинале ФИФА СП 2018-За кога (и да ли) навијате? [АНКЕТА]

Оцени ову тему

Хрватска  

17 члановâ је гласало

  1. 1. За репрезентацију које државе ћете навијати (ако уопште) у вечерашњем полуфиналном мечу?

    • Хрватска
    • Енглеска


Recommended Posts

Вечерас у 20 сати по нашем времену, на стадиону Лужники у Москви ће се одиграти друга полуфинална утакмица Светског првенства у фудбалу.

Croatia-vs-England-Prediction-and-Bettin

Састаће се репрезентације Хрватске и Енглеске. Победник ће "на мегдан" у недељном финалу "изаћи на црту" репрезентацији Француске. Поражени ће у суботу одиграти "утешни" меч са репрезентацијом Белгије.

Битанге свакојаких фела и са свих страна "спектра" на балканским странама су успеле да "загаде" својим коментарима предстојећи сусрет две репрезантације и од вечерашње утакмице "направе случај".

У овој мини-анкети Форума "Поуке.орг", позвани сте, ко жели, да оставите одговор за коју ћете репрезентацију вечерас "навијати" (ако уопште будете) и наравно нисте дужни икоме своју одлуку да образлажете...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo, samo ja na kratko da pokvarim zabavu... :)))

...

"Можда би Србима стварно требало забранити бављење историјом. Ево сад не можемо ни да уживамо у полуфиналу Светског првенства. Играју репрезентације три бивше колонијалне нације и једне бивше геноцидне нације. За кога човек да навија... :)
Тренутно - репрезентација оних што су, да би успоставили свој стандард и постали локација седишта ЕУ, некажњено убили 10 милиона људи у Конгу, губе од оних који су имали више колонија па нису мораи да буду баш толико сурови.
Али најбољи на терену су потомци преживелих из колонија. Макар нека утеха. За нас, познаваоце историје." :)

https://www.facebook.com/dakon.ilic?hc_ref=ARSJ-9nOmhpD-vYSzigSno5neElA7i_apYlzjAwXC3upY9SH9mz81FFhnYiTSM0BuYM&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није ме толико брига за фудбал и не навијам ни за кога, ал ако ову утакмицу будем гледао у неком ширем друштву вечерас, навијаћу за Хрватску и пљуваћу Енглезе како су нам нанели зла у историји :))) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, RYLAH рече

Није ме толико брига за фудбал и не навијам ни за кога, ал ако ову утакмицу будем гледао у неком ширем друштву вечерас, навијаћу за Хрватску и пљуваћу Енглезе како су нам нанели зла у историји :))) 

Znaci radujes se Tompsonovim pjesmama, hahaha:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Ronald рече

Znaci radujes se Tompsonovim pjesmama, hahaha:D

Има да нмаучим и Бојну Чавоглаве ако треба, само да скачем по грбини паљевинама :))) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne zna se koji su bolesniji kada je u pitanju reprezentacija, navijanje, uzdizanje, kritika. O fanatizmu i ludizmu da ne pricam. Nadao sam se da ce Belgija osvojiti ali i Francusaka moze proci.

Kad spomenuh ludizam tako je jedan momak iz mog grada kad je SR Jugoslavija 95. osvojila zlatnu medalju u kosarci od srece skocio sa drugog sprata i slomio nogu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

 Kolinda GK svima deli dresove ,čak i britanskoj premijerki ,a večeras igraju protiv Engleske..Ovaj poklon je dobila i premijerka Velike Britanije Tereza Mej, kojoj baš nije bilo svejedno, pošto se u polufinalu sastaju upravo selekcije Hrvatske i Engleske (sreda, 20 sati). Prihvatila je uručeni dres, ali se samo kiselo nasmejala.Ako Hrvati izgube večeras,verovatno će biti zato što predsenica njihove zemlje nije bila na stadionu,mada navija i na sednicama u Briselu.

Navijam za Englesku najviše zbog toga što je za Engleze to više sport nego za Hrvate.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Навијам за продужетке, па за пенале, па да их пуцају до сутра ујутру, док се не ражабе. Онда оне који прођу у финале Французи да избуше као сито. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је данас, на празник Светог Игњатија Богоносца, Светог  Данила Другог, архиепископа српског, Свету архијерејску литургију у храму Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу. Током светог богослужења Преосвећени Епископ је у свештенички чин рукоположио досадашњег ђакона, теолога Огњена Фемића.     У архипастирској бесједи Владика је говорио о Светом Игњатију Богоносцу и Светом Данилу Другом, архиепископу српском који је као Епископ хумски столовао у Бијелом Пољу. У његово вријеме обновљена је, проширена и украшена светиња храм Светих Петра и Павла.   Владика Јоаникије је оцијенио да се „врши страшна неправда над СПЦ и осмишљен, испројектован удар на православље у Црној Гори“. Ми смо, као хришћани, истакао је он, дужни да дамо отпор и устанемо против неправде, што је овај народ са својим свештеницима и учинио.   „Подсјећамо ову државу и цијелу домаћу и међународну јавност на ону основну истину да држава стоји на грађанину, као што Црква стоји на вјернику, али за државу то има још веће значење. Ако је, ових дана, толико грађана Црне Горе православне вјере изразило своје неслагање са неправдом која се чини, приликом доношења Закона, и ако је било толико наших оправданих реакција, и излазак на улице, када је све, већ, доведено до апсурда, онда сваки тај излазак и свак ко је изашао, свједочи да је тај закон ништаван и да није донесен у складу са вољом већинске Цркве у Црној Гори“, констатовао је Владика будимљанско-никшићки.   Казао је да се, према томе, закон мора да повуче.   „Тако би то било у свакој цивилизованој, а нарочито у оној проевропској држави, како данас говоре. Међутим, Црна Гора се са овим законом враћа у примитивизам, овај закон није у складу ни са правом, ни са правдом, нити са међународним стандардима, он је само у складу са злом вољом и похлепом оних који желе да отму црквену имовину, и да понизе Цркву Свету Божју православну, и нашу свету вјеру. Ми не смијемо дозволити да се газе завештања Светог  Kнеза Мирослава, и Жупана Првослава, и Стефана  Немањића ктитора Мораче, и Светога Василија Острошког , и осталих Божјих угодника из рода  нашега, који су су подизали светиње, Богу их и цркви посвећивали, намјењивали их за покој својих душа. И власти говоре да они неће скрнавити Светиње, али послије ће говорити чим се упишу,  да су они власници па могу са њима да раде шта хоће. И већ су рекли шта би жељели да ураде од наших светиња -да их дијеле коме они хоће и како хоће и да их претворе у бизнис и да понизе нашу свету вјеру. Не смијемо то, драга браћо и сестре, дозволити и ми се боримо колико можемо. Али не боримо огњем и мачем, него истином и правдом. А када је све доведено до апсурда изашли смо да јавно посвједочимо своје неслагање са својим народом и на улице. Наша борба није ни против кога лично, него против неправде. Тражимо од наших власти да овај закон повуче,  или да га радикално измијене у оним дијеловима који су за цркву неприхватљиви“, поручио је Владика будимљанско-никшићки.   Подсјетио је да су се властодршци са свима су се договорали осим са СПЦ.   „Договарају се и са пчеларима и са ловцима, када мисле да донесу уредбе или законе о пчеларима, ловцима или риболовцима и било којој другој заједници мањој или већој, а са најбројнијом вјерском заједницом – Црквом Православном нису хтјели да се договоре. То што причају да су хтјели да се договоре лажу, само су хтјели да оставе утисак, да фингирају дијалог, кога није било“, казао је он.   Све то је, додао јеон, било наметање.   „И ми не можемо да прихватимо  никакво наметање, а разговор, дијалог и договор братски увијек, ради добра и цркве и државе, а посебно ради добра нашега народа. Ето, драга браћо и сестре, због чега се ових дана сабирамо. Сабирамо се, обједињујемо и духовно се снажимо  кроз наше заједништо, примањем Светих Тајни и кроз дијељење ове муке и неправде која је снашла наш род. Али кроз то јачамо, зато што смо са Христом и зато што војујемо у име Христово истином и правдом. И ништа то нама није непознато. Црква у овом свијету и вијеку је војујућа црква, која за истину и правду војује увијек. И жели братску љубав и слогу, тамо гдје нема доброте, љубави и слоге, нема ни праве вјере. Ми смо се објединили и када смо јединствени знамо да, ако са Христом страдамо и подносимо ове муке  и патње, да ћемо са њиме и побиједити, јер крст Господњи колико је симбол страдања Христовог толико је и знак његовога Васкрсења и над смрћу, и над сваким злом и неправдом“, закључио је владика Јоаникије.   Он је пожелио да Божић вјерницима донесе радост и да она уђе у сваки дом и  породицу. Посебно је честитао новом свештенослужитељу олтара Господњега, свештенику Огњену Фемићу, који је данас рукоположен.   “Огњен се данас  лијепо спремио. Лијепо се образовао и није журио да прими свештенички чин све док није осјетио у своме срцу да га је Господ заиста призвао на свештеничку службу. Радио је и друге послове, упознао људе, упознао карактере, стекао искуство и сада спремно ступа на свештеничку службу. Он ће добити једну велику парохију поред града Никшића, гдје је све спремно за новог свештеника да се тамо настани, и народ га тамо жељно чека. И даће Бог да га укријепи,  да његова свештеничка служба засвијетли и да буде и њему на спасење и на спасење свима онима којима он буде свештеник и духовник и парох. Да се обједињавамо око престола Божјег, око колијевке Христа Богомладенца да својом љубављу препородимо и себе и своје породице, пријатеље и непријатеље. Амин, Боже дај” бесједио је владика Јоаникије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од александар живаљев,
      За кога ради Амфилохије
      У том свом одабиру, Митрополит постаје – громада. Он је онај у којем се препознаје сваки храбри и честити Србин, који се није самоизнио на пијацу продаје сопственог људског достојанства, ту највећу пијацу овога времена
      Од   Јован Пламенац ИН4С --  08/10/2019  митрополит Амфилохије Пише: Протојереј Јован Пламенац
      За кога ради Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски? Па, зна се: за Удбу, за Мила Ђукановића, Русе, а сада и Американце. У то нема сумње, јер то кажу таблоиди Српски телеграф, Информер, Курир… и надасве, као гарант истине, кровни, АРХИтаблоид Беба Поповић.
        Томе и служе таблоиди у Србији, да позивајући се на „повјерљиве изворе“, наравно анонимне, „разоткрију“ и дезавуишу противнике политике Александра Вучића.
      А један од највећих, ако ли не, као појединац, и највећи противник политике Александра Вучића је управо Митрополит Амфилохије. Спор међу њима настао је због Косова и Метохије; по питању статуса тог дијела Србије интереси су им супротстављени.
        Док се Вучић, којег је Запад, као политичка и војна артикулација интереса великих банака, довео на положај предсједника Србије, свим силама довија да де факто признање НАТО корала Косово за државу, које је остварио Бриселским споразумом, игноришући Резолуцију Савјета безбедности 1244, доведе до де јуре признања, јер ако ту своју обавезу не испуни, у складу са мафијашким принципима Запада, пуцаће му ако не у главу а оно у политичку каријеру и самим тим у новчаник, владика Амфилохије, којем је устоличењем у трон црногорских митрополита повјерено да буде и егзарх (чувар) трона пећког, свом својом земаљском снагом труди се да то исто Косово (које убухвата и Метохију) сачува за српски народ.
      Не може и паре и јаре, тако ни Косово не може бити и посебна држава и дио Србије. Тако и у сукобу Вучића и Митрополита немогуће је остварити компромис.
        Тај сукоб Митрополита у Вучића, видјело се и раније, а посебно је видљиво ових дана, пренио се и у сам врх Српске православне цркве, у Патријаршију, Синод и Архијерејски сабор. И показао је колико је небоземна институција Црква Христова у свом овоземаљском дијелу крцата људским слабостима.
      Александар Вучић Материјалистички врједносни систем преплавио је Цркву овога свијета и вијека, њене свештенике, архијереје, па и њихову паству, вјерни народ. Подлегли смо сластима положаја, славе и новца, тјелесног уживања, узајамно прожетим, отворили им своја срца и душе, док Бога носамо на уснама.
      И Митрополит Амфилохије носи бреме својих људских слабости. И сам је склон да животне проблеме Цркве гурне под тепих. Ови, на изглед ситни проблеми у Цркви када буду објелодањени, у амбијенту новопаганског свијета, чији су служитељи режими свих држава на Балкану, али и у добром дијелу свијета, и скоро сви медији, добијају многоструке размјере.
      Митрополит их прикрива да би Цркву сачувао од неопаганске злурадости и хајке. Али, у том гурању прљавштине под тепих она све више расте, бубри и, у једном тренутку, распрсне се, као чир, и тај гној исцури и засмрди. Као ово сада…
      „Црква је увијек имала проблеме, али их је и рјешевала“, рекао ми је једном, у манастиру Острогу, владика Јоаникије. Цркву чине и људи, који у њу уносе своје слабости. И тако настају њени проблеми. Али, своје проблеме Црква мора да рјешава, не да их прикрива. Без обзира на цијену. Одлагање рјешавања тих проблема раслабљује Цркву.
      Исус Христос, који је глава Цркве и овога и онога свијете, све вријеме нуди мелем оздрављења својим удовима, али неће их силом оздравити. Христос би обесмислио суштину личности, слободе коју је даривао човјеку дарујући му живот, ако би му било што чинио мимо његове воље, његове сагласности, па и лијечио га.
      Лијек је ту, на дохват нам руке и ума, у светом Јеванђељу. На нама, на слободи наше личности је да ли ћемо да га узмемо, да ли ћемо двери својих душа да држимо затворене за Бога, или ћемо Богу, који тако стрпљиво чека, да допустимо да уђе у нас.
      O. Јован Пламенац Када дара пређе мјеру, као што је било озакоњење убијања зачете а нерођене дјеце, те промоција педерастије као мјере вриједности, као ово сада настојање Вучића да изврши своју обавезу према онима који су га довели на власт, због које су га и довели, да им и правно преда Косово, када се дође до зида, онда Митрополит свуче своје људске слабости и постаје онај црногорски војник са Вучјег дола и Мојковца, руски војник који је разбио Наполеона и Хитлера, навлачи срчаност Давидову и, као кнез Лазар, стојећи на ивица ножа, у понуди земаљског и небеског, или-или, без оклијевања бира – Царство небеско.
      У том свом одабиру, Митрополит постаје – громада. Он је онај у којем се препознаје сваки храбри и честити Србин, који се није самоизнио на пијацу продаје сопственог људског достојанства, ту највећу пијацу овога времена.
      А пуно је Срба који су достојни имена Човјек. Двојица су се ових дана доказали на велика врата: Мило Ломпар и Матија Бећковић. Беби-медији у Србији и Црној Гори затворени су за оне који српску нацију грчевито држе усправљеном, као да држе јарбол којег разбија оркан, а отворени су за протагонисте обезличене масе, наливене у овај живот као у шоу, у којем се новцем великих банака, као у анимацији, имена претварају у бројке.
      Пуно је и истинских служитеља Олтара Бога Вишњега. Они, гласније или тише, солирају. Њихово удруживање од овдашњих слугу капитала Запада, како оних у државним властима тако и оних у Цркви, било би препознато као паравојна организација. Не мало их је и у Архијерејском сабору Српске православне цркве. Они се или не виде или се слабо виде.
      Засјенила их је грандиозна личност Митрополита Амфилоха, који је стуб не само српског, него и цјелокупног, васељенског православља. Али, не толико од Митрополита колико од њих зависи куда ће даље Српска православна црква: хоће ли устрајати на путу Јеванђеља или ће је, привремено, прогутати аждаја новопаганског свијета.
      Ко има очи да види и уши да чује, јасно му је за кога ради Митрополит Амфилохије. Он ради за – Исуса Христа.
    • Од Логос,
      Одговор на питање постављено насловом овог округлог стола ће се разликовати у зависности од претходно усвојених антрополошких премиса и начелног става у погледу човекове природе. За оне који прихватају материјалистички поглед на свет одговор на питање хоће ли и, уопште, могу ли машине заменити људе можe бити позитиван, с обзиром да у том гледишту човек преставља само телесну, материјалну компонетну, затворени систем у оквиру кога се дешавају бројни хемијски и физички процеси које називамо разменом материје и енергије. Ако би то било све што је човек, онда би га заиста могли прецизно дефинисати, а самим тим и потпуно симулирати уз помоћ концепта вештачке интелигенције. Преостало би једино време и рад за развијање технологије за тако нешто.     Међутим, уколико прихватимо теистичко (и њему блиска полазишта) и сходно томе у човечије биће укључимо и духовну компоненту, схватићемо да је немогуће да заменимо човека машином, ван улажења у било какве даље етичке импликације таквог покушаја. Духовна компонента бића у теистичком, а поготово хришћанском виђењу света, је сама по себи неограничена и није подложна смештању у ограничене категорије класичног математичко-логичког и уопште дискурзивног начина размишљања.    Погледајмо на конкректном примеру како се прихватање једног од наведених ставова одражава на ову проблематику. У књизи која је повод овог уваженог скупа се наводи смела прогноза водећег британског футуролога Ијана Пирсена, да ће у наредних 30 година смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског мозга бити пренет у меморију рачунара. Ако разматрамо критички, приметићемо да се ова футуристичка изјава суштински заснива на рационалистичким поставкама које нису ништа инвентивније од оне коју је још вековима раније поставио Рене Декарт (који је центар људског бића такође поставио у мозак) и да се очигледно ослања на материјалистичко виђење човека (сводећи га на функције мозга и ништа више). Са том изјавом се сигурно неће сложити припадници Бергсонове философије који ће истаћи чињеницу да се интуиција не може сместити у рачунарски алгоритам, ван улажења у даље расправе, док ће егзистенцијали на овакве прогнозе једноставно одмахнути руком. А тек би православни хришћани имали шта да критикују код таквог приступа, крајње површног у свом свођењу човека на само један део једне компоненте (материјалне) његовога бића.    Технологија свакако помаже човеку у отклањању неких материјалних ограничења и проширује његове могућности и функције, што није спорно, осим у случајевима који повлаче друштвено-етичке дилеме. А међу основне етичке дилеме спада и питање у којој мери ће технологија потиснути човека на маргину, колико ће њен развој утицати на друштвене односе и да ли ће довести до трансформације особина људскости? На ово се питање не може дати прецизан одговор уколико не размотримо проблематику става према технологији као таквој. У овом погледу постоје четири различита доктринарна приступа. Најчешће присутан став је да технологија сама по себи нема инхерентно постављене циљеве (вредносна неутралност технологије), те да њен развој зависи и у потпуној је контроли самог човека (непостојање аутономије технологије). То је тзв. инструментални приступ који данас заступа прогресивистичка школа мишљења. Иако делује веома логично, овај приступ је ипак површан. Ко би могао да каже да је, рецимо, технологија оружја за масовно уништење живе силе нешто вредносно неутрално? То је апсолутно немогуће јер је сам концепт оружја за масовно уништење такав да је јасан по свом почетном вредносном усмерењу и инхерентно постављеном циљу. Може се тај циљ правдати националном безбедношћу, стратегијом нукеларног одвраћања и сличним разлозима који покушавају да пронађу „добру“ употребу, али истина остаје: нуклеарно оружје се не може посматрати као вредносно неутрално. Управо указујући на ове граничне проблеме, инструментални приступ је темељно прокритиковао Мартин Хајдегер средином прошлог века, са својом онтолошком критиком технологије. Нажалост, желећи да до краја оповргне површност инструменталне тезе, Хајдегер је отишао у другу крајност и постао зачетник правца који заступа апсолутну вредносну опредељеност технологије и њену аутономност у погледу испуњења циљева који су јој иманентни. Ову врсту технолошког песимизма многи класификују као технолошки детерминизам, али истински детерминистички приступ се појавио знатно раније, као што је то одлично у својој класификацији различитих технолошких приступа показао Ендрју Финберг, и карактеристичан је за класични марксизам који (иако држи до вредносне неутралности технологије) у складу са својим погледом на развој друштва и друштвених односа фактички заступа тезу о аутономном развоју технологије. Таква теза, међутим, није достојна слободног, а поготово мислећег човека, који не жели да капитулира пред ставом да је неслободан када је реч о усмеравању технолошког развоја.   Остаје да размотримо и четврту теорију која је, чини нам се, најближа правом путу, а то је критичка теорија технологије. Она полази од тога да технологија није аутономна у свом развоју, што ће рећи да човек итекако има могућност одређивања алтернативног циља. Тиме се јасно указује на слободу усмеравања технолошког развоја од стране човека. Са друге стране, овај приступ полази од тога да технологија није вредносно неутрална, односно да у себи има постављену вредносну матрицу у смислу циљева који су јој инхерентни, с обзиром да не постоји технологија сама по себи, већ само примењена, имплементирана технологија. Чини нам се да би овај приступ био прихватљив поготово уколико га проширимо додатном тезом о „слабо“ и „јако“ концептуално везаним технолошким решењима. О чему је реч? Примера ради, нож би био рудиментарно и слабо концептуално везано технолошко решење, што ће рећи да у том случају можемо говорити о постојању широке могућности усмеравања циља и употребе у на различите начине. Међутим, у случајевима сложених и концептуално јако везаних решења већ постоји страховито изражена почетна вредносна матрица у смислу инхерентно постављеног циља, чиме је сужен опсег његовог преусмеравања. Поред наведеног примера оружја за масовно уништење, такав је пример са системима тоталног надзора становништва – чињеница да је у питању концепт који носи суштински гледано тоталитарни карактер имплицира јаку почетну вредносну усмереност тог технолошког решења, ма колико се оно уводило зарад безбедности и сличних разлога. Мада и у овако чврсто везаним технолошким концептима постоји могућност накнадног преусмеравања инхерентно постављених циљева, то је знатно теже него код слабо концептуално везаних решења. То је разлог да у погледу технологије увек детаљно испитујемо њихову концептуалну страну, процењујемо из етичког аспекта њену вредносну матрицу и задржимо здрав критички став према њеној имплементацији уколико она нарушава темељна цивилизацијска начела.    И да закључимо: машине не могу нити ће заменити човека, ма колико да узнапредују у својој сложености и ма колико футуролози износили невероватна предвиђања – човекова духовна компонента је несместива у било шта ограничено, па макар то био и најсавременији супер-компјутер. Са друге стране, колико ће технологија успети да у свом наметљивом ходу истисне људскост и уништи здраве међуљудске односе, па чак и само друштво као такво, зависиће од степена критичке свести према њеном развоју, испитивању концептуалне стране технолошких решења и напору ка активном усмеравању технолошких циљева. А на развијању те критичке свести у нашем друштву заједно треба да раде припадници академских институција са једне стране и аутентичне духовне институције попут Цркве са друге.     Извор: ЦЕПИС
    • Од Логос,
      Он није био обично име, већ велико име за свет архитектуре и црквеног градитељства као и за његове пријатеље, колеге, поштоваоце, ученике…     Давне 1985. године наши путеви су се сусрели у манастиру Каона, када сам на препоруку преосвећених епископа Господина Амфилохија и Господина Атанасија ангажовао архитекту Предрага – Пеђу Ристића за израду и пројектовање крстионице која је рађена по узору на крстионицу града Тебе Тесалијске. Он је пројектовао и језеро и мост на њему у манастиру Каона, као и цркву у Белотићу и Мровској у веома тешко време, због чега је и бивао привођен на саслушање у полицијску станицу. Иако је био на сваки начин ометан он је био неустрашив.   Несвакидашњи човек из кога је исијавала снага карактера. Представљао је појам рада и енергије, љубави према архитектури и општег знања. Задивљен његовом личношћу често сам са о. Арсенијем, потоњим игуманом манастира Каона, посећивао предавања која је држао у Београду, на којима смо много научили о архитектури, црквеном градитељству, а поготову о византијској архитектури коју сам тада још више заволео, а данас, у својој епархији, примењујем поштујући њене најстрожије каноне. Од њега сам се научио старим занатима, изради крстова и окулуса…   Када је пре неколико месеци стигла вест да је Предрагу здравље попустило, посетио сам га и питао да ли жели да пошаљем архимандрита Михаила, игумана манастира Јовања, да га исповеди и причести, на шта ми је он одговорио: „Мислим да је то неопходно. Хришћанин сам био, хришћанин и остао“. Убрзо га је игуман Михаило посетио, исповедио и причестио, а потом безмало три сата провели у разговору чији би се садржај могао исцрпети једном Пеђином реченицом: „Ја сам у цркви живео и у цркви радио“.   Предраг Ристић је био велики човек и геније за архитектуру. На крају његовог животног пута могу се поменути речи васељенског апостола: „Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах“(2 Тим 4,7). У мом памћењу остаће сећање на његову личност целога живота, а мислим да и у вечном неће бити заборава. Покој његовој племенитој души и Царство му небеско!     Епископ ваљевски  + Милутин     Извор: Епархија ваљевска
    • Од Логос,
      Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике.
      А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам.
      - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц".
      Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи.
      - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник.
      Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе.
      - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан.
      А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене.
      - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић.
      Граде цркву у затвору
      Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави.
       
      Извор: Блиц

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...