Jump to content
  1. Branislav81

    Branislav81

  2. Дидим

    Дидим

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Vožnja gradskim prevozom dovoljno je stresno iskustvo, a još kada vam se iritantni ljudi u autobusu koji svojim ponašanjem izazivaju dodatnu dozu nervoze, imate osećaj kao da se nalazite u Danteovom 9. krugu pakla. Oni misle da su sami, da je autobus samo njihov i baš ih briga za druge putnike!
      Foto: Shutterstock
      Sledećih 13 tipova su definitivno najgori i sigurno su vas bar jednom u životu iznervirali!
      1. Gaziće po svima samo da sednu
      Iako su vrlo vitalni, oni jednostavno ne žele da stoje. Ništa im nije sveto, čak ni trudnice, stari i iznemogli ljudi ili osobe sa očiglednim povredama i potrebom za sedištem, piše Still.
      2. Nosači masivnih ranaca i torbi
      Oni svoj planinarski ranac težak 100 kilograma nikad neće skinuti, i baš ih briga što vam konstantno izazivaju potres mozga dok se vrpolje ispred ili pored vas.
      3. Dugokose i nepažljive
      Kada vam se znoj sliva sa lica i ne možete da dišete, jedino što vam nedostaje jeste da vas preko nosa ošine dugačak, gusti rep vaše sugrađanke.
      4. Večito gladni
      Ne, njih ni prljave ruke koje su dodirivale odvratne šipke u gradskom prevozu neće sprečiti da grickaju, mljackaju i mrve oko sebe.
      Foto: Pixabay
      5. Ovaj naslon je samo moj
      A šta reći za one koji se čitavim telom naslone na šipku, a vama ostane da se držite zubima za vetar?
      6. Može još malo mesta…
      Iako je autobus krcat i vi visite na vratima, uvek se pojavi onaj što viče „Može li još malo napred?!“ Gde?!
      7. Svež vazduh je relativan pojam
      Jedva ste dočekali da otvorite prozorče zagušljivog autobusa, ali vaše uživanje u svežem vazduhu trajalo je samo minut, jer se odmah neko javio sa primedbom da strašno duva! Nema veze što smo počeli da udišemo samo ugljen-dioksid.
      8. Bacači smeća
      Da li se i vi pitate kada će naši sugrađani shvatiti da prostor između sedišta i prozora, kao i pod vozila javnog prevoza nije kanta za otpatke?!
      9. Odmaranje na prvom mestu
      Da li se i vama nekada desilo da ste poželeli da sednete, ali ne možete da prođete od tuđih nogu sugrađanina koji se raspištoljio sve do susednog sedišta?
      Foto: Shutterstock
      10. Sedište do prozora je ukleto
      Gužva u autobusu, 50 ljudi stoji, a sedišta do prozora su prazna. Za ime Boga, pomerite se do prozora!!!
      11. Izađi preko mene
      Da ne zaboravimo i one koji misle da su providni, pa ljudi mogu da izađu kroz njih, jer je taaaaaaako teško pomeriti se da neko izađe. Oni će istrpeti i stampedo, samo da ostanu na istom mestu.
      12. Sklapanje prijateljstava
      Dok se vi u polusnu vučete ka poslu, tu su oni sugrađani koji su spremni da vam ispričaju celu životnu priču, samo da prekrate vreme vožnje ili eventualno sklope neko novo prijateljstvo.
      13. Svet se vrti oko mene
      Taman ste pomislili da nema nikoga ko će izaći na toj stanici, a onda, kada se autobus već spremio da krene, uštogljena gospođa je počela da viče da se sklonite sa vrata jer niste sami. Jer zašto bi ustala koji sekund pre stanice?
       
      13 iritantnih tipova ljudi u autobusu 🚌
      DDL.RS Sigurno ste se do sad susreli sa svakim od ovih tipova.  
    • Од Ronald,
      Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU.
       
      Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo.
      "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković.
      Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata.
      "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković.
      Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414.
       
      S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina.
      Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika.
      Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011.
      Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora.
      Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao.
      SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA
      WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...  
    • Од Жељко,
      Poslednji put kad je svrgavan autoritarni režim, opozicija je imala na svojoj strani:
          Samu sebe – osamnaest stranaka koje su konvergirale ka istom cilju i nisu se obazirale na nedostatak prirodne kohezije
          Aktivnog vođu koji ume i pasivnog koji nije omražen međ svetinom
          Podršku EU i Amerike
          Keš
          Građanski entuzijazam ovaploćen kroz Otpor i generalno veliku dozu jurišnog loženja
          Podršku SPC
          Podršku navijača dva najveća kluba
      Kao bonus, na dan preuzimanja vlasti, opozicija je dobila bitnu pomoć u vidu pasivnosti dela vojske i policije a nije zanemarljiv ni dil sa licima sa one strane zakona koji su čekali „nedajbože“ trenutak.
      I pored svega toga, vlast je dobijena na mišiće, uz par ljudskih žrtava i paljenje Skupštine i zgrade RTS-a (koja nažalost nije izgorela do temelja).
      Danas, opozicija nema ništa od gorenavedenog pa čak ni samu sebe. Da stvar bude gore po njih, sadašnja vlast šije ondašnju po svim parametrima a ponajviše po tom da im ne pada na pamet da naprave neki nepromišljen korak kao što je recimo Milošević tek tako raspisao izbore a da pred sobom nije imao ozbiljne proračune. Pritom, koliko god danas bilo loše, samo neiskreni mogu da kažu da je gore nego devedesetih a poznato je da se u zemlji pizda i glupavaca motka uzima u ruke tek kad se pojede poslednja kora hleba pa glodanje te motke ne može da podmiri krčanje creva. Dakle, nije dogorelo niti je blizu.
      To u zbiru ostavlja jedan notorni zaključak koji glasi – Vučić će da vlada dokle god hoće. Šta god da se desi sa Kosovom ne deluje da će biti više od zacelive rane na njegovom rejtingu. Sve i da izgubi četvrtinu glasova a čisto sumnjam da će jer narod ovde osim deklarativno zabole živo za Kosovo u smislu, biće plaky dva dana a onda opet jebiga, život ide dalje a besplatan džak praška pred izbore dođe kao prihvatljiv melem na ranu.
      Dakle, pitanje od trilion dolara, kad i kako će Vučić da sjaše.
      Vladaće do trenutka svoje prirodne smrti
      Možda nije najverovatnija opcija ali nije nemoguća. Naprednjaci su svesni da njihova životna sudbina zavisi poprilično od Vučića i to će braniti na sve načine (one najgore ćemo tek da vidimo). Te stoga ne bi trebalo da iznenadi ukoliko on krene u putinovsko-,ilovskom maniru da rotira funkcije sve do trenutka kad konačno ispusti svoju crnu dušu za ko zna koliko godina.
      Neka budala će ga roknuti
      Jedini scenario gori od prethodnog je da ga neki usamljeni idiot ubije. Kažem usamljeni jer ne postoji šansa da to izvrši neka organizovana grupa kao 2003. jer jebiga, sve organizovane grupe su sad na njegovoj strani tako da ništa. Ova varijanta je užasna iz prostog razloga što smrt, naročito nasilna, ima taj iracionalni filter da ublažava pa čak i izvrće realnu sliku žrtve. Vučić bi tako u većem delu sveta i ovde ostao upamćen kao još jedan reformator kog su nečastive sile sprečile na putu donošenja prosperiteta svojoj zemlji. S obzirom da je veoma bitno da Vučić u istorijskim spisima ostane pribeležen kao nepatvoreno zlo, jasno je zašto je ovaj scenario apsolutna katastrofa.
      Pobeći će
      Meni drugi najverovatniji scenario koji možda zvuči kao teorija zavere. Mislim da on već sad burgija šta da radi kad jednom izgubi sve i da pravi ozbiljan bekap. Nemam pojma kako će to da izvede, da li će da iscenira svoje ubistvo i preseli se kod Minimaksa i Arkana na Kipar ili će nekom da ukrade identitet i ostatak života provede kao ribar na Islandu ali, imajući u vidu sa čime bi se sve suočio u trenutku gubljenja vlasti i šta bi sve moglo da izmili od nečasnih radnji koje je za vlasti uradio (računajući i sve one o kojima pojma nemamo i one koje će se tek desiti), bekstvo je neuporedivo bolja opcija od truljenja na mardelju i kompletnog rušenja kulta časti o kojoj drobi već dvadeset i pet godina.
      Izgubiće na izborima
      Najkraći vic na svetu. Zasad. Ipak, nije nemoguće da se kroz deceniju pojavi neko dovoljno kul, dovoljno pametan i dovoljno blesav da svoju kuloću i pamet troši na svrgavanje Vučića umesto da juri kokain i šmrče kurve po belom svetu. Potreban je neki kopernikanski obrt da se desi, nešto ranga udara asteroida da bi energija ljudi sklonih da budu poltronske ljigave pizde prešla u momenat kad vreća praška nije bitnija od opšteg dobra. Trenutno to deluje kao okrugli kvadrat ali možda nekad promeni formu. Kako bilo, predavanje vlasti ne očekujem bez krvoprolića i tenkovske parade sa municijom u cevima na ulicama Beograda.
      Izgubiće na izborima i napraviće dil sa vlašću
      E ovo je glavna opcija iz dva razloga. Prvi, ovo je Srbija i demokratija čak i kad je ima je primitivna i onih par godina na početku milenijuma su bile eksces i greška u uobičajenom radu sistema a ne pravilo. Najverovatnije je da Vučića sa vlasti zbaci neko sličan njemu, neki novi samoživi automasturbator koji će nekom novom mantrom (ali u suštini sličnom) da kupi pučinu-stoku grdnu i preuzme vlast. Takav lik možda neće imati mnogo od osvete prema Vučiću jer eto, već ga je pobedio i ko ga jebe. Tu onda uleće i drugi razlog. Vučić smenu sigurno neće dočekati goloruk već opasan dinamitom koji metaforički može da eksplodira ali i da bude koristan novom vladaru. Uspeće da se proda toliko da ostatak života ostane sa privilegijama i slobodom (videti pod Toma). Jeste da to ne zvuči kao rajski život za nekog ko je imao stvarnu moć ali Vučić je Šešeljev sin a Šešelj je maroder i hijena, kad nema principijelnosti, zadovolji se i lešinarenjem.

      www.tarzanija.com/kad-ce-vucic-da-sjase-i-kako/
       
    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       
    • Од obi-wan,
      https://priznajem.hr/novosti/hrvatska/marcel-holjevac-kad-greta-jugend-kaze-buducnost-pripada-meni-to-je-puno-opasnije-za-covjecanstvo-od-klimatskih-promjena/101199/
      ...
      MARCEL HOLJEVAC: Kad Greta-jugend pjeva “budućnost pripada meni”, to je puno opasnije za čovječanstvo od klimatskih promjena

      Malo kome je promakla sličnost zelotkinje Grete Thunberg i djevojčice s nacističkih propagandnih plakata. Sličnost nije slučajna: Razlika između nacional socijalizma 20. stoljeća i liberalnog socijalizma 21. stoljeća je što je prvi koristio arijevske rumene djevojčice s pletenicama u propagandne svrhe, a drugi koristi mentalno poremećene arijevske rumene djevojčice s pletenicama u propagandne svrhe. I u tome što su nacisti smatrali da Židovi zagađuju našu planetu, a njihovi današnji podjednako fanatični nasljednici smatraju da svi ljudi zagađuju našu planetu: Oni nisu rasisti, oni mrze sve ljude jednako.
      Normalan svijet je zgrožen takvim bezočnim iskorištavanjem teško bolesnog i duboko nesretnog, depresivnog i anksioznog, djeteta s poremećajem osobnosti u svrhu širenja straha, mržnje i moralne panike. No, malo tko se usudi javno to reći kako ne bi bio proglašen mrziteljem nedužne djevojčice, i sukrivcem za neminovnu i nadolazeću apokalipsu, za oganj pakleni koji će spržiti naša polja i poplave biblijskih razmjera koje će uslijediti. Ignorantom koji ne sluša vjerske autoritete 21. stoljeća – aktiviste, kako se danas zovu, i “znanstvenike”, iako pravi i ozbiljni znanstvenici sa skepsom gledaju na populizam i masovnu histeriju oko “klimatskih promjena”. Naprotiv, oni upozoravaju da nema mjesta panici: Emisiju stakleničkih plinova svakako treba smanjiti na razumni minimum, no ona je već drastično, u razvijenim zemljama, smanjena u odnosu na stanje od prije pola stoljeća. Čemu sad najednom panika? Uostalom, niti jedan ozbiljan znanstvenik nikad ne bi pristao sudjelovati u dizanju moralne panike. Jer je to neznanstveno.
      Mi živimo u Mad Max svijetu, samo to ne znamo (ili su nam lagali o nestanku nafte?)
      No tema globalnog zatopljenja je tema za sebe, ovdje se ne namjeravam detaljnije baviti time koliko je narativ establishmenta – ideoloških (koji su zamijenili vjerske) i svjetovnih vođa, mainstream medija, duboke države – o skoroj propasti svijeta istinit. Da, planeta se zagrijava, razina mora raste, ali ona se zagrijava manje-više neprestano zadnjih 22.000 godina, i u tom periodu je more poraslo za 130 metara, a samo od Krista desetak metara. Da, neki su antički gradovi pod vodom, a većina – duboko pod zemljom. Jer, gle čuda, uslijed vulkanskih aktivnosti rasla je i razina kopna, i raste i dalje, a o tome “znanstvenici” ne govore kad govore o porastu razine mora!.
      Da, temperatura je porasla za nekoliko stupnjeva od 13. stoljeća, i znate što se dogodilo? Baš ništa. Jer su promjene toliko spore da im se možemo prilagoditi, kao i sva živa bića: Ako se možemo prilagoditi promjenama temperature od do dvadesetak stupnjeva dnevno, između noći i dana, i tridesetak-četrdeset sezonski, zašto se ne bismo mogli prilagoditi promjeni od jednog ili dva stupnja u sto godina? Evolucija nije završila s Gretom!
      Da, neke će vrste izumrijeti, i ne, to neće biti milijun vrsta od milijun i 800 tisuća postojećih, no nastat će više novih, jer je uvijek tako. Da, jedino što je stalno na ovom svijetu je promjena – to su znali još u antici. Klima se, brže ili sporije, mijenja s nama i bez nas, zbog djelovanja sunca, zbog života na zemlji… Mi možemo smanjiti svoj utjecaj na promjene klime, odnosno na eventualno ubrzanje globalnog zagrijavanja uzrkokovano stakleničkim plinovima. No mi ne možemo spriječiti promjene klime kao takve, što god uradili ili ne uradili. One samo mogu biti brže ili sporije. Neke današnje pustinje su bile dno mora ili prašume, pa i panonska ravnica i sahara, neki kontinenti su davno potonuli. I ubuduće će tijekom milijuna godina dijelovi kontinenata tonuti, dijelovi morskog dna se izdizati, ledena prostranstva Sibira i Aljaske će kad tad postati sunčane livade, a Amazona pustinja. S nama i bez nas, prije ili kasnije.
      Moralna panika i legalizacija pljačke i represije
      Ne, stvar je u tome da sam apsolutno zgađen korištenjem bolesnog (depresija i anksioznost) i poremećenog (autizam) djeteta da bi se podizala moralna panika i poticala kultura straha te masovna histerija. Neki kažu, “Ona je hrabra, ona to radi, žrtvuje se, za veće dobro”. Koje veće dobro? Moralna panika se uvijek podiže s jednim jedinim razlogom: razlogom uvođenja novih, radikalnih društvenih mjera, u pravilu represivnih. Konkretno, ovdje se radi o novcu – uvijek se radi o novcu i moći, nikad o nečem drugom!
      Radi se o tome da se preko preuveličanih, tendenciozno prezentiranih, selektivnih  ili na senzacionalističkih način protumačenih podataka i mjerenja nastoji stvoriti uvjerenje kako društvu prijeti smrtna opasnost, a koja se može otkloniti jedino radikalnim i drastičnim podizanjem poreza na fosilna goriva i na sve što “ispušta stakleničke plinove”, pa i mlijeko i govedinu (krave ispuštaju metan koji puno više doprinosi efektu staklenika nego CO2!).
      Svaka sličnost s “Rimskim klubom” znanstvenika – osnovanom od Rockefellera – i njihovim izvješćem “Granice rasta” iz 1972., koje je izazvalo naftnu krizu i drastično povećanje cijena goriva, nije slučajna jer isti klub ima svoje prste i u ovom “klimatskom alarmu”. Prema rimskom klubu, i prema “konsenzusu znanstvenika” iz onog vremena, mi se već desetljećima zapravo po Mad Max scenariju koljemo oko kanistrića benzina – samo to još ne znamo. Zapravo, ništa se nije dogodilo nakon što je dignuta panika oko nestanka nafte – osim što je nafta, naravno, poskupjela. Za jedno dvadeset puta. A za toliko će zacijelo poskupjeti i ispuštanje Co2.
      Kraj je blizu, pokajte se!
          Konkretno, radi se o prastarom štosu o skoroj propasti svijeta – a spašeni će biti samo oni koji se pokaju za svoje grijehe (u ovom slučaju, vozite auto, ili nedajbože jedete govedinu, pijete mlijeko, sve to proizvodi stakleničke plinove!) i, naravno, daju neki novac za spas duše / planete. Greta je onaj čovjek-sendvič koji s tablom “Pokajte se, kraj je blizu” hoda okolo i maltretira ljude, on pati zbog nečeg što je u njegovoj glavi pa hoće da i svi drugi pate kao i on, samo što se ona ne poziva na vjeru nego na “znanost”.
      Pritom se otvoreno laže o “konsenzusu znanstvenika” koji ne samo da ne postoji, iako se brojni znanstvenici ne usuđuju reći ništa krivovjernog jer znaju da im to može i hoće značiti kraj karijere, da će biti proglašeni nacifašistima i “denierima”, nego bi bio nebitan i da postoji. Naime, u znanosti ne važe pravila demokracije, već meritokracije, tako da je to što “svi nešto tvrde”, ili “većina tvrdi”, kad se radi o znanstvenoj metodologiji, vrijedi koliko i “moja baba tvrdi a ona zna.”
      A što se podataka o tome koliko će porasti razina mora ili globalna prosječna temperatura tiče, ti podaci su u najboljem slučaju ono što se na engleskom zove “guestimate”. Kad god su znanstvenici u prošlosti govorili o tome kako će izgledati budućnost, dogodilo se posve suprotno od njihovih predviđanja. Gledanje u staklenu kuglu ili “znanstvena predviđanja”, do sad je to bio isti vrag. Može li tko predvidjeti kad će točno ekonomiju pogoditi recesija? Do sad to ekonomistima nije uspjelo, a to je egzaktnija disciplina od klimatologije.
      Sedamdesetih je postojao gore spomenuti “konsenzus znanstvenika” prema kojem je nafte trebalo nestati još prije 30 godina, ako ne smanjimo njenu potrošnju. Odonda smo potrošnju nafte povećali za pet puta (Kina i Afrika su se motorizirale) a nafte ima bar za do kraja ovog stoljeća i to samo u do sad poznatim bunarima.  No kako ljudi baš više ne vjeruju znanstvenicima, jer mediji znanost već dugo prostituiraju, bilo je potrebno regrutirati Gretu. Njeno mučeništvo za klimu je sredstvo emocioalnog ucjenjivanja. Ako je ne podržite, onda mrzite siroto  bolesno dijete i grozan ste čovjek!!!
      Da, siroto dijete pati – pati jer su joj njeni debilizirani antifa-roditelji utuvili u glavu da će svijet propasti za 12 godina ako se nešto ne poduzme! Oni su djetetu koje ima Aspergerov sindrom, dakle koje je po prirodi svog poremećaja osobnosti sklono fanatizmu i fiksacijama, fiks idejama, utjerali strah od promjene klime u kosti! I naravno, dijete je uz sve probleme koje ima oboljelo i od depresije! Ne, ona ne pati zbog “klime”, nego zbog duševne bolesti, a misli da pati zbog “klime“. Depresija u djece je uvijek, uvijek, plod pogrešnih postupaka roditelja! Roditelje tog sirotog djeteta, Grete, treba u zatvor, i njihove prijatelje aktiviste koji su je pretvorili u malu talibanku isto tako! Umjesto da je liječe, oni su njenu bolest i poremećaje instrumentalizirali za svoje idiotske poremećene ciljeve! Mržnja uvijek dolazi iz straha – a to dijete je isprepadano do kostiju! Treba liječiti Gretu, a ne dati Greti da “liječi” planetu! Greta je ta koja je bolesna, ne “društvo”!
      Tko je kome oduzeo mladost?
      No, koliko god Greta patila, njene izjave kako su joj svjetski čelnici “oduzeli mladost” – su ne samo lažne, nego i bezobrazne. Oni su i režirali cijelu predstavu, a da bi bilo uvjerljivije ulogu dali djetetu koje kao nešto traži od njih, pa nije da nam oni nameću represiju i nove poreze nego “djeca to traže od njih, buduće generacije”. Štos je to star koliko i kraljevi, koji kažu “narod to zahtijeva” nakon što sami izazovu situaciju u kojoj će narod to zahtijevati. A što se patnji tiče – ona, odrasla u bogatoj obitelji u jedoj od najbogatijih zemalja svijeta, pati? Djeca u Somaliji sigurno suosjećaju s njom!
      Da su joj roditelji i mas mediji utuvili da je iznad zemlje klingonska krstarica i da treba osvijestiti opasnost, ona bi to radila. I patila bi, živjela bi u strahu od Klingonaca. I prosvjedovala da se nešto uradi. Ovako živi u strahu zbog porasta razine mora: Zdrava i normalna djeca ne pate zbog toga, kad dođe plima maknu se malo unatrag!
          No Greta nije samo žrtva, nego i zlostavljač. Svatko tko je živio s depresivnom osobom zna da je to manje-više pakao. I gore od toga – Greti je dijagnosticiran Aspergerov sindrom, što znači da ona nije u stanju suosjećati s drugim ljudima, ona je lišena empatije. Posve je neosjetljiva na patnje drugih ljudi – kao i manje-više svaki Asperger – i u osnovi je psihopat. I to se vidjelo iz njenog nastupa. Depresivni ljudi mrze same sebe do podne a cijeli svijet popodne: Oni s Aspergerom su pak u stanju doslovce gaziti preko leševa da bi ostvarili svoje fiks ideje. Njen otrovni pogled odaje iskonsko zlo: Njen histeričan nastup odaje loše mentalno zdravlje. Ona govori s mržnjom u očima i grčem na licu, bez stvarnih emocija, bar onih pozitivnih.
      Greta je do sad maltretirala svoje roditelje i okolinu, uništila majci karijeru pjevačice jer ne želi da ona putuje avionom, natjerala ih da postanu vegani, ukratko radi se o poremećenom derištu koje želi da sve bude prema njezinom, da svi žive onako kako ona misli da treba, da svi rade samo ono što im ona dozvoli (što je jasno vidljivo iz detalja iz knjige koju je “napisala”). Gretin otac želi zabraniti osobne automobile jer oni Gretu uzrujavaju, pa bismo se valjda svi trebali voziti tramvajem da spasimo planetu i da ne uzrujavamo malu Greticu. Gretina majka je napisala da ju je noću špijunirala da ne krade sir iz frižidera, jer se po njoj to ne smije jesti.
      Greta je mali diktator, plod genetski urođenih bolesti i katastrofalnog odgoja u kom su djeca alfa-jedinke u obitelji, a to uvijek rezultira djecom koja su zahtjevna, agresivna, sklona ispadima bijesa, beskorisna, despotska i duboko nesretna. Ona je ideološki zatucana, fanatična, netolerantna, isključiva, i jednostavno zla. Kako to mogu reći za dijete s dijagnozom? Pa i Charile Manson je bio dijete s dijagnozom, i Jeffrey Dahmer. Djeca s dijagnozom odrastu u ljude s dijagnozom. U Hitlere, Che Guevare i Staljine. Istina, neki s aspergerom će izrasti u divne ljude, ako ih se tretira i liječi – pa i razviti empatiju – ali Gretini roditelji rade sve suprotno od onog što struka nalaže, oni je samo guraju dublje u njeno ludilo.
      Nobelova za fanatizam
      No ona je heroj 21. stoljeća, debilizirane generacije sluđene lažima mas medija i licemjerjem establišmenta, te ambicijama roditelja. Dobila je alternativnu Nobelovu nagradu, a vjerojatno će i onu pravu. Danas bi vjerojatno i Pavliku Morozovu dodijelili neku Nobelovu. On je bio Greta prije jedno sto godina. Žrtva komunističke indoktrinacije. Na kraju ga je došlo glave, ali ga je sovjetska propaganda pretvorila u heroja, o njemu se učilo u školi, kao primjeru kako treba raditi (ako ne znate, Pavlik je u vrijeme velike gladi otcinkao svog oca komunističkoj tajnoj policiji da je sakrio dio žita, da obitelj ne umre od gladi, od Staljinovih žbira koji su sve “kolektivizirali”. Policija je strijeljala oca, a ostatak obitelji je onda zatukao Pavlika na smrt, pa je ovaj proglašen herojem i mučenikom).
      Ne, nije slučajnost da je upravo djevojka s Aspergerom odabrana kao poster-girl pokreta ‘za klimu’, jer to je pokret koji će se potruditi vaš život učiniti jadnim i nesretnim: Greta to otvoreno kaže, “Ja patim, i želim da svi patite kao ja“. To je suština. Da ne postoji problem klime, Greta ne bi bila sretnija, patila bi i dalje zbog nečeg drugog, to je priroda te bolesti. Ako Greta sutra odluči baciti se s litice jer je svijet pokvaren, zao, i jer sjeverni medvjedu izumiru, Greta očekuje od sljedbenika svog poganskog kulta – a i svih ostalih – da se bace za njom. Takvi ljudi, ljudi s dijagnozom, su često vrlo, vrlo karizmatični – poznato je recimo da su Hitler i Staljin bili paranoidni shizofrenici. Iz nekog razloga, oni imaju magnetizam koji privlači mase. Ljudi im vjeruju jer ostavljaju dojam samouvjerenosti, nekog tko zna što radi.
      I kad vidite njene teen-sljedbenike koje učitelji, roditelji i establishment potiču na prosvjede, to više podsjeća na scenu iz Cabareta kad jedan nacist počne pjevati “Budućnost pripada meni”, pa svi prihvate, nego na nešto drugo. Eko-nacisti i klima-gestapo su potrebni establishmentu i elitama, jer je i to jedan od načina na koji se mase mogu kontrolirati, pacificirati, i držati pod kontrolom.
      A ako iskažete sumnju u to što Greta govori, ako to dovedete u pitanje, ako se nasmijete, ako kažete da vam ona svojom pojavom djeluje zastrašujuće, poput Carrie iz horor filma, tada niste samo neosvještena i neobrazovana budala koja ne kuži stvari s klimom već ste i bezosjećajno govno koje sprda curu koja je ‘različita’.  Mislim da se Gebels danas okreće u grobu kad vidi tu agitaciju i propagandu.
      A što se klime tiče – iako je ona ovdje samo izgovor – i 1992. su postojali teenageri zainteresirani za klimu, ali su izgledali normalno i govorili suvislo, bez psihotičnih ispada. Samo što vam pristojnost i konstruktivnost neće osigurati crveni tepih u UN-u, lajkove i klikove, i Nobelovu nagradu.
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...