Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Зоран Ђуровић: Никодемо плете Ави венац пророчки

 

У више наврата је о. Зоран Ђуровић, познатији као Ава Римски, писао јавно о тлапњама Архимандрита др Никодима Богосављевића, али сам писао и неколицини Епископа упозоривши их на штетни рад овог солунског доктора. Тамо и написах да ће отићи у секту, а то се сада и оствари, јер је јуче, Јул 10, 2018, публиковао на свом блогу[1] Објава прекида помињања и општења. Општење је прекинуо са Његовим Преосвештенством Господином Милутином, Епископом ваљевским.

Да колеги није било добро, видело се одавно, а ствари су се отеле контроли кад је успео је да произведе 3 књиге у 2017: 1) Ипак се не окреће, лудачка теза да је земља равна плоча и да све око ње кружи; 2) Против учења еп. Игњатија (Мидића), нешто слично што уради и Артемије; 3) Прилог измирењу раскола еп. Артемија.

Доброобавештени тврде да му је Митрополит Амфилохије обећао да ће га прогурати за Владику, па је овај напустио своју закониту супругу и замонашио се. По свој прилици, његов spiritus movens треба тражити у вирусу који се зове митризам. У сврху богаћења свог курикулума, докторира у Солуну, али како митра није стизала, омрну му дух на Митрополита, па написа урадке и против њега, од којих је најпознатији: О канонизацији Петра Другог Петровића Његоша, али никад није пропуштао прилику да га спомене и за друге ствари.

Уместо да га рашчини, Амфилохије се повео оном: Бриго моја пређи на другога, па му даје отпуст за Милутина ваљевског. Тамо је удомио и већ прослављеног черногорског проповедника, монаха Арсенија. Чисто сујмам да ће икога више тамо моћи послати. Милутин поставља Никодема у црквени суд и за духовника епархије. Такође он одобрава свештеницима шта могу да публикују. Сасвим је јасно да Владика Милутин није обдарен разликовањем духова, па је ову штеточину поставио на битна места. Јер, Никодемо није полудео јуче. Болест има своју историју. Који нормалан човек може говорити данас да је земља равна плоча и да се звезде развозе по небу у неком малом црвеном аутомобилу? И још напише књигу о томе! И одатле сумашедшији равноземљаши црпу ауторитет за бесмислене тезе како Библија, Оци и Црква тврде да је земља равна! Тако ми један другар изађе и рече да то Црква тврди јер је читао Никодимову књигу. Ја сам покушао да му објасним да је то приватно Никодемово издање, а не црквено, јер нема од Цркве Nihil obstat quominus imprimatur. Но, објаснити нешто равноземљашу је немогућа мисија, поготово кад види овог шарлатана који се стално потписује са Архимандрит др. Незналице је титулама лако завести.

Милутин, у ствари, није ни могао помоћи Никодему, јер је и сам познат по неким бриљантним излетима: „Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији“.[2]

Одавде је следећи корак направио Никодемо, тврдећи како папе пију крв деци коју жртвују Сатани. Пише: „И за крај најважније: „Жртвени култ ‘Девети круг’, стар је најмање две стотине година. Суд је покренуо историјски процес за злочине трговине децом и култних ритуалних убистава. Поведена су два судска поступка против садашњег папе Франциса. Током другог заседања Суда (ICLCJ) у Бриселу, одржаном 17. августа 2014. пет судија и 27 чланова пороте из шест земаља укључујући САД, разматрали су доказе о нестанку преко 50.000 деце у Канади, САД, Аргентини и Европи која су била жртве Деветог круга ритуалног жртвовања деце. Током заседања, главни тужилац Трибунала представио је документ Католичког језуитског реда под називом ‘Magisterial Privilege’ датиран на 25. децембар 1967. у коме се каже да је сваки нови Папа дужан да учествује у Деветом кругу сатанских ритуалних жртвовања живорођене деце, укључујући и пијење њихове крви. Документ је написан на латинском језику, прибављен је из тајних ватиканских архива и јасно указује на то да су језуити вековима имали утврђен план да ритуално убијају киднаповану новорођенчад и потом пију њихову крв. План потиче од идеје о стицању спиритуалних моћи испијањем крви невиних, што је требало да осигура политичку стабилност папства у Риму. Почевши од 1773, овај план се спроводи од стране Римокатоличке цркве, језуита, сваког папе и кандидата за папу који, да би постао папа, мора да буде део ових жртвених ритуалних права, која укључују силовања, тортуру и убиство новорођене деце и адолесцената… Пред Судом у Бриселу покренут је и процес против садашњег Папе Франциса за злочине трговине децом и учествовања у ритуалним убиствима Деветог круга жртвовања“.[3]

Све је у реду док се против Папе и католика изричу овакве опсцене ствари, и нико из СПЦ не реагује, уместо да се позову на одговорност због ширења лажи и језика мржње, који је у супротности са Исусовом молитвом Ut Unum Sint (Да сви буду једно!), а зашта се молимо на свакој литургији! Како писах за артемите: Почели су са мржњом према католицима, а онда су омрзли све православне! Мржња дегенерише. Она је прогресивна болест.

 

Завршна разматрања

 

Има једна ствар око које се слажем са Никодемом, а то је да је Милутин одговоран за потоп Ваљева и околине 2014! Тако он пише: „Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег... Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења“. Амфилохије је рекао да је ово била Божија казна због геј параде, а Никодемо због екуменизма. Ја сам пак рекао да је Милутин пре тога направио литију за кишу, што је истина, али да су се премолили па зато потоп. Јасно је да је ово моје било шала, јер нисам тумач знакова као ови упућени.

Одавде сада следи моја аргументација, која је као воденички камен и за артемите: Зашто 2014 ниси напустио СПЦ?

Ови се све сете пост фестум, односно, пале се на гурку. Треба да прођу године да би разумели да су Патријарх и Сабор СПЦ јеретици! Да Дух Свети има смисла за хумор, остварило се и на Никодемовом случају, јер га суде речи које је написао: „Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревде, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак... Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола“.[4]

Да сам Никодемо, као и артемити, накнадно тражи оправдање, говори хронологија догађаја:

Ник: А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси.

б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста.

в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору.

Ава: Зашто тада ниси напустио СПЦ?

Дакле, ако су сада ово валидни аргументи за отпадање од СПЦ, зашто ти тада нису пали на памет?

Никодемо, накнадно тражећи канонско оправдање за свој поступак, вели: „Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона“.

Ава: Зашто си остао у СПЦ после ових саборских осуда? Требало ти је 35 година да схватиш да је ово био валидни сабор? Па није био валидни и прихваћени. Важио је само за РЗПЦ, како су и сами изјавили, јер су остали у општењу са „екуменистичком СПЦ“. РЗПЦ је сада сједињена са Москвом, која је такође „екуменистичка“. Само дубоко поремећена особа која се посвађала са памећу може да прибегне оваквом аргументу. Такође, Грузијска ПЦ је у канонском општењу са осталим „екуменистичким ПЦ“.

Превелика влага у ваљевској је изгледа нагризла Никодемов мозак, па је заборавио симпозион Пирејског, чији текст је он сам превео. Наиме, сами Борбаши за неверу стоје иза позиције овог скупа, а он је: Све док Васељенски или Велики Сабор не осуди екуменизам као јерес, не можемо прекидати општење са Епископством.[5] Врљави Максим, познат као хорепископ артемита, осудио је Владу Димитријевића и Никодима за млакост, да су ни тамо ни амо. Њему се не свиђа шта чита у Закључци богословског семинара на тему „15.правило двократног сабора и прекидање црквеног општења“: „3. Речено свештено правило... допушта прекид помињања клирика од његовог надлежног епископа још и пре његове саборске осуде, само у случају да проповеда јавно јерес „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. Овај услов је веома важан... Зато што није надлежност сваког члана Цркве да жигоше и распознаје са сигурношћу јереси, јер нема одговарајуће духовне предуслове...

4. Наведено свештено правило треба да се тумачи у духу и међузависности са два претходна, 13. и 14. правилом, са којима сачињава једно тематско јединство... Једина разлика у односу на два претходна свештена правила се састоји у томе да, када је узрок ограђивања пад у „осуђену“ јерес, онда се допушта ограђивање још и пре саборског суђења палога јеретичког епископа. Одсецање од тела Цркве се не дешава на невидљив и аутоматски начин, због саме јереси, чим, наиме, падне јеретик у јерес, већ са одређеном саборском одлуком осуде. Ако одсецање јеретика бива аутоматски, због саме јереси, онда би била излишна његово саборска осуда.

5. Оци, писци 15. свештеног правила, нису одредили обавезно ограђивање од јеретичких епископа. Ово правило не озакоњује обавезу, већ просто даје право... Ако би свештено правило имало обавезујући карактер, требало је да свакако постоји одговарајући исказ за све оне, који настављају да имају црквено општење са јеретичким епископом пре његове саборске осуде, и да у овом исказу постоји предвиђена казна, пошто је у питању једна тако озбиљна тема, као што је јерес. Осим тога, да је Црква сматрала за обавезу клирика да се одмах одвоје од епископа, који је пао у јерес, она би прописала нарочите, веома строге, каноне на темељу овог питања. Не би било довољно да говори у вези овог питања као у загради, тј. не би било довољно да просто уметне један изузетак у свештена правила, која су установљивана ради спречавања и кажњавања раскола.

6. У супротстављању јересима опредељујућа и одлучујућа је помоћ Светих Отаца...

7. Сигурни руководитељи црквеног тела у његово стајање против савремене свејереси екуменизма јесу новији просветљени Преподобни Оци, као Преп. Јустин Поповић, Св. Старац Пајсије Светогорац... и други, који су жигосали екуменизам, али се нису ограђивали од њихових месних епископа, утврђујући истовремено потребу саборске осуде ове јереси, као и оних који је покрећу...

8. Чињеница да у савременој свејереси екуменизма постоје елементи старијих јереси, саборски осуђених од Цркве, не оповргавају потребу њене савремене саборске осуде, сагласно духу и препоруци Преп. Јустина Поповића. Ка овом циљу су клир и верни народ Божији дужни да окрећу своје борбене покушаје и да дејствују снажнијом антијеретичком борбом, док се наша јерархија, приморана од клира и народе, не позабави овом свејереси, осуди је саборски, именује њене следбенике и позове их на покајање.“

 pqxVkbJ.jpg

Према томе, сасвим је јасно да Никодимови аргументи не стоје, него да сам накнадно тражи канонско оправдање за свој поступак. Шта је узрок његовој отпадији? Можда се Владика Милутин пробудио због разних притисака и припретио Никовиму? Могуће. Верујем да нисам само ја писао протоколарна писма Епископима. Такође су почели да круже гласови о „догмату“ Равне земље и слично. Ја нисам лично писао Милутину јер се никад нисмо упознали.

Друга могућност је митритис. Да су артемити обећали владичанство Никодиму. У његовом одрицању од СПЦ налазимо све артемитске аргументе, за које је и раније знао, али је сада наједном постао сензибилан на њих, као и више удварачких израза, а најачи је где Владику Теодосија назива оцеубицом.

Никодим нема економских основа као артемити и мораће да им се удвара. Могуће је да ће артемити само тражити да се одрекне „догмата“ Равне земље, јер они то не исповедају. Мада могу и да зажмуре на једно око, јер су виши циљеви у питању. Ово је интересна група. Савез би направили и са црним ђаволом.

 

[2] https://istinoljublje.wordpress.com/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B2%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8/.

[3] http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1012-nikodim-bogosavljevicsusret-kirila-i-pape

[5] http://borbazaveru.info/content/view/10813/1/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Аси пророк... Ово смо сви пророковали овде.

Ајд пророкуј ми једно 17-18 парова за један јак тикет тако прозорљив, биће и за тебе колко ми није много, јер знам да ти не пророкујеш због пара.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Милан Ракић рече

И тисоче терапланоидан?

А ти си ми канда неки пилот па не знаш да би одлетео у космос да је земља округла и да би морао стално да коригујеш висину? :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, RYLAH рече

Аси пророк... Ово смо сви пророковали овде.

Али никад нисте пророковали једном Милошевићевом следбенику да ће опет да босоног бежи од усташа... 12:smeha: Бос је пребегао на слободну територију, папуче су му се распале, па је после плаћао да са мном разговара. Иако нисам онај Тарот или Видовита Зорка.:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Zoran Đurović рече

Али никад нисте пророковали једном Милошевићевом следбенику да ће опет да босоног бежи од усташа... 

Ајд сад дај те сочне аброве, пусти несрећног Никодима.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zoran Đurović рече

А ти си ми канда неки пилот па не знаш да би одлетео у космос да је земља округла и да би морао стално да коригујеш висину? :))

IMG_6045.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oво:

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Има једна ствар око које се слажем са Никодемом, а то је да је Милутин одговоран за потоп Ваљева и околине 2014!

И ово:

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Ја сам пак рекао да је Милутин пре тога направио литију за кишу, што је истина, али да су се премолили па зато потоп. Јасно је да је ово моје било шала, јер нисам тумач знакова као ови упућени.

Скупа је лудило добро написано. Аферим! 12:smeha::))

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Превелика влага у ваљевској је изгледа нагризла Никодемов мозак

О Д У Ш Е В Љ Е Н  С А М!!!

Превазишао си чак и мене. :skidamkapu:

Да сам на твом месту, добри мој оче, поразмислио бих о писању озбиљне прозе. Могао би да упишеш у своје злославно житије и неку Нинову награду. Да бар осветлају образ и престану да фингирају. :buba:

Све у свему - сјајно! Изузев првог пасуса где си мало у он стилу а мало пишеш из позиције субјекта. Ово тек да не испадне да те превише хвалим. :))) Мада, то је вероватно због твог злославног житија у католичкој и безбожној срединиconfused1

И само један савет добри мој: смањи цитирање ове будалесине, то штети твом слободном стилу.

Још нешто: ниси једини пророковао овакве Никодимове потезе и не дам ти ексклузивност пророштва. Подели ту пророчку плату и на нас који смо га годинама трпели у Митрополији. :POPOcorn1:

Господ да те чува!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Аво, ти си смирен чоек јербо си читао аркимандритове озбиљније уратке. Зато ћеш и добити пророчки венац, због смирења, то је conditio sine qua non. Ја са друге стране сам имао живаца само за аркимандритове мање богословске уратке, као што су сновиђења и осврти на сусрете, и тако то. Несмирен сам. Иначе би и мени припадао венац пророчки. Имали би можда и синаксис пророка.  Но будући да ја нисам смирен мене ће прогласити само за врачару јер сам се бавио аркимандритовим сневањима и погодио шта ће да се збуде. 

Али још се збило није што се све збити мора. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Ведран* рече

Иначе би и мени припадао венац пророчки.

Ако ме памћење не вара, ти си поставио оно о црвеном ауту које развози звезде по небу... Ја тада дођох на готово:)))  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Ако ме памћење не вара, ти си поставио оно о црвеном ауту које развози звезде по небу... Ја тада дођох на готово:)))  

ако је ферари,не питам шта кошта, треба ми превозно средство 12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Ако ме памћење не вара, ти си поставио оно о црвеном ауту које развози звезде по небу... Ја тада дођох на готово:)))  

То је било из сневања, а ја сам се том материјом бавио, као што рекох :))

 

пре 2 минута, Снежана рече

ако је ферари,не питам шта кошта, треба ми превозно средство 12:smeha:

Фића био. Ферари има нижи кров. Нису могле звезде да стану по висини. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ведран* рече

ти си смирен чоек

Надалеко је познато смирење његово.:))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Иродијада неће да ижљегне из др Миодрага М. Петровића
       
      Читајући нови одговор поменутог доктора[1] наметнуо ми се утисак дијагнозâ првих психоаналитичара који су скоро све психичке поремећаје у жена подводили под хистерију узроковану сексуалном дисфункцијом. Одговор као да је писала нека хистерична жена.
      Познат по духовној прозорљивости, доктор који је активно радио на прављењу раскола у СПЦ, подржавајући Артемија и Грешног Милоја, за које је после дугог низа година укапирао да нису позитивци, пише (МП текстове ћу давати у плаво): „Давно, када ми се први и једини пут појавио у Историјском институту САНУ, уочио сам да му је поглед неприродан, унезверен. Временом се потврдило да је тај неприродан поглед одраз његовог раскорака са самим собом, са оним у шта верује и чиме се бави. Слови да је православни свештеник, а сав се ставио у службу римокатолика до мере да тврди: 'Без папе ми смо болесна црква' и 'да смо без католичке цркве крњи, кљакави и да нам Бог не да да будемо саборни'. Ради тога са пуно сарказма удара на све што је православно“.
      Новојављени гледач кроз прозор (прозорљивац), који јуче рече да су Артемије и Грешни Милоје православна светила, а данас тврди како су гордељивци и опрелешћени (нису текстуалне речи), је заборавио да смо се више пута срели, као и да је певао у цркви где сам служио. Када је био способан да у Артемија и Милоја види јагњећи поглед, драго ми је што му је мој демонски.
       
      Оно, кад те Ава погледа...
      Прозорљивцу недостаје основни смисао за дијалог (наравно и за много других ствари). Наиме, када супарник заступа једну ствар, он се руши на основу онога што се дели, а не на основу онога што се не признаје. Рани хришћански апологети нису користили библијске аргументе када су полемисали са паганима. Не, користили су филозофске аргументе. Нису били аутистични као наш прозорљивац. Он полази са позиције како је КЦ зло по себи, да се подразумева таквом, и не улази у полемику да то и покаже. Јер ко то сумЉа? Отуда извлачи сасвим бесмислени закључак како сам ја у схизофреној позицији. Био бих када КЦ не бих сматрао Црквом. Нисам једини светац или православни аутор који КЦ прихвата за Цркву.
      Детињаста малициозност је кад МП покушава да ми припише бесмислицу: „Примивши од римокатолика поклон – звање доктора наука, примио је и обавезу да их хвали као једину 'здраву цркву', ради чега бестидно и лакрдијашки удара на све што је српско, православно“. Када би МП имао зрно моралног интегритета, не би рекао како ја тврдим да је КЦ једина здрава Црква, јер је то супротно ономе што научавам, а то је да су Цркве у болесном стању. Ми и КЦ смо у расколу. То је болесно стање. Црква јесте једна, али је раздробљена у историји. То у Петровићев коцкасти мозак не може да уђе. Он је мали бирократа по чијем назору и Бог мора да се управља. Тешко Богу ако не функционише по Петровићевим правилима! Њега историја ничему није научила. Знамо да је цариградска Црква била под анатемом свих православних Цркава, у првом реду Рима, цео један век, и да су св. Тарасија рукоположили официјални јеретици, али да нико није порицао легитимност те хиротоније, него су му само приговорили што се од лаика уздигао одмах на епископски степен. Како прозорљиви МП зна и час када Божија благодат бежи са једне Цркве, да нам сада каже да ли треба да смо са Русима или Цариграђанима? Молим те, друже, реци ми да ли Дух Свети силази на службу коју ја вршим, пошто сам проглашен расколником од Москве? Није лепо да идем на службу и тамо нешто замишљам... Иначе, цариграђани се позивају на твоје продуховљене студије за сопствене потезе, а како видимо да си ти био жличица вегете у Артемијевој чорби, не мирише ми ово на добро.
      Наравно да нећу улазити у полемику са прозорљивим МП око цркава, јер сличних проблема имамо од настанка Цркве, али сам морао да скренем пажњу на депласираност његове аргументације. Тврдња пак да ми је неко поклонио диплому је оправдива са јаким одливом крви који има жена првих дана менструације.
      Да наставимо са назидавајућим текстом: „Води се као клирик Источне православне цркве, а дише језуитски, римокатолички“. – Никакав јуридички ентитет као што би била ИПЦ не постоји, него имамо само Цариградску Патријаршију. Твоја трагедија је што би морао да се причестиш на мојој служби, а ако се не би причестио, био би изопштен (ако би тврдио да сам јеретик или „расколњиков“). Научи нас пак како се то дише по језуитски...
      „Бавећи се иконографијом од многих светитељских ликова прави карикатуре, а од карикатуре какав је био папа Јован Павле Други, познат као непријатељ Срба, прави икону 'свеца' што је, у ствари, хибрид, настао из мешавине источњачког и западњачког стила иконописања“. – Кад би и други пратили моје сликарство као борбаши за неверу, обогатио бих се! – Иако бих могао нацртати карикатуру неког свеца (за неки смешни стрип), то до сада нисам урадио. Ти и чорбаџије називате Папу карикатуром. Тог Папу је Бог створио. Хулите. Наравно да је овај Папа подржавао Хрвате. Сигурно није запатио Паркинсона због тога. То је у вашем умоболничком „расуђивању“. Исти Папа је наредио да се у његовој Капели окаче мозаици св. Серафима Саровског и Григорија Паламе. За Паламу је рекао да га ураде и током ноћи намонтирају, јер би Курија то спречила! После нису могли против Папине! Али, ти си једноумац. Коцкасти мозак је смрт за душу. Ја сам пак овог Папу обукао као источног Патријарха, као што су чинили и у Монреалеу наши. И та икона је сада код једног језуите.

       
      Кажи ми, ревнитељу без памети, да ли ми можемо да поклањамо иконе католицима? Мошти? Из историје видимо да можемо. Свети Сава је то радио. Е, али ако Иринеј Буловић да икону католицима, то је издаја Православља! Ако католици дају нама део моштију св. Франциска Асишког, то је подли план да нас поунијате, када ми њима дамо мошти Серафима Саровског, то је издаја Православља! Видиш ли колико сте патетични? Католици нам дадоше мошти св. Николе, а ту се види да су узели да поделе Русе од Цариграда! То је тај подли план!

      Екумениста Алфејев издаје православље и тражи мошти св. Николе од јеретика

      Мons. Francesco Cacucci, Arcivescovo di Bari-Bitonto e Delegato Pontificio per la Basilica di S. Nicola издаје католичанство љубећи руку јеретичког Патријарха Кирила

      Свети Никола спаја Исток и Запад. Литија у Великоретском
       
      Видиш, друже Плави, „противник“ није једнозначна ствар. Ако би тако било, ти би Немању прогласио непријатељем Православља јер је он ратовао против Манојла и затирао грчка здања (што подразумева и храмове). Првовенчани у Житију Немањином, 7: „А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога“. Узми сада да Манојла и ове Грке преобразиш у богомиле! „Народ свој“ су пак католици. Да није лилипутанцима наметнуо данак? Са вама нисам начисто, јер ви у моменту измислите нацију или особу. Ми пак из историје знамо да су ово били католици које Немања није истребио.
      Замисли, Петровићу, који сам ја непријатељ православља, а нисам убио ниједног православног Грка нити им срушио града, нити им име затро! И насликах икону Папе! И сликам фреске по Италији и свету за зле католике! Као што су радили издајници пре мене. Чистунци пак Немањићи у архитектури и каменој пластици наручивали су католичке мајсторе. Ђурић, пошто си га поменуо, па нећеш ваљда сада и на њега да пљунеш?, пише у Сопоћани, 11-12: „Док су у архитектури 'рашке школе' једну од пресудних улога одиграли приморски, западњачки мајстори, клесари и архитекти, васпитани у романичком духу, дотле је монументално сликарство остало под утицајем византијске уметности. Лакше је било византијско схватање простора и источњачке идеје обући у западњачко рухо од камена и мермера него било шта преиначити у православном, византијски обележеном монументалном сликарству“. Да сам убио Фра Вита, који подиже Дечане, ти би ме данас славио као свеца! Да изгоре Дечани кад их је фратар подигао! „Града Ниша да га нема, ако Папи дочек спрема!, пева мала Анастасија у чије срце артемити убацују мржњу од детета.   
      Ти Немањићи нису само узимали католичке мајсторе, него су даривали и католичке цркве! Видео си ваљда оковану икону св. Николе коју Стефан Дечански поклони Базилици у Барију? Угледао се на свог оца, Милутина, који истој Базилици поклони сребрни балдахин над Свечевим гробом![1]

      Сава Папи поклони кандило и друге ствари за Базилику св. Петра. Шта раде ови подаци у твојој зилотствујушчој памети? Растурају је? И треба, јер се ви кунете у Немањиће а све супротно њима радите!
      „Самохвалисањем умишљено настоји да себе представи за некаквог научника, а оно о чему пише делује хаотично, без научног утемељења и лишено методологије озбиљног научног приступа. Немир у души тера га да скаче са теме на тему, све у настојању да покаже како је тобоже свестрано образован, а у ствари због таквог приступа остаје непознат и непризнат у свету научника, иако о себи пише: 'Ја сам доктор са Првог Папског универзитета ... успео сам да и католике обогатим'...“ – Не знам шта је овај доктор читао од мене па да извуче закључак о хаотичности, али она може да буде узрокована само одговарањем а риме, како веле Италијани, на његове небулозе. Наравно је да је смешна и изјава о самохвалисању, јер ко би се пред чорбашима хвалио папским универзитетом? То би било као када бих ја помислио за МП да се хвали орденом Зеленог Зуба св. Мине Урокљивог који му је дао Есфигмен! Ко пак зна шта је докторирати на Латерану, зна о чему причам. Неверовање у изјаве противничке стране је само индикатор онога што ове чорбаџије гаје у себи, а изражено је давно од Његоша: Ко умије лагати, не умије вјеровати. Објашњавати пак оним, који ни елементарну научничку методологију нису савладали, у чему је предност ове коју сам ја донео, је илузорно.
      „Бије се у прса да докаже како није римокатолички плаћеник, него живи, како каже, 'од неког прилога што му дају православни Италијани'. Како ли се ови, зачудо, покрај њега таквог, нађоше ван једине 'здраве' римокатоличке цркве?! С друге опет стране пише: 'Освештао сам овде (тј. у Италији) једну кућу и извршио езорцизам (!) јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу...' И за то би му се могла пришити она народна: 'Добардан чаршијо на све четири стране'“. МП ме прогласи мравом, јер са 100-150 еу месечно које добијем од ове заједнице не бих могао преживети. „Гузоњин син“ не зна шта је борити се за голи живот. Најлуђе од свега је да једна зилотска заједница има мене за попа. И слушају ме. Немају Артемија, Петровићу... И слушају са муком моје екуменистичке дискурсе, али на крају аплаудирају! Гвозденом палицом се води једна заједница. Не водају мене као додолу, као што су тебе водали артемити, него ја руководим са овом заједницом св. Марка Ефеског.

      Ава унезвереног погледа, рука му се није осушила што је држао Мк. икону
       
      Сметају ти моји егзорцизми у католика? Зашто? Ниси ли читао у Јеванђељима како је Исус и код јеретика и незнабожаца чинио чуда? Знам да сам гордељивац, зато ме поштеди накнадних опаски: како се усуђује поредити са Исусом!
      „Не зна јадник да се не каже „езорцизам“, него егзорцизам (писано српски), као што не зна да се не каже „сконцентрише“, јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише. Где му је сведочанство бар основне школе?! Не само да не уме да дисциплинује своје мисли, него је и полуписмен“.
      Овде си у глупости и мизерији превазишао самог себе. Ниси чуо за грешке при куцању? Ево, у твом тексту читамо: „брата Свето Ћирила“. Каже се Светог, а не да је овај Свето-Светозар. Нико нормалан не би помислио да овде није била грешка у куцању. Ти би, пошто си хистерична жена, што се у српском каже: жентурача. Више словних грешака је било и у претходном твом тексту, као што их има и у овом, али мени није пало на памет да ти за то нешто замерам. Само малоумник може да помисли да не знам да се каже „егзорцизам“. Када би се испадање „г“ јављало у другим мојим текстовима, онда би „проницави“ МП имао право. Али тога нема.
      Душевна онанија МП-а се наставља и у лже-доцирању како „се не каже 'сконцентрише', јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише“. Наиме, нигде и никад нисам помислио да има именица сконцентрација, али има глагол сконцентрисати, како ме је мајка научила, али и Речник српскохрватскога књижевног језика, Књига пета, П-С, (претовар — стоти), Матица српска, Нови Сад 1973, p. 812, „сконцентрирати, -ентрирам и сконцентрисати, -ишем сврш. скупити, сабрати; усредсредити“.

      Овде је самозвани прозорљивац заиста забаговао (то је, Петровићу, сленг младелачки израз, а значи да си побудалио: реч побудалити, да не узмеш и овде да ме назидаваш, постоји у српском, и налази се у Матичином речнику, 4, 498: побудалити -им сврш. 1. постати будала, полудети), јер си кренуо од словне грешке, па негирања глагола у српском, одакле си закључио како сам полуписмен и у теби својственом крешенду устврдио како немам ОШ! Ја бих се, Петровићу, дивио до имбецилности лику који би завршио средњу, факултет и после докторирао, а чији је докторат јавно доступан, јер је успео све да претури (сленг, значи обманути, а не претурати снајке)! Тај лик би за мене био фаца! Тај не само да је израдио југословенско школство, него и ватиканско! Зар не видиш који сам ја мени краљ?:)))
      Све, све, можда сам и завршио ОШ, или барем фалсификовао ту диплому, у Земљи где је законом било забрањено не слати децу у ОШ, па и да сам после неким случајем завршио све ове школе, па противно Вољи Божијој и успркос свим Свецима од века живелима и целом Анђеоском хору, постао свештеник, али ме простаклук одаје и ту имате право! Не може свештеник – који би био од Бога – да вам каже како сте јајаре и гњиде! Не иде то! Нема тих израза у Писмима. Нема ни омоусиос, али улете у Вјерују. Како Дух Свети има смисла за хумор, за разлику од тебе, добри мој Петровићу, је се родих на св. Краља Милутина и рукоположен сам у Савини (Пошто се данас слави Милутин, окачићу овај текст препоручујући нас молитвама св. Краља!). И водим пак заједницу св. Марка Ефеског у Палерму. Није ли све чудесно у мом животу? Па и то да сам доктор без ОШ?
      Нажалост, нисам. Имам ОШ. МП рече: „пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити“. Не треба, друже Плави, да се извињаваш што сте ме тукли по глави, јер вас ја добро познајем. Ту причу, да немам ОШ, су измислили ликови из херцеговачког клана кад сам аплицирао за једно место на БФ, као што су муњевито измислили и да ме је жена напустила и одвела децу, да бих тако био не само по школској спреми него и морално-политички неподобан. Мртва је трка између твојих чорбаша и херцеговаца који од њих ме више не могу смислити, али су се ујединили у циљу као и у методима које користе. Пре неки дан написах мејл ОШ Кекец, где изнех да ми је потребно то сведочанство, иако за глупачке разлоге, па ти дајем овде скрин шот мејла, као и после њихове скенове тог сведочанства. Послаће ми и оригинални препис на адресу, иако им то нисам тражио. Ако хоћеш, могу да дам твоју адресу, јер мени ово не треба.

      Копије сведочанства, напред и позади:


      Ако ти требају сведочанства и из Гимназије, и њих ти могу добавити. Њих сам био извадио за сваки случај за постдипломске. Ако ти требају и сертификати да сам са мојом женом, онда ти могу проследити венчани лист, фотке са свадбе, као и нове фотке са неким дневним италијанским листом. На крају, ако вам треба и брис, и то ћу вам радо послати. Имам само скорији извештај о крви и урину. Ово друго нисам радио.

      Попадија побегуља са Авом унезвереног погледа,
      јер се плаши да ће му утећи, испред цркве у Лавињу
      где редовно служи кад не иде за Палермо
      Да наставимо. Када вас изобличавам за вашу неверу, ти злоупотребаваш Јакова и велиш: „Има улогу тобоже свештеника, а у ствари оличава човека у кога 'из истих уста излази благослов и клетва', иако знамо да у природи 'ниједан извор не даје слану и слатку воду' (Јак 3, 10-12)“. Најпре, ја нисам „тобоже свештеник“, него канонски свештеник при канонској цркви, а ти би требало да знаш које су санкције за вас, лаике, који блатите такве свештенике (одлучење док се не покајете). Твој проблем је не само што сам ја тобоже поп, него што је и тобоже Црква. Ти си се узнео изнад Цркве и постао си судија Васељење. Пре тебе то уради Артемије, а пре вас небројени јеретици. Наш Јустин и Николај нису напустили „екуменистичку“ СПЦ. Ви сте секта аутистичних сумашедшијих, ако могу тако да вас дефинишем.

      Петровић на страни Фанара?
      Онда смо на коњу!
      Аво, врата су ти увек отворена!
       
      Из твојих уста ништа добро не може да изађе. На то се односио Јаков. Не конкретно на тебе, него на ликове попут тебе, а ја сам присиљен да пишем ове баналности јер вас, помрачених разумом, има доста. Наиме, сам Исус проклиње, и то бесловесну биљку, смокву. Изађе и благослов и клетва из његових уста. Бог проклиње земљу, иако је пре благословио сва жива бића да се умноже. После је и потапа и опет благосиља. Иста су уста. Ни нећеш и не можеш да разумеш да се ово односи на зла уста, зло срце. Јер би те то поразило. Ти мрзиш. Мрзиш католике ма у какво одело то заоденуо! Никакво ревновање за православље не може да оправде твоју мржњу. Може у неким религијама, али ја сам са Христом, друже мој. Нисам са неким Исусом који је у пустињи, или у оној или овој соби. Ти мрзиш. Христос нам је наредио да волимо непријатеље, јер смо у супротном незнабошци. Ти не волиш, ти мрзиш. Кажеш, они су нам урадили ово или оно. Кад си видео да ти непријатељ чини добро? То те неће оправдати, или ћеш као мађионичар извући неког другог Христа по твом укусу? Христос ти каже: Воли! И то је проклетство које излази из његових уста! Јер ти нећеш да волиш! Смоква није могла да роди у то доба, а Исус је проклиње што нема рода! Да ли је малоуман? По теби јесте – поставио сам реторичко питање... Гледај како благослов постаје проклетство! И то из истих уста. Ти си незнабожац, прихвати то. Јер не прихваташ Исусове заповести. Можеш ти, пријатељу, да држиш све канононе и остало, да се бијеш у прса како си православан, али ниси Христов. Јер имамо једноставну и јасну његову: Љуби непријатеља свога! И ти се тога не држиш.
      Скоро је Митрополит Николај Хаџиниколау написао осврт око раскола који је у току, где помиње да се сви позивају на каноне и правила, законе и привилегије, а нико не помиње Писма. Нико не говори шта је по Јеванђељу. Тако и наш МП. Он је Писма окачио мачку о реп. Заповест о љубави је за будале и хипике. Нема везе што је Исус рекао да Закон и Пророци висе о 2 заповести о љубави. У овом свету су људи узели ствар у своје руке, да га уреде по њиховом укусу.
      Зато здраву науку о јединству Цркве не желе да чују. Мисле да је Црква секта, да може да буде секта. Да је само њихова секта права Црква! Ми смо имали фијаско са Критом. И овај слепац долази да ме критикује како ја не видим да нам је Црква у супер стању!? Моје речи су биле пророчке, и написао сам их о. Љуби са Светосавља, јер је и он ревнитељ, али не као овај МП, када је било питање Крита. И испоставило се да сам био у праву. Но, џаба је говорити овом нараштају...
      „Измишља и умишља да сам му, наводно, 'завршни рад на студијама' похвалио, како каже, као 'одличан и написан домаћински', што подсећа на ону народну: 'Што је баби мило, то јој се и снило'“.
      – Лапљење, као и лагање, је општепознати људски феномен. Твоје пак лапљење је доказано кроз текстове. 
      „Упиње се да језуитски оправда присуство православних ликова на фрескама у римокатоличком београдском  храму. Историјска чињеница је да је Римокатоличка црква на Сплитском сабору (1059) осудила и заточила Светог Методија... као јеретика. Зар му је, као таквом, место у том храму?!“.
      – Методија КЦ није могла да заточи 1059, јер је он умро 885 (паметноме је јасно зашто грешка у Петровићевој реченици). ХистеричнА Петровић сасвим јасно показује и симптоме психопатије, јер је за такве карактеристично да не одговарају на аргументе него настављају са њиховом причом као да се ништа није десило. Њему је речено да је св. Фотије анатемисао св. Игњатија. Он не разуме да расправља са људима који су стекли употребу разума и да овде не држи проповед у артемитској синагоги. Можда треба у бојицам да цртам Петровићу, као што радим артемитима, да би укапирао шта се аргументовало? Католици су скинули анатему са Методија. Ко је слагао Петровића да је свака одлука неког сабора црвено слово? А видесмо да свети Фотије анатемиса св. Игњатија, и то неканонски! Кирило и Методије су свеци у КЦ, као што су проглашени и Заштитницима Европе.
      Зашто МП не сме да проговори о Фотију? Зато што у његову секташку памет не може да уђе како светац може да анатемише свеца, али му је лако да лапрда (Речник, III, 166) како су католици неморални јер свог свеца представљају на фресци у својој цркви! Ту се види сва његова злонамерност и мржња према католицима. Фотијев случај је штавише био гори од прогона који су католици извршили над Методијем, јер су ови барем канонски, иако погрешно, делали. Читамо[1] у Никите Пафлагонијског, Vita Ignatii Patriarchae, 26: „Док је Игњатиј био у Митилини, Фотије је сазвао цркву својих злотвора и на састанку у светом храму свеславних Апостола прогласио пресуду о свргавању против Игњатија у његовом одсуству. Не само то, већ га је анатемисао и изопштио (ἀναθεματίζαι καὶ ἀποκηρύττει), понашајући се тако као тужилац и судија. И све оне које је видео да су у складу са његовим циљевима и овим његовим неправилним поступањем и спремне да то потпишу, Фотије је сматрао својим најбољим пријатељима и најискренијим саслужитељима; оне пак који су били огорчени због његовог некритичког суђења и одбили да одобре овакву безрасудност, предавао је Преторијанском епарху на притварања и многоврсна кажњавања“. Заиста је подлачка ова Православна Црква кад за свеце проглашава оне који су се међусобно проклињали!    
      „Историјска чињеница је, такође, да је Свети Сава са грчког превео и Србима оставио у наслеђе три кључна списа о Латинима као јеретицима. Зар је и њему као таквом, место у том римокатоличком харму?! [Каже се храму, а не харму, полуписмени!::::::))))))))))))]... А кад је реч о Светом Кирилу Александријском, овај је познат по списима о правоверју и проклињању јеретика... Не говори ли све то у прилог оне језуитске: 'Циљ оправдава средство'?! Како другачије схватити представљање строго православних светитељских ликова са римокатолицима ?“ [Знак питања се не одваја, полуписмени – ово помињем да бих истакао сву бесмисленост, мизерност, и негосподственост Петровићевог духа].
      За Саву је већ било речено да се чак и данас слави код католика у неким крајевима, као да је фигурирао у њиховом Светачнику. Но, не треба свима понављати као Петровићу.  
      Кирило (свети, свети2222222222222222222222222) је учествовао у свргавању Златоустог, јер је био „строго православан“, као што је као „правоверан проклињао јеретике“. Златоустог је називао Јудом. После се измисли житијска причица како Богородица рече Кирилу да јој је Златоусти миљеник, па сви живели срећно и задовољно на небу... Кирило пак тврдио: Ако је Јован у епископству, зашто Јуда није с апостолима? (Ep. 76, PG 77, 356B).

      Св. Златоусти по св. Кирилу
       
      Строго православни Кирило има филиокве, јер вели да Дух Свети произилази и од Оца и од Сина. И ово нема везе са икономијским слањем Духа од Оца кроз/преко Сина. Пише: „τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον... πρόεισι δὲ καὶ ἐκ Πατρὸς καὶ Υἱοῦ, πρόδηλον ὅτι τῆς θείας ἐστὶν οὐσίας, οὐσιωδῶς ἐν αὐτῇ καὶ ἐξ αὐτῆς προϊόν“ (Thesaurus, PG 75, 585A). Замолио бих те да се не глупираш и брукаш пред светом, па да πρόεισι, што је 3. лице през. инд. акт од πρόειμι, повежеш са икономијом, јер и из овог пасуса се види да то није, као што се и за Сина користи исти глагол у истом делу да означи вечно произилажење од Оца. Пошто ти ниси читао отачка дела спекулативне природе (философске, а не шпекулацијске), јер то надилази твоје способности, и да не би тражио ово у Кирила, навешћу само једно место: Φαίνεται μὲν οὖν ὁ Πατὴρ καὶ ἔστιν ἐν Υἱῷ, καὶ Υἱὸς ἐν Πατρί· οὐχ ὡς ταυτὸν δὲ ὄντες, οὐδὲ ὡς ἒν ἀριθμῷ. Ἔστι γὰρ ὁ Πατὴρ ἐν τῇ αὐτοῦ ἰδιότητι· καὶ ἔστιν ὁ Υἱὸς ἐν τῇ ἰδίᾳ ἰδιότητι, ταύτην ἔχων μόνην πρὸς τὸν Γεγεννηκότα τὴν διαφοράν· ὁ μὲν γὰρ Πατὴρ, καθ' ἑαυτόν ἐστι, καὶ οὐκ ἔστιν Υἱός· ὁ δὲ Υἱὸς καθ' ἑαυτόν ἐστι, καὶ οὐκ ἔστι Πατήρ. Ἀλλὰ κατὰ τοῦτο μόνον ὡς πρὸς τὸν Πατέρα τὴν διαστολὴν ἔχων, φέρει μὲν αὐτὸ τῆς πατρικῆς φύσεως τὸ ἰδίωμα, ἔστι δὲ πάλιν ἐν τῷ Πατρὶ, ὥσπερ τὸ ἐκ τοῦ ἡλίου πεμπόμενον ἀπαύγασμα, πρόεισι μὲν ἐξ αὐτοῦ, ἕτερον δέ τι παρ' αὐτόν ἐστιν, ἓν κατὰ φύσιν ὑπάρχον. Τὸ μὲν γὰρ, ἥλιος, τὸ δὲ, ἀπαύγασμα. Ὢν οὖν Πατὴρ, ἀπηύγασε τὸν Υἱὸν, σφραγῖδα καὶ εἰκόνα τῆς ἑαυτοῦ φύσεως ἀκριβεστάτην (100D-101A). Ваљда и у твоју главу може да уђе да Кирило користи термине који су се већ одомаћили у Вјерују, а преузети од Плотина, о сунцу и зрачењу, сијању... термини који наглашавају истоветност природе, али и другост, која се види у излажењу једног од другог.
      Видиш, друже Плави, да си ти узео и да пресавијеш табак, да се расправљаш са аргументима који су изнети на рачун твог рада, ти не би запао у ову грдну невољу и да се избрукаш пред јавношћу. Ја сам ти био понудио да будеш интелектуално поштен и да се расправљаш на научном нивоу. Ти си прсао, јер по свој прилици си укапирао да немаш никакве шансе да научнички одговориш на изнете приговоре, па си узео да хистеришеш као нека полудела жентурача, да инсинуираш како сам ја лажни поп, ненаучник, да немам ОШ, да сам душевно раскољен што се види из мог погледа, да сам плаћеник непријатеља Срба, итд. Добро је да си престао са лупетањима и теоријама завера како су други писали мој рад. Мада је то сада у колизији са твојом тезом како је цео мој осврт на твоје стваралаштво тежак шит. Јер ако су, уствари мој рад писали универзитетски професори (о чијим прилозима си се позитивно изразио, да су ипак утемељени на нечему), онда то не може да буде шит, како сада тврдиш. Нестаде и весели Буловић. Фала Богу! Твоја тактика ваљања свиња у блату је упела. Чорбаши су твоја публика. Необразована марва. Видиш, ја се нисам потрудио ни да преведем Кирила, јер немам за кога. Твоји слепци ће те следити свакако: Академик, Доктор, Светосавац, како то гордо звучи! Они сви имају мој први текст, али одбијају да га прочитају. Јер њих не интересује истина или да преиспитају ствари, него демагогија. И ти то подгреваш. По форми ментис си рођени брат са Артемијем. Шарлатан један, шарлатан други.
      Но, да се вратимо на твој богодухнути одговор Трећем лицу. Потпуно је нејасно шта си навео у одбрану бесмислене тезе како: „Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“. Ја сам ти навео из Саве да се називају хришћанима. Ниси негирао. Само си хистерисао. Савино преузимање овог списа је после 1054, а у њему се западњаци називају хришћанима. Сава преписује да су западњаци хришћани. Какве везе има што су јеретици? Ти ни не знаш шта ти изрази значе. Целокупно твоје мизерно натезање око овога је само да би Симеона Солунског уклопио као Прокруст у сумануту тезу да су католици богомили и да су Немањићи против њих водили крсташки рат. То је демагогија, друже Плави.
      „Подло, незналачки али ђилкошки Ђуровић мудрује, ликујући што је уз помоћ мог текста 'открио' да се у Законоправилу Светога Саве (гл. 51) Латини 'западне стране изван Јонске луке' називају 'хришћанима'. То понавља, трубећи на све стране да обзнани како је наводно дошао до великог 'научног' открића, односно како је Миодрага Петровића ухватио у лажи. Плитке је памети и зато тако исхитрено изводи погрешне закључке, достојне смеха. Не зна да су и иконоборци били хришћани, али осуђени као јеретици. Не зна јадник да се не једе све што лети. Не зна да је у поменутој 51. глави Законоправила, која слови: 'О Францима и осталим Латинима' побројано 27 јеретичких заблуда Латина, за које пише: 'Сви су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови'... То су, дакле, по речима Светог Симеона Солунског, 'садашњи богомили...', 'које уопште не треба звати хришћанима'... Е управо њих као такве велича Зоран Ђуровић као, тобоже, 'здраву цркву'“.
      „Не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима, као што не зна ни то  - да после тога списа, опет тврдим, 'ни у једном византијском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија'. Свесно и основано то понављам као непобитну чињеницу, тврдећи да Ђуровић баснослови кад пише: 'Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића... Извантупио је Петровић, да се народски изразим...' То ништа друго није до одраз Ђуровићеве мрачне и злураде душе, као и немоћи пред кристално јасним и непобитним изворним подацима о Латинима као јеретицима, изложеним у списима православно верујућих умних средњовековаца какви су били, после Светога Саве, Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, Свети Симеон Солунски и др.“.

      Не бих ја Господе, али морам да испуним твоју заповест!:::)))))))) Петровић пише како „не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима“. Да си прочитао мој први текст (О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 365-6) у коме сам каштигао твоје бесмислице, видео би да јако добро познајем овај спис. Тамо сам писао: „Идентификацију Латини/богомили нећемо наћи ни у Номоканону св. Саве, мада је и он, како видесмо, писао о овим дуалистичким јересима, а такође је у себе инкорпорирао три византијска списа против Латина (главе 49-54), од којих два припадају преподобном али неталентованом Никити Ститату (Νικήτας Στηθάτος, лат. Nicetas Pectoratus, око 1005 - око 1090) [нота: 43: „Сочинение Никиты не отличается особенными достоинствами. Автор не достаточно умен, не достаточно учен. Его доводы, основанные на изучении Св. Писания, слабы; его доказательства, заимствованные из церковных писателей, бедны“ (Николай Ким, Преподобный Никита Стифат и его полемика с латинянами...).
      Законоправило гл. 49: Посланица Никите Ститата, монаха и презвитера студитског Латинима о опресњаку (Иловички препис, л. 255а-259б); гл. 50: о посту суботом, о браку свештеника, о стрижењу браде, о коси и прстену (л. 259б-262б); гл. 51: О Францима и осталим Латинима (л. 262б-264б), cf. Петровић, Свети Сава на Жичком сабору, p. 24]. У главном Никитином делу Διάλεξις πρὸς Φράγγους ἤγουν Λατίνους, [нота 44: Ово дело, Libellus contra Latinos, имамо у латинском преводу: C. Will (ed.), Acta et scripta quæ de controversiis Ecclesiæ Græcæ et Latinæ sæculo undecimo composita extant, Leipzig et Marbourg 1861, pp. 127-136; исто у PG 120, 1011-1022; грчки критички текст: A. Michel (ed.), Humbert und Kerullarios, Quellen und Studien zum Schisma des XI. Jahrhunderts, vol. 2, Paderborn 1930, pp. 320-342.
      Никитини делови списа су већ били преведени у Јефремовој крмчији (А. Соловјев, Светосавски номоканон и његови преписи, p. 24), али, како вели Петар Зорић, Законоправило Светога Саве и правни транспланти...: „тек детаљном анализом, треба утврдити колико је тај превод сличан са Законоправилом“ (p. 34, n. 136)] које му је било наручено од патријарха Михаила Керуларија, нигде нема говора о Латинима дуалистима, а за њега је главни проблем био употреба бесквасног хлеба на миси као и цела једна серија маловажних разлика између католика и православаца. Зато су Латини и превели у поднаслову: de azymis et sabbatorum jejuniis et nuptiis sacerdotum. Ни Јефремов препис који је у основи штампане Јосифове крмчије, неће нам донети никакве Никитине алузије на Латине дуалисте. Штавише Јосифова крмчија у 47. поглављу говори нашироко о азиму, док се у 48. глави, поред мноштва других аргумената једва дотиче питања Filioque. Сличан текст, на основу 51. главе Законоправила Светог Саве, Петровић преводи: 'Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке... су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: И у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходи – ти, рђаво и погрешно додаше: И од Сина. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто – исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења'. [н. 45: Петровић, Томос љубави. Његов мало измењен превод и оригинал: „Бабунска реч”, p. 153 n. 38.]
      Интересантно је приметити да ова полемика нема Фотијеве суптилности, дискурса о два начела, него сву кривицу види у латинској необразованости и језичкој осујећености. Синоним пак за католике, који ће се из ове популарне полемике одомаћити код византијских народа, је азимити“.
      Но, Петровићу, не треба да се узбуђујеш јер ниси ни први ни последњи у Трибала који критикује ствари које није читао. То је национални спорт у нас. Ти си из репрезентације! Више вреди једна димна бомба како неко „језуитски дише“, него написати нешто смислено и на основу онога што тај други говори. Да бизантинци и ми не називамо католике кршћанима, сасвим је ван памети. То ти радиш. Теби је мило да се наругаш и увредиш другог човека. Па и сама реченица из Симеона ти доказује да су православни називали католике хришћанима (иако сам ти био показао да се ова реченица не односи на католике): „које уопште не треба звати хришћанима“, јер их неки, дакле, називају хр. Веруј ми, са тобом је јако тешко полемисати, не зато што би имао солидне доказе или проницљивости, него што је твој корпус мисли један пандемонијум. То је скуп бесмислених изјава које су контрадикторне једна са другом.
      Да наставим са лаганом термичком обрадом органа из кога производиш ове „мисли“. Православни паписте нису само називали хр., него су их називали свештеницима, Папи љубили руку, одавали почасти итд. Дакле, „екуменизам“ није почео јуче.
      – Марко Ефески и други византијски митрополити љубе Папи руку и образ (Сиропулос, IV, 35). Артемитима сам то цртао, јер сам био присиљен пошто су они негирали факте: 1. Патријарх је ушао у пратњи  Трапезундског, Ефеског, Кизичког, Сардског, Никејског и Никомидијског... Онда је поздравио/пољубио папу (ἠσπάσατο τόν πάπαν)... Тако су папу поздравили/пољубили и они који су били са њим (ούτω δέ ἠσπάσαντο αὐτόν καί οί μετ' αὐτοῦ). 2. Ускоро су церемонијери изашли са Никомидијским и увели шест других архијереја, који су се поклонили и пољубили папу (προσεκύνησαν καί ἠσπάσαντο τόν πάπαν). 3. Затим су их извели, па су ушли други архијереји. 4. А када су они излазили, увели су нас, ставрофоре... Поклонили смо се и ми папи (προσκυνήσαντες οὖν καί ἡμεῖς τόν πάπαν), пољубили (ἠσπασάμεθα) руку коју нам је испружио и образ, и изашли. После нас нико више није  ушао.
      – Како је католичке прелате Ефески ословљавао имамо и у Andreas de Santacroce, Acta Latina Concilii Florentini, Concilium Basiliense 1431–1449: Documenta et scriptores Concilium Florentinum / Concilium Basiliense 1431–1449: Concilium Florentinum. Concilium Florentinum documenta et scriptores, т.6, ed. Georgius Hofmann (S.I.), Pontificium Institutum Orientalium Studiorum, 1955. Да побројим неке, које сам већ наводио артемитима:
      – reverendissime pater (27, 39: најчаснији/пречасни/најпоштованији оче)
      – reverentia vestra (42, 17: ваша узвишеност)
      – paternitatem vestram (43, 34-5: очинство/оташтво ваше)
      – Audistis, rev. patres, sententias patrum (45, 24: Чули сте, пречасни оци, мишљење отаца. – Овде их, дакле, ставља и пореди са оцима цркве; заједнички елеменат им је титула отаца).
      – amati patres (77, 14: љубљени оци. – Ефески га каза у најгорем екуменистичко-сентименталистичком духу!)
      – rev. dominum cardinalem (77, 27: Господар/Госпар кардинал. – Није му доста да каже само кардинал, него га назива господаром/господином)
      – sua reverenda paternitas (77, 28: часно очинство/оташтво)
      – tua dominatia (78, 1: твоје господарство/господство)
      – rev. domine (78, 24.38: часни господару/господе/господине)
      – vestre dominationis (80, 32)
      – vestra dominatio (80, 39)
      – dominum cardinalem (95, 42)
      – patres reverendi (96, 3-4)
      – vestra paternitate (96, 32-3)
      – reverendissime domine (101, 17)
      – honoratissimi patres (107, 33)
      – reverende pater (154, 36)
       Такође и у Џила, Joseph Gill, Quae supersunt actorum Graecorum Concilii Florentini necnon descriptionis cuiusdam eiusdem, Т. 1-2, Pontificio istituto di studi orientali, 1953:
      – πάτερ αἰδέσιμε (47, сва места су из првог дела, а има их и у другом делу. Ко је вредан, нека их тражи. Часни оче);
      – ὑμετέραν ἀγάπην (ваша љубав, 67);
      –  Ἠκούσατε, πατέρες (Чујте, оци, 73);
      – πατέρες αἰδεσιμώτατοι (најчаснији оци, 86);
      –  ὧ φίλοι πατέρες (о, љубљени оци! 187);
      –  Још да поменем и ову одвратну екуменистичку сентенцу која изађе из Ефешчевих устију: ὧ πατέρες καὶ ἀδελφοὶ καὶ κύριοι τιμώτατοι (о, оци, браћо и господо најпоштованија! 216).
      – Ефески је сочинио и похвални говор Папи Евгенију, текст у Mgr. Louis Petit, у седамнаестом тому „Патрологије Оријенталис“, стр. 336-341. Дајем само најречитије изводе: НАЈСВЕТИЈЕМ (=НАЈБЛАЖЕНИЈЕМ, SANCTISSIMO, ТО МАКАРИОТАТО) ПАПИ СТАРОГ РИМА МАРКО, ЕПИСКОП ЗБОРА ВЕРНИКА У ЕФЕСУ 
      1. Данас наста увод у радост читавоме свету... данас уди Господњега Тела, раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу [Не каже да се неки враћају у тор, како би хтели зилотски настројени! Једноставно, раздвојено тело се поново саставља. Говор је из минус позиције. Нико није у праву, раздељени смо и сви трпимо због тога. То је еклисиологија коју заступам а ти оспораваш, јер си противник Отаца]! Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута [Црква је једна, иако раздвојена, воле се, али како су у болесном стању, постоји опасност да се сасвим прекине та веза љубави]! Стога подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим [Не само обичног свештеника, него првог] да нас сазовеш овде [Од изузетне тежине, јер се умањује значај цара који је у антици увек сазивао сабор; папи се признаје апсолутно првенство, што је у старој цркви било незамисливо], а подиже и најблаговернијега цара нашега да те у томе послуша, и пресветога нашега пастира и патријарха... а и нас који смо под њим пастири одасвуд сабра и укрепи нас да се смело одлучимо на далеки пут преко пучине и на друге опасности. Није ли се очигледно све то збило Божијом силом и судом, и није ли то све предзнак доброга и Богу милога свршетка? [Јасно каже да је мирење Божија воља] Хајде дакле, Пресвети Оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне што од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене... заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир [папа може да заповеди јер је првојерарх]; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји: приправите пут народу мојему; поравните, поравните пут, уклоните камење (Ис 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере [зилоте би стрефио фрас да овако нешто кажу!; МП каже да католици нису хришћани], борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво наших грехова [Марко се јасно и пред свима моли за јединство]... тако и сада преко ових служитеља Твојих [И источни и западни су служитељи истог Христа], који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговарао када си одлазио на страдање и молио се: дај да буду једно као што смо ми Једно (Јн 7, 11. 21) [Стих који иде на живце зилотима, јер мисле да се ту Христос односи увек само на помесне православне цркве; омрзоше Јована Јеванђелисту због Папе Јована Павла Другог!]. Погледај, Господе, поделу нашу, како је жалосна и како смо по самовољи и дрскости ради угађања телу (Гал 5, 13) злоупотребили слободу и постали слуге греха и скроз на скроз телесни, а сада предати непријатељима Твога Крста на пленидбу и ропство и сматрају нас овцама за клање (Ис 43, 22; Рим 8, 36) [Ситуација сасвим актуелна. Зилоти би радије да их обрежу, него да буду поново у заједници са КЦ]...  
      2. И заиста, ово сам желео да наведем у садашњим околностима. А сада ћу теби, Свјатјејши [Најсветији, гр. агиотате] Оче, упутити реч... Али, ја сматрам да онај који је увео ову раздељеност и од горе изаткани Хитон Господњега Тела бити подвргнут већој осуди неголи они што Христа распеше и неголи сви од памтивека безбожници и јеретици [Свете речи, потписујем]. Теби доликује [гр. ексести, лат. fas est, је допуштено по закону, слободно, дозвољено], преблажени оче [макариотате], ако само усхтеднеш, да саставиш растављено и да срушиш преградни зид (Еф 2, 14), и да извршиш дело божанскога домостроја. Томе си ти и почетак поставио, и обогатио си га сјајним почастима и даровима, па зато благоизволи и да га довршиш [Зато што Ефески сматра папу првосвештеником, даје му и власт да укине раскол]. А нећеш наћи друго време погодније од ове прилике коју ти је Бог данас пружио... Други је ранио, а ти зацели рану, други је раздвојио, а ти сабери, неисправно је инсистирао други у чињењу зла, а ти буди упоран да исправиш оно што се догодило, тако као да га у потпуности није ни било... 
      3. Не испуњавајте жељу непријатеља, не дозволите заједничком непријатељу и ђаволу да нам се подсмева као раније и не дозволите да се Бог и Дух Његов Свети растуже [Ово је прави екуменски етос]. Узнемирена је свака душа и сваки слух, очекујући нашу одлуку...

      - Аво, ја дакле нисам грешио што сам се молио са Папом
      и целивао исту икону?
      - Ниси, Владо.
       
       – Сиропулос нам сведочи и како је Патријарх Јосиф у Флоренци узео, у католичкој цркви, када су стигли, њихову св. водицу и ошкропио целу делегацију (Марко Ефески није имао куд да утекне, и он се осветио водицом; волео бих да видим Петровића у тој ситуацији), као што је наредио својима да скину у храму скуфије. Патријарх је прихватао св. водицу католика, као што је по улицама давао благослов католицима који су му прилазили са свих страна. Није било Петровића да му каже да их не благосиља пошто нису кршћани! Такође су се Византинци и Латини молили заједно, пред почетак сабора, иако свака страна са својим текстовима.
      Сиропулос на почетку 23. поглавља IV секције описује како се Патријарх обраћа Папи и вели: „Када смо ушли у област твог Блаженства, нисмо учинили ништа од оног што пристаје епископској власти, чувајући тако издате божанствене и свете каноне. Али сада, пошто смо стигли овде, ми желимо да вршимо наше уобичајено црквено последовање, нашу литургију и сав чин који имамо, по благоизволењу и разрешењу вашег Блаженства“. Једноставно, признавали су Папи свештенство, а нису узимали да га проглашавају као борбаши за неверу Антихристом!
      – Како Петровић Ex cathedra написа – опраштам му преношење Св. Саве Никитиног текста, иако је овај после 1054 – : „после тога списа [Никитиног], опет тврдим, 'ни у једном византијском извору римокатолици нису названи крстјанима', јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија'“. Византијски аутор, први Патријарх по паду Константинопоља, св. Генадије Схоларије († 1473), антиуниониста и ученик св. Марка Ефеског даје један одговор синајским монасима, који пориче неуког Петровића тлапње. Гр. текст се налази у Louis Petit, X. A Siderides & Martin Jugie, Oeuvres complètes de Gennadios Scholarios, Paris: Maison de la bonne presse, 1928-1936, vol. IV, 198-206; извод из тог писма Максиму монаху, имамо и у PG CLX, 537-540.
      Дакле, у недвосмислено византијском извору, после 1054, пише: „Још су монаси питали да ли је могуће да дају панагију јерменским и латинским ходочасницима. Ми пак кажемо да им дајете и антидор (нафору) зато што су хришћани (Χριστιανοὶ γάρ εἰσι) и због тога долазе из тих далеких земаља да би се поклонили Господњем гробу. Ако су они и одвојени од нас због неких верских питања и неправославни су, али као хришћани, са вером и преданошћу траже наше освећење, ми смо обавезни да их га дамо. А речено: Не дајте светиње псима итд., односи се на невернике, односно Јевреје, Сарацене, Грке, манихејце и остале који се претварају да су хришћани, а нису. Због тога и додаје: Да их не погазе, и окренувши се не растргну вас. Види како су они који газе заиста пси и свиње, а који траже светињу са вером и благочестивошћу и примају је нису такви. Слушај како каже Господ: Сваки који није против нас, тај је са нама, и оног ко ми прилази не изгоним ван. Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој Цркви. Ако неко од њих, пожели да остане у том месту или оболи, па се одрекне своје отачке вере и исповеда веру васионске Цркве, таквога удостојите и тог општења. Такав је обичај васионске хришћанске Цркве. Тако и свети Патријарх, када је вршио по празницима литургију, пристигле Јермене и Латине, који су са свим поштовањем били на литургији, није истеривао, него их је благосиљао, када су му прилазили заједно са православнима, метанисали пред њим и љубили патријарашку руку, и раздавао им је антидор. Тако и ученици Христови нису терали оне који су долазили њима. Довољно је пак да ви сами не тражите и узимате освећења од њих, као неправосланих и одвојених“.
      Не верујем да ће овај текст просветлити Петровића па да престане да ми приговара што католицима читам молитве, благосиљам куће и сл... 
      – Но, да нам обешењак Петровић не приговори како су ово изнуђене или пуке дипломатске изјаве, да чујемо и Немањиће.
      – Немању читамо у August Theiner, Veterea monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia, Romae 1863, I, 6, исто: PL 214, 726C-0727A. „Инокентију, милошћу Божијом, Врховном свештенику и Васељенском Папи Римске цркве блажених апостола Петра и Павла, Стефан, истом милошћу и Вашим светим молитвама, Велики Жупан целе Србије, поздрав, као свом духовном оцу (patri suo spirituali)... Захваљујемо се Вашој Великој Светости, која нас није заборавила, свог сина... мислимо да ходамо заувек стопама Римске цркве, како је ходао наш отац, блажене успомене, и увек вршити наредбе Римске цркве“... Када би ти, Петровићу, Папу назвао својим духовним оцем? Свети Немања је то чинио. Али, ти си већи од Немање!

      – Његов син, Свети Сава, у исти грех је падао. Доментијан у житију светог Саве, у 19. глави пише: „О посланству Преосвећенога у град великога Рима. И опет изабравши од својих ученика богоразумна мужа, свеосвећенога епископа Методија, и посла га у Рим ка прехвалним Апостолима Петру и Павлу, и ка Великоме сапрестолнику Светих, Папи велике римске државе, давши благослов подобно почасти светима на похвалу, много часно кандило састављано... Јер оне свете богомисаоне зраке, где сами телом не дођоше, ту Духом Светим превелику благодат сатворише... Богом благословени венац њему послаше... И написавши посланицу ка Великом сапрестолнику светих и славних Апостола, Папи, исповедавши му неутајену благодат којом сам би венчан од Бога, и молио је да му пошље благослов од светих Апостола, а од тога самога благословени венац, да венча свога брата на краљевство... и томе Светоме сапрестолнику светих Апостола заповеди Духом Светим да му пошаље Богом благословени венац... да буде благословен Богом“.
      Зилотско ваше лапрдање, да се обраћа само државнику, обара Доментијанов извештај где се Папа назива Светим сапрестолником Светих Апостола. Да ли ти разумеш шта је бити сапрестолник Апостолâ? Битно је да Сава Папу и Апостоле није назвао хришћанима...   
      – Стефан Првовенчани, још гори издајник Православља! „Најсветијем Оцу и Господару Хонорију, Римске Столице и Цркве универзалном Понтефиксу, Стефан, Божијом благодаћу целокупне Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума, крунисани Краљ, непрестаном наклоношћу и потпуном оданошћу. Како вас сви хришћани воле и поштују, и за Оца и Господара држе, тако и ми желимо да Свете Римске Цркве, и Вашег [Очинства] будемо звани оданим сином, желећи да благослов и потврда Божија и Ваша, ако благоволите, буду увек над круном и земљом нашом јасни. И због тога вам шаљемо нашег епископа, који се зове Методије, да бисте нам написано одговорили нешто што из Ваше Светости и воље извире, преко носиоца ових писама, ако благоволите“ (Изворник у F. Rački, Pismo prvovjenčanog kralja srpskoga Stjepana I papi Honoriju III godine 1220, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 7, Zagreb (1875), 53-55). И из овог текста је доказано да је Петровић у праву и да словени и византинци католике не држе за хришћане!
      – Пошто сам Петровића окарактерисао хистеричном женом, хајде да видимо и једну свету жену, Јелену Анжујску. Била је католкиња и српска краљица. Данило (Архиепископ Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Прир. Гордон Мак Данијел и Дамњан Петровић, језичка верзија: Л. Мирковић, Д. Богдановић и Д. Петровић, Београд 1988) хвали Јелену као велику донаторку и ктиторку. То јој уписује у света дела. Она је пак била донатор и ктитор и католичких цркава и манастира (Драгана Ћоровић, Црква светог Фрања, Котор, Историјат и анализа могућности реконструкције и ревитализације, у Бока, 27, 127-154). Францисканац јој је био духовник. Од Папе Николе је тражила, заједно са сином Драгутином, да им пошаљу францисканце да преобраћају богомиле (Латине, по Петровићу). Папа их шаље. Мисија је имала одличне резултате, како сведочи Данило (70): „Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској Цркви“.
      – Петровић поседује ванредан дар, који краси све „строге православце“, а то је да не уме да контестуализује догађаје и чита их у оквиру онога што их детерминише. Он обожава да пришива католицима разноразне епитете и да негира како су ови хришћани, али то није била византијска политика. Знало се како се по протоколу обраћа Папи и другим Архијерејима. Према приручнику Ектесис неа, из 1381 (Darrouzès Jean, Ekthésis néa, Manuel des pittakia du XIVe s. In Revue des études byzantines, tome 27, 1969, pp. 5-127, ivi p. 39), цариградски Патријарх Нил имао се обраћати римском Папи следећим речима: „Овако Патријарх сада пише Папи: Најблаженијем Владики, Папи Кир Урбану, најдостојнијем високом Архијереју, Нил, Божијом милошћу, Архиепископ Константинопоља, Новог Рима и Васељенски Патријарх“. У завршном поздраву: „Јачај у Господу најблаженији Владико!“. (Ὥπως γράφει ὁ πατριάρχης) 1. Ὥπως ὁ πατριάρχης νῦν γράφει τῷ πάπᾳ· «Τῷ μακαριωτάτῳ δεσπότῃ, τῷ πάπᾳ κυρῷ Οὐρβάνῳ, ἄκρῳ ἀρχιερεῖ ἀξιωτάτῳ, Νεῖλος ἐλέῳ θεοῦ ἀρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως νέας Ῥώμης καὶ οἰκουμενικός πατριάρχης». Ἐν τῷ τέλει· «Ἔρρωσο ἐν Κυρίῳ, μακαριώτατε δέσποτα». Иза Папе, на другом, трећем и четвртом месту, стоји правило ословљавања Александријског, Антиохијског и Јерусалимског Патријарха, потом Бугарског и Српског. Римски је и даље заузимао прво место, по узору на древне диптихе, али се за разлику од осталих Патријараха у овом правилу није ословљавао као „саслужитељ“.
      Према истом упутству, цариградски Патријарх није ословљавао поглавара Српске Цркве као Патријарха, иако се налази у одељку посвећеном патријарсима. „Пећког: Најсветији архиепископе Пећи и целе Србије, у Духу Светоме љубљени брате наше смерности и саслужитељу“. На крају поздрав: „Јачај у Господу најсветији Владико, љубљени брате и саслужитељу“.
      Када би Петровић био господственог духа, и следио ово што су нам Оци трасирали, он не би имао никаквог проблема са мном. Патријарх се културно обраћа Папи, нигде га не вређа, као што то чине ови помахнитали зурлоти, нигде му не одриче свештенство, као што га МП негира мени па вели да сам „тобоже“ свештеник, и уз то инсистира да гледа само зло у католика, као и да га умножи својим фалсификатима и лажима, узрокованим дисторзијом опажања из греха мржње. Како рекох, да је он сео као човек и простудирао мој први критички осврт на његове тезе, не би упао у грех да вређа другога и да хистерише. У том раду није било никакве увреде или опаске на рачун личности, али кад је он узео да се гађа блатом, бих присиљен да га каштигам како Бог заповеда, без да прибегнем стварима личне природе, које ни сада не бих помињао.

      - Немој више, Аво, тако ти Алаха!
      - Ево, завршавам!
       
      „Ђуровић безочно и незналачки настоји да докаже како наводно не постоји у Сопоћанима фреска Немањиног сабора против богомила... Српски једноставно речено: Ђуровић лаже, обмањујући јавност. Узалуд он држи Ђурићеву монографију Сопоћани кад не зна да чита. Можда му је ћирилица мрска као што му је мрска свака одбрана правоверја... Узалуд се хвали да је 'живописац' кад није уочио фреску Немањиног сабора у Сопоћанима, која је, у основи, поновљена у Ариљу. Старија је она у Сопоћанима, коју објављује и описује академик Војислав Ђурић у монографији Сопоћани, Београд 1991, стр. 48-49, где између осталог каже: 'Сабор Стефана Првовенчаног и Симеона Немање са источног зида припрате... Доле су две скупине супротстављених епископа у живој расправи: лево су православни, десно јеретици... Српски државни сабор на слици у Сопоћанима – иначе први у низу српских сабора насликаних током средњега века – само алудира  на историјске догађаје, а права му је намера да прикаже српског владара, династију и цркву као заслужне борце за чистоту православне вере'“...
      Овде је Петровић у праву. Mea culpa. Та фреска постоји у Сопоћанима. Било ми лакше да погледам у фолдер са сопоћанским фрескама него да потражим Ђурића; та књига ми је поцепана на 2 дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да потражим и тај део, и због лењости сада Петровић може да ми се смеје. Проблем је што му је ликовање кратког даха. Ништа се суштински не мења. Све што сам казао за ариљску верзију важи и за ову.
      Сопоћанска фреска, како вели наш историчар, Драгољуб Марјановић,  никако не служи за посредни доказ да је Немања сазвао сабор против католика и извршио неки покољ истих (ни Ђурић их не идентификује са католицима). То су глупости. Петровићева аргументација коју изводи на основу фресака, небитно да ли је у Ариљу или у Сопоћанима је скроз промашена, јер су те фреске типске, оне су ту насликане да би се створила слика о Немањи као Новом Константину, који сазива Сабор као Константин у Никеји против Арија. То је мимезис, није историјска реалност. Зато Стефан Првовенчани када пише о Сабору против Богумила помиње Арија и триклету јерес, јер је и то мимезис, у функцији стварања слике Немање као Новог Константина. Ни Првовенчаном ни фрескописцима није историјска прецизност била на првом месту, већ слика о Немањи коју су речима и визуелно желели да успоставе. Сопоћанска фреска је историјски нетачна, јер Немања је ту представљен као монах, а он је црквено-државни сабор против богомила сазвао око 1186 као Велики жупан Стефан Немања код старе Петрове цркве у Расу. Првовенчани ту није имао никакву улогу. Стефан Немања се повукао са власти на великом државном сабору 25. марта 1196, и потом замонашио, тако да имамо грешку од 10 година. Првовенчани пак није сазвао никакав сабор против јеретика, него Немања, кога су и он и Сава представљали као заштитника православља.
      На целом зиду Сопоћана су представљени 7 Васељенских сабора и типски уклопљен овај српски где је убачен Првовенчани, јер су сви сабори имали царски ауторитет, док је Симеон Немања као идеолог убачен у својству схи-монаха. То је јасно кад се умеју „читати“ фреске, што је за Петровића књига запечаћена. На овој линији је и анализа од Бранислава Тодића, Представе св. Симеона Немање, наставника праве вере и добре владе, у средњовековном сликарству, in Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, ур. Ј. Калић, Београд 2000, 295-305. Мени је пак натегнута његова интерпретација да се ова фреска односи више на Немањину предају власти, него на процес против богомила. Но, реч је о сажимању два различита догађаја у један и о прављењу идеје која ће бити корисна за употребу у народу. Зато се ту историјска тачност мало пита. Тако је и његов стидљив предлог да се у Ариљу полуверци можда могу идентификовати са католицима неубедљив, а то објашњава заоштравањем односа између православних и католика по склапању Лионске уније (што је тачно), тако да сада – како ја разумем Тодића – првобитни богомили се у Ариљу поистовећују са католицима, иако историјски погрешно и неоправдиво. Полуверци се у Душановом Законику разликују од Латинске јереси. Зато ми Тодићев предлог изгледа више него натегнут. Сам он ће после нагласити како се цела прича око Немање све више деисторизовала и претварала у функционални мит. Такве митове, да додам са своје стране, Петровић покушава да прави. Прилажем материјал који сам искенирао.

      Сопоћани, Васељенски сабори и српски

      Детаљ. Српски сабор
       
      Ирена Шпадијер, Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца, in Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXVI (Београд) 2010, 3-16, није усамљена када антилатинизацију у нашим изворима види узрокованом Лионском унијом. „Настојања Михаила VIII Палеолога да одузме српској и бугарској цркви аутокефалност претходила су једном другом крупном догађају који је унео велику пометњу у политички, друштвени и верски живот Византије. Само две године касније, на сабору у Лиону 6. јуна 1274. године, потписана је црквена унија којом је Византија признала не само примат римске цркве већ и римске догме. Већина византијског клира огорчено се противила оваквој званичној политици и пружала јој отпор, а узбуђење је захватило читаву земљу... Коначно, почетком наредне деценије, Унија је доживела потпуни неуспех. Ове неприлике, природно, нису могле заобићи Свету Гору. Зар не би Теодосијево, најблаже речено, нерасположење, које према католичкој цркви и Риму провејава више него недвосмислено у Савином животопису, могло бити непосредан одраз ових историјских дешавања? Није ли, можда, управо такав став светогорског и хиландарског духовништва могао наћи израза у новом житију оснивача самосталне Српске цркве, у чијем лику су се стекле све највише духовне врлине и вредности православне Цркве? За разлику од Доментијанове васељенске и општехришћанске реторике, у Теодосијевом делу Сава је 'поново засијао' као заступник изворних вредности ортодоксије које су у то време биле реално угрожене“.
      У овоме и лежи разлог искривљивања првобитне историје Немањића. Услови су се променили. Зато Данило нпр. нигде неће поменути да је Јелена била католкиња. Зато Теодосије ћути о папској круни. И Петровић преферира Теодосија, а на мој рачун пише баналности и глупости: „Позвао сам се, дакле, на фреску Немањиног сабора у Сопоћанима јер је старија од оне у Ариљу, а Зоран Ђуровић не зна да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије“.
      Теодосије је познији од Доментијана и мрзитељ је католика. Али, овде МП заборавља на златно правило да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије. Заборавља, јер му не иде у прилог Доментијан. Но, МП је аматер па не зна да и старије треба да испитујемо чиме је мотивисано. Наравно да је у животопису Саве Доментијан закон, јер не само да је старији него и све остало говори да је идеолошки растерећен за разлику од Теодосија.
      Жао ми је Петровића кад се и са „јаким“ аргументима самоубија. Тако наведе Теодосија: „Те 'садашње' [богомиле јеретике католике] Свети Сава на Сабору у Жичи (1221) одвраћа од јереси и подучава правоверју. По речима Теодосија, Сава 'оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви и насамо их подробно испита... онима који су крштени у латинској јереси – такође уз претходно проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца вере (без јеретичког додатка Filioque) прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати“. Лукаво МП цитира текст, јер је избацио реченицу: „Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте“. Неће да збуњује своје мале сироте зилотасте хрчке, јер и сам Теодосије вели да су постојале овде 2 групе јеретика, од којих су једни држани за некрштене, а други за крштене и те (католике) Сава само помазује миром. Ко су ови некрштени јеретици? Богомили и неке сличне фракције. Јер тако и канони деле јеретике на групе, па се једни крштавају, други миропомазују а трећи примају само кроз покајање.
      Петровићу, ти си наш, црквени, Деретић (Срби старији од амеба), који је измислио да су Немањићи водили крсташки рат против западних хришћана. Кад је то Немања могао њиховом вожду да уреже језик у грлу јер „не исповеда Христа Сина Божијег, а књиге његове нечастиве спали и њега посла у изгнанство... И сасвим искорени ту проклету веру тако да се она ни не помиње уопште у његовој држави, него да се слави једнобитна и нераздељна и животворна Тројица“?. Када то католици, Миодраже, нису исповедали Христа Сина Божијег? Кад је католицизам истребљен из српских земаља? Кад је неки папа протествовао за овај рат против његове пастве? И после свег овог покоља, Папа даје круну Првовенчаном?
      Ако имаш нешто сувисло да кажеш на ове теме, радо ћу те саслушати, али не и блејање на мој рачун.
       
      Поп Зоран Ђуровић
      Рим, на дан Св. Краља Милутина, 12.11.2018

        [1] Nicetas David, The life of Patriarch Ignatius, Text and translation by Andrew Smithies with notes by John M. duffy, Dumbarton Oaks, Research Library and Collection, Washington, D.C., 2013.
      [1] Узми да се самомучиш са: Бојан Миљковић, „Немањићи и Свети Никола у Барију“, Зборник радова византолошког института XLIV (2007), 275-294.
       
       
      [1] Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића. Поводом текста „Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу“, 06 новембар 2018, публикован на Борби за неверу: http://borbazaveru.info/content/view/11132/1/.
    • Од ризница богословља,
      Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом Венац празника.
      Књига се састоји од: Предговора, дванаест Господњих и Богородичиних празника,и научног апарата. Свих дванаест целина су урађене на основу релевантних извора. Реч је првенствено о богонадахнутом Светом Писму и богослужбеним књигама, које се због богонадахнутости суштински разликују од обичних штива. Аутор Венца празника је јасно показао да је Свето Писмо неварљиви водич у људском животу, јер оно садржи живу реч и силу речи Божје, осветљава тајну људског постојања, а посебно драму људског живота и пут сваког човека за правилно поимање смисла и циља историје.
      Као што се може претпоставити на основу самога наслова, а што аутор објашњава у Предговору, књига јe настала на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли. Уравнотеженост текстова може да послужи за изграђивање живе Цркве Христове и њену мисију у свету. Посебно се види педагошки значај Светога Писма и његове поруке. Текстови ове књиге остављају могућност даљег удубљивања и истраживања православне духовности, упознавање са основним елементима српске културе, и надградњу хришћанске православне културе. Једном речју, књига подстиче на даља истраживања у области културе и духовности по избору читаоца.
      Долази до изражаја ауторова широка ерудиција: богословска, филолошка, патролошка, историјско-богословска. Аутор говори са ауторитетом поузданог познаваоца Светога Писма и светоотачке мисли. Из текста који је пред нама може се извући закључак да хришћанство није вера Библије и да Библија није „папирнати папа“, као што је то случај код протестаната, него је оно жива вера и искуство Цркве, односно хришћанство као истинско заједничарење човека са Богом које се одвија у Цркви Христовој. Говорећи о српској култури, аутор не износи само догађаје из минулих времена, него говори о стању и догађајима који ће се одиграти у есхатону. Свој аутентични став аутор књиге гради и на основу најсавременије богословске литературе. На тај начин ово дело је упућено свим људима независно од њиховог положаја у друштву, и књига пружа широј читалачкој публици  могућност увида у основне истине православне вере. Осим тога, књига својом многостраношћу може привући и најпросвећенијег појединца.
      Познавати српску хришћанску културу, њене изворе, карактеристике и ствараоце важно је за сваког љубитеља истине, јер је она не само садржина сваког мисаоног бића, него је уграђена и у темеље културе европских народа. Да бисмо то разумели неопходно је имати у виду чињеницу да је хришћанство формирало основу европских вредности и идеја. Атор књиге, која је пред нама, убедљиво је посведочио присуство и предукус Царства Божијег овде и сада. Једном речју, људски род нема будућности без хришћанских вредности, што ће рећи да не смемо заборавити хришћанске темеље српске и европске културе.
      Ова књига би могла да буде темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Истраживчи ће увидети да је увек присутан утицај других култура на властиту културу, и утицај српске културе на друге културе. То међусобно прожимање култура, а не слепо копирање, даје култури динамичку и развојну компоненту. Аутор у својим текстовима буди оне врсте сећања која су вековима одређивала културни идентитет српског народа. Млади истраживачи текстова др Јована Пурића могу наћи путоказе за садашњост и будућност.
      Дужни смо као хришћани да нашу духовну и културну баштину пружимо свима. Књига Венац празника јасно сведочи да светоотачко предање није зачаурено у себе, него је оно динамично, васељенског карактера и значаја; управо због тога оно може допринети сведочењу Православља у данашњем свету и новом светском поретку. Осим тога, књига доприноси промени свести код Срба и очувању српског културног и духовног идентитета. Косовски завет је дошао до посебног изражаја, јер је он сила која Србе чини духовним народом везаним за Царство небеско, а не за царство земаљско и пролазне вредности.
      Ауторови текстови показују да је богооткривена вера апостолска, отачка и православна. Наглашена је важност Светога Писма и Свештеног Предања, као и практични карактер хришћанства. Богослов убедљиво показује да Истина, дакле, није никаква идеја или теорија, већ је сам троипостасни Господ Бог који се Самооткрива људима и жели личну заједницу са њима.
      У књизи Венац празника изражена је васељенска порука светих Апостола и Отаца на такав начин да ауторово дело заслужује да буде опште прихваћено. Мало је књига које су сажето компоноване, питко написане, сваком приступачне и разумљиве широј читалачкој публици, а да су при томе културу представили свестрано и толико потребне култури једног народа као књига која је пред нама.
      Рукопис Венац празника др Јована (Пурића) заснива се на изворној историјској грађи и релевантној савременој богословској литератури, а услед  чињенице стручне интерпретације и ерудиције аутора књига има јасну научну вредност. У техничком смислу књига Венац празника испуњава све академске стандарде. Епископ Јован Пурић је не само остао при постављеној тематици, већ је својим педантним и темељним истраживањима заснованим на критичком размишљању расположивих критичких извора и релевантне литературе обрадио зацртану тему, прегледно и систематски је изложио. Његов рад је препознатив по богатству извора и литературе коју користи. Овај ерудита је извршио одабир најкориснијег материјала за састављање свог рада. Књига је урађена свеобухватно, јасно и прецизно. Подаци су му увек из прве руке, проверени и зналачки употребљени. Рад је изузетан по динамичности у којем је написан, а стил је јасан и недвосмислен.
      Венац празника је оригиналан плод ауторовог научног истраживања и на савремен начин саопштава православно богословско становиште, у чему се и огледа њен допринос српској богословској мисли. Сматрамо да је аутор Венца празника кроз свој рад методолошким приступом, уложеним истраживачким трудом, постигнутим резултатима, као подстицајима за нова богословско-научна истраживања, показао познавање тематике, способност да обрађује, анализира, вреднује, тумачи и упоређује изворну грађу и литературу. Нема недостатака који би утицали на резултат истраживања. Тема је успешно обрађена, од посебног значаја је за хришћанску теологију и живот, и аутор је дао свој допринос. Зацртани циљ др Јована Пурића успешно је постигнут.
      Имајући у виду чињеницу да је тема овог рада актуелна и још је увек недовољно обрађена у богословљу код Срба, као и све оно што је наш аутор изложио, задовољство нам је да препоручимо издавачу објављивање рукописа плодног богословског писца и реномираног истраживача, епископа др Јована Пурића.
      проф. др Мирко Ђ. Томасовић
      проф. др Ненад Милошевић
       
      Извор: Српска Православна Црква

      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом Венац празника.
      Књига се састоји од: Предговора, дванаест Господњих и Богородичиних празника,и научног апарата. Свих дванаест целина су урађене на основу релевантних извора. Реч је првенствено о богонадахнутом Светом Писму и богослужбеним књигама, које се због богонадахнутости суштински разликују од обичних штива. Аутор Венца празника је јасно показао да је Свето Писмо неварљиви водич у људском животу, јер оно садржи живу реч и силу речи Божје, осветљава тајну људског постојања, а посебно драму људског живота и пут сваког човека за правилно поимање смисла и циља историје.
      Као што се може претпоставити на основу самога наслова, а што аутор објашњава у Предговору, књига јe настала на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли. Уравнотеженост текстова може да послужи за изграђивање живе Цркве Христове и њену мисију у свету. Посебно се види педагошки значај Светога Писма и његове поруке. Текстови ове књиге остављају могућност даљег удубљивања и истраживања православне духовности, упознавање са основним елементима српске културе, и надградњу хришћанске православне културе. Једном речју, књига подстиче на даља истраживања у области културе и духовности по избору читаоца.
      Долази до изражаја ауторова широка ерудиција: богословска, филолошка, патролошка, историјско-богословска. Аутор говори са ауторитетом поузданог познаваоца Светога Писма и светоотачке мисли. Из текста који је пред нама може се извући закључак да хришћанство није вера Библије и да Библија није „папирнати папа“, као што је то случај код протестаната, него је оно жива вера и искуство Цркве, односно хришћанство као истинско заједничарење човека са Богом које се одвија у Цркви Христовој. Говорећи о српској култури, аутор не износи само догађаје из минулих времена, него говори о стању и догађајима који ће се одиграти у есхатону. Свој аутентични став аутор књиге гради и на основу најсавременије богословске литературе. На тај начин ово дело је упућено свим људима независно од њиховог положаја у друштву, и књига пружа широј читалачкој публици  могућност увида у основне истине православне вере. Осим тога, књига својом многостраношћу може привући и најпросвећенијег појединца.
      Познавати српску хришћанску културу, њене изворе, карактеристике и ствараоце важно је за сваког љубитеља истине, јер је она не само садржина сваког мисаоног бића, него је уграђена и у темеље културе европских народа. Да бисмо то разумели неопходно је имати у виду чињеницу да је хришћанство формирало основу европских вредности и идеја. Атор књиге, која је пред нама, убедљиво је посведочио присуство и предукус Царства Божијег овде и сада. Једном речју, људски род нема будућности без хришћанских вредности, што ће рећи да не смемо заборавити хришћанске темеље српске и европске културе.
      Ова књига би могла да буде темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Истраживчи ће увидети да је увек присутан утицај других култура на властиту културу, и утицај српске културе на друге културе. То међусобно прожимање култура, а не слепо копирање, даје култури динамичку и развојну компоненту. Аутор у својим текстовима буди оне врсте сећања која су вековима одређивала културни идентитет српског народа. Млади истраживачи текстова др Јована Пурића могу наћи путоказе за садашњост и будућност.
      Дужни смо као хришћани да нашу духовну и културну баштину пружимо свима. Књига Венац празника јасно сведочи да светоотачко предање није зачаурено у себе, него је оно динамично, васељенског карактера и значаја; управо због тога оно може допринети сведочењу Православља у данашњем свету и новом светском поретку. Осим тога, књига доприноси промени свести код Срба и очувању српског културног и духовног идентитета. Косовски завет је дошао до посебног изражаја, јер је он сила која Србе чини духовним народом везаним за Царство небеско, а не за царство земаљско и пролазне вредности.
      Ауторови текстови показују да је богооткривена вера апостолска, отачка и православна. Наглашена је важност Светога Писма и Свештеног Предања, као и практични карактер хришћанства. Богослов убедљиво показује да Истина, дакле, није никаква идеја или теорија, већ је сам троипостасни Господ Бог који се Самооткрива људима и жели личну заједницу са њима.
      У књизи Венац празника изражена је васељенска порука светих Апостола и Отаца на такав начин да ауторово дело заслужује да буде опште прихваћено. Мало је књига које су сажето компоноване, питко написане, сваком приступачне и разумљиве широј читалачкој публици, а да су при томе културу представили свестрано и толико потребне култури једног народа као књига која је пред нама.
      Рукопис Венац празника др Јована (Пурића) заснива се на изворној историјској грађи и релевантној савременој богословској литератури, а услед  чињенице стручне интерпретације и ерудиције аутора књига има јасну научну вредност. У техничком смислу књига Венац празника испуњава све академске стандарде. Епископ Јован Пурић је не само остао при постављеној тематици, већ је својим педантним и темељним истраживањима заснованим на критичком размишљању расположивих критичких извора и релевантне литературе обрадио зацртану тему, прегледно и систематски је изложио. Његов рад је препознатив по богатству извора и литературе коју користи. Овај ерудита је извршио одабир најкориснијег материјала за састављање свог рада. Књига је урађена свеобухватно, јасно и прецизно. Подаци су му увек из прве руке, проверени и зналачки употребљени. Рад је изузетан по динамичности у којем је написан, а стил је јасан и недвосмислен.
      Венац празника је оригиналан плод ауторовог научног истраживања и на савремен начин саопштава православно богословско становиште, у чему се и огледа њен допринос српској богословској мисли. Сматрамо да је аутор Венца празника кроз свој рад методолошким приступом, уложеним истраживачким трудом, постигнутим резултатима, као подстицајима за нова богословско-научна истраживања, показао познавање тематике, способност да обрађује, анализира, вреднује, тумачи и упоређује изворну грађу и литературу. Нема недостатака који би утицали на резултат истраживања. Тема је успешно обрађена, од посебног значаја је за хришћанску теологију и живот, и аутор је дао свој допринос. Зацртани циљ др Јована Пурића успешно је постигнут.
      Имајући у виду чињеницу да је тема овог рада актуелна и још је увек недовољно обрађена у богословљу код Срба, као и све оно што је наш аутор изложио, задовољство нам је да препоручимо издавачу објављивање рукописа плодног богословског писца и реномираног истраживача, епископа др Јована Пурића.
      проф. др Мирко Ђ. Томасовић
      проф. др Ненад Милошевић
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Поуке.орг инфо,
      У овој емисији са професором Зораном Кинђићем разговарали смо о времену у коме живимо, које на жалост карактерише бестидност многих људи, о губитку осећаја одговорности у свим професијама у којима данашњи човек делује. О кризи морала и млакости данашњег поколења. Било је речи и о превеликој жељи за лагодним животом и идеализму младости као животном добу. На крају професор је констатовао да је достојанство човека данас угрожено више него икада.


      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×