Jump to content
  1. Аристарх

    Аристарх

  2. Милан Ракић

    Милан Ракић

  3. obi-wan

    obi-wan

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У уторак сирне недеље, 25. фебруара 2020. године, када се молитвено сећамо светог Мелетија Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејеску Лутургију у Светониколајевској обитељи манастира Драче поводом двогодишњице од упокојења монахиње Магдалине (Божовић).    Звучни запис беседе   Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Срђан Тешић, игуман Доситеј Хиландарац, протођакон Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић. Својим певањем ово богослужење улепшали су ученици крагујевачке Богословије.   После прочитаног Јеванђеља Епископ је поучио своју паству протумачивши данашње јевањђелско зачало. На самом почетку Епископ је истакао Господње речи: “Молите се да не паднете у искушење”, зато што је њима Христос хтео да охрабри своје ученике да верују и да се не уплаше смрти. “Господ се у својој молитви молио да га мимоиђе чаша страдања, али опет изнад свега је желео да буде испуњена воља Оца Небеског.    Управо у овим речима видимо да је Господ имао и божанску и људску природу. Овде видимо како људска огреховљена природа вапи за помоћи Божијом. С друге стране, из ових речи јасно видимо да смрт није лака и пријатна, да је уљез у људском животу, јер је човек створен за вечност. Али, такође, сећање на смрт може имати и позитивну страну, јер ко се сећа смрти неће грешити. Ове Господње речи говоре нам о моћи, о сили и снази молитве, јер када се човек моли он неће доћи до искушења да учини зло зато што је молитва разговор са Богом.    Због тога треба се молити Богу непрестано. Ако се правилно и разумно молимо ми се уздржавамо од празних разговора који кваре понашање. Зато је молитва најмоћнији покретач духовног живота. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо, зато треба да знамо како да се молимо. Није свака молитва исправна. Пример тога су митар и фарисеј. Митар је невидљиво ушао у храм, јер је осетио да му треба Бог, док је фарисеј осуђивао. Оправдан је отишао митар управо јер је имао смирења. Зато молитва најбоље од било чега решава све задатке које пред нас поставља живот.    У молитви човек налази решење свих својих проблема, како духовних тако и оних који су део свакодневног живота. Молитва нам помаже да се штитимо и од видљивих и невидљивих непријатеља. Она обнавља људско срце и чини га осетљивим и прозорљивим, јер онај који се моли има чист ум и срце и као такав препознаје шта је истина. Зато молитва мења цело биће човеково и приводи га Богу. Она је та која помаже да у срцу човековом пребива љубав, да пребива Бог.    Молитва даје уму духовну способност да осећа Бога, а ко осећа Бога препознаће и човека као икону и слику Божију. Она је наше највеће благо које нам не може нико украсти осим нас самих, односно наша немарност и наше слабљење према молитви. Ако наше тело разједа и највећа болест, молитва ће нам дати снагу да не паднемо у очај, помоћи ће нам да издржимо, да претрпимо, јер ко претрпи до краја тај ће се спасити. Молитва је уздизање нашег срца Богу које треба очистити, јер само у чистом срцу пребива Бог.    Молитва је мати свих добрих дела, чувар чистоте тела и печат девствености која је чистота, а супротно томе је нечистота. Зато свети оци саветују да за време молитве свако треба да има смирење, јер ако га нема ту, нема ни праве молитве. Оно је темељ сваке врлине, зато нам треба смирење. И апостол Павле поручује: “Молите се непрестано”. То значи да стално треба да осећамо пред собом Бога. Зато се стално молимо и имамо богослужења која су и за мртве, а не само за живе, јер пред Богом су сви живи.    Управо том и таквом молитвом живела је и наша мати Магдалина о чијој двогодишњици се сећамо њеног лика и њеног живота. Она је живела молитвом. Зато се молимо и ми да Господ прими њене молитве и уздисаје. Тако и ми кад се сећамо својих упокојених милих и драгих, када се молимо за њих, ми уствари разговарамо са њима и тако их чувамо у сећању”, закључио је Владика Јован.   На крају свете Литургије Епископ је одслужио парастос мати Магдалини ком су присуствовали отац Доситеј из манастира Гргетег, заједно са својим сестрама, као и велики број монаштва Епархије шумадијске.     Након свете Литургије уследила је Трпеза љубави коју је уготовила високо-преподобна игуманија Јелена и игуман Онуфрије са својим у Христу сестрама.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      По благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија и игумана Саве, дечански монаси: протосинђел Андреј и јеромонах Петар посетили су јуче православну браћу и сестре у Драчу и Тирани који су ових дана у тешким околностима због недавних разарајућих земљотреса. У јутарњим часовима најпре су посетили Теолошку академију и сиротиште Св. Власија и Манастир Св. Мироносица близу Драча где су их срдачно и са захвалношћу примили Епископ Николај и Игуманија Рахиља.
      Наши монаси су им уручили помоћ у новцу и намирницама јер се у просторијама Манастира и Академије свакодневно храни и борави више од 200 људи и деце (и хришћана и муслимана) који су због земљотреса остали без крова над главом. Наши монаси су пренели солидарност православних хришћана Епархије Рашко-призренске. Иначе два дана након разорног земљотреса поруку солидарности упутио је Његова Светост Патријарх Српски Иринеј (http://www.spc.rs/sr/molitveno_saucheshtshe_albanskom_arhiepiskopu_narodu). Поруку солидарности упутио је и Епископ Рашко-призренски Теодосије, који је покренуо ширу акцију покретања хуманитарне помоћи, која ће, ако Бог да, ускоро бити упућена за народ Албаније. (http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/poruka-bratske-solidarnosti-episkopa-rasko-prizrenskog-teodosija-arhiepiskopu-tirane-i-cele-al)
      У Тирани је наше монахе примио архиђакон Спиро Топанџа и показао им градске храмове и православни центар са играоницом за децу у којем се о деци брину православни волонтери. Сви су изразили велику захвалност за нашу бригу и молитве за њихову Цркву и народ. Било је предвиђено да их прими и Архиепископ Анастасије, али он је у то време био заузет због посете Митрополита Амфилохија који је лично донео помоћ из Митрополије Црногорско Приморске (више о томе на вести Митрополије
      У саопштењу објављеном на Фејсбук страници Православне Аутокефалне Цркве Албаније каже се да поред порука из православних Цркава такође стиже конкретна помоћ након разорног земљотреса 26. новембра. Како се каже у саопштењу возило са храном стигло је до Св. Власија из манастира Дечани на Косову. Том приликом је уручена и помоћ од 2000 евра за угрожене. У наставку Архиепископија обавештава да је помоћ за угрожене стигла из Црне Горе са Митрополитом Амфилохијем. Такође су пристигле и намирнице и друге потрепштине које су сакупили верници из градова Китрус, Катерини и Платамонас преко центра за ургентну помоћ Македоније (Грчка). Помоћ се прикупља и у другим митрополијама Грчке Цркве посебно након апела који је Архиепископ Албаније Анастаије упутио преко грчке телевизије. (ФБ страница Архиепископије - https://www.facebook.com/121840944657599/posts/1423589344482746/
       
       
      Саопштење манастира Високи Дечани
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      По традицији наше Цркве, исповест деце почиње у узрасту од седам година. То се поклапа са преласком из детињства у адолесценцију. Тада дете достиже први степен духовне зрелости. Ојачава његова природна воља. За разлику од беба оно већ има унутрашњу снагу да се одупре искушењима. Прва исповест – то је посебан догађај у животу детета. Она може за дуг период одлучити не само однос према исповести већ и правац његовог духовног живота. За њу, родитељи детета дужни су да га припремају током година живећи у складу са црквеним правилима. Уколико су успели да васпитају дете да буде благочестиво, могу припремити дете за прву исповест тако да тај дан за њега буде празник.

      Код детета је усвајање претежно понављање графичких образаца, а не мисаона активност. Његова представа о Богу формира се на основу односа са родитељима. Свакога дана слуша молитву „Оче наш“. Сам Бог у причи о блудном сину показује тај однос. Како отац прихвата сина који му се врати, тако и Бог с великом љубављу прима човека који се каје. Уколико се у породици односи базирају на љубави није тешко објаснити сину или кћерки зашто је важна љубав према небеском родитељу. За дете је то природно као и љубав према сопственим родитељима. Детету је потребно што чешће говорити о Божанској љубави. Мисли о Богу који га воли изазива у њему осећај кривице, кајања и жеље да не понови лоше поступке. Коначно, са седам година дете већ зна шта представља рај, да ће некада бити суд, али то не опредељује мотиве његовог поступања. Апсолутно је недопустиво дете плашити и говорити да ће га Бог казнити. То у потпуности може да искриви слику коју дете има о Богу. У његовој души појавиће се болан осећај страха. После, такав човек може изгубити веру.
      Дечја вера није само проста и искрена, она је и неуобичајено светла и радосна. С посебним интензитетом дечја душа проживљава празнике: „Идеш из цркве. Све је другачије. Снег – свет. И звезде – свете, нове, Божићне звезде“, „У мојим очима и изненађује ме: боје  - живе, неисказано-радосне, свете...Бог?...Неописив.“ (Шмелев Иван. Година Господња).
      У припреми за исповест важно је пружити детету уверење да је већ довољно порасло и да може само проценити своје поступке. Разговор не мора нужно садржати лекције које је дужно да запамти. Важно је не угрожавати његову слободу. Оно искрено може жалити кад сазна како је неправилан и лош био неки поступак. Тада се код њега рађа жаљење и решеност да се поправи. После исповести дете треба да осети олакшање слично оном које осећа кад му родитељи с љубављу и поверењем опросте преступ.
      1877. године, Иван (Вања) Шмељев запамтио је своју прву исповест до краја живота. „Долазимо на време за вечерњу службу, а већ их се много скупило. С леве стране стоје и пролазе по један у реду носећи свећу. Сећам се и ја пред заслоном – душа се одмах уплашила. Због чега заслон? Горкин ми је објаснио: то је да не оклевају они који се исповедају; тајна исповести душе, ко може и плаче од скрушености, не прија им да их гледају извана. Стоје један за другим са свећама, чекају свој ред. И код свих погнуте главе од кајања. И ја сам покушао да будем скрушен, а ничег се не сећам какви су моји греси. Горкин ми стави свећу и тражи три копејке, а ја плачем. – Зашто ти плачеш... кајеш се? – пита ме.  A мени се не спајају усне.
      У свештеничкој соби седи за столом протођакон и држи гушчије перо.
      Приђи!  - и на мене пером показа. Ту  је мене ухватио страх: пред њим велика књига и он по њој нешто записује – грехе, можда, рукописом. Ја се ту сетим једног греха како сам гушчије перо видео: како су за Филиповке код нас протођакон и свештеник гушчије батаке јели а ја завидео што и мени нису дали. И још сам се сетио како сам осудио протођакона јер је на Крстопоклоној јео јабуке из туршије, а у њега је толики стомак. Рећи?... На крају, изгледа да све бележе. Одлучио сам да кажем, али он не записује грехе – такво је правило. Уписао је моје име у књигу и проговорио из стомака: „Због греха се кајеш, момче?... Плачеш ли? Ништа зато, замоли, Бог ће ти опростити“. И превукао је пером преко мојих очију.
      Пуштају нас напред. У Горкина свештеничке ствари – са свештеничком кутијом и сви га веома поштују. Шапућу: „Изволите напред Михајло Панкратичу, ви радите за цркву.“ Иза преграде излази Зајцев, у црвеној одећи и крсти се.
      Пролази туда дежурни ватрогасац, крсти се брзо-брзо, као да ће да иде у најгоре. Мислим: „Он који се нигде не боји, овде се боји.“ Видим под заслоном његова велика чизма. Потом се чизма подвлачи под заслон, виде се јасно закивци: спустио се на колена. И нема чизама: прилази нам, лице му је радосно, пријатно. Пада на колена и спушта главу на под много пута, брзо, као да жури и одлази. Потом иза заслона долази лепа девојка и брише марамицом очи – због греха жали?
      -              Иди с Господом – шапће Горкин и скоро ме гура, а мени ноге не иду, и опет сам све грехе заборавио.
      Он ме води за руку и шапће: „Иди, голубе, покај се.“ А ја ништа не видим, очи ми засузиле. Он ми палцем брише очи и ја за заслоном видим аналој и оца Виктора. Он ме привлачи и шапће: „Хајде мили, откри пред крстом и Јеванђељем, као пред Господом у чему си грешио...Не бој се, не таји...“ Ја плачем, не знам шта да кажем. Он се сагиње и каже: „Дакле, татицу-мамицу ниси слушао...“ А ја само запамтио батак.
      -              И, шта још...ниси слушао, мораш да слушаш...Шта, какав батак?
      Ја једва прошапућем кроз сузе:
      -              Гушчији батак, гу-шчији батак на ком сам завидео... Он почиње да поставља још питања, шта је са батаком, тако испитује и ја му све говорим.
      Он ме мази по глави и уздише:
      -              Тако, паметни момче... ниси сакрио... и души је лакше. Има ли још нешто?
      Мени је лако и говорим за све: и за лопату и за јаја, и даље како сам осудио оца протођакона, за јабуке из компота и његов стомак. Свештеник ме упозорава  да су завист и осуђивање других велики грех посебно за старије.
      -              Их, ти, како запажаш – и хвали чежњу душе.
      Али ја не схватам шта је то. Пребацује преко мене епитрахиљ и крсти ми главу. И ја с радошћу слушам: „Опраштам и разрешавам“.
      Излазим иза заклона, сви у мене гледају – био сам јако дуго. Може бити, да размишљају, како сам ја велики грешник. А на души тако лако-лако.“ (Шмељев Иван. Лето Господње).
      Деца од 7 година често су стидљива. Зато су родитељи дужни да започну разговор о томе много пре тог догађаја. Тада се дете постепено привикава и чека са великим страхопоштовањем али без плашљивости. Сваки пут је потребно разговарати са њим о томе мирно, истичући да је већ велики и да већ зна како да се сам понаша.
      Прво учешће детета у тајни Покајања – то није генерална исповест одраслог човека, оптерећеног деценијама греха. у доби од 7 година, деца имају прве експерименте и прве лекције у школи покајања, у којој ће да се уче целог свог живота. Стога није толико важна пуноћа исповести већ правилан став детета. Дужност је родитеља да помажу детету да схвати како је грех, пре свега, нешто што представља опасност за његов духовни развој, што може да се укорени и прерасте у навику. „Не остављајте дете без знања које се тиче искорењивања из срца кукоља грехова, скривених, подмуклих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти; непријатељ и грешно тело не штеде ни дете, семе свих грехова је и у детету; представите детету све опасности на животном путу, не скривајћи од њих грехе, како се они из незнања и неразумевања не би утврдили у греховним навикама и страстима, које расту и приносе сопствене плодове у складу са узрастом детета.“ (свети праведни Јован Кронштатски, Мој живот у Христу. М, 202, стр.216.) Као такав кукољ јављају се: подмуклост, лагање, ароганција, хвалисавост, егоизам, неуважавање старијих, завист, похлепа, лењост. При превазилажењу греховних навика родитељи би требало да показују мудрост, стрпљење и истрајност. Они су дужни да не указују директно на грех и на лоше навике у души детета већ да убедљиво објашњавају њихову штетност.
      Само такво покајање које се врши уз учешће савести доноси резултат. „Савест одређује пут унутрашњег учења о свему што су дужни да раде“ (Јован Златоусти, светитељ. Пет речи о Ани) Родитељи су дужни да траже појављивања греховних навика у дететовој души. Најчешће их они заразе својим страстима. Пошто их сами нису победили у себи, исправљање не даје значајне резултате.
      При припреми детета за исповест важно је не само помоћи детету да схвати шта је грех, већ и приволети га да прихвати врлине, без којих није могуће имати пунокрвни духовни живот. Таквим врлинама сматрају се: знање о свом унутрашњем стању, послушност, навика молитве. Деци је могуће да прихвате Бога као свог небеског родитеља. Зато им је лако објаснити да молитва представља живу комуникацију са Њим. Попут односа с оцем и мајком потребно је да се дете молитвено обраћа Богу.
      После исповести родитељи не треба да о њој испитују дете, него да показују своју приврженост и топлину, како би, колико је могуће више, утиснули у дечју душу радост због великог догађаја.
      Превела: Ирис Б. Влајић
      (Православна породица)

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      Аутобиографије су баш нека чудна књижевна форма. Аутори се у њима обрачунавају с историјом, непријатељима, неистомишљеницима, али најчешће са самима собом.

      Наравно да се ту животна прича шминка. Али, и то је сасвим људски. Такозвани селебрити у свету, који имало држе до себе, одавно под обавезно имају и аутобиографску књигу. Најчешће им на основу њихових исповести то пишу други, тзв. аутори из сенке.
      Ко зна да ли су наши рокери лењи или заборавни (писмених, срећом, има сасвим довољно), али мало се њих решило да свој животопис баци на папир: Зоран Симјановић је написао „Како сам постао (и престао да будем) рокер”, Влада Јанковић Џет „Године на 6”, басиста „Рибље чорбе” Миша Алексић „Уживо”, Срђан Марјановић „Жице”, др Неле Карајлић „Фајронт у Сарајеву”, „Ван Гог” Ђуле „Трагове прошлосте”, те проза коју је Бата Ковач спаковао у књиге „Тамне дирке”, „Фалко и друге приче” и „Фуснота”.

      Најсвежију исповест је потписао Бранко Голубовић Голуб, певач „Гоблина”. Књига се појавила недавно, а назвао ју је „Изгужване мисли” по стиху из песме свог матичног бенда „Не требам никоме”. Причу је склопио по моделу „Пиши као што говориш”:
      – Књига има доста делова који су over the line. Али мени је било јако битно да од чланова групе имам дозволу да пишем отворено. Било је ту, наравно, мало и кукања, зашто вињак, зашто о оној Словенки у шатору и тако даље. Зато је требало четири године да књига изађе – каже Голуб.
      За све оне склоне забораву, његове „Изгужване мисли” су горки подсетник на деведесете, ратове, беду и опипљиву немоћ да се нешто промени. Своју борбу је ипак успео да изнесе мали панк бенд из провинције који су основали гитариста Ален Јовановић и басиста Влада Кокотовић. Као синови војних лица, избегли су из Хрватске и обрели у Шапцу. Свесни тога да је музика једини излаз из лоших дана, наговорили су свог новог пријатеља Голуба да постане певач. Он је у то време фолирао родитеље, али и себе, да студира, а заправо је претежно глуварио по суморном граду. И у том мраку, у Шапцу познатом по народњацима, успели су да направе озбиљну каријеру. Свирали су за гајбу пива тамо где их позову, у зору чекали аутобус за Шабац, гладовали, позајмљивали новац од родитеља... Права хроника несрећних и смутних времена.
      Све те муке, али и радости свирке, Голуб је разбарушеним стилом, не штедећи ни себе, а ни друге, описао у књизи. Није се либио да отворено говори о сексу, дрогама, алкохолу. И, наравно, рокенролу, ономе што им је спасло разум у сиротињској Милошевићевој Србији. У томе је врло директан па повремено запада у сумануто вулгарне приче. „Ал, јбг, таква су била времена. Грозна.” Вештином филмске монтаже он описује како је 5. октобра спасао полицајца од бесних пункера, трпео шиканирање истог тог „плавца”, сналазио се за пиће у време хиперинфлације, гајио и продавао марихуану, с бендом прашио пунк у Циганмали, Зорану Ђинђићу објашњавао како да шинобусом јефтино дође од Новог Сада до Шапца... Посебно су сликовити први успеси „Гоблина” у Словенији, њихови наступи у поратном Сарајеву, сусрети и пријатељство с (не крију) узорима, КУД „Идијотима” из Пуле.
      Управо на концерту у разваљеној сарајевској железничкој станици 1998, Голуб је упознао Италијанку која је тај фестивал ex-ju бендова и организовала. Веза је прерасла у брак, добили су сина и живот је кренуо у много одговорнијем правцу. Било је све мање времена за бенд јер је Голуб почео да ради у организацији која је помагала избеглицама. Први озбиљан посао у животу.  

      Књига се завршава одласком у мировну мисију у ратом разорени Авганистан, где је, у потпуно новој ситуацији, руководио хуманитарним радом и чишћењем минских поља. Фасциниран новим искуствима, надахнуто је писао пријатељима бројне мејлове и тако је 2009. настала његова прва књига „Писма из Авганистана”. Далеки пут га је даље водио у Шри Ланку, Пакистан и Етиопију. Од прошлог лета му је адреса у јорданској престоници Аману.
      Што прилично ремети нормалан рад групе. Али некако, ипак, успевају. Већ традиционални концерт у башти београдског КСТ-а су одсвирали једне суботње ноћи крајем прошлог септембра. На бину су изашли у један иза поноћи и све до пола четири публика је хорски певала с њима, поливала пивом Бранка голог до појаса, импозантног у свом традиционалном килту и мартинкама. Већ следећег дана је одлетео за Јордан. У понедељак ујутро ми је послао селфи с поруком: „Управо сам изашао из операционе сале, ту су ми дечји кардиохирурзи из Португала. Ове недеље организујем 16 операција.”
      Какав човек! Или, како га је у предговору књиге описао певач култне загребачке панк групе „Хладно пиво” Миле Кекин:
      „Пунокрвна, забавна, духовиту и посве јединствена rock’n’rol биографија правог правцатог бенда, као што су ’Гоблини’. Она јесте једна у низу, али и посебна као што је и Голуб посебан лик, свјетски путник, активист, фронтмен, писац и опасан фрајер. Чак и када је обучен.”
      Петар Јањатовић

    • Од Поуке.орг инфо,
      Поштовани пријатељи,
       
      Прошло је много времена, истраживања, проба, неверица, хоће-неће... да се покрене нешто као што је ово.
       
      и дошао је тај дан!
       
      У саставу Поуке.орг покренута је прва црквена друштвена мрежа Црква.нет
       
      Важно је да се зна да ово није фејсбук, мада има сличне опције, али поједностављено. Сигурни смо да многе опције на фејсбуку се не користе, тако да смо одрадили нешто што ће бити веома лако за коришћење, уз јединствен дизајн, лепе опције, чет, прављење група и страница са јединственом адресом (crkva.net/nestostovizelite )
       
      Ово је коначна верзија, али ће веома брзо бити урађен и лого Црква.нет, тако да ће ових дана бити коришћен лого Поука.
       
      Отворите Ваш профил са вашим правим именом (на Црква.нет ће то бити једно од правила), са вашим јединственим корисничким именом и крећемо...
       
      У ходу ћемо сређивати додатне опције, а веома брзо ће бити објављена и Андроид и ОС апликација.
       
       
      Ваше,
       
      Поуке.орг
       
       
       
      Адреса је www.crkva.net
×
×
  • Креирај ново...