Jump to content

Миодраг Павловић: Чин сећања

Оцени ову тему


Препоручена порука

1.
Мисли се да је чин сећања човекова одлика, и више од тога: његова обавеза. Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика. Но, истовремено, сећање може да наведе на лудости, што се види код народа сувише обузетих традицијом, сећање може да испуни појединца и групе дубоком меланхолијом, и најзад, сећањем се може уништити нешто врло драгоцено, оно што је предмет самог сећања. Могу се покварити, унаказити сопствене успомене, које су дотле лежале у нама скривене и способне да делују племенито, изазивајући у нама недовољно објашњива озарења.

2.
Враћањем у свест, успомене се могу прелити непријатним бојама и мирисима, од којих се више не ослобађају. Треба изгледа неговати полузаборав; у њему се успомене најмање кваре, најмање преиначују у друкчију, дотле непостојећу, прошлост. Или сећање треба ритуализовати, од његовог индивидуалног арсенала начинити нешто заједничко. Ако и не би било дато колективно сећање, треба га измислити. Ту је и могућност да заједничка својина успомене буде прочишћена, узвишена и да се избегну странпутице које кроз сећање воде у нихилистичку идиосинкразију, у философију свеопштег презира.

3.
Заједничко сећање може бити и заједничка хистерија, неуроза или како се све те полу-болести називају. Зато се сећање пречишћава у трагедији, слаже у слику са космичким оквирима у којима много шта може да буде опроштено, осмишљено, оздрављено. Сећање треба да буде нешто свештено и храмовно, дакле, супротно од оног што хоће и може већина историчара. Историчари сликају историју црњом него што је била: срећа и благост нису њене теме, блаженство није историјски догађај. Племенитост и дарежљивост, праштање и просвећивање себе и других, нису поглавља писане историје откад је она постала „позитивна“ наука. Тукидид и Тацит су свакако претеривали описујући зло, други су историчари прескакали феноменологију добра да би се држали зла које је увек занимљивије. За песнике се говори да „много лажу“ када описују рај. Онај ко описује пакао сматра се за истинољубивог.

4.
Меморија треба да прочишћава указивањем на прошлу патњу, да постане сакрална, као што и ритуал подразумева страдање, онда показује животне снаге и завршну епифанију у којој се облик живота изједначује с духом. После епифаније меморија више није потребна. Сећање се затворило у ритуални круг у којем можемо имати претке који по крви никада нису били наши, можемо замишљати свете ратове које наш народ није водио, прогласити својим краљем и својим пророцима људе са другог континента. Сећање добија храмовни облик и свештену контролу; стрма раван света постаје узлазна путања душе.

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Рођења часнога, славнога Пророка и Претече Господњег светога Јована Крститеља престони је празник храма на Детелинари. Прослава храмовне славе отпочела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење надлежних пароха, свештеника из Новог Сада, Равног Села и Титела, као и новосадских ђакона.

      На дан празника, 24. јуна/7. јула 2021. године, светом Литургијом је началствовао прота Миодраг, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, архијерејски намесник новосадски први је казао: „Имајући данашњи празник пред собом и великог угодника Божјег, морамо да знамо да је свети Јован био човек исти као и ми и да знамо да и ми такође можемо својим трудом, покајањем, вером, љубављу, чињењем добра, да испуњавамо заповести Божје и да се заиста трудимо да живимо онако како нам је Господ и задао и предао. Увек имајмо на уму речи светога Пророка Јована, који каже: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“.
      Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миодрагу на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Кум славе био је господин Александар Степанић.
      На бденију и светој Литургији су појали учитељи и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској.
      Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 1. јула 2021. године у Патријаршијскoм двору у Београду највише црквено одликовање, орден Светог Саве, генералном директору Радио-телевизије Војводине др Миодрагу Копривици и Јавној медијској установи Радио-телевизија Војводине.

       
      Пригодној свечаности у Престоној дворани, заједно са члановима Светог Архијерејског Синода, преосвећеном господом епископима зворничко–тузланским Фотијем, сремским Василијем и крушевачким др Давидом, као и Епископом бачким г. др Иринејом, присуствовали су сарадници и чланови породице г. Копривице.
      У обраћању на почетку свечаности, патријарх Порфирије је истакао осећање личне радости, јер је у прилици да изврши одлуку о одликовањима која је донета још за време служења његовог приснопамјатног претходника, патријарха Иринеја. Патријарх је истакао да је успешна професионална каријера г. Копривице обележена не само изванредним резултатима у важним предузећима и установама која је водио, већ и сталним трудом да у свему буде заштићен интерес српске државе, српског народа у целини, а нарочито Српске Православне Цркве.
      Исто тако, српски Првојерарх је потсетио на чињеницу да је у одређеном смислу Радио-телевизија Војводине пионир у свету медија — и то не само у Србији, већ и на просторима бивше Југославије, јер је прва успоставила искрену и плодну сарадњу са Црквама и верским заједницама, започету пре 30 година серијалом „Буквар Православља“. Светејши Патријарх је истакао да су кроз тај серијал, који је био нешто истински ново у телевизијском свету, истине вере представљене телевизијским гледаоцима на сасвим нови и оригинални начин, као и кроз продукцијску сарадњу РТВ и Српске Цркве, представљене кроз ТВ Продукцију епархије бачке, кроз коју је  Црква ступила у јавну сферу, да о себи и својој вери проговори слободно, сама за себе и својим језиком, као и да се без посредника обрати верујућима, али и широј публици.
      Нагласивши да је додељивање ордена Светог Саве признање за вишедеценијску сарадњу са Српском Православном Црквом, али и за отварање медијског простора за друге Цркве и верске заједнице, поготову за могућност да Црква може да се изрази својим гласом, Патријарх је указао да за све то посебне заслуге припадају г. Миодрагу Копривици.
      У име јавног медијског сервиса Војводине орден Светог Саве из руку Његове Светости Патријарха  примио је уредник г. Горан Ерор, који је, у име свих запослених, захвалио српском Првојерарху и Светом Архијерејском Синоду, нагласивши да му је изузетна част да прими високо одликовање у име медијске куће која емитује програм на 15 различитих језика — и која је не само у комуникативном, већ и у техничком смислу једна од најсавременијих телевизија на нашим просторуима. Према његовим речима, додељивање ордена Светог Саве Радио-телевизији Војводине је потврда да се та телевизијска кућа налази на исправном путу. С друге стране, он је додатно захвалио Српској Православној Цркви што својим сведочењем, својим друштвеним ангажманом и деловањем, посебно кроз програме твом медијском сервису, уопште медијски простор чини чистијим.
      Генерално директор Радио-телевизије Војводине г. Миодраг Копривица, обративши се непосредним и искреним речима Патријарху српском Порфирију и окупљеним архијерејима и медијским делатницима, нагласио је како је изузетно почаствован орденом светога имена који му је додељен. У срцу радостан, али истовремено и помало уплашен, како је искрено исповедио, доживео је изузетну част да из руку српског Патријарха и Епископа бачког Иринеја — из руку људи са којима је читавих 30 година радио и сарађивао — као потврду и признање свога залагања прими велико одликовање. Директор Копривица се присетио својих предака, који су топониме у крајевима које су насељавали давали по имену Светога Саве, и у том смислу подвукао и одговорност коју такво признање са собом носи.
      Поред захвалности патријарху Порфирију и епископу Иринеју, г. Копривица је посебно захвалио и свим другим сарадницима — свим националним радницима са којима је радио од Хиландара на Светој Гори до Сентандреје и Печуја у Мађарској, колегама са Телевизије, а напослетку и онима чија је подршка била кључна — члановима његове породице. Како је подвукао, у времену када је породица нападнута, та је подршка најдрагоценија. Закључујући своје обраћање потресним речима да је примањем високог одликовања обавезан да и убудуће ходи стопама Светога Саве, г. Копривица је на дар Патријарху српском Порфирију и Епископу бачком Иринеју предао библиофилско издање дела Захарије Орфелина Историја о животу и славним делима владара Петра Првог из 1772. године.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Драгана Милошевић,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије рукоположио јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу, у чин јеромонаха.
      У пету недељу свете Четрдесетнице, 18. априла 2021. године, када прослављамо спомен Преподобне Марије Египћанке, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је Божанствену Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу.
      У беседи коју је изговорио после читања Јеванђеља (Мк. 10, 32-45 и Лк. 7, 36-50), Патријарх је упозорио на опасност којој су хришћани изложени посебно када посте: - Често подвизавајући се мислимо да смо бољи од других, да нам припада место у близини Божјој. Господ упућује поруку да нема тог подвига и напора који нас могу удостојити било какве вредности. Све је дар Божји. 
      - Модерни човек, човек пост-истине, који све релативизује, није спреман не само да буде последњи, већ ни да буде други. Савремени човек, због тога што увек жели да буде први, није спреман да служи другима. Онда када служи другима, он то и те како уписује у рачун, и маше тим папиром и оним што је учинио за друге. Тиме се показујемо да смо недостојни не само имена хришћанског него и имена носилаца иконе Божје”, истакао је Патријарх.
      Током свете Литургије Његова Светост Патријарх је рукоположио јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу, у чин јеромонаха. 
      Његовој Светости су, поред новорукоположеног оца Саве, саслуживали и игуман манастира Крке Севастијан (Гордон), протосинђел Теофил (Димитрић), настојатељ манастира Осовице, протосинђел Нектарије (Ђурић), протосинђел Венијамин (Ковачић), протонамесник Богољуб Остојић, јеромонах Никон (Цветићанин), јереј Ненад Драгичевић, протођакон Радојица Жагран, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Радомир Врућинић.

      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
      СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Услед греховне бујице овога света; која помрачује душе, сваком члану Цркве Христове потребна је истинска и суштинска светлост Христова која „просвeтљује и освећује свакога човека који долази на свет“, што нам потврђује молитва Првог часа. Разговор о Светлости је увек разговор о Богу, који јесте једина истинска Светлост.
      У Литиргији пређеосвећених Дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице, произноси се возглас: „Светлост Христова просветљује свеˮ. Врло су занимљива светоотачка тумачења о овом благослову; неки га доводе у везу са читањем Старога Завета, говорећи да благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просветљени истом светлошћу Божјом која и данас све просветљује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили.
      Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових тајанствено поучава о Сину Божјем, а тог Сина називају Премудрост и кажу да ће „Премудрост себи саградити дом“, тј. Пресвето Тело Његово. Премудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просветљује и освећује.
      Светлост Христова помиње се још у 4. веку, и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. На једном месту свети Василије Велики сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији пређеосвећених Дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује на то да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.
      Овај древни возглас је неодвојив од чина уношења вечерње светлости. Генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији, јер су Јудејци благодарили Богу на светлости коју им је даровао. Хришћани су касније преосмислили овај чин гледајући у њему символику оприсутњавања Сâмог Господа који је Светлост истинита.

      У древном спису из 3. века под називом „Апостолско предањеˮ, у 25. поглављу  налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: „Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и, стојећи испред свих присутних, он благодари…ˮ И потом чита следећу молитву: „Благодаримо ти, Господе, преко Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам Светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си Ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо Те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег Теби слава, моћ и част са Светим Духом, сада и увек и у векове векова аминˮ.
      По речима професора Јована Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. С друге стране, св. Василије Велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости, и каже: „Наши оци су сматрали да благослов  вечерње светлости не треба дочекивати у ћутању, него да се благодари чим се вечерња светлост појави“ (дело „О Светом Духуˮ, гл. 29).
      Св. Симеон Архиепископ Солунски сведочи о древној пракси да је ђакон произносио возглас „Светлост Христова просветљује свеˮ приликом уношења вечерње светлости, и у практичном смислу то је био знак за паљење свих светиљки у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла; чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то алегоријски, по светом Симеону Солунском, представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку.
      По сведочењу Етеријиног Путописа из 4. века, на Гробу Христовом у Јерусалиму у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму Гроба Господњег. По светом Григорију Ниском, светиљке паљене у храму кориштене су ван храма, и у хришћанским домовима.
      Из свега овога можемо доћи до закључка да светлост у богослужењу има како символички значај, тако и практичну намену. Светлост у храму омогућава да богослужење буде део сведочења Тајне присуства Бога међу људима – Бога Који је Сâм Светлост. Светлост омогућава да богослужење изрази духовну радост и славу Цркве и да буде предзнак будуће невечерње светлости Царства Божјег.
      „Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима је садржана сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству, о роду људском, о ономе на шта је призван и позван род људски; род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост Лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва.1
       
      катихета Бранислав Илић
      ----------------------------------------------
      1 Митрополит црногорско–приморски Амфилохије (Радовић), Светлост Христова просвећује све, Манастир Хиландар – Београд, 2009, стр. 313.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо текст катихете Бранислава Илића о возгласу из Литургије Пређеосвећених дарова СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА ПРОСВЕТЉУЈЕ СВЕ.
      ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ ИСТОГ АУТОРА:
      Катихета Бранислав Илић: Велики пост и великопосна богослужења
      Катихета Бранислав Илић: Литургија Пређеосвећених дарова - срце великопосних богослужења

      Услед греховне бујице овога света; која помрачује душе, сваком члану Цркве Христове потребна је истинска и суштинска светлост Христова која „просвeтљује и освећује свакога човека који долази на свет“, што нам потврђује молитва Првог часа. Разговор о Светлости је увек разговор о Богу, који јесте једина истинска Светлост.
      У Литиргији пређеосвећених Дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице, произноси се возглас: „Светлост Христова просветљује свеˮ. Врло су занимљива светоотачка тумачења о овом благослову; неки га доводе у везу са читањем Старога Завета, говорећи да благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просветљени истом светлошћу Божјом која и данас све просветљује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили.
      Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових тајанствено поучава о Сину Божјем, а тог Сина називају Премудрост и кажу да ће „Премудрост себи саградити дом“, тј. Пресвето Тело Његово. Премудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просветљује и освећује.
      Светлост Христова помиње се још у 4. веку, и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. На једном месту свети Василије Велики сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији пређеосвећених Дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује на то да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.
      Овај древни возглас је неодвојив од чина уношења вечерње светлости. Генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији, јер су Јудејци благодарили Богу на светлости коју им је даровао. Хришћани су касније преосмислили овај чин гледајући у њему символику оприсутњавања Сâмог Господа који је Светлост истинита.

      У древном спису из 3. века под називом „Апостолско предањеˮ, у 25. поглављу  налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: „Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и, стојећи испред свих присутних, он благодари…ˮ И потом чита следећу молитву: „Благодаримо ти, Господе, преко Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам Светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си Ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо Те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег Теби слава, моћ и част са Светим Духом, сада и увек и у векове векова аминˮ.
      По речима професора Јована Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. С друге стране, св. Василије Велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости, и каже: „Наши оци су сматрали да благослов  вечерње светлости не треба дочекивати у ћутању, него да се благодари чим се вечерња светлост појави“ (дело „О Светом Духуˮ, гл. 29).
      Св. Симеон Архиепископ Солунски сведочи о древној пракси да је ђакон произносио возглас „Светлост Христова просветљује свеˮ приликом уношења вечерње светлости, и у практичном смислу то је био знак за паљење свих светиљки у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла; чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то алегоријски, по светом Симеону Солунском, представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку.
      По сведочењу Етеријиног Путописа из 4. века, на Гробу Христовом у Јерусалиму у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму Гроба Господњег. По светом Григорију Ниском, светиљке паљене у храму кориштене су ван храма, и у хришћанским домовима.
      Из свега овога можемо доћи до закључка да светлост у богослужењу има како символички значај, тако и практичну намену. Светлост у храму омогућава да богослужење буде део сведочења Тајне присуства Бога међу људима – Бога Који је Сâм Светлост. Светлост омогућава да богослужење изрази духовну радост и славу Цркве и да буде предзнак будуће невечерње светлости Царства Божјег.
      „Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима је садржана сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству, о роду људском, о ономе на шта је призван и позван род људски; род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост Лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва.1
       
      катихета Бранислав Илић
      ----------------------------------------------
      1 Митрополит црногорско–приморски Амфилохије (Радовић), Светлост Христова просвећује све, Манастир Хиландар – Београд, 2009, стр. 313.

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...