Jump to content

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Косовски завјет је душа душе Србинове! (ЗВУЧНИ ЗАПИС)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Шта је косовски завјет, мит или стварност? Колико је Косовски завјет наша реалност? О косовском завјету као праслици Новог завјета. О Тајној вечери Господа нашега и оној Лазаревој вечери. О васкрсењу нашег народа на Косову пољу, односно оном опредјељењу за Царство небеско и одговору Срба на оне ријечи Светог цара Лазара: Ко је Србин и српскога рода…-разговарали смо са Протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем.
 
 

Звучни запис разговора


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 27. марта, служењем Свете Литургије и парастоса у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, обележено је годину дана од упокојења блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, првог и досада јединог архијереја обновљене Епархије ваљевске од 2006. године. 



      Свету Литургију је су служили свештенослужитељи из свих ваљевских намесништава предвођени оцем Георгијем, игуманом манастира Лелић, а сабрао се велики број верника који су волели и ценили Епископа. За непуних четрнаест година, колико је духовно водио верни народ једне од најпобожнијих Епархија, оставио је неизбрисиве трагове у материјалном и духовном смислу, што је у пригодној беседи подвукао отац Георгије, игуман манастира Лелић.
      Отац Георгије се у својој проповеди осврнуо на монашки пут Владике Милутина, од манастира Каона, преко Америке и Аустралије, до епископске службе у родном крају и међу народом који је волео и над којим се молио непрестано. „Васкршњом радошћу и надом у живот вечни, живео је Владика Милутин“, закључио је у проповеди након одслуженог парастоса отац Георгије. Поред великог броја свештенослужитеља и верника, у литургијском сабрању је молитвено учествовао др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Иван Ц.,
      Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“?
      Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. 
      Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане.

      У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији?

      Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег.

      Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији?

      Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка.

      Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека?

      Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода.
       
      Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ?

      Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу.

      Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе?

      Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације.
       

      У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља?

      Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук.
       
      Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао?
      Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве.

      Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене?

      Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично.
       
      Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније?

      Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип.

      У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава?

      „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака.

      О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу?

      Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере.
       
      ПЕЧАТ

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“?
      Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. 
      Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане.

      У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији?

      Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег.

      Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији?

      Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка.

      Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека?

      Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода.
       
      Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ?

      Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу.

      Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе?

      Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације.
       

      У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља?

      Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук.
       
      Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао?
      Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве.

      Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене?

      Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично.
       
      Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније?

      Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип.

      У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава?

      „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака.

      О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу?

      Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере.
       
      ПЕЧАТ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ниједно питање у току целог постојања човечанства није толико занимало људске умове као питање бесмртности душе и загробног живота. Пре него што приступимо разматрању овог питања треба да кажемо да и данас ово остаје најбитнији проблем чије су тешкоће свесни и највећи филозофи и мислиоци. Међутим, ми се нећемо руководити само сопственим разумом, већ пре свега Светим Писмом.

       
      Знам да ћу се, изабравши за предмет данашњег разговора с вама овакво питање, суочити с предрасудама и разноразним учењима данашњице и да ћу морати да се супротставим токовима савремених филозофа. Откако постоји хришћанство ниједно доба није било мање свесно вечности од садашњег. Мисли данаших генерација, људи који живе око нас, усмерене су на тренутно, на област видљивог света. Питање које ће послужити као предмет данашње беседе на први поглед не представља ништа реално, стварно. Овакво становиште ме помало збуњује, као да губим снагу, осећајући мањкавост својих богословских и филозофских знања, и наизглед, спреман сам да са ове високе црквене катедре сиђем немо и ћутке, али и не губећи енергију. Мисли савремних нараштаја су, као што сам већ рекао, усмерене на садашњост, на област видљивог света, али хришћанство није религија епохе или тренутка, оно је непромењиво у својим догматским и моралним истинама. Хришћанска религија се тиче човекове душе, а не укуса времена, појединих лица или школа, праваца и смерова. Хришћанство је саграђено на чврстим основама чији је темељ непоколебив, и оно не тражи ослонац у владајућим мислима дана, оно га тражи и проналази у патњи и у сталним тежњама човечанства.
      Многи су и у сва времена негирали будући живот, многи га негирају и сад. Они прилазе ковчегу мртвог човека само како би узели његово тело као непотребну или чак штетну ствар и сахранили га на гробљу. Из њихових уста не излази ниједна молитва, ниједна божанска реч не осветљава њихову тугу, а и шта ће им молитве и божанске речи кад не верују у Бога и загробни живот. Други – верници – покојника испраћају у нади да ће се срести у загробном свету. Први кажу себи: Хајде да једемо и да пијемо, јер ћемо сутра умрети (1 Кор. 15: 32), а ако су некад и признавали будући живот, то су чинили због практичног материјализма. Други са страхом и трепетом остварују своје спасење. Једни тврде да се њиховом смрћу све завршава за човека. По њиховом мишљењу у човеку не постоји никаква душа и оно што називамо душом по њиховим речима умире заједно с човеком. То говоре само они који заједно с душом негирају и постојање Бога. Главна црта карактера ових људи је безбрижност: они живе не размишљајући ни о чему, не занима их ништа из више, духовне области, углавном живе безаконо, трудећи се само за једно: да проживе што боље, веселије и удобније, само да их живот задовољава, чак и ако је пун сваке лажи, неистине, гадости и лукавства. Ево зашто постојање Бога и постојање душе за њих представља само непријатну појаву: оно омета њихов широки живот да тече онако како тече и ево због чега негирају Бога и душу. Свесни су да за безакоња треба одговарати, па умирују себе и кажу да не постоји никакав Бог и никаква бесмртна душа. Овакав поглед на Бога и душу ласка њиховој грешној и поквареној природи, овакав поглед им даје храброст да једу, пију и веселе се, јер ће, по њиховом мишљењу, свеједно сутра умрети, а тамо, с оне стране гроба, нема живота, нема душе, и немају коме да одговарају за своја дела.
      Али нека тако говоре и тврде. Ми знамо да душа постоји и да је бесмртна. Ово нам потврђује и Свето Писмо. У књизи Проповедника у Старом Завету се каже: Човек иде у кућу своју вечну (односно, после телесне смрти)... И врати се прах (односно, тело) у земљу, како је био, а дух се врати к Богу , Који га је дао (Проп. 12: 5, 7). Исто се каже и у књизи Премудрости: Праведници живе у векове; њихова је награда у Господу и Вишњи брине о њима (Преп. 5: 15).
      У бесмртност људске душе (дакле, и у загробни живот) веровали су и сви старозаветни праведници. Међутим, посебно јасно се бесмртност људске душе осећа у Новом Завету. Тамо је јасно речено: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се бојте Онога Који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10: 28), Бог није Бог мртвих, него живих (Мт. 22: 32). Они хришћани који су умрли и који су васкрсли из мртвих не могу више умрети, јер су једнаки анђелима (Лк. 20: 35-36), Ево зашто је Господ наш Исус Христос више пута понављао и говорио Својим ученицима и следбеницима: Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопвају и краду (Мт. 6. 19-20). Или прочитајте 35. главу Јеванђеља по Матеју о десет девојака – о пет мудрих и пет јуродивих, како Он упозорава Своје следбенике да заједно са упаљеним свећама набаве и уље за резерву да им се свеће не би угасиле и да Женик не би дошао изненада. Овде је приказан моменат Страшног суда. Кад не би било загробног живота, или што је исто, кад човекова душа не би била бесмртна, зашто би Христос Спаситељ упозоравао Своје следбенике на предстојећи Суд?
      Осим речи Светог Писма Старог и Новог Завета у бесмртност људске душе нас уверавају и односи душа умрлих и живих људи. Ови односи су се одвијали увек и сва времена Старог и Новог Завета. У то се можемо уверити на основу живота Мојсија, цара Саула, пророка Самуила и др. Али нећемо наводити примере из старозаветног живота. Узмимо релативно недавну прошлост. Пре двеста година Русија се поносила својим познатим научником Михаилом Васиљевичем Ломоносовом. Пловећи (из Холандије) у Русију бродом, уснио је следећи сан. Пред његовим погледом указало се бескрајно Ледено море, којим је често пловио у детињству и он је на мору приметио чамац и свог оца-рибара како седи у чамцу. Почела је да дува снажна бура и удари олуја, морски таласи само што нису прогутали његовог вољеног родитеља. Ломоносов хоће да похита у помоћ свом оцу, али су му се руке одузеле. Чамац се ударивши о обалу у близини једног стеновитог острва разбио у парампарчад. Пред Ломоносовом се указао страшан и ужасан призор. Његов отац се бори с високим, гигантским таласима суровог мора; уронивши на тренутак у боду опет је испливао на површину воде и повикао: „Михајло!“, међутим, убрзо га је опет прекрила вода и он је нестао из видокруга Михаила Ломоносова, свог сина, а неколико минута касније је избачен на обалу. Ломоносов се истог часа пробудио. Много га је узнемирио сан који је уснио и он је у души помислио да се његов отац заиста утопио у мору, да су га таласи избацили на обалу и да лежи несахрањен.
      Кад је дошао у Петербург с великим потешкоћама је овде пронашао своје земљаке и упитао их је каква је судбина његовог оца. Они су му испричали да је почетком пролећа његов отац испловио с друговима, али је прошло већ четири месеца, а од њих није било никаквих вести. Немајући мира у души Ломоносов је хтео сам да оде на острво које је сањао и које је познавао од детињства, али га нису пустили да оде из Петербурга. Онда је замолио локалне рибаре да оду на оно острво и да сахране тело његовог оца ако га пронађу. Заиста, рибари су на месту које им је Ломоносов навео пронашли тело његовог оца и сахранили су га. Зар није из овога јасно да се сину у сну јавила сама душа његовог оца да му исприча о својим предсмртним мукама и тескоби после смрти због тога што му је тело остало несахрањено и без молитава? Тако је веровао и сам знаменити Михаил Васиљевич Ломоносов.
      Душе умрлих се не јављају само у сну, већ још и на јави. Бесмртност људске душе се овде тачније показује и још јасније открива. Овде човек својим очима умрлог види као живог, и пошто је пре смрти добро познавао покојника, непогрешиво може да каже да види управо овог и овог свог познаника или ближњег.
      Душе покојника се живима јављају у различитом циљу. Врло често се јављају да би на овај или онај начин побољшале своје стање у загробном животу. Јер, као што је свима нама, православним хришћанима, познато, молитва живих, посебно молитва Цркве доноси велику корист душама умрлих: она олакшава њихову тешку судбину уколико преминули због својег грешног земаљског живота у загробном животу трпе мучење. И ево, душе многих покојника долазе на земљу како би замолиле за молитве. А понекад душе умрлих, по Божјој вољи, долазе на земљу ради добробити овог или оног свог рођака, желећи да му учине неку духовну корист. Најчешће се јављају рођацима који почињу да воде лош живот – безбожан или развратан. У том случају на овај или онај начин помажу свом сроднику да се поправи, помажу му да поново крене истинитим путем. Или долазе како би за свог блиског рођака учинили оно што за живота нису стигли да учине. Дакле, душа без тела долази на неко време као да наставља животне послове душе у телу.
      Понекад се душе умрлих јављају сродницима просто због осећаја сродства, као да им ови недостају. Очигледно, душа по свом изласку из тела извесно време не губи везу коју је имала с њима у телу, и она на по вољи Божјој, на овај или онај начин показује ову везу. Притом својим доласком душе умрлих често доносе и неку овоземаљку корист, разјашњавајући овај или онај неспоразум који није решен за њиховог земаљског живота или говорећи им шта треба да учине да би остварили неку добит.
      После блиских рођака најближи човек сваком јесте његов друг и доброчинитељ. Људи су искрено везани за другове и доброчинитеље. Човекова душа која никад не умире јесте бесмртна и после свог изласка из тела она задржава ова осећања и често из загробног света долази код својих живих другова и доброчинитеља како би им посведочила пријатељство или захвалност.
      Кад би дозволило време могло би се испричати мноштво случајева о јављању душа умрлих живим људима. Из ових појава, још уз сведочанство речи Божје о томе, јасно је да човекова душа после изласка из тела не умире, већ живи и вечно ће живети, другим речима – човекова душа је бесмртна. А ако је душа бесмртна, човек имајући веру у њену бесмртност, треба да буде спреман на то; свој живот на земљи треба да усмерава тако да он буде припрема за његов будући живот. Земаљски живот може трајати неколико деценија и он је само почетак човековог живота; а главни, прави живот за човека ће бити после и неће трајати неколико десетина, већ безбројан низ година, вечно. Управо о томе треба да размисли сваки хришћанин. Свако треба да верује да смрт није крај, већ почетак живота и да због тога унапред и благовремено треба да се припрема за њу. Она може наступити у свако доба. Колико данас-сутра завеса ће пасти и свако ће кренути тамо одакле нема повратка. Тамо ћемо добити плату за све што смо учинили у овом краткотрајном земаљском животу.
      Браћо! Верујте у загробни живот, верујте у бесмртност људске душе, верујте да ћете после смрти вечно живети. Ако не верујете у то, то значи да не верујете ни да је Господ Христос васкрсао и онда је узалудна ваша вера. Чувајте се лажних учења и лажних учитеља који проповедају и виде у смрти потпуно уништење људске душе. Ово се посебно запажа у нашем веку. Али нека се овај век таласа, нека се покуша да у име разума оснује веру у вечни живот; нека у одбрану свог дела проналази апологете красноречивије од Русоа или мислиоце дубље и проницљивије од Платона, ми хришћани без бојазни можемо очекивати њихове резултате. Подсетићу вас само на последњу беседу који је највећи међу древним филозофима водио са својим ученицима у тамници у Атини. Сократ је умирао, отров је текао у жилама великог мудраца и већ су му се хладили удови. Његови ученици су се надвијали над њега и питали га немирним погледом шта види иза овог света, а он је, проницљиви геније, узвишена и искрена душа, покушавао да подигне крајичак завесе, покушавао је да покаже да је човекова душа бесмртна и својим све слабијим гласом је подсећао на све доказе ове велике истине! Али до чега су довели његови напори? Да ли је открио жељену истину? Авај! Он, највећи геније и филозоф, могао је да каже само: „Можда...“ Његова будућност му изгледа тамна, нејасна, а претходног дана су му се пред судијама отргле речи пуне меланхолије: „Ако је уништење моја судбина, ипак ћу му дати предност у односу на живот, јер сам искусио да најбољи међу мојим данима не вреди једне ноћи мирног сна.“ Ево како су се завршили напори највећег филозофа и генија.
      Међутим, и најновија филозофија је, као и стара, кренула лажним путем. Мислила је да ће сопственим напорима основати веру у бесмртност људске душе. Довољно је сетити се смрти људи као што су Ролан, Валазе, Леба, Конторсе 1) и других. Овде се није чуо ниједан глас о вечности.
      Филозофија никад неће успети да оснује веру у вечни живот. И људску душу не задовољава ниједна филозофска теорија. Потребан је глас с неба који би објавио вечни живот, и овај Глас се зачуо и људи су Му поверовали свом душом и свим својим срцем. Овај Глас је охрабрио нас и цело здраворазумско човечанство. Спаситељ наш Исус Христос, Који разруши смрти обасја живот и нераспадљивост јеванђељем (уп.: 2 Тим. 1: 10). Почевши од Исуса Христа здраворазумско човечанство исповеда своју веру у вечни живот. Почевши од Њега ова вера је завладала срцима милиона људи из свих векова тако чудотворном силом да су они ишли на мучење као на празник, али не да би се избавили живота као Индус који се убија, и не да би искусили чулни рај као Мухамедови следбеници, већ да би крочили у живот истине, светости и љубави. Ми, верни Христу Богу, говорићемо заједно с многострадалним Јовом: Знам да је жив мој Искупитељ, и напослетку да ће стати над прахом. И ако се кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога. Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге (Јов. 19: 25-27).
      Читајући поново Нови Завет Господа нашег Исуса Христа пронашао сам у њему речи „вечни живот“ 40 пута. И не сумњајући могу да тврдим да је Спаситељ за циљ Свог учења ставио вечни живот. Тражите прво Царство Божје и истину његову (Мт. 6: 33) – рекао је. А како да тражимо Царство Божје ако нема загробног живота? Царство Божје и истина Његова почињу овде, у нама, али ће оно бити потпуно и вечно после смрти, јер наш живот је на небесима (Фил. 3: 20), а овде, на земљи, ми смо странци, овај живот је живот очекивања, ми смо пролазни путници који теже ка тихом вечном пристаништу неба. Не схватам стање душе људи који свој земаљски живот са свим његовим потешкоћама проводе без Бога и Његове помоћи, без вере и наде. У најтежим тренуцима у животу, у најстрашнијим страдањима у срцу сам имао и имам победничку наду која ме укрепљује на трновитом путу. Размишљам овако: не припадам потпуно земљи, сав мој земаљски живот је пролазан, али могу да патим, јер знам да моја патња има циљ који ће ми вечност објаснити; такође знам да кога Бог милује, њега и кажњава. С таквим уверењем могу да патим. Патите и ви, браћо моја, у нади да ће вас ваша страдања довести до циља. Свуда сејте за собом и око себе своју живу наду, трошите ову наду у ноћи сумње, проповедајте о будућем животу без којег би овај земаљски живот био потпуно неразуман, непотребан и бесциљан. Верујмо да Христос уста из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1 Кор. 15: 20). Амин.
       
      Беседа је одржана у Кишињовској митрополији 8. фебруар 1910. г.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. 



      Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. 
      „Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. 
       
      Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...