Jump to content
  1. fsa

    fsa

  2. Џуманџи

    Џуманџи

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У данима попразништва Празника над празницима обрадовани смо новим бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај мајско-јунски, 379. број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ.
      Представљање овог броја у медијима: 
      Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Ликови жена у Библији"
      Катихета Бранислав Илић гост Радио-Светигоре: Љубав је императив свега у нашем животу, па и мисије
      Катихета Бранислав Илић гост Радио-Беседе: Угледајмо се на примере библијских личност жена
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Глас": Делатници црквених медија су наши сарадници у мисији
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Источник": Циљ црквене мисије је ширење речи љубави Божје
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Слово љубве": Богородица је образац свакој жени
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Српски Сион": Мироносице су образац и савременој жени
      У наведени број уводи нас презвитер др Оливер Суботић својим уредничким уводником под насловом Ликови библијских жена и наше време. У оквиру свог надахнутог казивања наш уредник је истакао богобојажљивост, светост и спремност на свецело служење библијских жена, те указао да је њихов благословени пример светлост и звезда водиља и свим мајкама и женама нашег времена.
      Ко може проповедати Јеванђеље? Наслов је текста схиархимандрита Авраама Рејдмана, чији превод са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О хришћанском животу и личном примеру сведочења, као најбољем виду проповеди и мисије архимандрит Авраам вели: Можемо да не говоримо ништа, али ако људи увиде нашу доброту, кротост, смирење, чистоту, трезвеност, онда ће то бити за њих најбољи доказ да је хришћанство она сила која је кадра да промени човека.
      О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарали смо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу. Др Ивана је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу истраживања црквене уметности, и то пре свега оне која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. На крају надахнутог и надасве поучног разговора, наша саговорница је упутила поруку читаоцима: Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују, истакла је др Ивана Женарју-Рајовић са којом је разговарао катихета Бранислав Илић.
      Од овог броја Православног мисионара отворена је нова стална рубрика под називом Из острошке ризнице, коју ће водити мр Раде С. Булајић, архивар манастира Острог. Први текст у новоотвореној рубрици носи наслов Преподобни Исаија од Оногошта.
      Наш оперативни уредник Срећко Петровић и у овом броју наставља казивање о Охридском Прологу Светог владике Николаја, доносећи историју преводâ овог знаменитог дела српског златоуста.
      У оквиру једне од најстаријих рубрика у нашем часопису, др Александар Милојков пише о идеји себичности. Тамо где Докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени Бог, истиче аутор текста.
      Тематски део часописа отвара ђакон Владимир Пекић, текстом под насловом: Библијске хероине. Према речима аутора, због поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у Старом и Новом Завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред Богом.
      Библијски ликови жена као образац служења Христу, наслов је текста протопрезвитера Слободана Лукића, пароха будванског. Жене које помиње Јеванђеље су на разне начине послужиле Христу и Његовом прослављењу. Једне су посвједочиле Исуса као Месију (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге су у сусрету с Њим пружиле образац дубоке вјере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти, наглашава прота Слободан подстичићи читаоце да добље проникну у тајну библијских ликова жена.
      Тематски део овог броја употпуњен је текстом под насловом Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу, у оквиру којег је потписник ових редова указао да су у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима. Иако су, према речима Светог Апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу, закључио је аутор овог текста.
      У наставку тематског дела овог броја налази се и текст у оквиру којег је указано на значај Руте и њене велике љубави: Својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, Рута је задобила велики благослов од Бога. Део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог Овида.
      Др Ђорђе Вуковић пише о лику Марије, сестре Аронове у старој српској уметности, закључујући овом темом средњи део нашег часописа.
      У оквиру рубрике Мисија, наш сарадник Небојша Ћосовић доноси превод одговорâ истакнутих мисионара који су указали на основе црквене мисије, одговоривши на често питање са којим се сусрећемо и ми данас: Шта недостаје савременим мисионарима?
      Рубрика Вишедетне хришћанске породице, доноси нам исцрпну причу и сведочанство о породици Арамбашић са тридесеторо унучади.
      Свадба ова у Кани Галилејској, предслика је и икона – саме Богочовечанске љубавне заједнице – Цркве Христове, коју ће управо Он – Господ наш основати. Односно, слика свих нас у Цркви, речи су из беседе протопрезвитера-ставрофора Милосава Радојевића, коју смо објавили у овом броју нашег мисионарског гласила Српске Православне Цркве.
      О Манастиру Светог Лазара, Марте и Марије у Витанији, пише Јелена Јонић, док о Новом Скиту на Светој Гори, пише наш сарадник др Немања Јонић.
      Љубав и вера као лек на примерима светих жена, наслов је текста др Марије Лазаревић, која вредно води рубрику Хришћанство и медицина.
      О поетици Ивана Лалића пише наш сарадник Дејан Војводић, и истиче да у Лалићевом песништву Византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, Грчком.
      На крају овог мајско-јунског, 379. броја „Православног мисионараˮ, редакција је упутила благодарност медијским делатницима Српске Православне Цркве, коју доносимо у целости:
      „Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове. Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13)ˮ.
      Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси  http://misionar.spc.rs.
       
      Препоручени садржај:
       Интервју катихете Бранислава Илића са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу
      Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу
      Благодарност редакције "Православног мисионара" медијским делатницима Српске Православне Цркве
       
       
       Катихета Бранислав Илић,
      Члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ 
       задужен за односе са медијима
       
      Извор: Православни мисионар
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ. Мајско-јунски број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан Уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима.

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На крају богослужења у манастиру Острогу изабрани митрополит Јоаникије се посебно осврнуо на све чешћу употребу мобилних телефона у цркви, током богослужења, позивајући вјерни народ да то не чини.
       
       
      Звучни запис беседе
       
      – Благословено је да по један фотоапарат или једна камера, дискретно снима у току службе, макар најупечатљивије дјелове службе. Ово што се сада узобичајило, прекршило је сваку мјеру. Дођемо на неку службу, на неки велики црквени сабор, сви држе подигнуте мобилне телефоне и сви снимају. Стварно премного. Да ли ти људи учествују на служби како ваља. Друго је они који су добили благослов и то им је послушање, али свак данас потеже мобилни телефон и снима. Да ли може оно што је главно на служби да ухвати мобилни телефон? Не може. Оно што је главно на служби не може да се ухвати никаквом камером нити било каквом техником. А много пажње се поклања томе и зато се народ удаљава од службе. Треба да отворимо своје срца, а не мобилне телефоне. Да отворимо своја срца, примимо Божију милост, Божију благодат, која невидљиво и неухватљиво силази на отворена срца, отворене душе и отворене умове. Маните беспослице и ситнице, оповршисмо све, претјерасмо, морамо се враћати на прави пут. Ничему то не води – рекао је изабрани Митрополит Јоаникије.
      Додао је и да је посебно ружно снимати током трпезе.
      – Сједимо за трпезом, неко нас гости, у манастиру или негдје друго, па снимају цијело вријеме како једемо, пијемо, шта причамо, како се шалимо. Па људи смо. Али да ли је то пристојно снимати, да ли је то у реду? Позовем те кући, па ме снимаш. Или дошао сам ти у госте, па снимаш домаћина. Није лијепо. А да не причамо која се све искушења после дешавају са тим снимцима, како се то лијепо користи против цркве, против хришћана, против наше вјере, против свештника. Маните се ћорава посла. Кад долазитеу цркву оставите телефон у ауту или га искључите, па ставите у џеп – рекао је изабрани Митрополит Јоаникије.
       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена.

       
      У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути.
      Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета.
      И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што  неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу.
      Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију.
      Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека.
      Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог?
      Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима.  Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу.
      Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан.
       
      презвитер Оливер Суботић
       
      *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола "Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања"
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га васпитавају да не врше абортус, већ да га предају Руској православној цркви на васпитање, преноси Спутњик.

       
      “Ако жена жели да сачува своје дете, црква ће јој сигурно помоћи… Ако не можете да васпитавате дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте нам га, цркви, и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге. Никад нећемо спречавати да га ви, као мајка, посећујете, да осећате јединство са својим дететом. Напротив, све ћемо урадити да ојачамо вашу породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и према целом нашом отаџбином”, рекао је Патријарх у обраћању учесницима X Црквеног сабора где се расправља о раду социјалних служби који је у четвртак почео у Москви.
      У овом тренутку Руска православна црква води више од 4.500 социјалних установа, реализује пројекте и иницијативе у овој сфери, саопштила је прес-служба Синода. Међу њима је више од 350 сестринстава милосрђа, 77 прихватилишта за жене у другом стању, мајке са децом, 218 центара за хуманитарну помоћ, више од 60 прихватилишта за старе особе, више од 400 пројеката помоћи за људе са инвалидитетом, више од 200 структура за помоћ зависницима од дроге и више од 90 прихватилишта за бескућнике.
      Неки експерти су већ изразили мишљење да је ово добра иницијатива за решавање демографских проблема у Русији. Истина, број абортуса у овој земљи је у опадању, али РПЦ жели овим да тај број сведе на минимум.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...