Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

 
Često muškarcima smeta žensko koketiranje. Zaboravljaju da je priroda žene baš takva, koketna i zavodljiva. Što ne znači da žena želi svakoga za sebe. Ne. Već uživa u toj igri osmeha, pogleda i gracioznosti. Kao dete kada traži pažnju, onako iskreno jer uživa u njoj dok joj se prepušta.

Žena vremenom shvati da život može da bude jako dosadan, siromašan i sve što joj preostaje je da od svega pravi predstave sa puno duha. Pojedini muškarci to ne shvataju, misle da im to žena radi namerno i da im se sveti, ne, žena ima potrebu da široko raširi svoja krila i da pleni oko sebe, sobom.

A čime bi drugim?

Žena uživa u pažnji i živi za tu pažnju. To joj ne treba uskratiti. Ona je kao ruža koja miriše za sve i koja je lepa za svakoga što ne znači da svako može da je otkine i prisvoji za sebe.

Ženi ne treba uskratiti lepotu i zanos jer time joj se oduzima najdraža pozornica na kojoj igra.

Prilagoditi ženu samo sebi znači prilagoditi sliku samo jednom okviru a čitavu njenu umetnost svesti samo na kućnu upotrebu.

Žena nije samo za jedan zid.

Žena nije samo za jedno skriveno ćoše u uglu sobe, žena je pesma čija melodija treba da zasvira gde god da se pojavi.

Ako svuda mora da se stiša, smanji i ugasi, to više nije taj ritam i čarolija.

Žena mora da veruje da je slobodna i srećna, nevažno pored koga se budi i sa kim je u vezi. Da bi muškarac u nju što duže bio zaljubljen on mora da je čuva onakvu kakva je bila kada su se sreli. Ako joj sva krila saseče svojim pravilima nema više ni onog leta koji ga je jednom privukao.

Žena je i više nego svesna hladnoće i mraka koji se nazire sa druge strane i sve što radi, boji, ulepšava, je svesno bežanje od tog ponora.

Žena posebno dobro zna šta je bol, klonulost duha i neretko joj je i to motiv da živi punim plućima samo da ne bi upala u tu zamku života.

Žena je pre svega žena i treba joj dopustiti da bude žena, u svoj svojoj raskoši, savršenosti i nesavršenosti…

Žena je pre svega žena koju je nemoguće svesti na definiciju i pravilo, ni ne treba. Ona je nekad vulkan koji ključa i zna da opeče, nekad divna tiha mirna voda koja greje sve oko sebe, nekad oluja kojoj ne znaš ni smer ni pravac a najčešće prolećno sunce koje zavodi sve oko sebe svojom toplotom i mirisima koje širi.

Žena je žena i to joj nikada ne treba uskratiti.

A kada to osetiš pored neke i sa nekom osetićeš i svu njenu lepotu koja se ravna sa najlepšom umetnošću, umetnošću života.

Fotografija korisnika/ce Stefan Simic.
 
izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Занима ме како Хришћани гледају на женску природу, па будите слободни да коментаришете, евентуално постављате друге текстове на исту тему.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Џуманџи рече

Smatram da ne postoji zenska priroda, cak ni za ovaj nas pali nacin postojanja ne mozemo reci da postoji u ontoloskom smislu. Dalje, mi ne znamo sta je covek, to ce nam se otkriti tek u Eshatonu ("covek je ono sto ce biti").

Hm interesantno.

A recimo zenska priroda kod Bogorodice, da li je ona postojala ontoloski dok je B bila na zamlji, buduci da je Presveta?

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

пре 45 минута, Лапис Лазули рече

Žena je žena i to joj nikada ne treba uskratiti.

Stefan Simic nije zena, ali kao da jeste, odlicno poznaje zene kao zene, kazem objektivno jer sam musko kao musko.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није аутор текста са "природа жене" мислио на неку онтолошку категорију итд.... Могао је то да каже и са "карактер жене" или "лепота жене" или "женска уметност живота" и  слично.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Лапис Лазули рече

Hm interesantno.

A recimo zenska priroda kod Bogorodice, da li je ona postojala ontoloski dok je B bila na zamlji, buduci da je Presveta?

Pa ona je Presveta upravo uprkos bivstvovanju "na Zemlji" (tacnije, ovom i ovakvom nacinu postojanja), a zahvaljujuci Trojici. :) I nisam sigurna kako bih uklopila zensku prirodu tu. Sto bi kazao agent Smith (The Matrix): "We are not here because we are free, we're here because we are not free". :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, drvce рече

 

Stefan Simic nije zena, 

док је рецимо Бил Клинтон жена, штета што он не може да се укључи. 

2:51

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Џуманџи рече

Pa ona je Presveta upravo uprkos bivstvovanju "na Zemlji" (tacnije, ovom i ovakvom nacinu postojanja), a zahvaljujuci Trojici. :) I nisam sigurna kako bih uklopila zensku prirodu tu. Sto bi kazao agent Smith (The Matrix): "We are not here because we are free, we're here because we are not free". :)

То ми и беше поЈента, захваљујући св.Тројици остварила се(постигла назначење, задатост) женска природа у Богородици чак и овде где нисмо слободни :) 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Vladan ::: рече

Није аутор текста са "природа жене" мислио на неку онтолошку категорију итд.... Могао је то да каже и са "карактер жене" или "лепота жене" или "женска уметност живота" и  слично.

 

Да слажем се прецизнији су ови описи које си навео.

То ме управо и занимало, како хришћани посматрају, мимо онтолошког, а може и са, све је добро дошло за дискусију :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Лапис Лазули рече

То ми и беше поЈента, захваљујући св.Тројици остварила се(постигла назначење, задатост) женска природа у Богородици чак и овде где нисмо слободни :) 

Mmm, ne kontam jos uvek. Nebitno :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Лапис Лазули рече

Занима ме како Хришћани гледају на женску природу

Pa muski, kako gledaju... :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mislim da prvenstveno  mušarci treba da se bave ovom temom

.Žena je veliki dar ovome svetu od Boga i ,za ženu se vezuju oni tanani pricipi života,lepota,imaginacija,nežnost....možda i više nego za mušarce,ali tek u odnosu prema muškarcu ili pored mušarca,žena ostvaruje svoje pravo naznačenje.Žena je nepresušna tema  i izvor umetnosti,ali i često i vrhunski stvaralac na tom polju.

Ključna tema na prvim stranicama Biblije,jesu Adam i Eva.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Лапис Лазули рече

То ме управо и занимало, како хришћани посматрају, мимо онтолошког

Све што је женско је много добро у односу на оно што код мушкараца не ваља ништа ;)  И зато ја никада не бих оженио мушкарца јер би то онда било дупло ништа :) 

Мушки пороци, мане, страсти итд. без женских брзо постају бљутави и досадни а тек заједно добијају на богатству и ширини.

Исто и за врлине, ко ће да те похвали, подигне, охрабри ако не она за коју ћеш да урадиш то исто а чију врлину немаш сам у себи?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Читајући Јеванђеље, видимо да су током читавог земаљског живота и служења нашег Господа Исуса Христа Њега пратиле и жене. Међу њима је било и јеврејских праведница и грешних припадница паганских народа, али све њих обједињује околност да су, на овај или онај начин, послужиле Христу и Његовом прослављењу. Неке од њих сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних.
      Жене су далеко брже него мушкарци прихватиле учење нашег Господа; у срце жене вера се укорењује далеко лакше и много брже јача, тако да чак и жене из незнабожачких племена исповедају Господа Исуса као Месију и то у време док ни Његови ученици још нису снажни у вери. Кроз ликове жена у Јеванђељу разоткрива се и преимућство Новог Завета над Старим, и сила вере, и бескрајна милост Божја, и смисао истинског корачања за Христом.   Прва жена коју сусрећемо приликом изучавања јеванђелске историје јесте Јелисавета, мајка Јована Крститеља. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада још увек налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42)! Јелисавета је у старости зачела у неплодној утроби, да би послужила Господу и пре Његовог Рођења.„У умртвљеној утроби наш Господ је припремио Свог гласника, да би показао да је дошао да потражи умрлог Адама. Најпре је оживотворио Јелисаветину утробу, а затим је оживотворио и Адама“, каже преп. Јефрем Сиријски. Ову велики милост Јелисавета је задобила својом праведношћу пред Богом, иако су људи сматрали да на њој почива немилост Божија (в. 5. Мојс. 28; 18). И ето какве ју је милости удостојио Господ, уподобивши је Сари и подаривши јој да роди последњег и највећег пророка у историји!   Друга особа која је посведочила о доласку Месије била је такође жена. У ликовима праведног Симеона Богопримца и пророчице Ане Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Иако је она ово избављење превасходно схватала као политичко ослобођење, ипак је била прва која је свету обзнанила Христов долазак.   САМАРЈАНКА   Ко је, пак, први исповедио Христа као Месију? Христос је први пут о Свом месијанству отворено обзнанио једној жени, и то не обичној жени, него Самарјанки - грешници која је у прошлости имала петорицу мужева и која је у то време живела са човеком који није био њен муж (в. Јн 4; 18). „Пред злонамерним Јеврејима Исус Христос није тако отворено говорио о Себи, као што је говорио пред овом незлобивом женом“, рекао је Григорије Дјаченко у својој беседи на Недељу о Самарјанки. Самарјанка се, међутим, ове велике милости није удостојила само због своје незлобивости, него и због њене огромне жудње за истином и љубави према размишљању о вери. Исус јој је о Себи рекао да је Он Христос и зато „што је ова жена била добронамернија од Јудејаца“, објашњава св. Јован Златоусти. „Све што је ова жена говорила, говорила је од чистога срца и са искреним намерама... и у свему осталом види се вера и усрдност ове жене“ (из „Беседа на Јеванђеље св. Јована Богослова“). Христово откривање једној од жена, за које су Јудејци говорили да је „боље спалити речи Закона, него их поверити жени“, на најбољи могући начин илуструје Спаситељеве речи: Ја нисма дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Мт 9; 13). Многи Самарјани су, на основу речи ове жене, поверовали у Господа. Срцу Самарјанке нису била потребна чуда да би поверовала. Њој је био довољан један разговор са Господом да би се у њеном срцу распламсала искра Божија. Несумњиво је да су разговор код Јаковљевог извора и Христов дводневни боравак у Сихару послужили да се Самарјани касније тако лако преобрате у хришћанство (в. Дела ап. 8; 5 и даље).    ЖЕНА ИЗ ХАНАНЕЈСКОГ ПЛЕМЕНА   Још више нас, међутим, задивљује вера са којом је Христу приступила жена из незнабожачког хананејског племена. Када је угледала Спаситеља, она је повикала према Њему: Помилуј ме Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт 12; 22). Велика жалост ове мајке види се из њених речи и Хананејка моли Господа да је помилује, јер она страда због болести своје кћери. Спаситељ јој не одговара, а затим чак и одбија њену молбу: Он доноси хлеб деци Господњој, а хлеб се не узима од деце да би се бацио псима. Жена се није увредила због овог понижавајућег упоређивања са псима, него се још више охрабрила због тога што Он разговара са њом и рекла: Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт 15; 27)! Христос је тада узвикнуо: О, жено, велика је вера твоја! (Мт 15; 28). До тог тренутка, Господ је одбијао да јој подари и најмањи дар, а онда је пред њом отворио читаву Своју ризницу, допустивши јој да из ње узме колико хоће: Нека ти буде како хоћеш, дадаје Христос (Мт 15; 28), што значи да је таква вера способна и за веће ствари. У читавој Јудеји Исус није пронашао такву веру, а сада жена из незнабожачког племена, која није ни слушала о Богу, пројављује такву снагу вере. Она је прекрасан пример да се „Царство Божије са напором задобија“, а снага вере се још више наглашава тиме што Господ једном речју и у одсуству девојке исцељује ђавоиману: Нека ти буде како хоћеш!    Као други пример деловања снажне вере може да послужи жена која је годинама боловала од истицања крви. Према јудејском закону, крвоточива жена се сматрала нечистом. Огромна је била вера ове жене која је већ дванаест година страдала од ове болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Она је знала да ће се, према Закону, онај којега дотакне сматрати нечистим. Колико је, међутим, било оних које је дотакла док се пробијала кроз гомилу! Ако и није открила своју болест, онда је то учинила само зато, што се плашила Закона. Додиривање Христа очистило је ову жену, а Њега није оскрнавило. Христос је упитао ко Га је дотакао, јер је желео да жена посведочи о свом исцелењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48). Ако је овако снажну веру имала она која је боловала од телесне болести, колика је тек била вера оне са болесном душом! Жена, која је била грешница (а по аналогији са Јн 8; 7 може се претпоставити да је била блудница) одважно је дошла у дом Симона фарисеја, јер је чула да се тамо налази Онај Који, како је чула, опрашта грехове. Када је дошла, грешница ништа није питала - сматрала се недостојном опроштаја и дошла је само да Га види. Навикнута на увреде и понижења, она се није усудила да разговара са Њим. Смерно је села поред Његових ногу и почела да слуша. Док је Он говорио, жена је све више постајала свесна какав је грешан живот водила и коликим је греховима обремењена. Са тим разумевањем дошла је и вера. Из њених очију потекли су потоци суза. Њене сузе су падале на Христове ноге које је она брисала својом косом. Видевши да се Господ не противи, она се охрабрила и целивала Му ноге, а онда их намазала скупоценим миром. Сразмерно томе како се распламсавала вера ове грешнице, вера фарисеја се гасила. У себи је почео да размишља: „Не, овај човек није пророк, јер би иначе знао ко га дотиче, а онда би узнегодовао и отерао је, као што бих и ја учинио“. Симоново фарисејство је толико снажно да он чак и не схвата смисао приче коју му је исприповедао Христос. Тада је Господ отворено претпоставио грешницу фарисеју. Симон му, наиме, није указао ни уобичајене знакове гостопримства, док је ова грешница много боље испунила правила о примању госта. Зато је грешници рекао: Опраштају ти се греси твоји... вера твоја спасла те је. Иди с миром (Лк 7; 48–50). Она већ беше извршила оно што је требало - да помаже Месију: „Ако се Христос родио у јаслама и ако је најважније откривење о Свом месијанском достојанству дао сиромашној и грешној Самарјанки, онда не треба да чуди ни то што Његово помазање није извршио првосвештеник, у свечано опремљеном храму, него је оно извршено у најједноставнијим околностима“ каже архимандрит Михаило. Када је то извршила, она је „отишла у миру, у оном миру који само Христос даје и који свет не може дати“, каже један од истраживача јеванђелске историје (Ф. В. Фарар, Живот Исуса Христа, СПб, 1893). Морамо овде да приметимо да западно предање поистовећује ову жену са Маријом Магдалином из које је Исус истерао седам демона. Они се ослањају на чињеницу да број седам означава пуноћу и да, према јудејским веровањима, управо седам демона треба да обитава у блудници. Православна Црква, међутим, не подржава овакво мишљење. Поменимо да се мишљења тумача о броју помазања Господњих разликују - неки сматрају да их је било три, а неки - само два, при чему Симона фарисеја изједначују са Симоном губавим. На пример, у свом „Тумачењу Четворојеванђеља“ архиепископ Аверкије (Таушев) каже да је „Господ два пута помазан миром; Марија је то учинила из осећања дубоке благодарности због васкрсавања њеног брата (Лазара), а жена - грешница у знак свог покајања, из осећања које је још мање користољубиво, због чега јој је и обећана велика награда“. Ова жена је, како сазнајемо из Јеванђеља, припремила Господа за погреб и, према Његовим речима, где се год буде проповедало Јеванђеље ово по свему свету, казаће се за спомен њезин шта она учини (Мк 14; 9). Том приликом, Господ је упитао ученике: Што сметате овој жени (Мк 15; 6)? Тиме је хтео да нас научи да одобравамо и помажемо ономе који чини добро дело.    МИРОНОСИЦЕ   Они који су усвојили мишљење да су била само два помазања, кажу да је жена-грешница помазала Христа на Велику среду (о чему се и говори у служби за тај дан), а да га је Марија помазала шест дана пре уласка у Јерусалим, у дому васкрслог Лазара, Марте и Марије. Поуздано можемо рећи да је Господ више пута посетио овај дом или је бар једна таква посета описана код јеванђелисте Луке (в. Лк 10; 38–42). Описујући две сестре, јеванђелиста Лука је посебно нагласио различитост њиховог служења. Марта, која је желела да послужи Господа, трудила се да Га што боље угости, док је Марија села поред Његових ногу и пажљиво Га слушала. Ни Марту, ни Марију не би требало осудити због њихових поступака. Ни Господ не осуђује, него само говори Марти: Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети (Лк 10; 41–42). У вези са овим „jедним што је потребно“ мишљења се такође разликују. Архиепископ Аверкије, на пример, сматра да је то учење које, кад једном проникне у срце, нико више не може да га одузме. Ни Марта, међутим, није била осуђена због свог поступка, јер је и она показала своју оданост Господу и послужила нам као образац за врлину гостољубља. Онима који су примали путнике Господ ће на Страшном суду рећи: Странац бејах, и примисте Ме... примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25; 35, 34). Марија, са своје стране, показује да је дело спасења важније од свих осталих дела и да вечно блаженство можемо достићи само онда, уколико своје световне бриге поставимо на друго место.    Свето Предање помиње Марију и Марту и међу женама-мироносицама. И мада се у Јеванђељу помињу само „Марија Магдалина“ и „друга Марија“ (или Марија Јаковљева), Саломија, мати синова Зеведејевих и Јована, Предање говори и о Лазаревим сестрама, и о Марији Клеопиној, и о Сузани. Јеванђелиста Лука каже да су међу женама - мироносицама биле и „многе друге“, тј. оне жене о којима је он још раније рекао да Му служаху својим имањем (Лк 8; 3). Послуживши Христу у Његовом земаљском животу, ове жене су дошле на гроб не обазирући се на препреке и опасност која им је могла претити од римских стражара. Самим тим су нам показале какву љубав треба да гајимо према Господу. У извесном смислу, код разматрања наведених јеванђелских догађаја проблем представља разлика у описивању тог догађаја код четворице Јеванђелиста. Свети Јован Златоусти, међутим, каже да је „тако уредио Свесвети Дух да се, с једне стране, ништа од тадашњих догађаја не би заборавило, а са друге да би уклонио сваки повод за размимоилажења, јер сваки казује о посебном догађају.“   Жене су, дакле, у почетку тајно пратиле Јосифа и Никодима до места погребења, а затим припремиле уља и масти а онда, према заповести Закона, остале код куће током суботе. У суботу увече, Марија Магдалина је дошла до гроба да би се уверила да је све у реду а затим пошла је да купи мирисе, сусревши успут Саломију. У недељу је Марија Магдалина дошла до гроба и видела да је камен одваљен. Она је о том догађају обавестила Петра и Јована и када су се они уверили да тело није у гробу, отишли су одатле. Господ се најпре јавио њој, али чим је Марија Магдалина отрчала да то јави ученицима, на гроб су дошле Јована и остале жене. Тамо су затекле анђела који им је рекао: „Он је васкрсао!“ После овога, и оне су обавестиле једанаесторицу ученика. Тог истог дана на гроб су дошле Марија Јаковљева и Саломија, а можда и још неке жене. Оне су тамо виделе младића који им је рекао: „Не плашите се! Тражите Исуса Назарећанина распетога? Он је васкрсао!“ Када су жене кренуле да обавесте ученике, Исус се јавио и њима, рекавши: „Радујте се“, и до овога дана радује се свако ко верује у Васкрсење нашег Господа Исуса Христа.   Осим ових жена о којима Јеванђелисти исцрпно приповедају, било је и других, о којима не знамо готово ништа, осим да је Господ посредством њих показао Своју велику милост. Таква је била ташта Симона Петра која је боловала од грознице. Чим је исцељена, устала је и служила Господа око трпезе, показавши да и саме телесне болести, готово неизбежни сапутници нашег живота, могу да послуже као спасоносни лекови за наше душе уколико, угледајући се на ову исцељену жену, здравље које нам је враћено не будемо расипали на испразне ствари, него га користили на истинско служење Господу кроз дела побожности и чисте љубави према ближњем. Након исцељења ове жене, доношаху к Њему све болеснике и бесомучнике, и сав град беше се сабрао пред вратима Симоновог дома (в. Мк 1; 32–33). Сличан је и пример Јаирове кћери, на којој је показано прво чудо васкрсавања. Овај догађај показао је да ће свако очекивање Христа бити награђено; истовремено, он представља и праобраз будућег васкрсења мртвих, приликом Христовог Другог доласка. О томе говори и васкрсавање сина-јединца Наинске удовице. Господ је тада показао далеко већу силу него Јелисеј (који је некада давно, недалеко од тог места, васкрсао сина оне гостољубиве удовице), или пророк Илија који је, након дуготрајне молитве и поста васкрсао сина удовице из Сарепте (в. 1. Цар. 17; 21). Спаситељ је, међутим, васкрсао младића једном једином речју, после чега се раширио глас да се Велики Пророк појавио у Јудеји. Господ је у суботу, у синагоги, исцелио осамнаест година погрбљену жену, и показао да је Син Човечији господар и од суботе (Мк 2; 28). Пример пожртвованог служења Богу показала је и сиромашна удовица која је приложила две лепте и за коју је Господ рекао да од сиротиње своје метну све што имаше (Мк 12; 44). Поучни су и примери жене ухваћене у прељуби која је постидела фарисеје; негативна нијанса у Саломијиној молби за првенство њених синова у Царству небеском ублажава се када схватимо да је она показала истинску мајчинску љубав и одважила се да упита Господа оно што се нико други није усудио.    Видимо, дакле, да се ниједна од ових жена не би могла искључити из јеванђелског приповедања. Свака од њих носи одређено служење, свака нам показује начин да се удостојимо Царства Божијег. Као оштар контраст овим женама појављују се Иродијада и њена кћер. Иродијада је живела потпуно безбожним животом и мрзела је пророка који је разобличавао њен неправедни живот. Желела је да га убије, али није имала прилику све док јој обећање дато њеној кћери није у томе помогло. Да ли је ова освета донела срећу Иродијади? Нико јој више није сметао да се наслађује животом и да дане проводи у разврату и разоноди. То, међутим, није дуго потрајало, јер је убрзо потом Ирод изгубио власт и заједно са њом био протеран, тако да је и ова безбожна жена окончала живот у изгнанству. Њена кћер, која је током зиме отишла на реку, пропала је кроз лед и ледена санта одсекла јој је главу, што нам је познато из Предања.    Како жалостан пример представљају јерусалимске кћери које иду за Христом и ридају за Њим, не знајући какву је казну овај народ навукао на себе речима: Крв Његова на нас и на нашу децу (Мт 27; 25)! Понције Пилат није могао да се успротиви овом гласу безумне гомиле, и поред упозорења његове разборите жене, која му је поручила: Не мешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због Њега (Мт 27; 19). Сачувало се писмо Пилатове жене, Клаудије Прокуле, упућено њеној пријатељици, а у којем она опширно описује свој разговор са Пилатом, кажњавање Исуса и муке њеног супруга које су затим уследиле. Предање каже да је Пилат, савладан очајањем, живот завршио самоубиством, а да је његова жена Клаудија постала хришћанка. У Грчкој Цркви она се поштује као светитељка.    У Новом Завету нашег Господа са људима, женама, по њиховом душевном устројству и пожртвованој љубави, припада посебно место и посебна улога, која сваку хришћанку позива на служење Христу у делу спасења човечанства од робовања греху, а што нам је први пут показано у ликовима јеванђелских жена.    Свештеник Кирил Јолкин  Православни Свето-Тихоновски  богословски институт     Извор: Саборни храм у Београду
      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      Жене су далеко брже него мушкарци прихватиле учење нашег Господа; у срце жене вера се укорењује далеко лакше и много брже јача, тако да чак и жене из незнабожачких племена исповедају Господа Исуса као Месију и то у време док ни Његови ученици још нису снажни у вери. Кроз ликове жена у Јеванђељу разоткрива се и преимућство Новог Завета над Старим, и сила вере, и бескрајна милост Божја, и смисао истинског корачања за Христом.   Прва жена коју сусрећемо приликом изучавања јеванђелске историје јесте Јелисавета, мајка Јована Крститеља. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада још увек налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42)! Јелисавета је у старости зачела у неплодној утроби, да би послужила Господу и пре Његовог Рођења.„У умртвљеној утроби наш Господ је припремио Свог гласника, да би показао да је дошао да потражи умрлог Адама. Најпре је оживотворио Јелисаветину утробу, а затим је оживотворио и Адама“, каже преп. Јефрем Сиријски. Ову велики милост Јелисавета је задобила својом праведношћу пред Богом, иако су људи сматрали да на њој почива немилост Божија (в. 5. Мојс. 28; 18). И ето какве ју је милости удостојио Господ, уподобивши је Сари и подаривши јој да роди последњег и највећег пророка у историји!   Друга особа која је посведочила о доласку Месије била је такође жена. У ликовима праведног Симеона Богопримца и пророчице Ане Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Иако је она ово избављење превасходно схватала као политичко ослобођење, ипак је била прва која је свету обзнанила Христов долазак.   САМАРЈАНКА   Ко је, пак, први исповедио Христа као Месију? Христос је први пут о Свом месијанству отворено обзнанио једној жени, и то не обичној жени, него Самарјанки - грешници која је у прошлости имала петорицу мужева и која је у то време живела са човеком који није био њен муж (в. Јн 4; 18). „Пред злонамерним Јеврејима Исус Христос није тако отворено говорио о Себи, као што је говорио пред овом незлобивом женом“, рекао је Григорије Дјаченко у својој беседи на Недељу о Самарјанки. Самарјанка се, међутим, ове велике милости није удостојила само због своје незлобивости, него и због њене огромне жудње за истином и љубави према размишљању о вери. Исус јој је о Себи рекао да је Он Христос и зато „што је ова жена била добронамернија од Јудејаца“, објашњава св. Јован Златоусти. „Све што је ова жена говорила, говорила је од чистога срца и са искреним намерама... и у свему осталом види се вера и усрдност ове жене“ (из „Беседа на Јеванђеље св. Јована Богослова“). Христово откривање једној од жена, за које су Јудејци говорили да је „боље спалити речи Закона, него их поверити жени“, на најбољи могући начин илуструје Спаситељеве речи: Ја нисма дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Мт 9; 13). Многи Самарјани су, на основу речи ове жене, поверовали у Господа. Срцу Самарјанке нису била потребна чуда да би поверовала. Њој је био довољан један разговор са Господом да би се у њеном срцу распламсала искра Божија. Несумњиво је да су разговор код Јаковљевог извора и Христов дводневни боравак у Сихару послужили да се Самарјани касније тако лако преобрате у хришћанство (в. Дела ап. 8; 5 и даље).    ЖЕНА ИЗ ХАНАНЕЈСКОГ ПЛЕМЕНА   Још више нас, међутим, задивљује вера са којом је Христу приступила жена из незнабожачког хананејског племена. Када је угледала Спаситеља, она је повикала према Њему: Помилуј ме Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт 12; 22). Велика жалост ове мајке види се из њених речи и Хананејка моли Господа да је помилује, јер она страда због болести своје кћери. Спаситељ јој не одговара, а затим чак и одбија њену молбу: Он доноси хлеб деци Господњој, а хлеб се не узима од деце да би се бацио псима. Жена се није увредила због овог понижавајућег упоређивања са псима, него се још више охрабрила због тога што Он разговара са њом и рекла: Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт 15; 27)! Христос је тада узвикнуо: О, жено, велика је вера твоја! (Мт 15; 28). До тог тренутка, Господ је одбијао да јој подари и најмањи дар, а онда је пред њом отворио читаву Своју ризницу, допустивши јој да из ње узме колико хоће: Нека ти буде како хоћеш, дадаје Христос (Мт 15; 28), што значи да је таква вера способна и за веће ствари. У читавој Јудеји Исус није пронашао такву веру, а сада жена из незнабожачког племена, која није ни слушала о Богу, пројављује такву снагу вере. Она је прекрасан пример да се „Царство Божије са напором задобија“, а снага вере се још више наглашава тиме што Господ једном речју и у одсуству девојке исцељује ђавоиману: Нека ти буде како хоћеш!    Као други пример деловања снажне вере може да послужи жена која је годинама боловала од истицања крви. Према јудејском закону, крвоточива жена се сматрала нечистом. Огромна је била вера ове жене која је већ дванаест година страдала од ове болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Она је знала да ће се, према Закону, онај којега дотакне сматрати нечистим. Колико је, међутим, било оних које је дотакла док се пробијала кроз гомилу! Ако и није открила своју болест, онда је то учинила само зато, што се плашила Закона. Додиривање Христа очистило је ову жену, а Њега није оскрнавило. Христос је упитао ко Га је дотакао, јер је желео да жена посведочи о свом исцелењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48). Ако је овако снажну веру имала она која је боловала од телесне болести, колика је тек била вера оне са болесном душом! Жена, која је била грешница (а по аналогији са Јн 8; 7 може се претпоставити да је била блудница) одважно је дошла у дом Симона фарисеја, јер је чула да се тамо налази Онај Који, како је чула, опрашта грехове. Када је дошла, грешница ништа није питала - сматрала се недостојном опроштаја и дошла је само да Га види. Навикнута на увреде и понижења, она се није усудила да разговара са Њим. Смерно је села поред Његових ногу и почела да слуша. Док је Он говорио, жена је све више постајала свесна какав је грешан живот водила и коликим је греховима обремењена. Са тим разумевањем дошла је и вера. Из њених очију потекли су потоци суза. Њене сузе су падале на Христове ноге које је она брисала својом косом. Видевши да се Господ не противи, она се охрабрила и целивала Му ноге, а онда их намазала скупоценим миром. Сразмерно томе како се распламсавала вера ове грешнице, вера фарисеја се гасила. У себи је почео да размишља: „Не, овај човек није пророк, јер би иначе знао ко га дотиче, а онда би узнегодовао и отерао је, као што бих и ја учинио“. Симоново фарисејство је толико снажно да он чак и не схвата смисао приче коју му је исприповедао Христос. Тада је Господ отворено претпоставио грешницу фарисеју. Симон му, наиме, није указао ни уобичајене знакове гостопримства, док је ова грешница много боље испунила правила о примању госта. Зато је грешници рекао: Опраштају ти се греси твоји... вера твоја спасла те је. Иди с миром (Лк 7; 48–50). Она већ беше извршила оно што је требало - да помаже Месију: „Ако се Христос родио у јаслама и ако је најважније откривење о Свом месијанском достојанству дао сиромашној и грешној Самарјанки, онда не треба да чуди ни то што Његово помазање није извршио првосвештеник, у свечано опремљеном храму, него је оно извршено у најједноставнијим околностима“ каже архимандрит Михаило. Када је то извршила, она је „отишла у миру, у оном миру који само Христос даје и који свет не може дати“, каже један од истраживача јеванђелске историје (Ф. В. Фарар, Живот Исуса Христа, СПб, 1893). Морамо овде да приметимо да западно предање поистовећује ову жену са Маријом Магдалином из које је Исус истерао седам демона. Они се ослањају на чињеницу да број седам означава пуноћу и да, према јудејским веровањима, управо седам демона треба да обитава у блудници. Православна Црква, међутим, не подржава овакво мишљење. Поменимо да се мишљења тумача о броју помазања Господњих разликују - неки сматрају да их је било три, а неки - само два, при чему Симона фарисеја изједначују са Симоном губавим. На пример, у свом „Тумачењу Четворојеванђеља“ архиепископ Аверкије (Таушев) каже да је „Господ два пута помазан миром; Марија је то учинила из осећања дубоке благодарности због васкрсавања њеног брата (Лазара), а жена - грешница у знак свог покајања, из осећања које је још мање користољубиво, због чега јој је и обећана велика награда“. Ова жена је, како сазнајемо из Јеванђеља, припремила Господа за погреб и, према Његовим речима, где се год буде проповедало Јеванђеље ово по свему свету, казаће се за спомен њезин шта она учини (Мк 14; 9). Том приликом, Господ је упитао ученике: Што сметате овој жени (Мк 15; 6)? Тиме је хтео да нас научи да одобравамо и помажемо ономе који чини добро дело.    МИРОНОСИЦЕ   Они који су усвојили мишљење да су била само два помазања, кажу да је жена-грешница помазала Христа на Велику среду (о чему се и говори у служби за тај дан), а да га је Марија помазала шест дана пре уласка у Јерусалим, у дому васкрслог Лазара, Марте и Марије. Поуздано можемо рећи да је Господ више пута посетио овај дом или је бар једна таква посета описана код јеванђелисте Луке (в. Лк 10; 38–42). Описујући две сестре, јеванђелиста Лука је посебно нагласио различитост њиховог служења. Марта, која је желела да послужи Господа, трудила се да Га што боље угости, док је Марија села поред Његових ногу и пажљиво Га слушала. Ни Марту, ни Марију не би требало осудити због њихових поступака. Ни Господ не осуђује, него само говори Марти: Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети (Лк 10; 41–42). У вези са овим „jедним што је потребно“ мишљења се такође разликују. Архиепископ Аверкије, на пример, сматра да је то учење које, кад једном проникне у срце, нико више не може да га одузме. Ни Марта, међутим, није била осуђена због свог поступка, јер је и она показала своју оданост Господу и послужила нам као образац за врлину гостољубља. Онима који су примали путнике Господ ће на Страшном суду рећи: Странац бејах, и примисте Ме... примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25; 35, 34). Марија, са своје стране, показује да је дело спасења важније од свих осталих дела и да вечно блаженство можемо достићи само онда, уколико своје световне бриге поставимо на друго место.    Свето Предање помиње Марију и Марту и међу женама-мироносицама. И мада се у Јеванђељу помињу само „Марија Магдалина“ и „друга Марија“ (или Марија Јаковљева), Саломија, мати синова Зеведејевих и Јована, Предање говори и о Лазаревим сестрама, и о Марији Клеопиној, и о Сузани. Јеванђелиста Лука каже да су међу женама - мироносицама биле и „многе друге“, тј. оне жене о којима је он још раније рекао да Му служаху својим имањем (Лк 8; 3). Послуживши Христу у Његовом земаљском животу, ове жене су дошле на гроб не обазирући се на препреке и опасност која им је могла претити од римских стражара. Самим тим су нам показале какву љубав треба да гајимо према Господу. У извесном смислу, код разматрања наведених јеванђелских догађаја проблем представља разлика у описивању тог догађаја код четворице Јеванђелиста. Свети Јован Златоусти, међутим, каже да је „тако уредио Свесвети Дух да се, с једне стране, ништа од тадашњих догађаја не би заборавило, а са друге да би уклонио сваки повод за размимоилажења, јер сваки казује о посебном догађају.“   Жене су, дакле, у почетку тајно пратиле Јосифа и Никодима до места погребења, а затим припремиле уља и масти а онда, према заповести Закона, остале код куће током суботе. У суботу увече, Марија Магдалина је дошла до гроба да би се уверила да је све у реду а затим пошла је да купи мирисе, сусревши успут Саломију. У недељу је Марија Магдалина дошла до гроба и видела да је камен одваљен. Она је о том догађају обавестила Петра и Јована и када су се они уверили да тело није у гробу, отишли су одатле. Господ се најпре јавио њој, али чим је Марија Магдалина отрчала да то јави ученицима, на гроб су дошле Јована и остале жене. Тамо су затекле анђела који им је рекао: „Он је васкрсао!“ После овога, и оне су обавестиле једанаесторицу ученика. Тог истог дана на гроб су дошле Марија Јаковљева и Саломија, а можда и још неке жене. Оне су тамо виделе младића који им је рекао: „Не плашите се! Тражите Исуса Назарећанина распетога? Он је васкрсао!“ Када су жене кренуле да обавесте ученике, Исус се јавио и њима, рекавши: „Радујте се“, и до овога дана радује се свако ко верује у Васкрсење нашег Господа Исуса Христа.   Осим ових жена о којима Јеванђелисти исцрпно приповедају, било је и других, о којима не знамо готово ништа, осим да је Господ посредством њих показао Своју велику милост. Таква је била ташта Симона Петра која је боловала од грознице. Чим је исцељена, устала је и служила Господа око трпезе, показавши да и саме телесне болести, готово неизбежни сапутници нашег живота, могу да послуже као спасоносни лекови за наше душе уколико, угледајући се на ову исцељену жену, здравље које нам је враћено не будемо расипали на испразне ствари, него га користили на истинско служење Господу кроз дела побожности и чисте љубави према ближњем. Након исцељења ове жене, доношаху к Њему све болеснике и бесомучнике, и сав град беше се сабрао пред вратима Симоновог дома (в. Мк 1; 32–33). Сличан је и пример Јаирове кћери, на којој је показано прво чудо васкрсавања. Овај догађај показао је да ће свако очекивање Христа бити награђено; истовремено, он представља и праобраз будућег васкрсења мртвих, приликом Христовог Другог доласка. О томе говори и васкрсавање сина-јединца Наинске удовице. Господ је тада показао далеко већу силу него Јелисеј (који је некада давно, недалеко од тог места, васкрсао сина оне гостољубиве удовице), или пророк Илија који је, након дуготрајне молитве и поста васкрсао сина удовице из Сарепте (в. 1. Цар. 17; 21). Спаситељ је, међутим, васкрсао младића једном једином речју, после чега се раширио глас да се Велики Пророк појавио у Јудеји. Господ је у суботу, у синагоги, исцелио осамнаест година погрбљену жену, и показао да је Син Човечији господар и од суботе (Мк 2; 28). Пример пожртвованог служења Богу показала је и сиромашна удовица која је приложила две лепте и за коју је Господ рекао да од сиротиње своје метну све што имаше (Мк 12; 44). Поучни су и примери жене ухваћене у прељуби која је постидела фарисеје; негативна нијанса у Саломијиној молби за првенство њених синова у Царству небеском ублажава се када схватимо да је она показала истинску мајчинску љубав и одважила се да упита Господа оно што се нико други није усудио.    Видимо, дакле, да се ниједна од ових жена не би могла искључити из јеванђелског приповедања. Свака од њих носи одређено служење, свака нам показује начин да се удостојимо Царства Божијег. Као оштар контраст овим женама појављују се Иродијада и њена кћер. Иродијада је живела потпуно безбожним животом и мрзела је пророка који је разобличавао њен неправедни живот. Желела је да га убије, али није имала прилику све док јој обећање дато њеној кћери није у томе помогло. Да ли је ова освета донела срећу Иродијади? Нико јој више није сметао да се наслађује животом и да дане проводи у разврату и разоноди. То, међутим, није дуго потрајало, јер је убрзо потом Ирод изгубио власт и заједно са њом био протеран, тако да је и ова безбожна жена окончала живот у изгнанству. Њена кћер, која је током зиме отишла на реку, пропала је кроз лед и ледена санта одсекла јој је главу, што нам је познато из Предања.    Како жалостан пример представљају јерусалимске кћери које иду за Христом и ридају за Њим, не знајући какву је казну овај народ навукао на себе речима: Крв Његова на нас и на нашу децу (Мт 27; 25)! Понције Пилат није могао да се успротиви овом гласу безумне гомиле, и поред упозорења његове разборите жене, која му је поручила: Не мешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због Њега (Мт 27; 19). Сачувало се писмо Пилатове жене, Клаудије Прокуле, упућено њеној пријатељици, а у којем она опширно описује свој разговор са Пилатом, кажњавање Исуса и муке њеног супруга које су затим уследиле. Предање каже да је Пилат, савладан очајањем, живот завршио самоубиством, а да је његова жена Клаудија постала хришћанка. У Грчкој Цркви она се поштује као светитељка.    У Новом Завету нашег Господа са људима, женама, по њиховом душевном устројству и пожртвованој љубави, припада посебно место и посебна улога, која сваку хришћанку позива на служење Христу у делу спасења човечанства од робовања греху, а што нам је први пут показано у ликовима јеванђелских жена.    Свештеник Кирил Јолкин  Православни Свето-Тихоновски  богословски институт     Извор: Саборни храм у Београду
    • Од ризница богословља,
      Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет.  Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована.   Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору вероучитељице и теолога Мирјане Бановић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године).   Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Госпдњег   Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа…   Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше Свете Цркве   У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6.Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра).   У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније).   Химнографија у част Светог Јована   У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова  проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком.  О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.   Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована)   Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована)   Заамвона молитва на Сабор Светог Јована Крститеља   Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.   катихета Бранислав Илић   ПОВЕЗАНА ВЕСТ:  
    • Од ризница богословља,
      Поводом истоименог празника доносимо текст катихете Бранислава Илића о рођењу највећег између рођених од жена, Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Текст смо преузели са званичне интернет презентације Српске Православне Цркве.

      Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет.  Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована.   Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору вероучитељице и теолога Мирјане Бановић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године).   Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Госпдњег   Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа…   Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше Свете Цркве   У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6.Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра).   У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније).   Химнографија у част Светог Јована   У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова  проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком.  О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.   Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована)   Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована)   Заамвона молитва на Сабор Светог Јована Крститеља   Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.   катихета Бранислав Илић   ПОВЕЗАНА ВЕСТ:  
      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Обичај који је заступљен више од 2000 година у Православној цркви је да жене и девојке покривају марамама своје главе током богослужења, било да је у питању Литургија у цркви или је у питању породична молитва код куће.

      Који су  библијски и светоотачки докази који иду у прилог овом обичају и зашто је то важно?

      У овом чланку осврнућемо се на покривање главе у Старом завету, у Новом завету, покривање главе у раном хришћанству, покривање главе на иконама и на покривање главе данас. На крају чланка налазе се линкови са додатним изворима из којих можете научити о хришћанском покривању главе.

                                                         Покривање главе у Старом завету
      Вековима пре рођења Христа, покривање глава жена био је општеприхваћени обичај за Богоугодне људе. Није то био неки произвољан избор оних који су желели да буду свети. Пре ће бити да је то било реално очекивање од свих жена да прекрију своје главе.
      Када је Свети Дух надахнуо Мојсија да напише петокњижје Светог Писма, једноставно била је општеприхваћена пракса да жене покривају своје главе. У књизи Бројева, када се вршио један јединствен обред који је захтевао да главе не буду покривене, Свето Писмо указује на то да жена треба да открије главу:
      „Свештеник ће заступати жену пред Господом, откриј јој главу и дај јој у руке овај принос за сећање” (Бр 5,18).
      Наравно да овакав захтев не би имао никаквог смисла да женама глава ние била покривена.
      Чак и раније, у књизи Постања, читамо о Ревеки и њеном упознавању будућег мужа Исака:
      „Онда Ребека подиже очи своје и кад угледа Исака сиђе са камиле; јер упита слугу „Ко је тај човек који иде пољем нама у сусрет?“ Слуга рече „То је мој господар“. Потом она узе вео и покрише се.“ (Пост 20, 64-65)
      Њена побожна одлука треба да буде модел понашања за данашње жене. Она се није разметала својом физичком лепотом. Уместо тога, покрила се, показујући своју привлачност кроз спољашњи приказ скромности.
      Покривање женских глава може се наћи и у причи о Сузани. То је једна задивљујућа прича о лепој, чедној жени која је криво оптужена, а касније ју је одбранио од оптужби млади Данило. Сузана је носила вео који не само да је покривао њену главу, него и њено лице такође. У Светом Писму се не гледа благонаклоно на уклањање њеног вела:
      „Сада се показа Сузанина огромна љупкост и лепота. Али ти злобници наредише да јој се открије лице (јер беше покривено), да би бар они уживали у њеној лепоти. Тада њени пријатељи и сви њени познаници заплакаше“ (Прича о Сузани/ Дан 13, 31-33)
      У овом пасусу Светог Писма, чедни људи одобравају покривање главе жена и стављање вела, док небогобојажљиви људи траже да се то уклони.
        
       Покривање главе у Новом завету

      Покривање глава жена је једна од многих сличнсти између Израиља и Цркве. Богобојажљиве жене покривале су своје главе хиљадама година пре доласка Христа. И када је рођена Новозаветна црква, богобојажљиве жене су наставиле са истим обичајем.
      У Првој посланици Коринћанима Светог апостола Павла, он подучава све да следе обичаје које су примили:
      „Зато вас сада преклињем, браћо, да ме се сетите у свим стварима и да се држите обичаја баш како сам их и ја вама предао“ (1Кор 11, 2)
      Покривање глава жеа је један свети обичај који је Црква усвојила, а апостол Павле говори о њему у неколико наредних пасуса. Он каже да се покривањем главе указује част, у богослужбеном смислу:
      „Сваки човек који се моли или пророкује покривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)
      „Сваки човек који се моли или пророкује откривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)
      Порука је прилично јасна. Часно је за жену током богослужења бити покривене главе док је нечасно за мушкарца да му глава буде покривена. Због тога мушкарци скидају капе или шешире када се моле, чак и до данас.
      Не задовољавајући се да на то укаже само једном, апостол Павле то понавља и у неколико наредних стихова. Жене покривају своје главе, а мушкарци то не раде:
      „Мушкарац заиста не треба да покрива своју главу, јер је он слика славе Божије; а жена је слава мужевљева.“(1Кор 11, 7)
      „Жена треба да има симбол власти на својој глави, пред анђелима.“ (1Кор 11,10)
      Стари завет открива да је овај свети обичај од давнина, али он само даје наговештај из одређених разлога.
      Овде у Новом Завету, дати су нам разлози за овај обичај. У Првој посланици Коринћанима 11, стоји да се покривањем главе показује женска част. То је битно „због присуства анђела“.
      Анђели су присутни са нама када се молимо и када смо на богослужењу. Можда ми у позпуности не разумемо зашто је покривање главе важно пред анђелима, довољно је за нас да знамо да је овај разлог дат у Светом Писму. Ако Свето писмо каже да је покривање женске главе битно пред анђелима, онда је то нешто што треба озбиљно да схватимо.

                                      Покривање главе према раним Црквеним оцима
      Свети Јован Хризостом (407.г лета Господњег), у једној својој проповеди на Спасовдан, говорио је и о анђелима и о женском покривању:
      „Анђели су овде присутни... Отворите очи са вером и погледајте тај призор. Јер је овај мали простор пун анђела, много више него што има присутних у Цркви! ... Чујте Апостола који нас томе учи, када наређује женама да покривају своје главе велом због присуства анђела“ 
      Ориген, још један истакнути учитељ ране Цркве, каже:
      „Анђели су усред овог сабрања... имамо овде двоструку Цркву, једну човечију, а другу анђеоску... А пошто су анђели присутни... жене су у обавези када се моле да покрију своје главе због присуства анђела. Они помажу свецима и радују се у Цркви.“
      Апостолски обичаји написани су у другом веку, а претпоставља се да је аутор Свети Иполит Римљански. Ова књига даје упутства оглашеним, укључујући и ово:
      „А нека све жене имају покривене главе непрозирним платном...“
      Свети Кирил Александријски, коментаришући Прву посланицу Коринћанима, пише:
      „Анђелима је јако тешко да поднесу ако се овај закон (покривања женских глава) запостави“.
      Покривање главе на икона

      У Православној Цркви иконе су визуелни водич кроз Веру, једна врста Хришћанске „сликовнице“. Иконе нас уче о животу, смрти и Христовом васкрснућу, о животу многих хришћана који су били много пре нас.
      Иконе нас такође уче о покривању главе.
      Практично свака икона на којој је нека православна жена приказује је са покривеном главом. Колико је мени познато, једини изузетак је Света Марија Египћанка, а она је једина светица која је живела усамљенички живот у пустињи, далеко од људи.
      Све светице су покривале своје главе а то је приказано и на иконама. 
      Чак је и Богородица- најблагословенија жена на целом свету- приказана на иконама са покривеном главом.
      Да ли треба размишљати о бољем узору за жене? 

                                                                  Покривање главе данас
      У нашој цркви, од свих жена и девојака се тражи да покривају своје главе, да испоштују Божију заповест дату у Светом Писму, и због поштовања светих обичаја Православне цркве. Непосредно код улазних врата у цркви држимо једну корпу са марамама у случају да су их жене заборавиле код куће и да треба да их позајме за тај дан. Мараме се такође носе код куће, за време породичне молитве.
      Иако је поштовање Божијих упутстава само по себи награда, постоје и друге користи од тога такође. На пример: 
      Покривањем главе жени се указује част. Као што апостол Павле истиче у Светом Писму да жена себи указује част тиме што покрива своју главу током молитве.
      Покривањем главе подстиче се понизност. Богобојажљиве жене долазе у цркву да се усредсреде на богослужење, а не да привлаче пажњу на себе. Девојка може доћи у искушење да покаже своју атрактивну фризуру. Када жена носи мараму, ово искушење се отклања. Она може да се усредсреди на молитву, уместо на своју косу.
      Покривањем главе штеди се на времену. У данашњој култури, долази се у искушење да се посвети доста времена и напора за прављење неке фризуре. Али марама је брзо и лако решење. Треба мање времена да се стави марама, него да се направи нека фризура. 
      Мараме нам помажу да покажемо љубав и обзир према нашој браћи. Богобојажљиви људи долазе у цркву да се усредсреде на богослужење. Али расуте локне неке лепе жене могу им одвући пажњу. Покривањем своје косе, жена показује умереност и отклања беспотребну пажњу.
      Један водећи теолошки журнал недавно је објавио један чланак о покривању главе жене. Убрзо након тога, ауторка чланка постала је члан Православне цркве. У овом чланку, она лепо илуструје иконску сврху покривања главе:
      „Моје ношење мараме није само симбол или знак да се слажем са Његовом наредбом, већ да се на видљив начин, вољно подређујем тој наредби. Са подређивањем долази и благослов.“ (Криста Конорад)
      У једном издању Слушкиње, једна дама која се зове Јелисавета сведочи о ношењу мараме:
      „Дванаест година носим мараму све време. Сада схватам да је то било- и наставиће да буде- неопходно за ходочаснички пут и спасење моје душе. Суштина за мене- и за све већи број мојих сестара- остаје послушност. А са тим долази и сврха живота на једном праведном месту Божијег уређеног универзума, радујући се заједно са анђелима. Сада захвално кажем „Ја јесам!“ у присуству великог „ЈА ЈЕСАМ!“- у молитви и у цркви, окружена анђелима који славе Господа и Цара. Нека је слава Богу, Оцу, Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова. Амин!“
                                                                                               Аутор:  Отац Џозеф Глисон 
      Са енглеског превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ - преводилац сајта вјеронаука.нет

      Извор:https://blog.obitel-minsk.com/2018/05/a-guide-to-womens-headcoverings-in.html

       
      извор
       
×