Jump to content

св. архиепископ Никифор (Теотокис): Не треба тражити награду за добра дела

Оцени ову тему


Препоручена порука

Немојмо, браћо, оставити непротумачену незлобивост Господа нашег Исуса Христа према неблагодарним Гергесинцима, јер ће расуђивање о овоме помоћи нашем исправљењу од овога греха у који готово свако од нас и неосетно упада.

Ми се, по навици неразумно озлобљујемо на оне који су неблагодарни према нашим доброчинствима. То да је неблагодарност велики грех, показао је сами Богочовек Исус Христос, видевши неблагодарност десеторице прокажених. Ових десеторица су заједнички узвикујући, гласно дозивали: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“ (Лк. 17, 13). Исус, пак, умилостививши се, рекао им је: Идите свештеницима и покажите им ваше прокажене удове. Они, пак, радосно се покоравајући Његовој свештеној заповести, похиташе свештеницима: али пре него што су стигли до њих, односно на самом путу, „очистише се“ (Лк. 17, 14). Само, пак, један од њих, Самарјанин, тада се вратио Исусу Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодари Му (Лк. 17, 16). И тада је Исус изобличио грех неблагодарности, говорећи: „Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ (Лк. 17, 17 – 18). Неблагодарни човек презире законе, не само разумне већ и бесловесне природе. Јер и неразумне животиње, којима је учињено доброчинство, пројављују благодарност према људима који су им то добро учинили. Тако је преко животиња Бог укоравао Израиљце који нису препознали Његова превелика доброчинства према Њему. „И во“, говори им кроз пророка Исаију, „познаје добротвора свога и магарац познаје јасле господара свога“, а ви, Израиљци не препознајете, нити разумете изобиље мојих доброчинстава. „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“ (Ис. 1, 3). Неблагодарни уистину греши против свих закона, јер и осећања и разум и Бог потребују благодарност. Међутим и сами доброчинитељ, уколико негодује на неблагодарног, губи награду за доброчинство и тешко сагрешује.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Неблагодарни тешко сагрешује, али његов грех је један, а то је неблагодарност. Онај, пак, који чини добро, уколико тражи награду и не задобија је, упада у многе грехе. Упада у гнев и осуђивање и мржњу, из свог срца искорењује љубав према ближњем и благонаклоно расположење. Неблагодарни, ма колико да је суровог срца, осећа тежину свога греха, у чему постоји и нада да се може и покајати и бити осећајан према доброчинитељима. Доброчинитељ, пак, када замишља да има потпуно право да захева награду од онога коме је учињено добро, не само да се не раскајава, већ ни не зна свој грех. Стога нема никакве наде на његово покајање и исправљање таквих његових грехова.

Добротворство јесте велика врлина, јер је оно плод љубави, сама љубав претворена у дело. Али зла људска жеља претвара врлину у грех. Искварена намера потире истински циљ и крај добротворства, те се због овога врлина претвара у порок или, правичније је рећи, велика врлина постаје повод за многе грехе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Човече! Зашто негодујеш на неблагодарног? Ти уствари негодујеш или зато што ниси примио уздарје, или зато што ниси добио награду сразмерну твоме труду или зато што ти је уместо добра враћено зло. Јер када си чинио добро, ти си већ претпостављао да ћеш бити награђен: чинио си добро, да би га и сам задобио, давао си другима, да би и сам добио од других. Твоје доброчинство уствари није доброчинство него зајам, управо тако и зајмодавац даје, да би добио нешто заузврат. Твоје доброчинство и није доброчинство, већ трговина, јер и купац даје теби нешто, а узима нешто друго за узврат. Али једно су зајам и трговина, а доброчинство је нешто сасвим друго. Оно прво је подмићивање, а ово друго је милост и дар. Уколио захтеваш награду заузврат, зашто се онда грабиш за назив добротвора и називаш себе добротвором? И уколико себе називаш добротвором, тада, какву си услугу учинио, уколико потребујеш награду? Када о себи говориш да чиниш добра дела, а затим захтеваш награду, тада испадаш лицемер и лажов који само обмањује људе, јер људи, слушајући да ти чиниш добра дела и дајеш без обвезнице и рачуна, хвале те на сва звона, као милосрдног добротвора. Али ти по гласинама испадаш доброчинитељ, а у ствари си зајмодавац или умешни трговац.

Али неки говоре: ми од оних којима учинимо добро не очекујемо ни више ни једнако ни мање, наше срце једино раздире то што је неподношљиво, што онај коме смо чинили добро постаје наш гонитељ и подмукао и клеветник и одступник. Ово нас, брате, узнемирава, када помислимо да имамо права над онима којима чинимо добро и мисли о уздарју не избацујемо из главе. Ово постаје неподношљиво када чинимо добро попут незнабожаца и идолопоклоника. Ово узнемирава и постаје неподношљиво, када ни ми сами не знамо шта је то доброчинство и ради чега ми чинимо добро.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Онај ко жели да упозна достојанство, важност и благодат доброчинства, треба да дође у школу Господа нашег Исуса Христа. Тек у њој ће чути лекције о истинском доброчинству: тамо ће се научити у чему се састоји право доброчинство и на који се начин оно чини и каква је награда за њега. У њој ће такође увидети и какво је то лажно доброчинство и ко тако поступа и схватиће да је такво чињење добра веома ниско, подло и нимало благодатно. Тамо Свети Учитељ поучава говорећи: „Када дајеш ручак или вечеру, не зови пријатеље своје, ни браћу своју, ни рођаке своје, ни богате сусједе“. Зашто? „Да не би онда и они тебе позвали и вратили ти“ (Лк. 14, 12). Чујеш ли колико далеко из срца доброчинитеља Он изгони и мисао о узвраћању награде? Али послушај колико предупређује и његову душу од тако великог искушења: „Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слијепе“ (Лк. 14, 13). Ево на који начин из корена чупа сваку наду на узвраћање. Изневши овакав закон о доброчинству, и научивши нас шта је истинско доброчинство, убрзо нам показује и колико је ова врлина узвишена и каква је награда за њу када бива без очекивања награде од стране оних којима је доброчинство учињено. „И блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него ће ти се вратити о васкрсењу праведних“ (Лк. 14, 14). Јер онај који чини добро овим истинским доброчињењем улази у чин блажених и задобија вечну награду заједно са праведницима, када сви буду васкрсли и постављени пред Праведног Судију. Послушајте сада колико бива ништавно доброчинство, када онај који га чини очекује награду од онога коме је добро учинио: „Ако чините“, каже, „добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала?“ (Лк. 6, 33). Али зашто је такво доброчинство лишено икакве вредности и благодати? Стога што и није истинско доброчинство, већ притворно; стога што је то дело грешних људи. „Јер и грјешници чине тако“ (Лк. 6, 33). Видите ли дакле, да је истинско доброчинство дело праведника, а лажно је изум грешника.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сви су свети мужеви чинили добро, никада и не помишљајући на награду на земљи. Свети пророци су и својим саветима и пророштвима и прозорљивошћу и чудотворством чинили добро и царевима, свештеницима, владикама, читавом Јудејском народу, али никакву награду нису очекивали од оних којима су добро чинили. Нееман, кнез Асирски, видећи да га је пророк Јелисеј очистио од проказе, принео му је дарове и молио и принуђивао да их прими: „Него узми“, рече Нееман, „дар од слуге својега.“ (2. Цар. 5, 15). Али да ли је Јелисеј прихватио макар нешто од тога? Нипошто. И рече Јелисеј: „тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу узети. И он наваљиваше на њ да узме; али он не хтје“ (2. Цар, 5, 16). И чиме су им то платили они којима су учинили добро? Исаију су тестером претестерисали, Јеремију су камењем убили, Илију су прогнали, Михеја изубијали по глави, Данила бацили у јаму са лавовима, Захарију убили између храма и олтара. Али они, иако су све ово предвидели, али пошто нису гледали на земаљске награде, нису никако престајали да подучавају, проповедају, буду на корист, на сваки начин испуњавајући најсвештеније дело доброчинства.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Богочовек је објавио Богопроповедницима, Апостолима, какве им награде припремају они којима чине добра: „Дигнуће“, рекао им је, „на вас руке своје и гониће вас и предавати у синагоге и тамнице: водиће вас пред цареве и намјеснике због имена мојега. А предаваће вас и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и побиће неке од вас. И сви ће вас омрзнути због имена мојега“ (Лк. 21, 12 – 13, 16 – 17). И шта? Јесу ли се можда уплашили, чувши ово, и задржали руке своје да добро чине? Јесу ли се одвратили од дела добротворства, као они којима су учињена толика зла? Уопште не. Великодушно су прошли читаву земљу, учећи, просвећујући, чинећи чуда по свој васељени, изливајући на све спасоносне потоке свога добротворства. Зашто они нису тражили награду од оних којима су чинили добро, премда су и имали права на то, како је писао апостол Павле Коринћанима: „Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно? Ако се други користе вашим правом, како ли не би ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову“ (1Кор. 9, 11 – 12). Они нису гледали на привремене и ништавне награде, пошто су очекивали вечну награду која превазилази све почасти. „Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија“ (2Тим. 4, 7 – 8). Чујете ли откуда су они очекивали награду за подвиг који су претрпели, чинећи добро ближњем? Не од људи којима су учинили добро, јер људи су преварни, већ од Бога, Који јесте Праведни Судија. Чујете ли у које су време они очекивали награду за доброчинства која су чинили људима? Не у садашње време, јер садашње време није време награда, већ „у дан онај“, односно у дан суда, у који ће Господ свакоме дати по делима његовим. Они, триблажени, били су уверени да неблагодарност оних којима је учињено добро дело, постаје доброчинство самоме доброчинитељу (због тога што Бог, уколико су они којима се чини добро неблагодарнији, утолико узвишеније венце плете за доброчинитеље). Ради тога су они тако великодушно подносили зло уместо добра и трпели неблагодарност неблагодарних, тако да су укоравани – благосиљали, гоњени – трпели, хуљени – тешили. О чуда! Нису ли и они били људи попут нас? Нису ли и они имали тело и страсти, као и ми (1Кор. 4, 12 – 13)? Још како! Али они нису гледали доле по земљи, већ горе – на небо. Они се ни на шта друго нису обазирали, осим на лик Началника и Савршитеља вере, Господа нашег, Исуса Христа. На Њега су устремљивали своје очи, због чега су са трпљењем и притицали на предстојећи подвиг: „Са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере“ (Јевр. 12, 1 – 2). Уколико и ми наше телесне и душевне очи уперимо у Њега, онда ни у шта не сматрајући неблагодарност, већ само чинећи добро, удостојићемо се непропадљивог венца.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Он сам, након Крштења „које проповиједаше Јован, пролажаше чинећи добро и исцјељујући све мучене од ђавола“ (Дап. 10, 38). Сам је хранио гладне, просвећивао слепе, чистио прокажене, снажио раслабљене, подизао оборене, глувима даровао слух, немима говор, болеснима здравље, поседнутима ослобођење, мртвима васкрсење, свим немоћнима исцељење. Али шта су му узвратили Јудеји за Његова доброчинства? Издаја, клевете, подсмевања, ударци, бичевања, трнов венац, скерлет, поруге, трска, срамоћење, крст, жуч и сирће. Он исти „вријеђан, не узвраћаше увредом; страдајући не пријећаше“ (1Пет. 2, 23). Он, „мучен би и злостављен, али не отвори уста својих“ (Ис. 53, 7). Он није престао да чини добро до последњег Свога даха, већ је и умирао имајући на устима благодарење: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34).

Хришћанине! Ти си ученик Исуса Христа, стога свагда чини добро свима: једноме саветом, другоме заузимањем за њега, једноме својим именом, другоме својим покровитељством; овога усаветуј, другоме послужи, и ономе помози, колико можеш. Доброчинство је велика врлина, јер је она плод и испуњење љубави. Њиме Бог постаје човеку дужник, а човек њиме постаје човеку као Бог. Али када чиниш добро, пази да не изгубиш благодат свога доброчинства, очекујући награду или се саблажњавајући против неблагодарних, јер што више неблагодарни одбацују дуг благодарности, тим више Бог умножава венце твоје награде. Не предпостављај људску награду, која је привремена, награди од Бога, која је вечна. Имај увек пред својим очима лик свога Доброчинитеља и Спаситеља. Колико само пута ти биваш неблагодаран за Његова доброчинства, а Он, међутим никада не престаје да ти чини добро. Покори се Његовој свештеној заповести: „дајите у зајам не надајући се ничему“ и веруј Његовом божанском обећању: „и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега“ (Лк. 6, 35).

 

http://manastirpodmaine.org/7291-2/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 18 јула 2021. год у селу Брод косовска полиција је ибавестила локалног свештеника у Штрпцу да су приликом рутинског обиласка храмова видели оштећена врата на храму Св. Ап. Петра и Павла у селу Брод. Парохијски свештеник затекао је поломљену браву на улазној капији, на силу отворена врата на храму и графите ОВК у храму. Полиција је у току дана уз присуство тима из Приштине извршила увиђај и отворена је истрага.

       
      Епархија рашко-призренска изражава забринутост због овог још једног у низу више вандалских напада на наше храмове на Косову и Метохији и апелује на поштовање основних верских слобода, као и духовне и културне баштине православних Срба на КиМ.
       
      Епархија рашко-призренска
      Призрен-Грачаница, 21. јули 2021.

      Извор: Епархија рашко-призренска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

       
      Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо.
      По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од JESSY,
      Храм посвећен св. великомученику Прокопију који се налази на београдском гробљу Орловача, прославиће у среду 21. јула 2021. године, своју храмовну славу. Како сазнаје радио "Слово љубве" од старешине храма протојереја-ставрофора Милана Виленице, празнично бденије биће служено уочи славе од 17 сати, а на дан празника света Литургија ће почети у 8 часова. Сви су добродошли на прославу храмовне славе, на којој ће више благочестивих верника принети славске дарове.
      Извор: Радио "Слово љубве"
    • Од JESSY,
      О. Тимотеј Нтумба из Цркве Светог Николе у Бунији, Демократска Република Конго, недавно је разговарао са Православном новинском агенцијом  о два нова чуда Светог старца Пајсија која су доживели његови парохијани.
      Прво чудо догодило се са једанаестогодишњом девојчицом Данијелом коју је отровао друг из разреда јер јој је завидео на успеху. Врло брзо је смршала и била на ивици смрти. Пробледела је и осећала је болове у срцу, тада је сањала сан о којем је причала мајци. Неколико дана касније Данијела је отишла да пронађе о. Тимотеја у цркви, следећи савете особе у сну. У недељу је са неподношљивим болом у срцу отишла на Свето причешће, а тог истог дана осећала се излечено и осећа се и данас добро.
      А пре неколико дана, 30-годишња жена по имену Ева изненада је почела да осећа неподношљив бол по целом телу. Такође је патила од повраћања и дијареје. И ситуација је сваке вечери постајала неподношљива. Болнички прегледи показали су да се и она отровала, али су јој прописани лекови још више погоршавали бол у грудима. Тада, уочи празника Светог Пајсија, 11. јула, два пута јој се у сну појавио човек који јој је рекао: „Ева, ујутру, иди у цркву и нађи свог свештеника. Причести се на Божанској литургији и бићеш излечена. ” Ујутро је, упркос несносном болу, отишла у цркву и причестила се на Божанској литургији.
      Сат времена након службе, замолила је да разговара са свештеником и испричала му свој сан. Сви детаљи које су изнеле и Данијела и Ева описују Светог Пајсија Светогорца и обе су га препознале по његовој икони, упркос томе што о њему нису знале много пре него што им се појавио и излечио.
      https://mitropolija.com/2021/07/15/dva-nova-cuda-sv-pajsija-u-kongu/
       
×
×
  • Креирај ново...