Jump to content

Преуређен Дом штићеника Манастира Света Петка

Оцени ову тему


Recommended Posts

Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији. 

Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба.

Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру.

За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места.

Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи.

Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира.

 

Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/

Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.)

Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ.

То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне.

Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху...

После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома.

Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно.

Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина.

У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године.

На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета.

Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско".

Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују.

После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година.

То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама...


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

пре 4 часа, александар живаљев рече

Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији. 

Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба.

Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру.

За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места.

Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи.

Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира.

 

Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/

Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.)

Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ.

То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне.

Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху...

После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома.

Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно.

Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина.

У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године.

На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета.

Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско".

Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују.

После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година.

То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама...

 

View full Странице

 

Sa velikom tugom mogu da kazem, posetio sam manastir i Dom sticenika ( pa, sigurno pre jedno petnaest godina, poklonicko putovanje ).

Inace, ( koliko se secam ) treba posebna dozvola ( blagoslov ) za posetu Domu. ( koji je u okviru manastira ).

Nazalost, ( tesko mi je da pricam ) u Domu se nalaze vrlo teski slucajevi dece ometene u razvoju ( cak, i neki slucajevi koje i zvanicne medicinske institucije nece da prihvate ), postoje deca, koje cak i  neki roditelji nece  da prihvate i neguju ( nazalost , deca koja su rodjena u incestu sa vrlo teskim deformitetima ), cak i ne dolaze da obilaze svoju decu,.....mnoga deca tamo ( skoro vecina )  skroz su napustena od svih...  :cmizdrenje:

Ja, nemam reci da opisem sta sam video u Domu, verovatno  i nije bas za javno pricanje. Jednostavno, sestre monahinje koje rade taj tezak posao cuvanja i negovanja ove dece, zasluzuju ne samo carstvo , nego i mnogostruke nagrade od Boga. 

Ja, sam, dva dana preplakao,  posle posete ovom tuznom Domu u kome zive ova nesrecna deca. Iz svake pore, iz svake sobe , iz svakog zida Doma, iz svakog pogleda i pokreta dece, ..... cuje se i oseca se velika tuga i patnja, nezamisliva i prevelika.  :cmizdrenje:

Evo, samo kada se ponovo setim slika dece, srce mi zadrhti i neka tuga me obuzima.

Da Bog podari Carstvo svima koji zive tamo, i deci i monahinjama. Ako neko na ovom svetu zasluzuje carstvo, to su oni tamo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч:
      Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана.
       
       
      Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли.
      Са горућим молитвама,
      Митрополит Пољански и Килкиса Емануил 
       
      Извор: Православна Охридска Архиепископија
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник  Мале Госпојине, 21. септембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије присуствовао је вечерњем богослужењу у Парагама, поводом славе храма посвећеног Рођењу Пресвете Богородице, а затим освештао славске дарове. У својој беседи, Епископ је поучио верни народ о значају празника.

      После вечерњег богослужења владика Исихије је освештао новоизграђени Светосавски дом, чији су темељи освећени 2019. године, на празник Цвети. Светосавски дом је подигнут трудом Црквене општине Параге и залагањем верног народа Божјег у том селу. Владика је после освећења заблагодарио на труду поводом овог благословеног дела и пренео благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја.

      Овогодишњи црквени кум био је госоподин Сава Попов из Парага са својом породицом, а кумство је предао породици Ђурић из Парага.
      На вечерњем богослужењу и освећењу Светосавског дома певао је црквени хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, којим руководи професор Снежана Жујић. Овој свечаности је присуствовао и председник Општине Бачка Паланка, господин Бранислав Шушница са сарадницима.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од marija,
      Krštenje

      Krštenje je Sveta tajna kojom čovek postaje hrišćanin i član crkve. Samo kršten čovek ima pravo na sve ostale tajne i obrede u crkvi. Brojni su običaji vezani za ovu Svetu tajnu, a mi ćemo ovde izneti ono, što je verski potrebno i ispravno, i što je važno za crkvu, počev od samog rođenja deteta
      Po pravilu crkve, trebalo bi da sveštenik čita molitvu porodilji u prvi dan kada rodi dete, zatim u osmi dan posle rođenja, kada se detetu daje ime, i kada postaje oglašeni, i zatim u četrdeseti dan, kada se vrši ocrkovljenje deteta (unošenje u crkvu). Međutim, prilike i okolnosti su u praksi zadržale samo dva momenta vezana za ovu Svetu tajnu, a to su: znamenje i krštenje.
      Znamenje
      Posle nekoliko dana od porođaja, kada majka i dete izađu iz porodilišta, vrši se znamenje deteta. Naime, neko od mlađih ukućana, srodnika ili komšija, odlazi kod nadležnog sveštenika, sa jednom flašom za vodu po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, naspe u flašu, stavi u nju jedan stručak bosiljka, i daje detetu ime, koje dete nosi do krštenja. To ime se zove "ime na znamenju". Ovo se vrši u spomen, kada su malog Hrista, odneli u osmi dan u hram i kada je dobio ime. Vodica u flaši se donosi kući, i po narodnom običaju ta vodica se dodaje četrdeset dana u vodu kojom se kupa dete, ili sve do krštenja.

      Krštenje
      Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja.
      Šta je potrebno za krštenje
      Treba pripremiti krsnicu. Krsnica je platno bele boje, veličine od jednog do jednog i po metra, u koje se dete uvija posle krštenja. Od te krsnice se potom detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. Običaj je u nekim krajevima, da kad počne krštenje, dete se zavija u očevu belu košulju sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica simvolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simvol čistoće duhovne i telesne. Voda kojom će se dete krstiti može se malo podgrejati, naročito u hladnim danima, da se dete ne bi prehladilo. Posle krštenja, voda se prosipa na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik postriže pri krštenju, stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem, ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kuća kao draga uspomena. Potrebno je i ulje, po mogućnosti maslinovo, kojim se dete pomazuje.

      Majka na krštenju
      Ukoliko se dete krštava pre četrdesetog dana, od rođenja, majka ne može da prisustvuje krštenju, jer se žena četrdeset dana posle porođaja smatra nečistom. Inače, ako se krštenje obavlja posle četrdeset dana, preporučljivo je i poželjno da majka prisustvuje krštenju jer je to veliki dan i za njeno dete i za nju.

      Vreme krštenja
      Imajući u vidu, da svečani događaj krštenja prate obavezno i gozbe, dakle, pripreme svečanog ručka, crkva preporučuje, da se krštenja obavljaju u dane kada se mrsi, a u protivnom, ako se krštenje obavlja uz post, obavezno treba spremati posnu hranu. Veliki greh čine oni roditelji, koji za tako važan i veliki dan i događaj svoga deteta, uz post pripremaju mrsnu hranu, i tako vrše javnu sablazan i navlače prokletstvo na sebe i svoje nedužno dete. Inače, krštenje se može izvršiti u svaki dan, i u svako doba dana i noći. Dobro je ukoliko se može krštenje obaviti praznikom da se dete i roditelji taj dan pričeste, ukoliko nije u onih prvih četrdeset dana, kada majka ne sme u crkvu.
      Kum na krštenju
      Pored sveštenika koji krštava, važan činilac i važna ličnost na krštenju jeste kum. Kum daje ime detetu. On je svedok krštenja i duhovni otac deteta, koje se krštava. Zato kum mora biti pravoslavne vere, kršten, čistoga i moralnoga života, mora biti punoletan, dakle, telesno i duhovno zrela osoba, i da ima fizičku mogućnost da učestvuje u svetoj tajni krštenja. Roditelji ne mogu biti kumovi svojoj deci, a takođe i monasi ne mogu kumovati na krštenju. Kum na krštenju se u ime deteta odriče satane, i sjedinjuje sa Hristom, čita, odnosno, ispoveda simvol pravoslavne vere u ime kumčeta. Zato je njegova dužnost, da u daljem životu brine o verskom vaspitanju svoga kumčeta. U našem narodu je zbog toga institucija kumstva na velikoj visini. Narod ne kaže uzalud: "Bog na nebu kum na zemlji".
      Krštavanje odraslih
      Iz poznatih razloga, u poslednjih nekoliko decenija, ostalo je dosta nekrštenih osoba u našem narodu. Danas, srećom, mnogi se interesuju za svoju veru i crkvu, i žele da se krste. Šta je važno kada je u pitanju krštenje odraslih osoba? Važno je najpre to, da osoba koja želi da se krsti, želi to iskreno i po slobodnoj volji. Zatim, treba da se upozna sa osnovnim istinama svoje vere, i da na svome krštenju ona čita simvol vere, a ne kum, kao kod dece. Takođe, treba da se pripremi za krštenje, tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja primiti pričešće. Odrasli takođe treba da imaju kuma. Crkva je snishodeći prema odraslima, primenila praksu, da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode, a tamo gde ima krstionoca i gde se vrši pogruženje, postoje svlačionice i specijalne bele haljine u koje se oblače odrasli.
      Krštenje u nuždi
      Ako se desi, da dete u slučaju bolesti, dođe u životnu opasnost, vrši se tzv. krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba na sledeći način:
      Dete se polije, ili pokropi vodom i govore se reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha. To je formula krštenja, koju posle sveštenik, ako dete ostane živo ne izgovara, a sve ostale molitve i radnje vrši po poretku.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" уживо из Цетињског манастира биће емитована у среду 9. септембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч.     Благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г, Амфилохија, емисија ће почети молитвом Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском.          Специјални гост емисије: презвитер Игор Балабан, парох цетињски   Уметнички гост: Николина Ковачевић, проф. философије и песникиња из Никшића   Модератор емисије: катихета Бранислав Илић
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" уживо из Цетињског манастира биће емитована у среду 9. септембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч.     Благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г, Амфилохија, емисија ће почети молитвом Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском.          Специјални гост емисије: презвитер Игор Балабан, парох цетињски   Уметнички гост: Николина Ковачевић, проф. философије и песникиња из Никшића   Модератор емисије: катихета Бранислав Илић
×
×
  • Креирај ново...