Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

54B4F67B-D8F9-452A-9E20-3A07FB388B7C_w10

 

Piše: Alan Crosby, priredila Asja Hafner

Svake sedmice sveštenik Maksim Melinti može se naći u crkvi Djevice Marije u moldavskom selu Gidigici. Jedna od sedmica krajem juna nije se razlikovala osim što je Melinti bio ispred, a ne iza oltara.

Melintija je degradirala u položaj posmatrača Pravoslavna crkva Moldavije koja mu je do daljnjeg zabranila da drži propovijedi, počevši od 21. juna, zbog navoda da je “promovisao i ohrabrivao manjine vezano za njihovo seksualno opredjeljenje i tako doprinosio razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji.”

Postoji samo jedan problem: on nije ništa učinio.

“U meni su mnogi našli čovjeka koji će ih razumjeti i odnositi se prema njima s poštovanjem. Ja nikome ne sudim, ja samo pomažem ljudima da dopru do Hrista”, rekao je Melinti na konferenciji za štampu održanoj 26. juna.

Maksim Melinti sa socijalno ugroženim grupama
Maksim Melinti sa socijalno ugroženim grupama

“Na nesreću, nije postojala poštena, transparentna i javna prosudba crkve. Dokument ukaza potpisan je u mom odsustvu. Odjeknulo je u medijima koji su od mene tražili komentare, ali bilo je prvi put da sam čuo za to. Optužbe koje su mi predstavljene nisu bile jasne, koje kanone sam prekršio. Nije mi bilo dozvoljeno da raspravljam. Članovi naše zajednice nisu konsultovani”, dodao je.

Bez obzira, Melinti je rekao da se izvinjava za situaciju i tražio oprost od crkve.

Crkveni zvaničnici nisu momentalno komentarisali to da li će Melintijeva kazna biti ukinuta.

Pravoslavna crkva je duboko ukorijenjena u Moldaviji gdje se procjenjuje da je 95 procenata od 3,6 miliona stanovnika ove zemlje, članova crkve.

Crkva i njeni sljedbenici odavno su protiv širenja prava za lezbejke, gejeve, biseksualce i transrodne (LGBT) osobe.

‘Nije predsjednik gejeva’

U maju su religijski trvdolinijaši u glavnom gradu Čisinau pokušali da onemoguće okupljanje zbog podrške LGBT zajednici, ali ih je odbila policija koja je bacila suzavac.

Učesnike u maršu podrške čuvala je policija jer je slično okupljanje prošle godine – koje je kritikovao predsjednik Igor Dodon izjavom da “nikada nije obećao da će biti predsjednik gejeva” – zadržala policija kako bi spriječila sukob s kontrademonstrantima, vjernicima.

Melinti je često javno govorio protiv uključivanja crkve u politiku, a svoje poruke je intenzivirao u maju kada je crkva i proruski orijentisani Dodon organizovao dešavanja i festivale za podršku tradicionalne porodice i protiv istospolnih brakova.

Iako tvrdi da nije govorio ništa kako bi podržao prava LGBT zajednice, izgleda da je Melinti konačno prekoračio crtu u očima crkve zato što je prihvatio počast koju mu je u maju odala grupa Genderdoc-M, posvećena promociji LGBT zajednici u Moldaviji.

Melintijeve “aktivnosti imale su za cilj da uznemire i potkopaju dobri poredak crkve” iako su ponovljene akcije promoviranja i ohrabrivanja seksialnih manjina doprinosile razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji”, stajalo je u obavještenju crkve.

Bio je uključen u “podršku sodomitske manjine i promociju netradicionalnog ponašanja a time i nečuvenog grijeha sto sve doprinosi klevetanju ugleda Pravoslavne crkve u Moldaviji kao i samog klera. Iz navedenih razloga zabranjuje se propovjedanje na crkvenim službama i pravo da se daju blagoslovi i da se nosi krst na prsima počevši od 21. juna 2018. godine dok ne bude izneseno cjelovito javno pokajanje”, dodaje se u obavještenju.

0ABF66DC-B13D-44F2-99D2-90F6361A3FA0_w65

Jedan od vjernika drži krst dok učestvuje u protestima protiv LGBT aktivista, Čisinau.

 

Čak i prije trenutnog neslaganja, Melinti je bio poznat kao progresivan u konzervativnoj moldavskoj pravoslavnoj crkvi.

Prenosio je svoje propovijedi uživo preko Facebooka. Redovno je posjećivao kaznionice da bi vršio crkvenu službu i radio konsultacije sa zatvorenicima. Njegova crkva imala je namještene sobe za majke koje su tu mogle ostaviti svoju djecu kako ne bi propuštale Božiju službu.

“Da je apostol Petar živeo u 21. vijeku, sigurno bi koristio Facebook da prenese svoje poruke vjernicima. Ne vidim problem u tome, pogotovo kako se stvari mijenjaju i modernizuju. Zašto sve druge religijske konfesije koriste prednosti interneta, a mi ne? Moja svrha je da ove ljude približim religiji”, Melinti je rekao u jednom intervjuu koji dao u aprilu.

Ti napori su donijeli valove podrške borbenom svešteniku.

Skoro 400 ljudi iz njegove parohije potpisalo je peticiju u kojoj od crkvenih vođa traže da ponište odluku.

“Otac Maksim je uvijek pokušavao da uradi nešto dobro i za stanovnike sela i za sve hrišćane koji su mu došli. Nadamo se da će ova odluka biti otkazana”, rekla je Olga Bendersči, vjernica iz Gidigicija za informativni web portal Publika.

(prema izvještavanju Moldavskog servisa, RFE/RL)

 

izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites

Licemerno ponašanje Crkve. I ne samo kod njih, već i kod nas. Monaštvo je dobrim delom homo orijentacije, već svi znamo i za vladike i sveštenike koji malo "švrljaju" sa istim polom...Mada sve to i nije bitno. Nije lako boriti se protiv svoje prirode, pri tom biti osuđen od okoline, pa onda tražiti utehu u Bogu i na kraju biti raspet od strane klira.

Već mi je muka koliko niko više ne vidi čoveka u čoveku. Danas si pravi Hrišćanin ako "izbacuješ" super citate iz Svetog Pisma i svetootačke literature, ako se izgladnjuješ postom, krstiš se u autobusu kad prođeš pored hrama, pljuješ po pederima i imaš garav plafon u sobi od kandila i kadionice.

Pri tom ne slušaš modernu muziku jer je to naravno prikriven satanizam, već isključivo Divnu Ljubojević i njoj slične izvođače.

 

Eh, sreća pa je Isus svojevremeno bio na strani kurvi i carinika a ne na strani "pravednih" fariseja!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хм..само полако са закључцима.

Иако донекле разумијем твоју раздраженост ставом људи према хомосексуалцима, мислим да нема потребе да доносиш закључке који нису тачни. А пошто пишеш јавно, потребно је да ти се јавно и одговори.

Прво, Исус Христос никад није био на страни курви. То је једноставно твоја интерпретација, да не упротријебим сад неку тежу ријеч. Истина је да је Исус Христос био против неразумног осуђивања оних који и сами пате од многих гријеха, и то је поента сцене са женом која треба бити каменована а Исус је отпушта говорећи "иди више и не гријеши".

Исто тако на примјеру са св. Маријом Египћанком, можеш да увидиш да ниси у праву.

Св. Марија Египћанка желећи да уђе у Храм и да се она помоли, није због невидљиве силе нити могла на почетку да уђе у Храм. А разлог томе није било што је Исус Христос био на њеној страни због грешног начина на који је живјела, већ управо супротно - невидљива сила није јој дала да уђе у Храм управо због гријеха блуда, и тек након обећања која је она дала, могла је ући и помолити се. Ево одломка из Житија:

" И тако ја сама остадох у притвору. Но мислећи да ми се то догодило од женске немоћи, ја се опет придружих другим долазницима, и приморавах себе да уђем, али све узалуд, јер чим бих ногу своју грешну ставила на праг, одмах ме је нека неочекивана невидљива сила спречавала, и ја сам се враћала натраг у притвор. И тако сам три-четири пута покушавала, али све узаман, нисам могла да уђем. Уморна, ја од стида и изненађења повукох се и стадох у једном углу притвора црквеног. И када се једва унеколико прибрах, ја запитах себе: Шта је то што ми не да да видим животворно дрво Крста Господњег."

Исто тако тврдити да су монаси добрим дијелом хомо орјентације није тачно. Монаси предају свој живот Богу у потпуности, па тако и своју сексуалну орјентацију. Наравно да има увијек неких изузетака па и у нашој Цркви, међутим ти о томе пишеш као да је то правило. То наравно није правило, напротив.

И да, тврдиш да се није лако борити са својом природом. Истина је међутим да се ми сви боримо са својом природом, не само ти. Боримо се са својом палом природом, која је настала послије Адамовог пада. И твоја хомосексуалност је исто тако дио пале природе а не нечег другога.

Сви се ми, православни хришћани боримо са својом палом природом и носимо тај Крст, неко има овај неко онај проблем, неко мало лакши, неко мали тежи Крст, али свако има неки да га носи.

Не видим зашто би ти био изузетак и зашто и ти не би понио свој Крст?

У чему ти очекујеш да дође утјеха од Бога - у томе да ти потпуно одузме твој Крст или да ти снисходи тиме што ће рећи да оно што је очигледан гријех није гријех?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Naravno da svako nosi svoj krst, i nije moje negodovanje imalo svrhu da krivi sliku Isusovih reči i pouka.

Više je bio znak protesta zbog licemerja ljudi a naročito licemerja u Crkvi.

Monasi većinom jesu gay, to znam iz ličnog iskustva - ali to nije bitno...ukratko , i sam sam bio iskušenik i znam.

Očigledan greh može biti svašta, ali se izgleda ovim puno bave baš oni koji sve to uredno sprovode iza zidina manastira i crnih mantija. Zato mi se Crkveni klir onako pošteno gadi!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Драгана Милошевић рече

Melintija je degradirala u položaj posmatrača Pravoslavna crkva Moldavije koja mu je do daljnjeg zabranila da drži propovijedi, počevši od 21. juna, zbog navoda da je “promovisao i ohrabrivao manjine vezano za njihovo seksualno opredjeljenje i tako doprinosio razvoju LGBT pokreta u Republici Moldaviji.”

Није он доктор неурологије да би се бавио хомосексуализмом и осталим сличним стањима мимо учења Цркве Православне. Ако је учењем одступио од јасних правила Цркве и њеног устава, онда санкције нису на одмет јер човек збуњује народ, пише јасно у Стари и Нови Завет да хомосексуализам не ваља, наука каже да је болест као и наркоманија, грипа, епидемија куге...

Црква кроз теолошке-правне расправе унутар свог свог кадра може да се бави могућим изменама правила, не кроз народ који има друга посла. А уколико нека држава није под окупацијом или аутократијом, свака генерација у демократији може са захтевом од неких 10.000 потписа да распише референдум на државном нивоу за било које питање, закон или смену нпр. министра... Могу људи да траже укидање Цркве, ако је Црква део мањине онда ће тако и бити. Тако је народ у Швајцарској тражио и добио да се напише закон којим се забрањује изградња џамија било где на Швајцарској територији, само зато што није у складу са њиховом традицијом и културом.

Ако Молдавци нпр. буду тражили да се из буџета државе одвоје средства за оснивање и финансирање института за истраживање и лечење хомосексуалности, рака или наркоманије... Онда ће тако да изгледа њихово друштво.

Ако нико не тражи, онда значи да то питање ову генерацију претерано и не оптерећује:POPOcorn1:.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, timjančica рече

Хм..само полако са закључцима.

Иако донекле разумијем твоју раздраженост ставом људи према хомосексуалцима, мислим да нема потребе да доносиш закључке који нису тачни. А пошто пишеш јавно, потребно је да ти се јавно и одговори.

Прво, Исус Христос никад није био на страни курви. То је једноставно твоја интерпретација, да не упротријебим сад неку тежу ријеч. Истина је да је Исус Христос био против неразумног осуђивања оних који и сами пате од многих гријеха, и то је поента сцене са женом која треба бити каменована а Исус је отпушта говорећи "иди више и не гријеши".

Исто тако на примјеру са св. Маријом Египћанком, можеш да увидиш да ниси у праву.

Св. Марија Египћанка желећи да уђе у Храм и да се она помоли, није због невидљиве силе нити могла на почетку да уђе у Храм. А разлог томе није било што је Исус Христос био на њеној страни због грешног начина на који је живјела, већ управо супротно - невидљива сила није јој дала да уђе у Храм управо због гријеха блуда, и тек након обећања која је она дала, могла је ући и помолити се. Ево одломка из Житија:

" И тако ја сама остадох у притвору. Но мислећи да ми се то догодило од женске немоћи, ја се опет придружих другим долазницима, и приморавах себе да уђем, али све узалуд, јер чим бих ногу своју грешну ставила на праг, одмах ме је нека неочекивана невидљива сила спречавала, и ја сам се враћала натраг у притвор. И тако сам три-четири пута покушавала, али све узаман, нисам могла да уђем. Уморна, ја од стида и изненађења повукох се и стадох у једном углу притвора црквеног. И када се једва унеколико прибрах, ја запитах себе: Шта је то што ми не да да видим животворно дрво Крста Господњег."

Исто тако тврдити да су монаси добрим дијелом хомо орјентације није тачно. Монаси предају свој живот Богу у потпуности, па тако и своју сексуалну орјентацију. Наравно да има увијек неких изузетака па и у нашој Цркви, међутим ти о томе пишеш као да је то правило. То наравно није правило, напротив.

И да, тврдиш да се није лако борити са својом природом. Истина је међутим да се ми сви боримо са својом природом, не само ти. Боримо се са својом палом природом, која је настала послије Адамовог пада. И твоја хомосексуалност је исто тако дио пале природе а не нечег другога.

Сви се ми, православни хришћани боримо са својом палом природом и носимо тај Крст, неко има овај неко онај проблем, неко мало лакши, неко мали тежи Крст, али свако има неки да га носи.

Не видим зашто би ти био изузетак и зашто и ти не би понио свој Крст?

У чему ти очекујеш да дође утјеха од Бога - у томе да ти потпуно одузме твој Крст или да ти снисходи тиме што ће рећи да оно што је очигледан гријех није гријех?

 Najveca razlika izmedju hetero i homo je da prvi mogu dobiti blagoslov za svoju vezu a drugi ne. Razumljivo je sto veze izmedju muskaraca i zena imaju takvu dimenziju u Crkvi, tako da homosexualne i druge veze nece dobiti blagoslov niti ga trebaju ocekivati. Medjutim medju homosexualcima se razvija i dubok emotivni odnos i oblik zajednice kojoj u prvom planu nije sex, a Crkva na to takodje gleda sa osudom i zbog toga je njihov krst daleko tezi, jer je jedini nacin da budu u skladu sa ucenjem Crkve da ostanu sami. To je najteze ogromnom broju ljudi, da budu sami, bez obzira na orjentaciju. Problem mnogih ljudi u Crkvi je sto su oni ubjedjeni da medju tim ljudima nema duboke emotivne i iskrene povezanosti koja je osnova za izgradnju ljubavi. Ja sam postavljao kako se postavio jedan arhimandrit svetiteljskih vrlina koji se nedavno upokojio i koji je imao za duhovno cedo godinama jednu osobu ( molili su se zajedno i dijelili obrok)  homosexualne orjentacije koja je sluzila u Pravoslavnoj Crkvi preko 20 godina i na kraju odlucio da izadje iz Crkve i ozeni se jer je upoznao nekoga ko mu se svidja. Otac Atanasi je znao za njegovu borbu godinama i koliko je zeljan da zivi u partnerskoj vezi sa nekim. Otac Atanasi je upoznao njegovog partnera i dao im licni blagoslov, naravno ne i blagoslov Crkve.

" When I told him, years later, after over twenty years of active ministry, that I was leaving the active priesthood, because I no longer could be alone in life and wanted to marry, he listened very carefully. He did not let me off the hook easily, but he had heard about this struggle from me before. Father met my future husband, and gave us his blessing."

http://www.orthodoxandgay.com/the-first-duty-of-love-is-to-listen

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Rip Kirby рече

Homoseksualnost odavno nije klasifikovana kao bolest.

Добићеш вероватно одговор да је геј лоби потплатио докторе да скину хомосекуалност са листе болести 0703_read

Не знам колко дуго пратиш форум, али овакве расправе обично иду у том неком правцу  :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Rip Kirby рече

Homoseksualnost odavno nije klasifikovana kao bolest.

Са којег научног скупа? Уопштено питање да ли је хомосексуализам (неуролошка) болест никада није захтевало скуп. Сврстати хомосексуализам у здраво стање човековог бића би предходно захтевало озбиљну комисију и извештај одлуке те комисије. Где је надлежна комисија, да ли је одлука ратификована или је само изнешена од стране појединаца који нису успели да је поткрепе..........

Ваљало би и датум скупа и објаве одлуке, да би могли да дискутујемо о томе. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, GeniusAtWork рече

Добићеш вероватно одговор да је геј лоби потплатио докторе да скину хомосекуалност са листе болести 0703_read

Не знам колко дуго пратиш форум, али овакве расправе обично иду у том неком правцу  :)))

Hahaha, pa da, u pravu si...nije prošlo dve sekunde :) Odo da pijem kafu i zapalim... ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Rip Kirby рече

Naravno da svako nosi svoj krst, i nije moje negodovanje imalo svrhu da krivi sliku Isusovih reči i pouka.

Više je bio znak protesta zbog licemerja ljudi a naročito licemerja u Crkvi.

Monasi većinom jesu gay, to znam iz ličnog iskustva - ali to nije bitno...ukratko , i sam sam bio iskušenik i znam.

Očigledan greh može biti svašta, ali se izgleda ovim puno bave baš oni koji sve to uredno sprovode iza zidina manastira i crnih mantija. Zato mi se Crkveni klir onako pošteno gadi!

Не спорим да је сасвим могуће да таквих ствари и гријеха има у православној Цркви и међу клиром, међутим постоје Епископи који су одговорни за понашање њиховог клира. Постоји и Патријарх са својом одговорношћу. Одговорни су пред Богом и пред људима. И постоји Бог који све то види и који ће судити таквима због таквих гријеха. Исто тако сваки православни хришћанин има право да каже Цркви ако мисли да неко гријеши.

Али ти као и сви ми у првом реду имаш задаћу да себе доведеш у ред.

Шта други раде, они ће одговарати за то, и не треба да мислиш толико о томе, јер има ко је задужен да се о томе брине.

Кад кренеш истински да исправљаш свој живот, кад кренеш да замрзиш истински гријех, видјет ћеш кооолико посла ту има и бит ће ти жао што се на то прије ниси бацио!.

Истина се свакако не може сакрити, и нарочито данас у доба технике, не брини се за то..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Rip Kirby рече

Hahaha, pa da, u pravu si...nije prošlo dve sekunde :) Odo da pijem kafu i zapalim... ;)

A, malo ranije, kritikujes neke 'izmisljene' homo odnose ( u celom monastvu ).

Da li je onda, tamo u monastvu , homo bolest,...a, u nekim drugim stvarime, nije ?

Ajd, kad popijes kaficu, 0703_read, da vidimo sta je tvoj stav.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Mиљан Л. рече

Није он доктор неурологије да би се бавио хомосексуализмом и осталим сличним стањима мимо учења Цркве Православне. Ако је учењем одступио од јасних правила Цркве и њеног устава, онда санкције нису на одмет јер човек збуњује народ, пише јасно у Стари и Нови Завет да хомосексуализам не ваља, наука каже да је болест као и наркоманија, грипа, епидемија куге...

Црква кроз теолошке-правне расправе унутар свог свог кадра може да се бави могућим изменама правила, не кроз народ који има друга посла. А уколико нека држава није под окупацијом или аутократијом, свака генерација у демократији може са захтевом од неких 10.000 потписа да распише референдум на државном нивоу за било које питање, закон или смену нпр. министра... Могу људи да траже укидање Цркве, ако је Црква део мањине онда ће тако и бити. Тако је народ у Швајцарској тражио и добио да се напише закон којим се забрањује изградња џамија било где на Швајцарској територији, само зато што није у складу са њиховом традицијом и културом.

Ако Молдавци нпр. буду тражили да се из буџета државе одвоје средства за оснивање и финансирање института за истраживање и лечење хомосексуалности, рака или наркоманије... Онда ће тако да изгледа њихово друштво.

Ако нико не тражи, онда значи да то питање ову генерацију претерано и не оптерећује:POPOcorn1:.

Hajde malo smanji dozivljaj, niti nauka kaze da je bolest, niti je bolest. Mozda bi tebi bilo pametnije da se informises upravo sta geneticari kazu o homosexualnosti ili neurolozi, neurobiolozi posto nisi nikad ni procitao jer kao sto znamo ti vjerovatno mislis da su oni potplaceni od strane gay lobija. Jeste gay lobi od 3% je jaci od svih ostalih lobija koji se protive homosexualnosti, narocito ekstremno bogatih hriscanskih zajednica u USA. Da bi nesto naucio moras razumjeti osnove genetike, anatomiju i funkcionisanje ljudskog mozga itd,, sto ti ne zelis niti ti pada na pamet. A kad to prodjes onda mozed citas ove knjige,jednu od neuronacnika Simon Le Vaya a drugu od neurobiologa Jacquesa Balthazarta:

https://www.amazon.com/Gay-Straight-Reason-Why-Orientation/dp/0190297379

https://www.amazon.com/Biology-Homosexuality-Oxford-Behavioral-Neuroendocrinology/dp/0199838828/ref=sr_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1531054629&sr=1-1&keywords=The+Biology+of+Homosexuality+(Oxford+Series+in+Behavioral+Neuroendocrinology)

Zadnji naucni rad iz decembra ove godine o genetskim uzrocima homosexualnosti, mada je homosexualnost epigenetski fenomen studija je dosta dobra:

http://nature.com/articles/doi:10.1038/s41598-017-15736-4

U porodicama sa vise braca svaki naredni djecak ima vecu mogucnost da postane gay, studije odradjene u mnogim zemljama, fraternal birth order effect i maternal immune hypothesis:

https://www.newscientist.com/article/2156010-we-may-know-why-younger-brothers-are-more-likely-to-be-gay/

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/21315103

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/28608293

itd.

Ako moldavci mahom neobrazovani o bilo cemu gore navedenom budu trazili da se lijeci nesto sto nije bolest onda oni zbog neobrazovanosti i neznanja trebaju da se obrazuju.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Ronald рече

Hajde malo smanji dozivljaj, niti nauka kaze da je bolset, niti je bolest. Mozda bi tebi bilo pametnije da se informises upravo sta geneticari kazu o homosexualnosti ili neurolozi, neurobiolozi posto nisi nikad ni procitao jer kao sto znamo ti vjerovatno mislis da su oni potplaceni od strane gay lobija. Jeste gay lobi od 3% je jaci od svih ostalih lobija koji se protive homosexualnosti, narocito ekstremno bogatih hriscanskih zajednica u USA. Da bi nesto naucio moras razumjeti osnove genetike, anatomiju i funkcionisanje ljudskog mozga itd,, sto ti ne zelis niti ti pada na pamet. A kad to prodjes onda mozed citas ove knjige,jednu od neuronacnika Simon Le Vaya a drugu od neurobiologa Jacquesa Balthazarta:

https://www.amazon.com/Gay-Straight-Reason-Why-Orientation/dp/0190297379

https://www.amazon.com/Biology-Homosexuality-Oxford-Behavioral-Neuroendocrinology/dp/0199838828/ref=sr_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1531054629&sr=1-1&keywords=The+Biology+of+Homosexuality+(Oxford+Series+in+Behavioral+Neuroendocrinology)

Zadnji naucni rad iz decembra ove godine o genetskim uzrocima homosexualnosti, mada je homosexualnost epigenetski fenomen studija je dosta dobra:

http://nature.com/articles/doi:10.1038/s41598-017-15736-4

U porodicama sa vise braca svaki naredni djecak ima vecu mogucnost da postane gay, studije odradjene u mnogim zemljama, fraternal birth order effect i maternal immune hypothesis:

https://www.newscientist.com/article/2156010-we-may-know-why-younger-brothers-are-more-likely-to-be-gay/

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/21315103

https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/28608293

itd.

Ako moldavci mahom neobrazovani o bilo cemu gore navedenom trazili da se lijeci nesto sto nije bolest onda oni zbog neobrazovanosti i neznanja trebaju da se obrazuju.

 

Zanimljivi linkovi, moram baciti pogled :) Ja jedino što sam čitao je da na primer ćerke homoseksualnih očeva su po pravilu daleko plodnije, te se jednim delom i time objašnjava pojava homoseksualnosti kao prirodan proces u održanju vrste...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Srdjan Kotur,
      https://www.nedeljnik.rs/svestenik-nenad-ilic-moje-pismo-sa-protesta-je-podrzao-veliki-broj-svestenika-i-vernika/
      Sveštenik Nenad Ilić: Moje pismo sa protesta je podržao veliki broj sveštenika i vernika
      "Na jučerašnjoj liturgiji čitalo se jevanđelje u kojem piše i 'ko hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga'. To je crkveni stav", rekao je Ilić za Nedeljnik.rs
        Ana Mitić 15/04/2019 Foto Igor Pavićević  
      Sveštenik Nenad Ilić čije je pismo pročitano na protestima u subotu i jedan od prvih sveštenika SPC koji ih je javno podržao, kaže za Nedeljnik.rs da je posle toga dobio podršku velikog broja sveštenika i vernika. Zvaničnih reakcija iz same SPC, zasad, nije bilo.
      “Ne verujem da iko iz Crkve daje podršku tome da može neko na vlasti da se ponaša kao vlasnik naše zemlje i svega u njoj. Da može da ima potpunu vlast nad medijima kojima kontroliše proces izbora, i da to da li će da razgovara sa svojim narodom kome treba da služi zavisi od njegovog raspoloženja. Na jučerašnjoj Liturgiji čitalo se jevanđelje u kojem piše i ‘ko hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga’. To je crkveni stav. Da je to tako dokaz je velika podrška mom pismu od strane verujućih ljudi i velikog broja sveštenika. Ne moramo mi stranački da se opredeljujemo ali obaveza nam je da reagujemo na nepravdu i zloupotrebe. Srbija vapi za tim da konačno krene dalje. Ko će u tome najbolje služiti odlučiće narod, ali tek kad počnemo normalno međusobno da razgovaramo i kad mediji prestanu da budu bilo privatno oruđe”, rekao je Ilić za Nedeljnik.rs o reakcijama na njegovo pismo.
      Ilić koji je na službi u Holandiji, nije mogao da dođe na proteste, jer, kako je objasnio, subotom nema letova za Amsterdam, a služenje liturgije je njegova najvažnija obaveza koju nikako nije mogao da preskoči.
      “Nije bilo nikog ko bi mogao da me zameni”, kaže Ilić.
      U pismu koje je na protestu pročitala njegova supruga Anastasija Ilić, sveštenik Nenad Ilić je poručio da pojedinačni glasove iz Srpske pravoslavne crkve ne treba da zbunjuju.
      “Crkva se ne bavi stranačkom politikom, ali kad nepravda i laž postanu očigledni, ona ima obavezu da stane u zaštitu vernog naroda. Ne treba da vas bune pojedinačne redakcije, crkva nema glavni odbor”, napisao je Nenad Ilić.
      “Zavađaju narod radi svoje koristi, i kad se narod zbuni i uzbuni, oni se izmiču i u miru jedu izvaganu dobit. Od njihove galame mudrac ne dolazi do reči. Laskaju glupaku i nasilniku samo da dodu do prvih mesta. Pišu knjige i objavljuju zlo svojih srodnika da bi skrili svoje zlo. Nemoćni su da učine pravdu narodu, nego ga zastrašuju plašeći ga gorom nepravdom prošlih vremena. Haraju za sebe i prijatelje svoje, jer znaju da neće dugo”, citirao je sveštenik Ilić reci vladike Nikolaja.
      Patrijarh Irinej je nedavno rekao: “Ne vidim koristi za narod od podsticanja na takve proteste u Beogradu”. Patrijarh Pavle je svojevremeno sa studentima “probio” kordon tokom protesta 1997. godine.
      Sveštenik Nenad Ilić je nedavno u velikom intervjuu za Nedeljnik govorio i o tome šta za njega znače ovi protesti.
      “Od kad sam posle trideset i četiri godine života stupio u Crkvu ‘punom nogom’ i srcem, doživljavam je kao porodicu, familiju. Možemo da se razlikujemo u mišljenjima, da se raspravljamo, pa čak i žučno, ali ostajemo familija. Ostajemo bliski i kad se uvredimo zbog nekog od naših. Patrijarh ne vidi korist za narod od protesta. Dobro. On je naš deda, čovek u ozbiljnim godinama, i ne mora nužno dobro da vidi sve oko njega. Pogotovo ako ga skole obećanjima i lažima neki van familije, a moćni. Možemo s njim da se slažemo ili ne, njegovo mišljenje moramo ozbiljno da prihvatamo, ali možemo i sinovski da se sporimo. Mnogi, pa i ja među njima, mislimo da protesti imaju smisla. Da kad vlast koja nije baš hrišćanska i ne čini dobro, zatvori normalne kanale komunikacije, mora i na ulicu da se izađe i da se bude i malo glasniji. Ne samo da ne podržavam nijednu posebnu stranku, ne podržavam ni ovakav stranački sistem u celini. Ali nije mi jasno odakle mogu da se pojave ti novi ljudi koje mnogi priželjkuju, ako se nezadovoljstvo ne zatalasa i želja dobije aktivnije oblike”, rekao je on.
      On je ubeđen da “narod kojem je raznim manipulacijama oduzeta mogućnost da izrazi nezadovoljstvo vlastima koje bi trebalo da služe narodu, ima pravo da se oglasi”.
      “Nismo svi u našoj crkvi jedinstveni u tome. Ima različitih mišljenja – ali to ne znači da ona mogu da ugroze našu porodičnu slogu. Važnije od dešavanja u bilo kojoj državi u kojoj živimo jeste održavanje dvojnog državljanstva, u kojem Carstvo Božije ima prvenstvo”, dodao je.
      Intervju sa Nenadom Ilićem, koji je je jedan od najmodernijih glasova Srpske pravoslavne crkve, ranije pisac i reditelj, privatno otac četvoro dece, u kojem je za Nedeljnik govorio i o “slučaju” sina Bogdana – jutjubera poznatog po nadimku “Baka Prase”, koji je izazvao histeriju u Srbiji – o vaspitanju dece, crkvi, veri, patrijarhu Pavlu, podršci protestima, o vlasti, manipulacijama i izborima, čitajte OVDE.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet Autor: Marina Vulićević petak, 29.03.2019. u 20:00 (Фото: Данко Страхинић) Slovenački filozof, pesnik, prevodilac i publicista Gorazd Kocijančič bio je ovih dana gost– predavač Instituta za evropske studije u Beogradu, a ovom prilikom posetio je i Maticu srpsku u Novom Sadu gde je takođe održao predavanje. Reč je o jednom od najistaknutijih hrišćanskih filozofa Evrope, o čoveku koji govori dvanaest jezika, o polihistoru, prevodiocu celokupnih dela Platona, zbog čega je 2005. godine proglašen ličnošću godine u Sloveniji. Takođe, Kocijančič je preveo dela Dionisija Areopagite, Evargija Pontijskog, dela ranoga hrišćanstva, svetih otaca pravoslavne i katoličke crkve, tekstove Solovjova, Rilkea, Ničea, Levinasa, Ranera, i drugih. Kod nas su prevedene njegove knjige „Certamen Spirituale”, „Posredovanja, Uvod u hrišćansku filosofiju”...
      U današnjim evropskim društvima susrećemo se sa poricanjem najrazličitijih vrednosti. Kako tumačite nihilizam u odnosu na hrišćanstvo?
      Predavanje koje sam održao u Matici srpskoj, u Novom Sadu, sažetak je mog eseja pod naslovom „O mračnom ništa” iz knjige „O nekim drugima” koja se upravo prevodi na srpski jezik. Nihilizam je tematizovan mnogo puta, od Ničea i Hajdegera, a sada smo već naviknuti na to ništavilo koje obeležava odsustvo svih vrednosti kao i onaj osećaj da u našim životima, pa ni u vaseljeni, ništa nema smisla. Običan odgovor hrišćanstva na taj izazov jeste afirmacija života, bića i vrednosti protiv negacije. Misao od koje polazim je paradoks, inverzija te jednostavne teze i antiteze. U samom hrišćanstvu, u osnovi, kerigme, objave spasenja, nalazi se jedno paradoksalno prisustvo ništavila, ali i pobede nad njim. Moje ubeđenje je da se u onoj najplemenitijoj hrišćanskoj duhovnoj tradiciji svetaca i mistika krije lek za taj problem nihilizma.
      U poststrukturalizmu osporeno je viđenje sveta iz jedinstvene perspektive, gubi se horizont ontološkog, a prevlast ima subjektivno. Kako ta relativnost formira naš odnos prema svetu, javno mnjenje?
      Ovo pitanje daje mi mogućnost da kažem nešto o drugom predavanju koje sam održao u Beogradu, na Institutu za evropske studije, gde sam govorio o svom konceptu konzervativnog anarhizma. U osnovi te priče nije reč o anarhizmu u istorijskom smislu, već o pomoćnoj kategoriji fundamentalne ontologije socijalnosti. Moje osnovno polazište jeste upravo u toj fragmentiranosti subjekata koji su u agresivnim međuodnosima i koji sve relativizuju. Postavlja se pitanje kako promišljati onu pravu zajednicu iz tog totalnog konflikta. U tekstu pod naslovom „O rođenju etosa” putem fenomenološke metode analizirao sam situaciju u jednoj sobi za mučenje i šta se dešava u fundamentalnim reakcijama ljudskih bića, ja ih zovem ipostasima. Svako od njih je biće svega bivstvujućeg koje u svom temelju izlazi iz apofatičkog ništavila, iz tajne. U toj borbi sa ništavilom čovek doživljava svog bližnjeg kao nekakvu mrlju, iako zna, negde u dubini, da je njegov bližnji isto takav totalitet kao on sam. Kako misliti taj trenutak gde „ja” izlazim iz toga da sam centar svog sveta i otvaram se za drugog koji je totalitet? Samo preko toga se uspostavlja, u određenoj instanci, neka prisna zajednica.
      Savremeni čovek se pre opredeljuje za slobodu u područjima ideologija ili liberalne ekonomije. Na koji način, u sekularnim društvima, uspostaviti perspektivu hrišćanstva kao slobodnog izbora, gde se otvara ta mogućnost prema drugome?
      Danas ima mnogo filozofa koji sami sebe razumeju kao determinisanu mašinu. Ta ideologija odsustva slobode, sve te glupe kvazinaučne priče, prodiru u svakodnevicu. To je vrlo opasno. Ako izgubimo prvobitni uvid u našu slobodu, koja ima ne samo hrišćanske, nego i antičke, stoičke i platonističke korene, mislim da smo posekli onu temeljnu granu na kojoj stojimo. Svaka ozbiljna filozofija trebalo bi da definiše čoveka kao slobodno biće. Hrišćanstvo je jedan od odgovora na pitanje: „Kako ja, kao slobodno biće, mogu suštinski da se oslobodim od onoga što me porobljava?”. Moje iskustvo je takvo da hrišćanstvo, kao praktična moć, ima tu silu da čoveka digne iz te njegove ontološke slobode ka jednoj pravoj, punoj, slobodi, koja vodi u eshaton. Sveti oci kažu da je u nama ta ontološka bogopodobnost neizbrisiva, mada čovek može da zaboravi na nju. Na drugoj strani je etička i duhovna transformacija koja je čovekov zadatak u životu, a za koju su mu potrebne milost i mudrost pređašnjih pokolenja. Hrišćanstvo bi trebalo predstaviti kao efikasnu medicinu.
      Koji motiv danas ateisti imaju da žive etično?
      Dolazim iz Slovenije koja je čak više ateističko društvo nego Srbija. U istoriji su se kroz konflikte različitih ideologija promenila značenja reči. Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet, vaseljena, mi, drugi ljudi, to je lice Božje. To mogu da negiram samo ako sam lud. Iako je Bog sam ona tajna koju nikada nećemo spoznati. Ako čovek u totalitetu svega vidi znamenje, simbol, stupa u taj odnos s počelom svega bivstvujućeg, samo u tom slučaju njegov život stvarno može da ima smisla.
      Kakav je vaš odnos prema filozofiji koja je izgubila metafizičku dimenziju?
      Svoju filozofiju razumem kao kontinuitet Platona, Plotina, Eriugene, nemačke metafizike, tradicije plemenitog hrišćanskog humanizma, ali u drugačijem intelektualnom kontekstu. Nisam sam u tome, u Francuskoj postoji taj teološki zaokret fenomenološke misli koji su dali Levinas ili Žan-Lik Marion. U Engleskoj je to radikalna ortodoksija, gde imamo inteligentnu hrišćansku konfrontaciju sa savremenom kritikom metafizike. U Nemačkoj– oživljavanje metafizike kod Volfganga Jankea ili Ditera Henriha. To je širi pokret u različitim kulturnim kontekstima, ali zajedničko nam je to da zapravo znamo da je u istoriji evropske duhovnosti i metafizike bila zastupljena velika mudrost čoveka i Boga.
      U kom ključu vi tumačite Platonovu državu, kao idealan ili totalitarni „projekat”?
      Bila je uticajna Poperova kritika Platona u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, gde je Platon gotovo prikazan kao profašista. Duboko verujem da je to pogrešna interpretacija, jer ako pažljivo čitamo „Državu” to je metafora za ustrojstvo duše. Nikako ne treba da zanemarimo činjenicu da Platon nije pisao traktate, već dijaloge. Pri tom, nemamo prava da poistovećujemo Platonov glas sa drugim glasovima u dijalogu, njegova istina je dijaloške prirode. Zbog toga je Platon neuhvatljiv i uvek nam izmiče.
      http://www.politika.rs/sr/clanak/426144/Hriscanstvo-je-lek-protiv-nihilizma?fbclid=IwAR03Mb7Brz5rcvETFBBqMRhaB53FxZXVwloddYYjhDWl_UH8-YgDHN5TBbc#.XJ-ltqFi7f4.facebook
    • Од Милан Ракић,
      Pod ciničnim izgovorom „humanitarne intervencije“, u večernjim satima 24. marta 1999, 18 zemalja članica NATO (jedino se Grčka uzdržala od učešća) napalo je Saveznu republiku Jugoslaviju. Tako je, na kraju XX veka, točak sudbine ponovo doveo nemačke, italijanske, turske, francuske, britanske i američke avione na nebo Srbije i Crne Gore. Ovaj put, arhineprijatelji i nekada veliki saveznici su dolazili ruku pod ruku kao agresori, uz pridružene vazduhoplovne kontigente Belgije, Kanade, Danske, Holandije, Norveške, Portugala i Španije.

      Nemar, nedostatak novca i izolacija tokom devedesetih godina prošlog veka doveli su lovačke snage RV i PVO u očajan položaj. Jedini avioni teoretski sposobni da se suprostave NATO armadi od preko 1.000 vazduhoplova iz 59 baza širom 12 zemalja bili su 14 MiGova 29 rane verzije 9-12B (L-18) i par dvoseda NL-18 varijante 9-51 iz 127.lae ‘Vitezovi’. Nabavljeni 1987, što zbog nedostatka rezervnih delova što zbog činjenice da su još 1996. bili zreli za remont, jedva da su bili u letnom stanju. Njihovi piloti bili su ozbiljno hendikepirani, sa naletom od svega par desetina sati u prethodnim godinama. Priterane uza zid, u predvečerje rata majušne snage raštrkane su širom zemlje: dva L-18 sa četiri pilota nalazila su se u Nišu, jedan L-18 sa dva pilota u Podgorici, dva L-18 sa četiri pilota na Ponikvama, četiri L-18 i jedan NL-18 sa 11 pilota na Batajnici. Četiri L-18 i jedan NL-18 na Batajnici nisu ni bili u letnom stanju.
      L-18 iz 127. lae „Vitezovi“ sa četiri rakete vazduh-vazduh R-60 i dve R-27 na pilonima pod krilima u armirano-betonskom skloništu na Batajnici.
      Foto: Darko Perišić Prvi sukobi sa NATO pokazali su ono čega su se mnogi u RV i PVO plašili i na šta su upozoravali. Suočeni sa taktički, tehnnološki i brojčano nadmoćnim neprijateljem, sa lošim sistemom navođenja i otkazima najvažnijih sistema u kritičnim trenucima, piloti 127. lae mogli su da se uzdaju samo u svoju hrabrost i sreću. Kao da to sve nije bilo dovoljno, sopstvene protivavionske jedinice su se pokazale podjednako opasnim kao i neprijateljski lovci. Pet ‘vitezova’ je poletelo između 19.50 i 20.40 kako bi se suprostavili prvim borbenim grupama od oko 100 neprijateljskih aviona. Dva su se digla iz Niša. Major Iljo Arizanov je oboren južno-jugoistočno od Prištine – verovatno vatrom sa zemlje od ‘prijateljske’ baterije SA-6. Katapultirao se iznad oblasti pod kontrolom albanskih terorista i probio do aerodroma Slatina dva dana kasnije. L-18 majora Dragana Ilića je pogođen radarski navođenom raketom AIM-120 u nos, ali je uspeo da normalno sleti na niški aerodrom. Od dva aviona koja su uzletela sa Batajnice u sred vazdušnog napada, major Nebojša Nikolić je izbegao dve rakete AIM-120 da bi se katapultirao nakon što ga je pogodila treća kod sela Knićanin, dok je major Nebojša Kulačin po izbegavanju jedne rakete sleteo na aerodrom Surčin. Peti L-18, koji se uzdigao sa Ponikvi, je oboren raketom zemlja-vazduh SA-6 na prilazu niškom aerodromu, major Predrag Milutinović se katapultirao u blizini Male Reke na Jastrepcu. Na svakom od ovih aviona došlo je do otkaza bilo uređaja za indikaciju radarske ozračenosti SPO-15 ili radara S-29.
      L-18 ev.br. 18113 rula prema pisti tokom aeromitinga na Batajnici 15. juna 1997. Ovaj avion, fabričkog broja 2960525142, je uveden na stanje
      RV i PVO 24. aprila 1988 / Foto: Aleksandar Radić Ujutro 26. marta, major Slobodan Perić i kapetan I klase Zoran Radosavljević zajedno su se uputili sa Novog Beograda na komandno mesto 127.lae smešteno između Stare i Nove Pazove. Kada je trebalo odmeniti dežurni par, dobrovoljno su se javili da zauzmu mesta u kabinama, Perić kao vođa u L-18 ev.br. 18114 i Radosavljević u ulozi pratioca u ev.br. 18113. Bilo je 16.45 kada su dobili naređenje za poletanje – činjenica da su ga primili preko Radosavljevićevog mobilnog telefona najbolje opisuje sa čime su se suočavali piloti 127.lae!
      Dva ‘viteza’ su uzletela osam minuta kasnije i vođa je brzo ustanovio da mu radar ne radi. Po dolasku nad Zrenjanin u brišućem letu, naređeno im je da zauzmu kurs jug-jugozapad i kad su bili desno od sela Koševac, javljeno im je da je neprijatelj nad Valjevom. Držeći se zadatog kursa, po preletu Save kod Šapca, par se popeo kroz oblake i ubrzo se našao na visini od 7.000 m. Oficir za navođenje ih je obavestio da su neprijateljski avioni na jedan sat, na daljini od 60 km i da se udaljavaju. Vođa ga je upozorio da će postojećim kursom preći granicu, ali nije dobio odgovor. Uskoro je Radosavljević upozorio Perića da na svom SPO-15 ima indikaciju da su u radarskom zahvatu sa desne strane, pa je vođa naredio manevar ‘makaze’ i nakon 30 do 40 sekundi par se vratio na pređašnji kurs. Odmah potom oficir za navođenje ih je upozorio da izgleda da se neprijatelj vraća pravo ka njima. Dok su pokušavali da na nebu uoče protivnika, vođa je video četiri traga na paralelnom kursu, na 10 do 15 km udesno, i kad su tragovi nestali shvatio je da su to rakete vazduh-vazduh. Viknuo je pratiocu da beži i pošao u spuštajući zaokret sa nekih 6 do 7 G, dok je Radosavljević odgovorio da beži u oblake. Nakon što je izbegao prvu raketu AIM-120, druga je Perićev L-18 pogodila u desnu stranu trupa. Katapultirao se i prizemljio u ataru sela Donja Trnova u Republici Srpskoj. Prihvatili su ga lokalni Srbi i vratili kući u roku od nekoliko sati. Njegov pratilac nije bio te sreće: raketa AIM-120 je pogodila L-18 ev.br. 18113 u blizini kabine u 17.12, na visini od 7.800 m i usmrtila ga na mestu. Avion se raspao i Zoran Radosavljević je pao u zaseok Žuge, sa delimično otvorenim padobranom. Meštani su našli njegovo telo i prebacili ga u Srbiju; 34-godišnji pilot posmrtno je unapređen u čin majora i odlikovan Medaljom za hrabrost. Kasnije se pokazalo da u trenutku kada su dva MiGa podignuta ni jedan avion NATO nije bio u vazdušnom prostoru Srbije i da ih je oficir za navođenje poslao direktno na dežurnu paru koja je patrolirala nad Bosnom i Hercegovinom! Obojicu je oborio pilot F-15C serijskog broja USAF 86-01556 kapetan (Captain) Džef Hvang iz 493. lovačkog skvadrona (Fighter Squadron) 48. lovačkog puka (Fighter Wing).
      U kabini L-18. Levo od merdevina vidi se zafarbano mesto gde su ranije bile ucrtane poslednje tri cifre ev.br.RV i PVO / Foto: Darko Perišić U narednim nedeljama, sa L-18 su izvršena još četiri borbena leta. Poslednji je završio pogibijom potpukovnika Milenka Pavlovića, komandanta 204.lap, kod Petnice 4. maja. Svega četiri L-18 i jedan NL-18 su dočekala kraj rata 10. juna: šest L-18 je oboreno, jedan je izgubljen u udesu, tri L-18 i jedan NL-18 su uništeni na zemlji.
      Zoran Radosavljević je rođen 26. februara 1965. u Prištini. Njegov otac je bio pešadijski podoficir JNA i familija se često selila i pre dolaska u Beograd 1977. živela je u Skoplju i Kruševcu. Po završetku osnovne škole, 1979. upisao je vazduhoplovnu gimnaziju ‘Maršal Tito’ u Mostaru. U 36. klasu VVA stupio je 1983. Po selekciji za lovce, diplomirao je 1987. kao peti u rangu. Te godine, po prvi put u istoriji RV i PVO, svih 11 diplomiranih pilota supersoničnih lovaca raspoređeni su u 128. lae batajničkog 204. lap, opremljenu sa L-17 i NL-16 (MiG 21UM). Tokom 1990. rasformirana je 128. lae a njen sastav preveden u 126. lae. Po izbijanju građanskog rata u leto 1991, aktivno je učestvovao u borbenim operacijama nad Hrvatskom i kasnije nad Bosnom i Hercegovinom. Kao jedan od najperspektivnijih pilota eskadrile, 1992. je završio preobuku na L-18 i kao najmlađi pilot na tipu u RV i PVO prešao u 127. lae.
      Poručnik Zoran Radosavljević (sedi u sredini) pored L-17 ev.br.17228 iz 126.lae tokom aeromitinga na Batajnici 20. maja 1990. MiG 21bis ev.br.17228 je uništen na aerodromu Batajnica dejstvom NATO-a u proleće 1999 / Foto: Danijel Šunter Energičan mladi čovek, sa širokim vidicima i interesovanjima, Zoran Radosavljević je izlazio iz strogih vojnih okvira. Ubrzo po okončanju VVA, počeo je da se bavi svojom drugom životnom strašću – jedrenjem – i kao kvalifikovani skiper 1992. osnovao je jedriličarski klub ‘Polaris’. Tokom 1996. upisao je magistarske studije na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu i juna 1998. magistrirao na temu satelitske navigacije. Četiri meseca kasnije otpočeo je sa studijama engleskog jezika na Višoj vojnoj školi u Beogradu, istovremeno pripremajući doktorat. Zbog toga skoro da nije leteo tokom 1998. Na dužnost na aerodromu Batajnica javio se 23. marta 1999, iako pre toga duže od šest meseci nije seo u avion.
      Piloti 127. lae: majori Slobodan Tešanović i Ljubomir Đorđević, i kapetani I klase Radosavljević i Milovan Đorđević / Foto: porodica Radosavljević Danas porodica, prijatelji i kolege ne odustaju od čuvanja žive uspomene na hrabrog pilota i jedriličara. Glavna ulica u Batajnici nazvana je po njemu. Svakog 2. decembra, među pripadnicima 204. vazduhoplovne brigade, koju čine sve jedinice na aerodromu Batajnica, biraju se najbolji za odeljenje koje nosi njegovo ime. Saobraćajni fakultet uveo je njemu u čast nagradu za najboljeg diplomca na Odseku za vazdušni saobraćaj i transport. Konačno, svake godine održava se memorijalna, ‘Zokijeva regata’, okupljajući kako iskusne skipere u klasama Kruzer i Mikro, tako i najmlađe takmičare u kategoriji Optimist.
      Priložene fotografije dobijene su od porodice Zorana Radosavljevića, Danijela Šuntera (L-17 ev.br.17228), Darka Perišića (Batajnica 1993.) i Aleksandra Radića (L-18 ev.br.18113).
      Odlomak iz knjige „Zaboravljeni album“.
      Petar VOJINOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Pilot paraglajder iz Beograda Petar Lončar, član Aero-kluba „Jat“ i jedan od sportista Vazduhoplovnog saveza Srbije, postao je prvi pilot na svetu koji je leteo paraglajderom na svih sedam kontinenata, saopšteno je iz Saveza.

      Kako navode, Svetska vazduhoplovna federacija do sada nije zabeležila ovakav primer, a Lončar je svojim nedavnim letenjem u Australiji kompletirao i poslednji svetski kontinent:
      – Sa svoje 33 godine i 12 godina letačkog iskustva, Petar je uspeo da leti u čak 65 zemalja na svih 7 kontinenata. Sve je počelo sa letenjem u Evropi 2007. godine, pa je na red došla Azija 2010. i let na Himalajima u Nepalu, kao i 2013. godine let u Pakistanu na visini od oko 7.000 metara.
      Dalje se Petar uputio 2013. na Havaje, a Severnu Ameriku je posetio i 2017. godine kada je leteo u Kanadi. Prvi let u Južnoj Americi ostvario je 2015, kada je obišao Kolumbiju, a prošle godine je imao najveći zadatak pred sobom, a to je bio odlazak i letenje na Antarktiku, što je i realizovao. Početkom marta ove godine, otišao je u Australiju i već leteo iznad Sidneja, čime je zaokružio i svoj sedmi kontinent. –
      U letu / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Poslednji let u Australiji / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Let iznad Antarktika bio je najteži, ističe Lončar i objašnjava da je eskpedicija posebno bila zahtevna zbog vremenskih uslova, pre svega jakih vetrova i niskih temperatura, ali i zbog nepristupačnosti terena:
      – Imao sam samo 10% šanse da poletim zbog uslova na Antarktiku. U periodu boravka od šest dana, bilo mi je dozvoljeno da brod napustim samo jednom dnevno u trajanju od sat vremena i da u to vreme obavim svoj zadatak letenja. To mi nije uspevalo i poslednja prilika je bila izlazak sa broda na kopno, što mi je i donelo uspeh. Vetar se smirio, magla podigla, a ja sam odmah iskoristio priliku i uspeo da napravim dva kratka leta.
      Takođe, Antarktik je bio najteži i zbog pripreme puta, a tu mislim na pronalazak načina kako da posetim ledeni kontinent sa nevelikim budžetom kojim sam raspolagao, ali i zbog toga što sam sve organizovao sam. –
      Lončar na Antarktiku / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Sletanje / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije Kako navode iz Saveza, Petar je podelio i svoja iskustva o Aziji, za koju kaže da je najlepši kontinent za letenje i to pre svega zbog planinskog venca Himalaji:
      – Tu sam imao svoje najbolje letove u karijeri, a pored Himalaja, takođe bih izdvojio i letenje u Pakistanu na 7.000 metara, kada sam bio najbliži drugom po visini najvišem planinskom vrhu na zemlji – vrhu „K2“. –
      Indija, Himalaji / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije
       

    • Од Милан Ракић,
      Profesorka Beogradskog univerziteta u penziji Srbijanka Turajlić i Borka Pavićević iz Centra za kulturnu dekontaminaciju izjavile su da podržavaju građanske proteste, ali da bi zahteve trebalo konkretizovati.

      Važnim pitanjem smatraju i to da li će Srbija u budućnosti biti građanska i socijaldemokratska država ili populistička i desničarska.
      Profesorka Turajlić je za N1 rekla da nije baš sigurna koliko podržava ono što je navedeno u Sprazumu sa narodom koji je ponudio Savez za Srbiju.
      „Šta je moj problem sa tim Sporazumom sa narodom, nije problem što s Vučićem živimo ‘Dan mrmota’, živimo ga i sa opozicijom koja nije u stanju da razmisli šta je to što nije valjalo u prethodnih 30 godina (…) Ceo Sporazum sem prve tri tačke je spisak lepih želja“, ocenila je ona.
      Ukoliko se zahtevi ne konkretizuju, energija protesta će se istopiti, strahuje Turajlić.
      „Zaista mislim da demonstranti moraju postaviti kratkoroične ostvarive ciljeve. Prvi cilj je izborni zakon. To je zadatak političara da vidimo o kom izbornom zakonu razgovarmao, ali hajde da napravimo četiri tačke… i šetaćemo iz nedelje u nedelju i štiklirati šta je ispunjeno, i onda kada se ispune svi uslovi da kažemo ‘spremni smo za izbore’. E, onda hajde da vidimo za šta glasamo (…) Nije zahtev da Vučić ode, ko je taj koji dolazi? Unapred želim da znam ko dolazi. Nemojte mi reći da dolazi Boško Obradović, razmisliću onda da li da podržim proteste“, poručila je Turajlić.
      Upozorila je da je u Srbiji potrebno 20 godina da se podigne narod, i da „ako ponovo uprskamo, čekaćemo novih 20 godina“.
      „Ovo je užasno važan momenat. Politički život ipak vode političari, ne vidi se ta ozbiljnost, svodi se na to da dođemo na vlast, pa da vidimo šta ćemo. To nas je upropastilo 5. oktobra“, podsetila je Turajlić.
      Ona je ocenila da u Savezu za Srbiju ne mogu da se dogovre ni oko jedne konkretne stvari, jer će to povrediti jednu, drugu, treću stranu…
      Turajlić je rekla i da ne vidi da je opozicija ojačala od početka protesta kada još niko od opozicionih lidera ne može da govori, jer nije sigurno kako će narod reagovati. Smatra da bi na protestima trebalo da govore novi, mladi i sveži ljudi, jer su oni budućnost zemlje, i podseća da su svi politički lideri napravljeni upravo na protestima.
      „Naš problem je da smislimo kako da uredimo ovu zemlju koju rasturamo od 1991, a koju je Vučić dotukao. Arheolozi sada da dođu, ne bi mogli da nađu ni krhotine sistema, on je preorao sve. I naše je pitanje kako iz toga da napravimo pristojno društvo. To mogu da rade samo nove generacije, kojima moramo da vratimo pristojnost rečnika, sistem vrednosti, šta je uvredljivo, a šta je duhovito. Skliznuli smo sa osećanjem empatije, poštovanja, stida, pristojnosti„, upozorila je Turajlić.
      Ona je istakla da se na prostaklukrežima, ne može odgovoriti prostaklukom.
      Pavićević: Šta bi bilo dragocenije od pobunjenog čoveka
      Borka Pavićević je, gostujući na N1, podsetila da je bila učesnica protesta 1968. i da se još tada govorilo da „treba otrebiti žito od kukolja“ među onima koji protestuju.
      „Protest je jedan čin. Imam predlog – ukoliko se zakažu vanredni izbori, treba svi da izađemo i kažemo da nećemo! To građanski što zovemo, to je narod – ostatakcivilnog stanovništva u zemlji koja je ratovala… Pa, dobro je da smo još živi!Protest je jedna moralna i estetska kategorija koja se iscrpljuje time što se čovek buni. Šta bi bilo dragocenije od pobunjenog čoveka„, upitala je Pavićević..
      Režim, kako je rekla, ne može građanima uzimati ponos, osramoćivati ih i govoriti im da su glupi i lenji.
      „Ko si ti da možeš donositi krajnje sudove? To rađa gnev, gnev rađa bes. Ljudi su osiromašeni. Pogledajte samo koliko nam je narod propao (…) Oduzimate im to što je za njihove biografije važno (…) nužno će eksplodirati„, upozorila je Pavićević i podsetila na slučajeve predsednika opštine Grocka koji je naredio paljenje kuće novinara Milana Jovanovića i donedavnog predsednika opštine Brus kojem se sudi za seksualno uznemiravanje.
      „Šta očekujete s druge strane jednog dana da će biti, ako proširite teren normalnog ljudskog ponašanja. Dnevno se proizvode stvari za koje ste mislili da su nemoguće„, istakla je ona.
      Pavićević je saglasna sa stavom Srbijanke Turajlić da se lideri ne mogu stvarati na birokratski način, i podsetila je na „dvodnevni govor“ glumca Branislava Lečića tokom protesta kod Terazijske česme 1991. godine.
      Pavićević i Turajlić takođe smatraju da Evropska unija neće mešati u unutrašnje prilike u Ssrbiji, jer je jedini argument zbog kojeg je ovaj režim uopšte nastao, taj da se situacija sa Kosovom sanira, pogotovo pre izbora za Evropski parlament.
      Podsetile su da se cela Evropa trenutno komeša između „levog„ i „desnog„, te da je i za Srbiju veoma važno da li će u budućnosti biti građanska i socijaldemokratska država, ili desna i populistička.

×
×
  • Create New...