Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Bokisha

манастир Подмаине

Оцени ову тему

Recommended Posts

За манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог а најчешће манастир Маине. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама. Манастир се често назива и Подмаине, чак се у старијој литератури помиње под тим именом. До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира Подмаине са храмом Свете Петке који се налазио у Маинском пољу.

 

image-about

ИСТОРИЈАТ

Према народном предању манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о Подострогу налазимо 1630. године када је обновљен живопис малог храма Успења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се померити у 15. век, у време Црнојевића. Податак да је фреске малог храма овновио јеромонах Висарион из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, следећи традицију њених оснивача. То се наставља и успостављањем династије Петровића Његоша. Једно време био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило Први упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему и ту је почивао до 1856. године када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену такође, Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој Госпођи како је одомаћени назив у народу.

 

eNW0FHIff9GaAiXwFFqxrAGiliSVobxoz4vBMUCd

Манастир Подмаине, улазна капија

 

У другој половини 18. века, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. У њему су главари овлижњих племена Маине, Брајића и Побора одржавали народне зборове, где су се договарали о борби против Венеције. Падом Млетачке републике манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра Првог да му дозволи да у манастир смести гарнизон, на што владика није пристао. Петар Други Петровић Његош је радо овде боравио зими, ту је написао ¨Свободијаду¨ и део ¨Горског вијенца¨ . Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обе цркве. У Првом светском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокољског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживео све до пре неколико година, када је потпуно обновљен његов живот.

 

Terasa.JPG

Манастирска тераса

АРХИТЕКТУРА

Манастирски комплекс има више објеката, различите намене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848. године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс.

Средиште манастира представља најстарији мањи храм негда посвећен Успењу Пресвете Богородице а сада Ваведењу Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу. Овај мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, својим необичним положајем, са укопаним северним зидом и објектом конака изнад ње, подсећа на неку врсту подземне капеле. Храм има правоугаону основу и одвојену малу припрату. Карактеристично је да нема апсиде, већ се, са истока, завршава равним зидом. Видљив је њен јужни и западни зид, док је остали део срастао у ткиво старијег конака. Часна трпеза је наслоњена на источни зид, а поред ње је озидано седиште за епископа. Црква је дугачка 4,5 метара а широка 3 метра. Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. Живопис малог храма је особен, како иконографски тако и стилски. То потврђује ретка тема Акатиста, чији је наручилац јеромонах Висарион, који је поседовао велико теолошко образовање. Иако су фреске оштећене, ипак се може закључити да су њихови творци били добри мајстори, који су владали сликарским занатом.

Већи манастирски храм Успења Пресвете Богородице из доба владике Саве Петровића Његоша је монументално здање, лоцирано на заравни са источне стране манастира, Има једнобродну основу са пространом апсидом и осмостраном куполом, која директно излази из кровне масе, без постоља. Градиво је двобојни тесани камен, сиви и ружичасти, сложен у наизменичне хоризонталне редове. Црква има богат пластични украс на западној фасади. Оквир врата је декорисан плитким рељефом са мотивом биљне вреже. На средини надвратниика је грб са двоглавим орлом који у канџама држи змију. У угловима су исклесани симболи јеванђелиста. Идентични скулпторални украс имају и врата на јужном зиду. Димензије већег храма су: дужина 19 метара, а ширина 6 метара.

До земљотреса 1979. године у манастиру је једно време боравио јеромонах Горазд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у разорном земљотресу 15. априла 1979. године.

 

terasa.jpg

Излазак сунца у манастиру Подмаине

ОБНОВА МАНАСТИРА

Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током лета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис.

Признање за огроман труд који је уложен на обнови целог комплекса, поред схимонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринели да се први пут од Бокељског устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојатељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци и изградњи новог скита Свете Матроне Московске у Доњем Грбљу.

http://manastirpodmaine.org/manastir/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Уз Бистрицу, под стрмим обронцима Проклетија, у месту дивном и шумовитом, натопљеном водама, основао је Свети краљ Стефан Дечански манастир Христа Спаса, највеличанственију задужбину богатог немањићког духовног и градитељског наслеђа.
       
      У његове мермерне зидове, велелепне фреске и скулптуре дубоко је уткан и занавек похрањен важан део историјског памћења и духовног идентитета српског народа.
      О животу Светог Краља, о манастирском властелинству и о грађењу и устројству дечанског манастира, сазнајемо из бројних литерарних средњовековних списа. Такође нам је из мноштва докумената и записа на српском, турском и другим језицима, позната каснија судбина манастира који је скоро непрестано нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих искушења остао живи сведок крваве историје Балкана.
      Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане, ... украшено сваким дрвећем, јер је место многогранато и многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река ... са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира. - Овако Григорије Цамблак описује избор места за оснивање краљеве задужбине у подножју Проклетија, између Пећи, седишта српске Архиепископије и Призрена, једне од славних престоница Немањића.
      Подручје манастирског поседа било је огромно: чинило је географску целину од реке Белог Дрима у метохијско-призренској котлини до Комова на данашњој црногорској граници и од Пећи до реке Валбоне у Албанији, са издвојеним поседима у Полимљу, Дреници, око Призрена и реке Бојане.
      Манастир је подигнут на десној обали Дечанске Бистрице, у затрнавској жупи, на месту које је још Свети Сава назначио за подизање манастира, на ивици плодне метохијске равнице обрасле шумарцима питомог кестена и високим боровима. Зараван са југозападне стране манастира прелази у клисуру која се уздиже до сурих врхова Проклетија – природне границе која раздваја Стару Србију од Албаније.
      Стефан Урош III је, после избора места за зидање манастира, дао да се тај простор огради бедемом ојачаним кулама, тзв. манастирским градом, уз који су биле прислоњене келије за монахе и друге манастирске грађевине. За ове радове је био задужен искусан зидар Ђорђе са браћом Доброславом и Николом, док је протомајстор фра Вита са которским каменоресцима градио и рељефима украшавао цркву Пантократора.
      Сведоци изградње Дечана усхићено пишу о вештини мајстора који су клесали многоразлични мермер, подижући зидове цркве тако, да је било чудно и преславно онима који гледају. То многохваљено дело фра Вита је оденуо у западњачко романоготичко рухо. Унутрашњи простор грађевине је, међутим, као и код ранијих цркава такозваног рашког стила, потпуно био прилагођен православном култу. Овде се препознаје утицај Светог архиепископа Данила II, главног краљевог саветника и сарадника у овом подухвату.
      Величанствености спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња красота храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Био је богато снабдевен црквеним богослужбеним предметима, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисерима и драгим камењем, свиленим тканинама. Сам ктитор ће у својој повељи рећи: Почех зидати дом Господу Богу своме Сведржитељу, и сазидавши украсих га свим лепотама унутрашњим и спољашњим.
      Натпис на старом српском језику, сачуван изнад јужног портала цркве Високих Дечана говори о изградњи овога манастира. Главни градитељ, фра Вита из Котора града краљевог, како стоји у натпису, зидао је храм осам година, до 1335.
      Оснивач манастира је Свети Стефан Урош Трећи Дечански, син Светог краља Милутина и отац цара Душана. Црква га слави као великомученика 11/24. новембра. Још као десетогодишњи дечак био је дат као талац код татарског кана Ногаја. У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски манастир Христа Пантократора. Молитвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле, па и самог византијског цара Андроника Другог.
      После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на управу Будимљанску област, а 1322. године, након смрти Светог краља Милутина, крунисан је са именом Урош Трећи. Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Свети Николај Чудотворац. На фрескама дечанског храма Свети Николај Чудотворац је добио веома истакнуто место као Стефанов исцелитељ и заступник пред Богом. Посвећен му је један од параклиса дечанског храма. Иначе, Григорије Цамблак, игуман дечански (1402-1409) и потоњи кијевски владика, каже да је исти ктитор Светом Николају саградио и храм недалеко од манастира.
      Стефан Урош Трећи је од оца наследио велику државу, богату рудницима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином, и владао је њом мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница; у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинарства било је подизање Високих Дечана, по којима ће он касније бити назван Дечански.
      Пун благодарности Богу за сва добра која му је дао, нарочито после велике победе над Бугарима 1330. године на Велбужду, краљ Стефан Урош Трећи је исте године издао прву оснивачку повељу манастира Дечани, уз сагласност сабора и уз благослов српског архиепископа, и у њој забележио земљишне поседе и друге поклоне манастиру.
      Смрт и прослављење Светог Краља Дечанског
      Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Свети Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два месеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чесно тело светог мученика пренесено је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Бригу о завршетку очеве задужбине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан. Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Свети Стефан Дечански се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и пронашао краљеве мошти целе и миомирисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом дечанског храма, и чини благодатна дела.
       
      Извор: decani.org
    • Од Логос,
      Ове године, 29. марта, навршило се тридесет година од земаљске кончине Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, истакнутог пастира Српске Цркве, професора богословије и историчара. У задужбини стрица му, Светог владике Николаја, манастиру Лелићу Литургијом пређеосвећених дарова началствовао је игуман лелићке обитељи Георгије (Мићић) уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протојереја-ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића из Архиепископије београдско-карловачке, које је у свештеничке чинове рукуположио управо владика Јован Велимировић.

      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, замонашен у манастиру Петковици десницом владике Јована, у породичној капели Велимировића одслужио је парастос блаженопочившем архијереју некадашње Шабачко-ваљевске епархије.
      -Када читамо дела владике Николаја, видимо колико се он трудио да охристови српски народ, да му каже и пророкује оно што нико не би умео као он. Зато долазимо често у Лелић, да се помолимо пред његовим светим моштима и замолимо га да се моли пред Богом живим за спас наше лепе земље и народа. Посебно да Светог кнеза Лазара моли да, без обзира на наше грехе, сачувамо Косово и Метохију, колевку српског народа, беседио је владика Милутин у чувеној лелићкој светињи, коју је свом завичају у знак молитвене љубави даривао владика Николај са својим оцем Драгомиром.
      -Када станемо поред светих моштију, осетимо благодат Божју. Јер, Свети владика Николај лечи људе том силом Божјом која се налази у њему. И данас смо овде, да му се јавимо да смо на путу Христовом, да гледамо ка Истоку, где сунце излази. Следимо како нас је он учио. Другачије не умемо и нећемо да чинимо, истакао је владика Милутин.
      Сабрање у Лелићу подсећа и на владику Јована Велимировића, који је управо у овом лепом селу рођен, а школе учио у оближњим Ћелијама. Овде је научио да се Богу моли и узрастао у великог човека Цркве Христове. Био је и професор и ректор београдске богословије, веома поштован међу свештенством и верним народом. Први сусрет са владиком Јованом епископ Милутин имао је у манастиру Каона, као млад искушеник. Заједно са братијом, неизмерно би се радовао његовом доласку. Био је по свему другачији од свих људи. Имао је предиван глас. Бог му је дао висину, крупан стас, некако био је одређен да буде вођа…
      -Када је боравио у Грчкој, тамошњи епископи су казали: `Кад је овако велики владика српски, колики је онда патријарх?` Тако су изражавали дивљење владики Јовану као горостасу. Био је прави отац духовни. Знао је да укори, каже оштру реч, а све да би лечио своју духовну децу. Прави родитељи су они који примене и јаку и оштру реч када треба, као што лекар да горак лек. Знао је и да нас помилује кад треба. Сећам се, када ми је дао чин, отишао сам да га поздравим и видео сузу у његовим очима. Ето, шта је прави отац духовни... Свака његова реч је била утеха и у оно време комунизма упозорење да мудро говоримо. Јер, лако је погинути узалуд, треба спасти себе и учинити нешто добро за свет, сећања су владике Милутина на великог пастира Цркве Христове у тешким временима, крај ког су стасали многи свештеници, монаси и епископи и који је и данас непресушно врело мудрости и примера ношења крста Христовог. Његов стриц владика Николај је светитељ и верујемо да су сада заједно и да нас посматрају како живимо, закључио је владика Милутин који је затим са свештенством и верним народом служио парастос владики Јовану у породичној капели Велимировића у манастирској порти.
      Епископ Јован Велимировић рођен је у Лелићу 3. јуна 1912. године, од оца Душана и мајке Пелагије. Завршио је Богословију Светог Јована Богослова у Битољу и Богословски факултет у Београду. Замонашен је 1952. године у манастиру Раковица, а убрзо потом произведен у чин јерођакона, јеромонаха и архимандрита. За Епископа шабачко-ваљевског хиротонисан је 7. августа 1960. године у Сремским Карловцима. Практиковао је честе канонске посете и одржавао чврсте везе са свештенством и верницима. Преминуо је 1989. године у Шапцу.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. 

      „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. 

      Извор: Радио Источник
×
×
  • Create New...