Jump to content

Како унапредити "КАНУ", помоћ за оне који желе да упознају особу за брак

Оцени ову тему


Препоручена порука

Циљ нам је да ово живи и да се још развија, да помогнемо људима који желе да упознају праву особу за брак. 

Како да се унапреди? Шта да се уради да добије на масовности (ово није нужно, али јесте пожељно), да се људи отворе, да се више женâ које желе брак пријаве, да се мушкарци ослободе при јавним писањима итд...

Молимо вас конкретне предлоге. 

Злонамерне, неповезане, "тек да кажем" коментаре ћемо ограничавати без упозорења. Ово је озбиљан пројекат желимо да му дамо још већег простора, да постане један од најважнијих наших пројеката. 

Такође, да ли мислите да треба (мора) да се тражи помоћ од државе и како да се то изведе? Како да се у Цркви још више ово препозна? Оно што знамо јесте да многи свештеници препоручују "КАНУ" својим парохијанима. 

Још једном, молимо вас тачне, конкретне предлоге.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 170
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Aman bre, ljudi. Tesko to ide.  Mnogo ideala, neverovatna ocekivanja, sve neke zavijene forme u kojima itekako krijemo nasu gordost i slabost. Sa druge strane, sve je to za ljude i svako se trudi da

Не знам. Види у наталној карти.

мазићу те, пазићу те и зваћу те Ђоле ... срце мало ал нам се он проромантичио

Постоване слике

Nista bolje nema od upoznavanja uzivo. :ok:

Ja bih organizovao takve skupove i ako se ljudi stide da pridju i pricaju inicirao bi razgovore, . Ako u okviru crkve postoji neko ko bi organizovao putovanja, drugim recima dogovore se dvoje ljudi (mentori) iz dve razlicite parohije da povedu one koji bi zeleli brak (ne bi valjalo vece grupe, sto vece grupe ljudi se vise side, iskreno kod uzivo kontakta najgora je opcija taj prvi prilazak, kako prici i probiti led), i postave za sto devojke sa jedne strane, momke sa druge, predstave ih jedni drugima i pokusaju da iniciraju pricu da pokusaju daih zblize. Ili bi osmislio neki upitnik, pa bi na osnovu odgovora u tom upitniku upoznavao ljude sa slicnim interesovanjima, postavio bih ih za sto, upoznao i pustio ih da pricaju. Tu bi mogle i vece grupe da se uklope. Pa bih samo one koji imaju slicno popunjene formulare u saradnji sa drugim mentorom odveo u dogovoreni manastir na litiju,posle liturgije bih ih upoznavao.

A sto se tice konkretno dopisivanja ovdena forumu moje misljenje je da se zabrani pristup Kani onim osobama koje nemaju sliku i imaju nadimak a ne puno ime. Znaci samo pravo ime i slika, i uveo bih opciju video cat . Generalno smatram da nije ovo najbolji vid upoznavanja, jer ima dosta ljudi koji dodju u grupu cisto da bi ubili vreme ili pretrazivali sajt bez neke namere za necim konkretnim (a to isto moze da se radi i na fejsu, instagramu...). Tako da eto, moje misljenje je da je uzivo upoznavanje, ili video cat jedn od boljih opcija. Jer generalno dok ne dobijes br telefona i ne sednes sa osobom da uzivo pricas, dopisivanje je samo gubljenje vremena (moje iskustvo) posto su ljudi uzivo drugaciji nego preko poruka. Cas se javi, cas se ne javi, poruke razume osoba koja cita na svoj nacin, a ne na nacin kako je taj drugi napisao (uglavnom).  Ja bih to tako uradio samo oni koji su konkretni u svojoj nameri. A eto, naleteo sam i na neke devojke koje su u Kani ali kazu da njih ne zanima brak vec samo su tu da ubuju vreme. Tako da je bitno da se uvede neki filter.

Ili da se popununeki formilarcic pre ulaza u grupu, kako bi bili sigurni da su ti ljudi stvarno zainteresovani za brak, pa ako im se poklope zelje u formularu da ih moderaror preporuci jedno drugom.

A pisanje na forumu je vise neko druzenje, zezanje nego konkretno upoznavanje.

Hvala.

 

To je neko moje skromno misljenje. Nadam se da nisam napisao nista lose, i da ce neki od ovih predloga da se usvoji.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 20 часа, Поуке.орг инфо рече

Шта да се уради да добије на масовности (ово није нужно, али јесте пожељно), да се људи отворе, да се више женâ које желе брак пријаве, да се мушкарци ослободе при јавним писањима итд...

 

пре 20 часа, Поуке.орг инфо рече

Како да се у Цркви још више ово препозна? Оно што знамо јесте да многи свештеници препоручују "КАНУ" својим парохијанима. 

Super je što postoji mesto gde će se pravoslavni hrišćani upoznati, družiti,  možda i zavoleti. :)Slažem se da treba raditi na masovnosti, mnogi vernici ni ne znaju za Kanu. Može se reklamirati na drugim društvenim mrežama, odštampati pamflete i deliti u crkvi... Što se tiče otvaranja ljudi jednih prema drugima, samim učlanjenjem u klub pokazali su interesovanje i otvorenost za tu ideju. Ipak, individualna želja za upoznavanjem konkretne osobe ostaje između to dvoje ljudi. Ako se oni dopadnu jedno drugom, neće ih ništa sprečiti da razmene lične kontakte, i da se upoznaju uživo. Suprotno, ako želje u inicijalnom virtuelnom kontaktu (dopisivanju) nema, onda je besmisleno forsirati. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, ninaana рече

 

Super je što postoji mesto gde će se pravoslavni hrišćani upoznati, družiti,  možda i zavoleti. :)Slažem se da treba raditi na masovnosti, mnogi vernici ni ne znaju za Kanu. Može se reklamirati na drugim društvenim mrežama, odštampati pamflete i deliti u crkvi... Što se tiče otvaranja ljudi jednih prema drugima, samim učlanjenjem u klub pokazali su interesovanje i otvorenost za tu ideju. Ipak, individualna želja za upoznavanjem konkretne osobe ostaje između to dvoje ljudi. Ako se oni dopadnu jedno drugom, neće ih ništa sprečiti da razmene lične kontakte, i da se upoznaju uživo. Suprotno, ako želje u inicijalnom virtuelnom kontaktu (dopisivanju) nema, onda je besmisleno forsirati. 

Баш тако.

Одлично би било штампати неке памфлете и слично... Ето, то је једна од идејâ које треба разрадити.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Кана Discord сервер. Највећа препрека упознавању на Кани је неизвесност и потреба за формалним упознавањем на прву лопту. Заиста не видим да ће неко слати приватне поруке неком о коме не зна апсолутно ништа сем онога што је одлучио да наведе о себи. Зато мислим да је потребан неки простор где људи могу да причају о свему и свачему, да стекну утиске једни о другима, па да тек онда пређу на приватну комуникацију. То би требало да буде сам форум, али из неког разлога, можда временске инвестиције која је за то потребна или те баријере коју претставља монолит тема и дискусија које се воде годинама, то се не чини. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

A da se u svakom gradu makar u jednoj crkvi organizuje citanje akatista i/ili molitava za Svetu tajnu braka, jednom nedeljno, dvonedeljno kako god, dolazili bi neozenjeni/neudate...?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, ninaana рече

A da se u svakom gradu makar u jednoj crkvi organizuje citanje akatista i/ili molitava za Svetu tajnu braka, jednom nedeljno, dvonedeljno kako god, dolazili bi neozenjeni/neudate...?

Имали смо идеју да ово заживи, нешто није било повратне информације... а идеја је одлична.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Вукашин Ковачевић рече

Кана Discord сервер. Највећа препрека упознавању на Кани је неизвесност и потреба за формалним упознавањем на прву лопту. Заиста не видим да ће неко слати приватне поруке неком о коме не зна апсолутно ништа сем онога што је одлучио да наведе о себи. Зато мислим да је потребан неки простор где људи могу да причају о свему и свачему, да стекну утиске једни о другима, па да тек онда пређу на приватну комуникацију. То би требало да буде сам форум, али из неког разлога, можда временске инвестиције која је за то потребна или те баријере коју претставља монолит тема и дискусија које се воде годинама, то се не чини. 

Ово бисмо могли да покренемо. Јави се на пп да видимо како да изведемо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Покренут је чет, да видимо како ће то да функционише, линк ка чету је у сâмом клубу

Capture.JPG

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Плаво Небо Хвала... жеља нам је да се људи ослободе и да се осмеле на тај корак, а овде опет долезе младићи и девојке (и они мало старији) који колико-толико размишљају хришћански. Верујемо да ће бити још оних којима ће се олакшати начин упознавања који је само корак до оног највећег и најзначајнијег - брак...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, ninaana рече

A da se u svakom gradu makar u jednoj crkvi organizuje citanje akatista i/ili molitava za Svetu tajnu braka, jednom nedeljno, dvonedeljno kako god, dolazili bi neozenjeni/neudate...?

Отац Симеон манастир Рукумија,раније је једном месечно ( сваке прве суботе или уторка нисам сигуран ) организовао литургију за неожењене и неудате долазило је много света. Можда је укинито или даље траје?!?

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Mali Marko рече

Отац Симеон манастир Рукумија,раније је једном месечно ( сваке прве суботе или уторка нисам сигуран ) организовао литургију за неожењене и неудате долазило је много света. Можда је укинито или даље траје?!?

То је свакако одлична идеја...

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 29 минута, Mali Marko рече

Отац Симеон манастир Рукумија,раније је једном месечно ( сваке прве суботе или уторка нисам сигуран ) организовао литургију за неожењене и неудате долазило је много света. Можда је укинито или даље траје?!?

Ne znam da li i dalje traje, nisam upućena. Daleko mi Rukumija. :)))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару.

       
      Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић.
      Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало).
      Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот:
      „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то  је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот.
      Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“.
      „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању.
      Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ивковић,
      Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ
      Званична презентација: https://otelders.org
      Facebook: https://www.facebook.com/otelders
      Instagram: https://www.instagram.com/otelders
       
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.
      Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
    • Од Ćiriličar,
      Ја лично нисам баш љубитељ никавих еуфорије. Када се затекнем на Слави, од мноштва хране коју видим на столу губим апетит, мада сам за то да трпезе буду богате, и волим кад људи и једу, посебно ако и сам спремам храну. Дакле, нема ту осуде. Дешавало се да скоро ништа не поједам на Слави, а кад одем, одједном огладним и једем нешто друго, мање укусно. Није то никакав надриаскетизам, просто је тако.
      Исто тако нисам за велика дружења, неке, ајде да кажем, наметнуте раздраганости и сл. Кажем ово не да бих глумио неког подвижника, јер, да то одмах одстаним као лажну скромност, знам људе који све ово воле, а много су врлинскији од мене. Дакле, то је неки моје унутрашње стање. Не осуђујем људе ако не чине као ја.
      Сад у вези рођендана деце. Сходно реченом, о себи, био сам присутан на рођендану детета, девојчице, код људи непобожних. Изнајме простор; имају много званица, а станови су мали за много деце и за то "растурање" у дечијој радости и игри; позову "стендап" комичаре, дечије, који изводе перформанс да би се деца играла, са музиком, песмом, балоонима и сл. Слављеник, у овом случају слављеница је као мала принцеза...генерално, буде много радости и лепо је. Међутим, потпуно ирационално говорим, без осуде, некако ми то није "потаман". Дакле, говорим ирационално, без осуде, без психолошких анализа, ичега. Просто осећај имам такав да то и није баш корисно за дете. А ни сам не знам зашзо.
      Био сам код добрих хрићаана, већина људи жииве литургијски. Окупили се, много деце и скоро исто све. Изнајмљен простор, перформанс за децу, слављеница у белој хаљини у центру пажње, радосно, бучно, еуфорично.
      Занима ме, баш, мишљење људи са Поука о овоме.
       
×
×
  • Креирај ново...