Jump to content
Драгана Милошевић

Водич за покривање глава жена у православној цркви

Rate this topic

Recommended Posts

screenshot-2.jpg?1530573952

 

Обичај који је заступљен више од 2000 година у Православној цркви је да жене и девојке покривају марамама своје главе током богослужења, било да је у питању Литургија у цркви или је у питању породична молитва код куће.

Који су  библијски и светоотачки докази који иду у прилог овом обичају и зашто је то важно?

У овом чланку осврнућемо се на покривање главе у Старом завету, у Новом завету, покривање главе у раном хришћанству, покривање главе на иконама и на покривање главе данас. На крају чланка налазе се линкови са додатним изворима из којих можете научити о хришћанском покривању главе.

                                                   Покривање главе у Старом завету
Вековима пре рођења Христа, покривање глава жена био је општеприхваћени обичај за Богоугодне људе. Није то био неки произвољан избор оних који су желели да буду свети. Пре ће бити да је то било реално очекивање од свих жена да прекрију своје главе.
Када је Свети Дух надахнуо Мојсија да напише петокњижје Светог Писма, једноставно била је општеприхваћена пракса да жене покривају своје главе. У књизи Бројева, када се вршио један јединствен обред који је захтевао да главе не буду покривене, Свето Писмо указује на то да жена треба да открије главу:
„Свештеник ће заступати жену пред Господом, откриј јој главу и дај јој у руке овај принос за сећање” (Бр 5,18).
Наравно да овакав захтев не би имао никаквог смисла да женама глава ние била покривена.
Чак и раније, у књизи Постања, читамо о Ревеки и њеном упознавању будућег мужа Исака:
„Онда Ребека подиже очи своје и кад угледа Исака сиђе са камиле; јер упита слугу „Ко је тај човек који иде пољем нама у сусрет?“ Слуга рече „То је мој господар“. Потом она узе вео и покрише се.“ (Пост 20, 64-65)
Њена побожна одлука треба да буде модел понашања за данашње жене. Она се није разметала својом физичком лепотом. Уместо тога, покрила се, показујући своју привлачност кроз спољашњи приказ скромности.
Покривање женских глава може се наћи и у причи о Сузани. То је једна задивљујућа прича о лепој, чедној жени која је криво оптужена, а касније ју је одбранио од оптужби млади Данило. Сузана је носила вео који не само да је покривао њену главу, него и њено лице такође. У Светом Писму се не гледа благонаклоно на уклањање њеног вела:
„Сада се показа Сузанина огромна љупкост и лепота. Али ти злобници наредише да јој се открије лице (јер беше покривено), да би бар они уживали у њеној лепоти. Тада њени пријатељи и сви њени познаници заплакаше“ (Прича о Сузани/ Дан 13, 31-33)
У овом пасусу Светог Писма, чедни људи одобравају покривање главе жена и стављање вела, док небогобојажљиви људи траже да се то уклони.
  

 Покривање главе у Новом завету

Покривање глава жена је једна од многих сличнсти између Израиља и Цркве. Богобојажљиве жене покривале су своје главе хиљадама година пре доласка Христа. И када је рођена Новозаветна црква, богобојажљиве жене су наставиле са истим обичајем.
У Првој посланици Коринћанима Светог апостола Павла, он подучава све да следе обичаје које су примили:
„Зато вас сада преклињем, браћо, да ме се сетите у свим стварима и да се држите обичаја баш како сам их и ја вама предао“ (1Кор 11, 2)
Покривање глава жеа је један свети обичај који је Црква усвојила, а апостол Павле говори о њему у неколико наредних пасуса. Он каже да се покривањем главе указује част, у богослужбеном смислу:
„Сваки човек који се моли или пророкује покривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)
„Сваки човек који се моли или пророкује откривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)
Порука је прилично јасна. Часно је за жену током богослужења бити покривене главе док је нечасно за мушкарца да му глава буде покривена. Због тога мушкарци скидају капе или шешире када се моле, чак и до данас.
Не задовољавајући се да на то укаже само једном, апостол Павле то понавља и у неколико наредних стихова. Жене покривају своје главе, а мушкарци то не раде:
„Мушкарац заиста не треба да покрива своју главу, јер је он слика славе Божије; а жена је слава мужевљева.“(1Кор 11, 7)
„Жена треба да има симбол власти на својој глави, пред анђелима.“ (1Кор 11,10)
Стари завет открива да је овај свети обичај од давнина, али он само даје наговештај из одређених разлога.
Овде у Новом Завету, дати су нам разлози за овај обичај. У Првој посланици Коринћанима 11, стоји да се покривањем главе показује женска част. То је битно „због присуства анђела“.
Анђели су присутни са нама када се молимо и када смо на богослужењу. Можда ми у позпуности не разумемо зашто је покривање главе важно пред анђелима, довољно је за нас да знамо да је овај разлог дат у Светом Писму. Ако Свето писмо каже да је покривање женске главе битно пред анђелима, онда је то нешто што треба озбиљно да схватимо.

                                Покривање главе према раним Црквеним оцима

Свети Јован Хризостом (407.г лета Господњег), у једној својој проповеди на Спасовдан, говорио је и о анђелима и о женском покривању:
„Анђели су овде присутни... Отворите очи са вером и погледајте тај призор. Јер је овај мали простор пун анђела, много више него што има присутних у Цркви! ... Чујте Апостола који нас томе учи, када наређује женама да покривају своје главе велом због присуства анђела“ 
Ориген, још један истакнути учитељ ране Цркве, каже:
„Анђели су усред овог сабрања... имамо овде двоструку Цркву, једну човечију, а другу анђеоску... А пошто су анђели присутни... жене су у обавези када се моле да покрију своје главе због присуства анђела. Они помажу свецима и радују се у Цркви.“
Апостолски обичаји написани су у другом веку, а претпоставља се да је аутор Свети Иполит Римљански. Ова књига даје упутства оглашеним, укључујући и ово:
„А нека све жене имају покривене главе непрозирним платном...“
Свети Кирил Александријски, коментаришући Прву посланицу Коринћанима, пише:
„Анђелима је јако тешко да поднесу ако се овај закон (покривања женских глава) запостави“.
Покривање главе на икона

У Православној Цркви иконе су визуелни водич кроз Веру, једна врста Хришћанске „сликовнице“. Иконе нас уче о животу, смрти и Христовом васкрснућу, о животу многих хришћана који су били много пре нас.
Иконе нас такође уче о покривању главе.
Практично свака икона на којој је нека православна жена приказује је са покривеном главом. Колико је мени познато, једини изузетак је Света Марија Египћанка, а она је једина светица која је живела усамљенички живот у пустињи, далеко од људи.
Све светице су покривале своје главе а то је приказано и на иконама. 
Чак је и Богородица- најблагословенија жена на целом свету- приказана на иконама са покривеном главом.
Да ли треба размишљати о бољем узору за жене? 

                                                            Покривање главе данас
У нашој цркви, од свих жена и девојака се тражи да покривају своје главе, да испоштују Божију заповест дату у Светом Писму, и због поштовања светих обичаја Православне цркве. Непосредно код улазних врата у цркви држимо једну корпу са марамама у случају да су их жене заборавиле код куће и да треба да их позајме за тај дан. Мараме се такође носе код куће, за време породичне молитве.
Иако је поштовање Божијих упутстава само по себи награда, постоје и друге користи од тога такође. На пример: 
Покривањем главе жени се указује част. Као што апостол Павле истиче у Светом Писму да жена себи указује част тиме што покрива своју главу током молитве.

Покривањем главе подстиче се понизност. Богобојажљиве жене долазе у цркву да се усредсреде на богослужење, а не да привлаче пажњу на себе. Девојка може доћи у искушење да покаже своју атрактивну фризуру. Када жена носи мараму, ово искушење се отклања. Она може да се усредсреди на молитву, уместо на своју косу.
Покривањем главе штеди се на времену. У данашњој култури, долази се у искушење да се посвети доста времена и напора за прављење неке фризуре. Али марама је брзо и лако решење. Треба мање времена да се стави марама, него да се направи нека фризура. 
Мараме нам помажу да покажемо љубав и обзир према нашој браћи. Богобојажљиви људи долазе у цркву да се усредсреде на богослужење. Али расуте локне неке лепе жене могу им одвући пажњу. Покривањем своје косе, жена показује умереност и отклања беспотребну пажњу.
Један водећи теолошки журнал недавно је објавио један чланак о покривању главе жене. Убрзо након тога, ауторка чланка постала је члан Православне цркве. У овом чланку, она лепо илуструје иконску сврху покривања главе:
„Моје ношење мараме није само симбол или знак да се слажем са Његовом наредбом, већ да се на видљив начин, вољно подређујем тој наредби. Са подређивањем долази и благослов.“ (Криста Конорад)
У једном издању Слушкиње, једна дама која се зове Јелисавета сведочи о ношењу мараме:
„Дванаест година носим мараму све време. Сада схватам да је то било- и наставиће да буде- неопходно за ходочаснички пут и спасење моје душе. Суштина за мене- и за све већи број мојих сестара- остаје послушност. А са тим долази и сврха живота на једном праведном месту Божијег уређеног универзума, радујући се заједно са анђелима. Сада захвално кажем „Ја јесам!“ у присуству великог „ЈА ЈЕСАМ!“- у молитви и у цркви, окружена анђелима који славе Господа и Цара. Нека је слава Богу, Оцу, Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова. Амин!“
                                                                                         Аутор:  Отац Џозеф Глисон 
Са енглеског превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ - преводилац сајта вјеронаука.нет

Извор:https://blog.obitel-minsk.com/2018/05/a-guide-to-womens-headcoverings-in.html

 

извор

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Драгана Милошевић рече

Када је Свети Дух надахнуо Мојсија да напише петокњижје Светог Писма,

... uključujući i deo o svojoj smrti...  :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oвај сегмент који говори о томе да би лепа фризура одвукла пажњу мушких погледа,и да би марама имала одређену  литургијско-етичку улогу и значење,мислим да је потцењивања вере мушког дела литургијске заједнице.Лепа фризура је наш мали допринос лепоти литургијског сабрања.Имамо ми разне варијације на тему нашег учествовања у литургијском сабрању,поменимо нпр.праксу неких да клече за време Литургије.Чувени литургичар Ј.Фундулис,кога сам имала посебну част и да сретнем,а нешто мало и да причитам,каже нпр.да "стојећи положај јесте положај оних који су слободни,док је клечање положај слугу"  (Ј.Фундулис-Литургика,Краљево,2004.стр.199). Можда би се у овом контексту могло разматрати и потенцирање праксе ношења мараме.

Чула сам неко тумачење да помињање покривања главе код жена у Коринту нпр.је нешто што је било везано за конкретно место и стил живота неких жена,односно ношење мараме је помињано као нешто што је требало да направи разлику.

Ако је фризура једна од тема,не бих ја потцењивала ни мушке фризуре dobardecko

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Нифада рече

Имамо ми разне варијације на тему нашег учествовања у литургијском сабрању,поменимо нпр.праксу неких да клече за време Литургије.

За време целе Литургије?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Џуманџи рече

Pa, zaista :D

Ne mora se ni grcki znati da bi se citalo ocigledno u tekstu 1Kor, vrlo je jasno da je rec o udatim zenama. 

Свака жена којој није ружно да се стиже или брије, нека се не покрива. Кејс клоузед. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Lady Godiva рече

За време целе Литургије?

Мисли се на праксу клечања у појединим деловима Литургије,по свом осећају.Питање до које мере може да иде испољавање наше личне побожности на Литургији,и поменути литургичар Ј.Ф.каже:"Нашу личну побожност на богослужењу диктира литургијски поредак,а ми треба да се прилагођавамо ритму и начину заједничке молитве." (Ј.Фундулис-Литургика,Краљево,2004.стр.199)

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени је прича о ношењу мараме депласирана у времену када имамо кризу литургијског живота код нас,односно да је процентуално огромна разлика између оних који се декларишу као верујући и оних који су активни хришћани,у смислу учествовања на богослужењу.Запитајмо се зашто је то тако,односно колики је наш лични допринос томе.карикирања око ношења мараме,односно проблематике фризуре са локнама само иде у прилог томе.Свакако немамо сви исту улогу  у томе,имамо и оне који су на првом месту позвани да сведоче и да тумаче, а не да карикирају и можда прегледају видео надзор који постоји у неким црквама.тема је врло јасна,и непотребна карикирања само показују нашу свест и о себи и о другом,било у оквиру литургијског,било у оквирима постлитургијског времена:pop:amin-nas

Share this post


Link to post
Share on other sites

Недељом се никад не клечи.

Мараму сам носила само на поклоничком путовању 2012. год.

Смета ми, и није природна појава, јер сам цео живот гологлава. Зашто бих два сата у недељи изигравала нешто?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тема ношење мараме на Литургији је у ствари метафора за многа друга питања;и статус жене у Цркви,парохијски и монашки типик, др.Није тешко закључити одакле долазе приче и  одакле потиче свест о саблажњавајућој улози жене у Цркви.Мени се чини да се неки тешко носе са својим узвишеним избором стила живота и онда имају проблем са свим и свачим,не знам како другачије то објаснити.Толика пажња се посвећује небитним стварима,а можда то и није случајно,можда се тиме потискују оне битне.

На Литургији се сусрећу и особе које се не познају,немају никакву комуникацију,не знају ништа о особи која стоји поред њих,и виде само фризуру са локнама.Тако изгледа,но надајмо се да ипак није тако,јер нису увек ствари онакве какве изгледају.Можда смо понекад много бољи него што изгледа.

Литургија је позив да дођемо на конкретно место и простор,у конкретну заједницу,и већ по томе смо се издвојили,ваљда,и рекли нешто о себи.Литургија је увек позив на комуникацију,међусобно и са Богом,са марамом или без,са локнама или без.Имати свест о другом је много важније него гледати шта је  ко обукао и какву фризуру има.Јер испод тих локни увек се крије или показује једна личност,која може да нам значи или не значи.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Драгана Милошевић рече

Друго, жене у другом стању не носе мараме. Откуд сад па то?

Ваљда кад су тако буцкасте, локне не саблажњавају братију. :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом.     Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала!   Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи.   Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре.   Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”.   Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека.   Бар два разлога за поштовање здравствених прописа   Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”!   Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја!   Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза.   Зашто једна кашика?   А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом?   Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају.   За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива.   Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком.   ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере.   При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа.   Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Иван Недић
      Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
       
      Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

      У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

      Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

      – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

      – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
      – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

      Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

      Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

      1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

      2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

      3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

      4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

      5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

      Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

      6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

      7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

      8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

      9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

      Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

      Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
      Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

      10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

      Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

      Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

      Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

      На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

      Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

      Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
      Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
       

      View full Странице
    • By Иван Недић
      Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
       
      Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

      У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

      Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

      – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

      – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
      – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

      Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

      Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

      1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

      2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

      3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

      4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

      5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

      Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

      6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

      7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

      8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

      9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

      Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

      Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
      Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

      10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

      Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

      Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

      Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

      На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

      Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

      Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
      Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
       
    • By Логос
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 28. фебруара 2020. године Српску православну парохију Светог Саве у Сан Петерсбургу на Флороди.     -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Патријарха српског г. Иринеја и Епископа шумадијског г. Јована дочекао је домаћин, Епископ источноамерички г. Иринеј, заједно са Епископима новограчаничко-средњезападноамеричким г. Лонгином и западноамеричким г. Максимом и многобројним верницима. 

      После доксологије епископ Иринеј је пожелео срдачну добродошлицу Свјатјејшем Патријарху:

      -Ваша Светости, најдражи нам оче у Христу Господу Спаситељу нашем! Добро сте нам дошли! Од свег срца Вас поздрављам у име мог свештенства, монаштва, у Христу ђаконства, у име овог богобојажљивог верног народа. Добро сте нам дошли и благословите нас Вашим речима, Вашим духовним благословом, покажите нам пут светосавски који води у живот да бисмо и ми заједно са Вама увек били на тој стази, на том путу, као једна Светосавска Црква и један светосавски народ. 

      Уважена браћо архијереји, добро сте дошли у ову нашу Епархију, нека је благословен и ваш долазак! Хвала вам што сте се сабрали око нашег Патријарха и нашег вернога народа. Нарочито користим прилику да захвалим Епископу шумадијском г. Јовану, који је дошао у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, и протођакона Дамјана Божића, који се такође налази са нама.

      Ваша Светости! Управо смо завршили дводневно заседање наше Епархијске скупштине. Скупштина је протекла у љубави, миру и слози. Тражили смо да нам дођете Ви, да нас благословите Вашим присуством, јер ћете бити срећни, надамо се, са духовном децом Ваше свете Цркве, који су овде чланови по посвећењу или по избору ове наше годишње Скупштине Српске Православне Епархије источноамеричке. Све одлуке које смо донели у току овог дводневног заседања, надамо се да ће бити на корист и добробит наше свете Српске Православне Цркве. Знајте да су овај народ, ово свештенство и монаштво - да су они нераздељиви део наше свете Светосавске Цркве и тога ради смо толико Богу благодарни што сте Ви, као наш духовни отац, дошли овде да нас озарите Вашим очинским благословом јер нам долазите из првопрестоног града српског Београда и доносите нам благослов Светог Саве и свих светих из рода српскога! Добродошли! Благословите нас и укажите коју поучну реч из богате ризнице Вашег знања и Вашег искуства овом нашем добром народу, добром свештенству и монаштву који су се сабрали на данашњи дан да покажу Вама част и поштовање. Изволите Ваша Светости!

      Патријарх српски г. Иринеј обратио се бираним речима:

      -Хвала, драги Владико, на предивним речима поздрава мојој скромности. Браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре! Надам се да сам као свој својима дошао. Наша света Црква, Светосавска Црква је и ваша историја и ваше духовно наслеђе - вас који из многих разлога нисте у својој Отаџбини, јер сте нашли нове домове у овом свету, али не само у Америци него у читавоме свету. Многи сте од вас силом прилика били принуђени да оставите своје домове у Отаџбини и да оставите своје домове у Божјој земљи, али се надамо, иако нисте тамо где су ваши преци били, да чувате веру њихову, Цркву њихову, историју њихову и све оно што је везано за нашу свету, мученичку и страдалну историју. Молим се Господу да сачувате оно што је највредније у животу свих нас, а то је света вера православна. У тој вери су крштени и живели ваши преци. Ту веру као највеће духовно и морално наслеђе да чувате и ви у своме животу.

      Нећете ми замерити, али мени је жао што доста брзо губите оно што се мора сачувати - а то је свој језик. Један народ се карактерише и познаје по томе, по вери и по своме језику. Ви имате овде прилике да чујете о оном старом народу, израиљском народу, који је две хиљаде година раштркан и расејан по читавоме свету, али своју веру чувају и свој језик чувају. А ако они могу да за две хиљаде година у свету сачувају свој језик - можете и ви! Наш језик је диван језик, наслеђен од наших родитеља, на њему су написана дивна дела која нису само за једно време и за једну генерацију, него једно богатство за сва времена нашег народа. Ми смо народ који је Господ даровао умом, мудрошћу и који лако учи друге језике. Постоји пословица: `Човек вреди онолико колико језика говори`, али матерњи је први и најважнији језик. Дакле, преко Цркве своје, животом у Цркви пратите, чувајте и следите свој матерњи језик.

      И оно друго што је веома важно: како вама овде у Америци, тако и нашем народу у Аустралији, у Африци и у Европи - чувајте оно што нас је сачувало кроз нашу историју, а то је јединство! Ми, нажалост као народ мали бројем у односу на многе народе, можемо да се одржимо и опстанемо само ако будемо чували веру и ако будемо чували оно што је наше, наше наслеђе, нашу историју и наше историјско предање. Овде, у овој држави, постоје многи народи и верујем да чувају своје народне особине, своју културу, своју веру, свој језик. Чувајте и ви то исто!

      Ми смо дошли да вас посетимо као свој своје! Дошли смо да смиримо и умиримо неке гласове који се чују са ових простора, гласове који нас не квалификују као један мудар народ. Истину ћемо утврдити, али често се нешто мало деси, па се од тога малога направи нешто велико и, да не кажем, страшно. Али све се ипак своди на то да будете верни својој Цркви, својој вери! Наша Црква увек је била са својим народом! Радовала се онда када је народ њен напредовао у свакоме добру, онда када је стварао историју, када је стварао велика дела, градио манастире, цркве и друге културне и духовне вредности, али је и страдала онда када је и народ њен страдао. И страдање народа увек се тицало и Цркве његове. Таква нам је историја, таква нам је судбина и морамо бити поносни што смо увек са својом Црквом, јер осећамо велики благослов Божји и благодат која се преко Цркве излива и на народ њен.

      У име Цркве наше, ми вам желимо свако добро у овој богатој земљи. Потрудите се да све добре особине покажете овде, да би нас они вредновали и ценили као народ који има значаја у историји. Не заборавите да гледајући на вас, на ваше понашање овде и на ваш однос према држави, према раду и према средини у којој се налазите, цене и нас који смо остали у нашој Отаџбини. Нажалост, у последње време ми смо представљени у јако лошем издању пред лицем овога света. Наше комшије са којима делимо живот, све своје особине и своја зла дела која су према нама применили, приписали су нама у односу према њиховоме народу. Богу хвала, то мишљење се полако мења, јер људи увиђају где је истина, а где је лаж и неистина.

      И још нешто желим да вам пренесем, поред поздрава нашега народа вама. Србија се полако опоравља од својих великих невоља и искушења које је доживела у својој блиској и даљој прошлости, нормализује се живот, обнавља се економија и привреда, тако да мислите и о томе да се вратите тамо где сте поникли по оној Његошевој: `Где је зрно клицу заметнуло, нека онде и плодом почива`. Нека вас Господ благослови, вас и вашу децу, благослов Божји нека вас и цео српски народ, ма где он се налазио, прати у животу, а по речима великог Апостола: `Када је Господ са нама, ко ће против нас? Нека нас све Господ благослови и благослов Божји на свима вама, сада и увек и векове векова. 
        протођакон Дамјан Божић     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...