Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Светоуспенској цркви у Новом Саду, у навечерје Суботе акатиста, 16. априла 2021. године, служено је свеноћно бденије и у наставку света Литургија. 

       
      Литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Стојан Билић, парох при Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке, Петра Тривуновића и Жељка Латиновића, протонамесникâ Велимира Врућинића и Бранислава Ђурагића, презвитера Леа Малешевића, a заједно са ђаконима Александром Билићем, Мирославом Стојановићем, Иваном Васиљевићем и Милованом Крстићем. 
      Празник су, молитвом и појањем Богу Живом и Истинитом и Пресветој Богородици, благоукрасили појци школе појања Свети Јован Дамаскин, заједно са великим бројем верног народа Божјег.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са званичне интернет странице Епархије горњокарловачке, доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом горњокарловачким г. Герасимом. 

       
      *Како се одвија обнова земљотресом погођених српских домаћинстава на подручју Петриња и шта је оно што је тренутно најпотребније у савладавању последица земљотреса?
       
      Источни део Епархије горњокарловачке погођени су серијом разорних земљотреса далекосежне моћи услед чега су оштећени бројни храмови, стамбени и пословни објекти, а многе породице су остале су без крова над главом. Нажалост, неки су међу њима остали без својих најмилијих. Епархија горњокарловачка је одмах након првих најјачих потреса покушала свом снагом да буде уз свој народ којима је помоћ најпотребнија. Свесни смо потпуно да је реч о првој помоћи и да прави истински ангажмани тек предстоје. Уз помоћ добрих људи који се непрестано  јављају и упућују средства, сачинили смо фонд са намером да нашем становништву у времену које је пред нама помогнемо у обнови домова и домаћинстава.
      Морамо да имамо на уму да је у периоду од 28. децембра 2020. године до 10. марта ове године забележен број од 931. земљотреса јачине од 2 до 6,2 по Рихтеру. До сада је у државним институцијама пријављено 37.500 оштећења на објектима, а од 31.550 објеката колико је прегледано више од 4.000 је означено са црвеном ознаком, док са жутом ознаком има више од 6.900. Такође, треба напоменути да је из тих крајева своја огњишта напустило 2.861 становника, а од тога 1.388 само из Петриње.
      Свако време носи своје бреме, а Господ нам говори „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ (Мат.11,28-30). Свесни смо економске кризе и тренутног стања са последицама пандемије Ковида-19, али се уздамо у Божију милост, као и у помоћ добрих људи, јер само тако ћемо обновити живот у Петрињи, али и на читавој Банији. Заједничким напорима уз Божији благослов успећемо да очувамо још једном у историји духовну и културну баштину нашег народа у овим крајевима.
       
      *Колико очување српске културне баштине значи за обједињавање заједничких националних интереса у земљама региона у којима живе Срби?
       
      Без обзира на националну или верску опредељеност, свако културно добро – било да је наслеђено од предходних генерација или настаје у садашњости, има специфичну вредност за творца тог доба и свакако треба да буде сачувано за будућа покољења. Културна баштина једног народа представља његов идентитет, његову личну карту и можемо слободно рећи визу за будућност. Градити на темељима наших предака јесте изузетна одговорност али и част што су нам омогућили, можемо слободно рећи, здраве и јаке темеље, не само нама, него и шире.
      Говорећи о очувању српске културне баштине али и идентитета српског народа у данашњим земљама региона, пре свега треба поћи од историјских чињеница. Неоспорна је чињеница да су Срби још од организовања српске државе под Немањићима, али и раније, насељавали територије не само данашње Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Као већински народ на тим просторима Срби су иза себе остављали небројена културна блага чији смо ми данас наследници. Стицајем историјских околности границе Немањићке државе су се драстично сузиле, тј. геополитичка слика региона се кроз векове променила. Последња ратна збивања на просторима бивше Југославије су имала кобне последице како по Србе, тако и по културну баштину српског народа које се још увек нажалост осећају. Данас у региону на којем се некада простирала српска држава имамо државе и националности које су се у међувремену изградиле као такве. У данашње време, више него икада, потребан нам је свима мир, а не може бити мира тамо где има сукоба. Једно са другим никако не иде. На жалост, културна баштина је такође предмет сукоба. Сматрам да свако, пре него се усуди да било шта говори, треба добро проучити историју, те се трудити да објективно сагледа историјске чињенице, колико год то било тешко, а у појединим случајевима и болно. Само тако ћемо успети да наше заједничке националне интересе објединимо под истином која не треба да нас раздваја већ спаја.
      Опште је познато да одређено обједињавање, тј. груписање у сврху остваривања појединих циљева, заправо заједници даје снагу, рецимо у повезивању и јачању везе са матицом што њој свакако даје већу могућност да се позиционира и издигне у односу на регион и шире. Није узалуд мисао „Што јача дијаспора, сигурнија матица“. Тај пут управо представља очување и јесте очување културне баштине нашег народа.
       
      *Како се супротставити кампањи ширења лажних вести о пореклу српске културне баштине?
       
      У одговору на прошло питање напоменуо сам да требамо историјске чињенице сагледавати објективно, онако како заиста она јесте. Међутим, субјективност влада свима нама јер свако од нас чињенице прихвата на основу неког свог предубеђења или искуства. И то није проблем јер свако има права на сопствену интерпретацију, све док се не појаве „зли језици“ који реч истине изврћу можда и несвесни да то чине на сопствену пропаст. Због чега неко изврће истину? Рекао бих због тога што сâм није сигуран ко је и шта је. Требамо бити свесни да лаж, као одсуство истине, не може опстати на дуге стазе, свакако не у оном дану када сву твар прожме Истина. Тада ће нестати све што је лажно.
      Тако и по питању српске културне баштине постоји јака кампања ширења лажи о њеном пореклу. Опет ни ту не требамо улазити у грубе сукобе са онима који то износе, већ само смирено говорити и сведочити истину. Наравно, напада у том случају је са свих страна, али лаж се другачије не може победити осим истином.
       
      *Како унапредити информативно-образовне понуде у интернет информационом простору о српској културној баштини и српском културном простору?
       
      Наше доба, које је доба технолошко-информативног напретка, пружа нам доста могућности да објављујемо истину. Као што исту технологију користе они који шире лажи, требамо користити и ми за ширење истине. Ту је свакако потребно доста ангажовања. Ријеч је о комплексном и доста тешком послу према којем не можете приступити површински, те је зато и његова појава у електронском свету спора, но информатика напредује те верујемо да ће и то ићи брже, јер тамо где има воље има и начина.
       
      *Како утицати на опште подизање свести о изванредном богатству српске културе код грађана српског порекла, посебно младих, узраста 10-27 година?
       
      Само оно семе које се усади у децу док су мала може касније да донесе плодове. С тим у вези сматрам да је потребно развијати код деце патриотизам (не национализам!), тј. родољубље од малих ногу. У томе главну улогу има здрава породица. Волети своје, а не мрзети туђе, то треба бити основно полазиште за било какво развијање и подизање свести. Пласирање здравог садржаја је од велике важности за опште подизање свести о нашим културним богатствима. Да би смо нешто штитили морамо то исто најпре и упознати. Мислим да ми веома мало знамо какво благо имамо. На тај начин губимо свој идентитет. Како да волимо нешто што не познајемо? У том непознавању и недостатку љубави често и сами постајемо они који мрзимо и нападамо туђе. Да ли то значи да полако али сигурно заборављамо ко смо те се понашамо слично онима који шире лажи о нама?! Или смо пак индиферентни према сопственом наслеђу? Од два зла не зна се које је горе.
      Данас су млади поприлично активни на интернет мрежама па би се подизање свести о богатству српске културе могло остварити управо преко тих мрежа, као и у средствима информисања. Потакнувши тако младе да истражују о свом пореклу, о себи заправо, већ смо начинили велики корак ка очувању блага српског народа. Наравно, велика одговорност лежи и на Цркви будући да у државама региона Црква на једном месту окупља све Србе. Црква је и одржала свих ових година идентитет српског народа, па чак и онда када су притисци били најјачи. И данас она не сме да попусти у тој својој мисији проповедајући праштање, мир и љубав, али и не дозвољавајући да падне у заборав свето наслеђе наших светих предака који су за то своју крв пролили.
      Друштво треба данас омогућити већи приступ и утицај Цркви у креирању образовног програма код младих, нарочито у периоду адолесценције, јер само тако се могу сачувати код младих праве вредности како културног, тако и духовног блага.
       
      *Како да пробудимо интересовање код младе српске популације (школског узраста), ма где живели, за очување свог идентитета?
       
      Као што сам већ напоменуо, и на ово питање одговор јесте у васпитавању деце у самој породици. Свест о националном идентитету је добра све док је у границама нормале, тј. док у другом не види непријатеља и противника, те и сама не подстиче човека на сукоб.  Блаженопочивши патријарх Павле је тумачећи речи Христове „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ говорио да смо ми као овце међу вуковима. У таквом окружењу морамо бити мудри као змије да не би били поједени од вукова, али и безазлени као голубови да не би и сами постали вукови. Такође, Црква је Црква свих, не једне одређене нације. Било је у историји Цркве случајева када је национални моменат узимао маха, али је то осуђено као етнофилетизам. Тако дакле требамо настојати да идентитет очувамо у границама патриотизма. То у практичном смислу значи да децу треба пре свега учити вери наших предака која је вера љубави, мира, слоге, заједништва, не-насиља, не-мржње, не-зависти, не-рата.
      Већ у следећем кораку треба радити на предаји знања из историје које ће млада особа, утемељена у вери, правилно и здраворазумски усвајати. Тако ће се у младима утврдити једна свест о идентитету која неће бити преградни зид између њих и других, већ ће они моћи, знајући ко су и шта су, слободније деловати у друштву у ком су.
      Господ је казао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени“. (Мт, 19, 14), а често родитељи данас своју децу заокупљују и умарају разним небитним стваримо, и нажалост то користе као изговор што их не доводе у Цркву. Црква је понављам, несумњиво васпитач и чувар идентитета, тј. сваког човека у његовој целини. Кад знаш ко си и шта си, и то не скриваш, све веће су могућности очувања свога идентитета.
      Лично поздрављам све напоре које Српска православна црква, као и остале помесне цркве како у земљама региона, тако и у читавом свету, да сачувају своју духовну и културну баштину и оквиру Цркве попут разних менифестација, школства, креативних радионица, фолклорних група, чувајући тиме свој вишевековни идентитет.
    • Од JESSY,
      У цркви Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, која се налази у оквиру Клиничког центра Србије у Делиградској улици, биће служена Света тајна Јелеосвећења у среду, 24. фебруара 2021. године у 17 часова, у наставку акатиста Светим лекарима Козми и Дамјану, најавио је за Радио „Слово љубве“ јереј Зоран Керезовић, старешина овог светог храма. Истог дана верници могу доћи на исповест или молитву за здравље у периоду од 13 до 16 часова и 30 минута.
      Извор: Радио "Слово љубве"
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Православна Црква је одувек функционисала кроз свете саборе. У Православном је духу да у Цркви делује сабор, а у манастирима сабор стараца. Архиепископ и сабор треба заједно да доносе одлуке. Игуман, односно игуманија, и савет стараца, односно старица, у манастиру треба да одлучују заједно. Архиепископ је први међу једнакима. Патријарх није папа него има исти чин као и остали јерарси. Папа има други чин, седи изнад осталих и они му љубе ногу. Патријарх седи заједно са осталим архијерејима и координира. Игуман, или игуманија, у односу на остале који управљају манастиром јесу први међу једнакима.

       
      Не може један архиепископ или игуман да ради шта хоће. Бог просветљује једног старца или старицу, односно једног јерарха, поводом неког проблема, а другог у вези са другим проблемом. Сва четворица јеванђелиста допуњују један другог. Исто тако и овде свако износи своје мишљење, а уколико постоји супротно мишљење, оно се уписује у записник. Зашто? Ако се ради о доношењу једне одлуке која је супротна јеванђелским заповестима и један се не слаже с њом, ако не затражи да се његово мишљење унесе у записник, изгледаће као да се слаже. Ако се неко не слаже са одлуком и потпише је, а да његово супротно мишљење није записано, тиме греши и то на своју одговорност. Кривица је на њему. С друге стране, уколико он каже своје мишљење упркос већини која има супротан став, биће исправан пред Богом! Ако у Цркви сабор не функционише исправно, или сабор стараца у манастирима, онда не можемо да говоримо о православном духу, јер то није православни дух него папски. У православном је духу да свако износи своје мишљење и да се оно уписује у записник, а не да неко ћути зато што се боји или да ласка да би се додворио архиепископу, односно игуману.
      Младим клирицима који добију управу, чак и ако имају одговарајуће квалитете, то ће штетити и они ће се потрошити узалуд. Када они упадну у машину управе, секретаријата и слично, то им одмаже у духовном смислу иако су имали предиспозиције да духовно напредују. Неки од њих да се нису истрошили на управничким функцијама, него да су порадили на себи, касније би постали велика имена у Цркви. Када се човек не бави собом у позитивном смислу те речи, односно када не ради на себи, он личи на трговца који купује и продаје а да не зна колико коме дугује, тако да на крају завршава у затвору. Много се растужим када чујем да млади свештеници раде у канцеларији. Ако би се они држали ван управе још неко време, касније би могли више да допринесу. Нажалост, често се догађа да млади свештеници постану управници, уместо оних искусних који би могли да духовно помажу својој пастви. Тиме се чини двострука штета: млади су се прихватили одговорности а да се нису духовно позабавили собом. Налазе се на положајима у којима треба да раздају духовно благо, а они га немају јер га нису стекли. С друге стране, они старији пошто нису на одговорним положајима немају могућност да пруже своје драгоцено духовно искуство и божанско просветљење.         
      Преподобни Пајсије светогорац
      Са грчког превела: Валентина Аврамовић
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска 
×
×
  • Креирај ново...