Jump to content

Др Предраг Драгутиновић: Када кажу - мир је и сигурност… (1Сол 5, 1–3)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Период ране Цркве је период интензивног очекивања Другог доласка Христовог. Вера да  је Господ „близу“ изражена је на различите начине и код различитих аутора новозаветних списа. Једна од најупечатљивијих рефлексија на ту тему налази се у најстаријем спису Новог Завета, у посланици 1. Солуњанима ап. Павла. Наиме, на упит Солуњана шта ће се догодити са оним хришћанима који су умрли не дочекавши Други долазак Христов, апостол даје одговор у 1Сол 4, 13–18. Пошто је црквеној заједници у Солуну изложио своје виђење другог доласка Господњег, посебно се осврнувши на судбину оних који су уснули у Господу, ап. Павле се враћа на још једно питање везано за последње дане овога света: „А о временима и роковима, браћо (и сестре), није потребно да вам се пише, јер ви сами добро знате да ће дан Господњи доћи као лопов у ноћи, јер када кажу: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће (то) избећи“ (5, 1–3).

Повезаност овог одељка са претходним текстом је евидентна: најпре, питање које се намеће из излагања есхатолошких догађаја у 4, 13–18 гласи: када ће се све то збити? У 5, 1–3 следи одговор на то имплицитно питање: не знамо, али збиће се извесно и збиће се изненада, те је, стога, потребно да живимо у будности и приправности (5, 4–8). Друго, формулацијом „јер ви сами добро знате“ апостол, између осталог, рекурира на претходни текст 4, 9 („А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом.“). Ради се, дакле, о једној ствари која је Солуњанима позната, али апостол жели изнова да је изложи. Њему је стало да подсети хришћане да одговорно чекају дан Господњи, при чему се више пасивном призвуку „чекања“ придодаје будност, спремност, активност: „зато немојмо спавати“ (5, 6).
 
Времена и рокови
 
Формулација „времена и рокови“ присутна је у библијској и јудејској традицији и примењује се да изрази убеђење да је Бог већ одредио када ће настати последњи дани овога света, тј. када ће наступити крај света (Дан 7, 12; Прем 8, 8; Дап 1, 7; 3, 20). „Времена и рокови“ стоји за низ догађаја који ће се одвијати у времену пре него што наступи дан Господњи. Ова тема заокупљала је многе познојудјске и ранохришћанске мислиоце и њихове заједнице, о чему сведочи распрострањеност апокалиптичке литературе. Свакако да су препознавање знакова времена и покушај да се „погоди“ када почиње одвијање догађаја који воде ка дану Господњем биле преокупације верујућих људи. Међутим, апостол Павле овде ништа не говори о томе када, већ како ће се то збити. Чак се множина „времена и рокови“ сажима у једнину једнократног упада лопова усред ноћи (ὡς κλέπτης ἐν νυκτί οὕτως ἔρχεται), као и једнину једног оштрог бола (ἡ ὠδίν) који наилази на трудну жену.
 
Дан Господњи
 
Да ће пак „времена и рокови“ резултирати даном Господњим који ће доћи као лопов у ноћи, изненада и неочекивано дакле, Солуњани добро знају. Одакле они то знају, Павле не каже директно. Могуће је да они то знају из његове усмене проповеди или из библијске традиције (Ам 5, 18–20; Јоил 2, 1; Ис 13, 6.9; Ез 7, 10; 13, 5), или пак из општег хришћанског предања (уп. Лк 12, 39; Мт 24, 43; 2Пет 3, 10; Отк 3, 3; 16, 15). Ноћ која је време мира, сигурности и спокоја бива време када се појављује лопов који угрожава идилу породичног дома. Једино што се хришћанима може препоручити је будност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Не треба дозволити да спокој ноћи деактивира потребну пажњу: пошто дан Господњи долази као лопов у ноћи.
 
Ова метафора је веома слојевита. Не ради се о томе да је човек у ноћи беспомоћан пред лоповом, већ о томе да треба да буде спреман да он долази, да његов долазак не треба да га изненади. С друге стране, долазак дана Господњег је у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај, а за њега се користи метафора лопова, нешто, дакле, вредносно посматрано, веома негативно. Поређење је, међутим, у оној тачки у којој треба нагласти сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади, односно, да се, користећи спокојство, тишину, мир и безбрижност – за шта је метафора ноћ – појави ниоткуда и наруши мир и сигурност дома.
 
Мир и сигурност
 
Реч εἰρήνη Павле иначе не користи за илузију мира, мада је овде таква употреба вероватнија. Могуће је да се εἰρήνη καί ἀσφάλεια смешта у старозаветне спорове о лажним пророцима (Јер 6, 14; 8, 11; 14, 13; Ез 13, 10; Мих 3, 5). Могуће је да апостол повезује лажне пророке и римску политичку пропаганду свеопштег мира pax et securitas, желећи тиме да поручи да је политичка стабилност римског царства и мир који она гарантује само привид, слично као што је ноћ привид сигурности. У оба случаја ради се о привиду пошто политичком миру прети погибија, као што тишина ноћи бива нарушена упадом лопова. Погибија наилази „на њих“: на оне који су изван Цркве, нису хришћани или на оне који нису будни и које лопов изненађује?
 
Могуће је да се Павле овде дистанцира од свих оних, незнабожаца и хришћана, који су уљуљкани у pax romana и свој идентитет везују за једно пролазно политичко стање. Наравно, хришћани из Солуна којима пише ту не спадају. Метафора трудне жене коју спопада бол додатно појачава Павлово библијско убеђење о извесности и неизбежности краја света, као и болу који ће га пратити. То је снажан, вишетруко посведочен библијски мотив (Ис 13, 6–8; 26, 16–19; Јер 6, 22–26; 22, 20–23; 50, 41–43; Мих 4, 9; Рим 8, 22; Мк 13, 8; Мт 24, 8). Солуњани не треба да посустану у будности и спремности јер дан Господњи сигурно долази и то онда када му се најмање надамо. Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (5, 9–10) која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 5, 23).
 
Знакови рата или знакови мира?
 
Одељак који смо анализирали показује да мирнодопска времена могу бити замка за оне који се у њима уљуљкају и препусте безбрижном сну. У синоптичкој апокалипски (Мк 13), напротив, дану Господњем претходе ратови, страдања, насиље, једно опште ратно стање: „А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се јер треба тако да буде; али то још није крај… али у те дане сунце ће се помрачити и месец ће изгубити своју светлост и звезде ће падати с неба и силе небеске покренуће се… тако и ви када видите да се ово збива знајте да је близу код врата“ (Мк 13, 7.24–25.29). Ту метафора лопова у ноћи не игра никакаву улогу, пошто дан Господњи не долази изненада, већ се полако приближава што се може пратити кроз догађаје из окружења.
 
Како, дакле, разумети ове противречности у библијским текстовима? Хоће ли дан Господњи доћи изненада када је мир и сигурност или ће долазити постепено, тако што ће му претходити многа видљива страдања? Историјска потка људске егзистенције је непостојана, променљива; искуство разарања Јерусалима у Мк 13 и искуство pax romana у 1Сол 1, 2 осликавају се у представама о томе како ће доћи крај света. Како год он да долази људи ће увек бити у незнању је ли то тај дан или није: „Пазите, бдите и молите се; јер не знате када ће време настати“ (Мк 13, 33). У каквим год околностима живеле генерације верујућих хришћана библијска порука је недвосмислена: „зато немојмо спавати“ (1Сол 5, 6).
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами.

       
      Звучни запис емисије
       
      “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан.
      Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести.
      Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца.
      Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан.
      ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић.
      Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау).
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      После Литургије пређеосвећених дарова, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 17. марта 2021. године у манастиру Пећкој Патријаршији помен својим светим претходницима архиепископима и патријарсима српским и пострадалима у Мартовог погрому 2004. године.
      Повезана вест: 
      Годишњица Мартовског погрома на Косову и Метохији
      Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, (pdf) изд. Епархија рашко-призренска

       
      - Данас смо се, у овој светој Ставропигијалној лаври српских патријараха, где почивају моји свети претходници, архиепископи и патријарси српски, сведоци не само постојања него и покровитељи и ствараоци највише европске културе којом смо оплеменили косовско-метохијску земљу, помолили за душе наше браће и наших сестара пострадалих у Мартовском погрому пре седамнаест година. Сетили смо се и страдања од пре четрдесет година, када је исто у марту месецу спаљен конак овог манас тира. Видимо да ових дана пљачкају и обесвећују наше храмове. Шта једино може бити наше одговор? Обесвећено ћемо молитвом освештати, спаљено и порушено ћемо поново изградити. И Богу ћемо се молити да подари снагу онима који су остали на Косову и Метохији да истрају у останку и да у миру граде свој живот. Молићемо се, исто тако, да рушиоци престану да руше, палиоци престану да пале, пљачкаши престану да пљачкају, јер се ми у тим храмовима молимо и за њих и за њихове ближење, за њихову децу. Помолимо се стога и данас за мир међу свим људима који живе на Косову и Метохији без обзира на њихову веру и нацију, поручио је патријарх Порфирије. 
      После помена у молитвеном присуству високопреподобне игуманије Харитине и сестринства Пећке Патријаршије, Његова Светост Патријарх се упутио у манастир Високе Дечане.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      „Тренутно ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се“
      „Мислила сам да је трава само једна епизода из прошлости мог супруга.“
      Сада Александра има 35 година. Осам година живи заједно са супругом, имају троје заједничке деце, а ту је и Сашин најстарији син из првог брака.
      „Кад смо се први пут срели“, сећа се Саша, „знала сам да се у прошлости мој супруг лечио од зависности од дрога три или четири године, али нисам у томе видела проблем. У време када смо се упознали, мој супруг тек што је завршио двогодишњи курс рехабилитације и ресоцијализације.
      Такође, као и многи људи, веровала сам да је могуће оставити супстанцу само ако човек чврсто одлучи да је не користи више.
      Дакле, зависност мог супруга учинила ми се само епизодом из његове прошлости. А мени је он изгледао као једна образована особа из добре породице, са којом је било занимљиво разговарати, путовати”.
      У трећој години брака муж је поново почео да пуши марихуану. У почетку су разговори о овоме били једноставни: „Надувао си се?“. – „Да, надувао сам се.“ Није било потребно да претражујем џепове, да га проверавам, пазим и контролишем – супруг није ништа скривао. Штавише, неко време Саша је покушавала да уклони траву са истакнутих места како не би била на дохват руке деци. „Осећала сам да ствари иду наопако. Али мужу нисам говорила ништа“.
    • Од Justin Waters,
      Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma?

      Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга.

      Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа?

      Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка.

      Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата.

      I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом.

      II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао.

      III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас.

      IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа?

      V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“

      Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине.
      ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје недељног дана, када савршавамо свештени спомен на Светог Јевстатија српског, у суботу 3/16. јануара 2021.  лета Господњег, васкрсно вечерње богослужење у Светосименовском храму у Ветернику, уз саслужење братства храма, служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Благољепију свечаног богослужења допринело је појање новосадског катихете Бранислава Илића и појаца ветерничког храма.
      Светлописи - храм Преподобног Симеона мироточивог у Ветернику

      Пред појање тропарâ, сабранима се очинским и љубављу испуњеним речима обратио прота Миливој Мијатов изражавајући радост што по први пут служи у ветерничком храму откако је у потпуности завршено осликавање ове светиње, која својом лепотом свакога човека подстиче да понови речи химнографа: Мислимо Богородице, као да на небу стојимо!
      После кратког пастирског слова, архијерејски намесник новосадски први предочио је сабранима две одлуке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја. Према одлуци господина Епископа, протопрезвитер Предраг Билић, досадашњи парох четврте парохије, постављен је на трећу парохију при ветерничком храму, као и за новог настојатеља ветерничке светиње.
      Прота Миливој је сабранима предочио и текст друге одлуке Епископа бачког, којом је, према потреби пастирске службе, досадашњи парох ветернички и настојатељ Светосимеоновског храма, протонамесник Бранислав Ђурагић, постављен на нову парохију при Светосавском храму у Новом Саду.
      Спроводећи у дело наведене одлуке Епископа бачког Иринеја, прота Миливој је позвао сабране да са љубављу и уважавањем прихвате новог настојатеља Светосимеоновског храма, указавши да је прота Предраг искусан свештенослужитељ и достојан части и послушања које му је надлежни Архијереј из очинске љубави и ради пастирских потреба поверио. У свом слову, прота Миливој је заблагодарио оцу Браниславу, досадашњем настојатељу храма, посебно истичући његову ревност у служењу и брижност око светиње Господње у новосадском насељу Ветерник.
      Сабранима се обратио нови настојатељ храма, прота Предраг Билић, заблагодаривши Господу који га је призвао на благословено дело свештеног служења, а потом узносећи благодарност Епископу Иринеју чија очинска љубав и брига га прате кроз вишедеценијско служење Цркви на многим парохијама у Богом чуваној Епархији бачкој. Велика је част, радост и одговорност бити настојатељ овог велелепног храма у Ветернику чија лепота није само у зидовима, већ у благословеној хармонији и љубави којом ова литургијска заједница одише, истакао је протопрезвитер Предраг Билић.
      На крају, сабранима се обратио протонамесник Бранислав Ђурагић говорећи о важности послушања и хришћанске љубави без којих нема успеха ни у свештеничкој служби, ни у црквеном животу уопште. Благодаран сам Богу што сам осам година био свештенослужитељ и настојатељ овог предивног храма, чија градња и украшавање је и мене духовно изградило, чинећи ме спремним за нове пастирске подухвате који су ми поверени, нагласио је отац Бранислав.
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...