Jump to content
Милан Ракић

Prošlost (i malo budućnosti) američkog svemirskog programa iliti zašto SAD nema vozilo za dostavljanje ljudi u orbitu?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Sistem za dostavljanje astronauta do niske zemljine orbite “Orion” već nekoliko godina se toliko sporo razvija da bi se komotno moglo reći da stagnira. Najnovija informacija je da prvi let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine uprkos gromoglasnim najavama iz NASA-e da je let sa posadom 2021. “interni cilj”. Uzme li se u obzir da “prvi let sa posadom” ne znači i početak redovnog korišćenja te da on samo najavljuje verovatno višegodišnje testiranje izgleda da će Sjedinjene Američke Države još dugo vremena ostati zavisne od letelice dizajnirane pre šezdesetak godina, letelice direktnih konkurenata – ruskog Sojuza.

orion-850x350.jpg

"Prvi Orionov let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine" / Foto: NASA

No, kanimo li odgovoriti na pitanje zašto država koja najviše ulaže u istraživanje svemira, koja ima još uvek najveći broj ljudi poslatih u svemir te koja planira da trajno ostane lider u ovoj sferi – zašto i kako je ona dopustila da em nema svoje vozilo za plasiranje ljudske posade do orbite em za transport ljudstva do Međunarodne Svemirske Stanice zavisi ili od jedne malene neprijateljski raspoložene države ili od ćudljivih, sumnjivih i jos uvek udaljenih projekata privatnih investitora?

Skok u istoriju baca svetlo upravo na ovakav razvoj događaja: vratimo se stoga na ishitreno (danas se to vidi) obećanje Džona Kenedija dato naciji 1961. godine: “ (…) Biramo da do kraja decenije pošaljemo čoveka na mesec i bezbedno ga sa njega vratimo (…)”.

LRC-2013-00335_medium.jpg
Testiranje letelice Orion / Foto: NASA

Kontekst u kojem je izgovorena donekle opravdava ishitrenost. Jer u prvoj polovini šezdesetih Sovjetski savez ozbiljno vodi u svemirskoj trci: prvi su poslali veštacki satelit koji je dostigao orbitu (a to je vrlo verovatno i jedna od dve i tehnički i tehnološki najzahtevnije komponente istraživanja svemira – što je i dalo za pravo Welch Daily Newsu da stavi prepoznatljivi naslov koji bi osam godina kasnije najradije zaboravili: “Russians win the space race”), prvi su u orbitu poslali živo biće (doduše sa tragičnim ishodom – ali to je i bio profil misije), prvi su poslali čoveka u orbitu i bezbedno ga vratili, prva dogotrajna misija u svemiru (i sa njom prva svemirska mučnina Germana Titova), prva žena u svemiru (doduše, to i nije bilo tehnički uspeh ali jeste emancipatorski, posebno imamo li u vidu da je se prva astronautkinja u svemiru nasla tek 1983.) prva misija ka Mesecu, prva “impact” misija, prvo kontrolisano sletanje na Mesec satelita bez posade, prva kompleksna orjentacija u svemiru, prva “svemirska šetnja”, prva sonda na drugoj planeti i slično.

Za vreme dok su sovjetske rakete bile toliko uspešne da je isti dizajn i dan danas jedini uspešni dizajn za dostizanje orbitalnih brzina dovoljne nosivosti za ljudsku posadu – američke su rakete pucale kao kokice a prvi uspesi su bili tek malko kilavi i svakako iznuđeni – obzirom da, primerice, Alan Šepard na svom letu nije dostigao orbitalnu brzinu već je samo dostigao visinu koju su zahtevali međunarodni standardi za “dolazak do svemira” (100 kilometara visine). Stoga je Sjedinjenim Američkim državama politički potreban uspeh, pa se Kenedi latio podizanja uloga “diskurzivnom manipulacijom” te ciljem svemirske trke najednom i u tom trenutku neočekivano proglasio Mesec. Neočekivano ali ne i bez političkog rezona: “kraj decenije” je – čak i pod pretpostavkom da je osvojio drugi mandat – bio van jurisdikcije tog predsednika.

I zaista: bilo je jednostavno i – kako bi se to na engleskom veoma precizno reklo “straight forward” – Mesec, čovek, pre isteka decenije. Više marketing no ozbiljna potreba, ovaj je zahtev formatirao i ceo profil misije Apollo.

s69-39961.jpg
Lansiranje misije Apollo 11 – 16. jula 1969. godine u 9:32h po lokalnom vremenu / Foto: NASA

No, da je Kenedi imao tu sreću da živ dočeka kraj svog (vrlo verovatno duplog) mandata 1968. godine, nije isključeno i da bi sama misija bila nesto drugačija (ako bi je uopste i bilo) te ne toliko ishitrena: em ne bi morao previše da se brine u svom drugom mandatu em bi imao političkog i socijalnog kapitala da profil misije, okvirne datume ili bilo šta drugo promeni bez prevelikih političkih posledica.

Ovako, ubijen, zaradio je izvesnu političku auru neupitnosti (mnogo politike se nalazi iza svake tehnologije) a administracije nakon njega nisu žalile novca da bi izbegli gotovo izvesni prezir javnosti na izdajstvo ciljeva koje postavlja neko sa neupitnom aurom i zadatka koji je zapljunuo Kenedi.

Koliko je u pitanju bio više marketing manje bilo šta drugo pokazuje i podatak da je “sletanje na mesec do kraja decenije” moglo i da se odgodi do kraja 1970. godine jer – želimo li da budemo precizni – decenija se završavala krajem te 1970. godine a ne sa istekom 1969. No javost je verovala da ona ističe 1969. A sa popularnim ubeđenjima političari i administracije retko ulaze u diskusije.

NASA je stoga obilno (veoma obilno) finansirana ne bi li napravila džinovski korak za SAD i čovečanstvo ali (relativno) mali korak za Neila Armstronga i upitno je koliki svemirsku trku: budžet NASA-e bio je na svom vrhuncu 1966 godine i iznosio je više od 43 milijarde dolara iliti neverovatnih 4,3% federalnog budžeta a u to je vreme NASA imala više od četiti stotine hiljada direktno i gotovo isto toliko zaposlenih kod različitih podugovarača. Ali i pored praktično neograničenih finansija – projekat (program Apollo) bio je tesan.

Principijelna taktika je bila tehnološki napredna (mnogo novih tehnologija) ali tehnički donekle konzervativna (obilje „failsafe“ mehanizama, jednostavan i jednoobrazan profil misije i slično). Usled zahtevnosti same misije rezultat je bio tesan, precizan i engleskim rečima rečeno tailor made za MoonShot. LEM (Lunar Excursion module) nije mogao da se iskoristi bukvalno ni za jednu jedinu funkciju osim sletanja na Mesec.

Jedan film doduše – Capricorn One – prikazuje misiju na Mars sa Apollo tehnologijom. Usled činjenice da Mars ima atmosferu i gotovo šest puta veću silu teže, sletanje na Mars bi sa LEM-om bilo nemoguće; iako se nakon Apollo 13 misije tvrdilo da je sekundarna uloga LEM-a uloga “čamca za spasavanje” ukoliko dođe do problema sa komandnim modulom – podatak da je sistem za prečišćavanje vazduha bio podkapacitiran za tri osobe duboko ovu tvrdnju dovodi u pitanje, Saturn 5 je bio preveliki i preskup za bilo koju misiju na niskoj zemljinoj orbiti a previše slab za ljudske misije na Mars – prakatično neadekvatan za bilo koju drugu misiju sem single push to Moon, Komandni modul se iznimno koristio samo u tri programa: Apollo, Apollo-Sojuz misiju i kratkotrajno snabdevanje Skylab-a.

Poređenja radi, sovjetski je projekat eventualnog spuštanja na mesec bio manje ambiciozan ali znatno aplikabilniji: dva astronauta, bez kompleksnih pristajanja u svemiru, EVA transfer od orbitalnog do lunarnog modula, sa letelicom Sojuz kao jezgrom projekta – mada je i sovjetski profil misije bio iz cuga pa odatle i projekat impresivne N1 rakete i gomile veoma napredne tehnologije za svoje vreme koja je u nj strpana – od KORD sistema kontrole potiska do raketnih motora sa zatvorenim ciklusom koji su na Zapadu smatrani nemogućim inžinjerskim poduhvatom. No, i pored toga što Sojuz do meseca nije stigao, on je danas jedini trajno pouzdan mehanizam dostavljanja ljudske posade u orbitu (uz kompleks Progres koji je danas jedini pouzdani mehanizam dostavljanja tereta).

8898508_medium.jpg
Poletanje misije STS-27 2. decembra 1988. godine / Foto: NASA

A nakon razvoja i uspešne eksploatacije Apollo-a svemirska agencija se koncentrisala na jeftinoću i ekonomičnost. Prevashodno usled žestokog kasapljenja budžeta: već od 1967 – kada postaje jasno da će projekat Apollo uspešno ispuniti Kenedijevo  obećanje – budžet se kasapi do svog istorijskog minimuma u periodu sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih kada gravitira cifri između 14 i 15 milijardi.

No, ni to nije kraj priče, uporedimo li finansiranje svemirske agencije pokriterijumu procenta federalnog budžeta: ona je tek sada na istorijskom minimumu, sa manje od pola procenta u poređenju sa skoro 4,5% 1966. ali i oko 0,7 do 0,8% kada je bio na istorijskom nominalnom minimumu – krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih.

Enter Space Shuttle, naizgled sjajan koncept gotovo u potpunosti reupotrebljive (na Šatlu je reupotrebljivo bilo sve sem rezervoara – „ono narandžasto“ – za gorivo koji je snabdevao pogonsku grupu na Šatlu) letelice koja poleće kao raketa a sleće kao jedrilica i teorijski (ali samo teorijski) smanjuje cenu dostavljanja tereta u orbitu. No, zatezanje i koncentrisanje na ekonomičnost uzrokovalo posledice u vidu kompleksnog, skupog i nesigurnog celokupnog projekta te na kraju i radikalno smanjene efikasnosti. Raketni motori instalirani na Šatl su prolazili izuzetno kompleksan proces tehničke revizije nakon svakog leta, dodatnih sistema (zbog sedmočlane posade) je bilo mnogo, sedam astronauta povećavaju verovatnoću neuspeha i povećavaju rizik po misiji te, nimalo nevažno, radikalno povećavaju broj eventualnih izgubljenih života pođe li misija po zlu i tako dalje.

NHQ201806060018_medium-1.jpg
Lansiranje 56 misije Soyuz do međunarodne svemirske stanice 6. Juna ove godine sa kosmodroma Bajkonur / Foto: NASA

Nije stoga ni čudno da će Spejs Šatl u istoriju ući kao najnesigurnije svemirsko vozilo do sada dizajnirano sa bukvalno katastrofalnih 14 izgubljenih života (od ukupno 18 izgubljenih u istraživanju svemira od Gagarinovog leta na ovamo) i prevelika nada u reupotrebljive tehnologije se na kraju pokazala kao uzaludnom. Dragoceno vreme za dizajniranje efikasnijeg vozila je – izgubljeno.

Ali, pre nego i mi ishitreno Space Shuttle pošaljemo na smetlište istorije – dodajmo da su mane STS-a bile i administrativne prirode: usled nedostatka novca, NASA se dala u potragu za dodatnim finansijerima i pronasla ih u vojsci čije su kerefeke i izvoljevanja gotovo duplirale velicinu letelice i smanjile njenu efikasnost.

Mnogo politike i vojske, malo nauke i bedna potpora države te preveliko poverenje u „prenabudžene“ tehnologije nakon “dobijene” svemirske trke uzrokovali su da SAD zaglavi sa relativno neefikasnom tehnologijom, stagnira te se mora oslanjati na projekte koje treba razvijati od samog početka (iako Orion za svoju osnovu ima upravo komandni modul Apollo programa) ili na unekoliko nesigurne privatne projekte. No, delimično je odgovorna i različita organizaciona arhitektura za istraživanje svemira koje su SSSR i SAD imali: NASA je “na tržištu” bila usamljena i imala monopol na podrčju istraživanja svemira (upravo ono čime se retko koja tržišna ekonomija hvali) dok je u SSSR-u postajala žestoka konkurencija nekoliko projektnih i opitnih biroa (stoga i nekoliko uspešnih i prilagodljivih raketa, sistema, kao i – primerice – najnapredniji raketni motor koji i dan danas konkurenciju šiša za veliku marginu).

Američkom svemirskom programu je glave došla, izgleda,pomalo nepromućurna strategija stavljanja svih jaja u jednu košaru (Space Shuttle) dok je Sovjetski Savez sporije i temeljnije razvijao tehnološki manje zahtevne projekte ne gubeći iz fokusa ni potrebu za nekoliko paralelnih tehnoloških demonstratora (odatle i projekat sovjetskog Space Shutle-a: Buran i pogonska grupa Energia). 

iss056e025135_medium.jpg
Fotografija sa međunarodne svemirske stanice na kojoj se sa desne strane vidi letelica Sojuz. Na međunarodnoj svemirskoj stanici u svakom trenutku je postavljena jedna letelica Soyuz za hitne evakuacije u slučaju eventualne havarije / Foto: NASA

Sve to, naravno, ne znači i da je Apollo program bio beskorisni i skupi krš – veliki broj novih tehnologija je razvijen tokom ih dvanaestak godina, od kojih su one hardverske možda i nazanemarljivije (čičak traka, gorivne ćelije…) dok su najimpresivnije one koje često znaju izmaknuti popularnoj recepciji: organizacione – naprotiv. Ali jeste zaveo NASA-u na stranputicu pa cenu plaća sada. Konkretno, NASA transport jednog astronauta do međunarodne Svemirske Stanice je plaćala oko dvadeset miliona dolara dok je u funkciji bio STS program, a od kako je on ukinut, cena je porasla na neverovatnih osamdeset i pet miliona dolara. Čini se da se NASA nalazi između čekića i nakovnja: sa jedne strane zahtevi za „rezultatima“ sa druge strane administracija nevoljne da se upuste u finansiranje programa koji je ispao iz fokusa javnosti sa treće privatni preduzetnici koji svoje projekte bolje predstavljaju no što ih čine primenjivim (sa možda jednim izuzetkom) i koji su – pokazuju to najnoviji podatci o finansijama koje je kompanija SpaceX dobila od američke vojske – više nego voljni da muljaju sa armijom SAD. A države koje ekonomski rastu (čitaj: „Kina“) približavaju se galopom.

Stefan ALEKSIĆ

tango-six.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Vožnja gradskim prevozom dovoljno je stresno iskustvo, a još kada vam se iritantni ljudi u autobusu koji svojim ponašanjem izazivaju dodatnu dozu nervoze, imate osećaj kao da se nalazite u Danteovom 9. krugu pakla. Oni misle da su sami, da je autobus samo njihov i baš ih briga za druge putnike!
      Foto: Shutterstock
      Sledećih 13 tipova su definitivno najgori i sigurno su vas bar jednom u životu iznervirali!
      1. Gaziće po svima samo da sednu
      Iako su vrlo vitalni, oni jednostavno ne žele da stoje. Ništa im nije sveto, čak ni trudnice, stari i iznemogli ljudi ili osobe sa očiglednim povredama i potrebom za sedištem, piše Still.
      2. Nosači masivnih ranaca i torbi
      Oni svoj planinarski ranac težak 100 kilograma nikad neće skinuti, i baš ih briga što vam konstantno izazivaju potres mozga dok se vrpolje ispred ili pored vas.
      3. Dugokose i nepažljive
      Kada vam se znoj sliva sa lica i ne možete da dišete, jedino što vam nedostaje jeste da vas preko nosa ošine dugačak, gusti rep vaše sugrađanke.
      4. Večito gladni
      Ne, njih ni prljave ruke koje su dodirivale odvratne šipke u gradskom prevozu neće sprečiti da grickaju, mljackaju i mrve oko sebe.
      Foto: Pixabay
      5. Ovaj naslon je samo moj
      A šta reći za one koji se čitavim telom naslone na šipku, a vama ostane da se držite zubima za vetar?
      6. Može još malo mesta…
      Iako je autobus krcat i vi visite na vratima, uvek se pojavi onaj što viče „Može li još malo napred?!“ Gde?!
      7. Svež vazduh je relativan pojam
      Jedva ste dočekali da otvorite prozorče zagušljivog autobusa, ali vaše uživanje u svežem vazduhu trajalo je samo minut, jer se odmah neko javio sa primedbom da strašno duva! Nema veze što smo počeli da udišemo samo ugljen-dioksid.
      8. Bacači smeća
      Da li se i vi pitate kada će naši sugrađani shvatiti da prostor između sedišta i prozora, kao i pod vozila javnog prevoza nije kanta za otpatke?!
      9. Odmaranje na prvom mestu
      Da li se i vama nekada desilo da ste poželeli da sednete, ali ne možete da prođete od tuđih nogu sugrađanina koji se raspištoljio sve do susednog sedišta?
      Foto: Shutterstock
      10. Sedište do prozora je ukleto
      Gužva u autobusu, 50 ljudi stoji, a sedišta do prozora su prazna. Za ime Boga, pomerite se do prozora!!!
      11. Izađi preko mene
      Da ne zaboravimo i one koji misle da su providni, pa ljudi mogu da izađu kroz njih, jer je taaaaaaako teško pomeriti se da neko izađe. Oni će istrpeti i stampedo, samo da ostanu na istom mestu.
      12. Sklapanje prijateljstava
      Dok se vi u polusnu vučete ka poslu, tu su oni sugrađani koji su spremni da vam ispričaju celu životnu priču, samo da prekrate vreme vožnje ili eventualno sklope neko novo prijateljstvo.
      13. Svet se vrti oko mene
      Taman ste pomislili da nema nikoga ko će izaći na toj stanici, a onda, kada se autobus već spremio da krene, uštogljena gospođa je počela da viče da se sklonite sa vrata jer niste sami. Jer zašto bi ustala koji sekund pre stanice?
       
      13 iritantnih tipova ljudi u autobusu 🚌
      DDL.RS Sigurno ste se do sad susreli sa svakim od ovih tipova.  
    • Од Ronald,
      Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU.
       
      Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo.
      "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković.
      Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata.
      "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković.
      Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414.
       
      S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina.
      Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika.
      Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011.
      Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora.
      Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao.
      SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA
      WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...  
    • Од Милан Ракић,
      Tačno pre 40 godina, 12. oktobra 1979.  zgrebačka izdavačka kuća Suzy objavila je prvi singl grupe Azra s pesmama Branimira Štulića “A šta da radim” i “Balkan” i s ovim izdanjem, po mnogima, počeo je da se rađa takozvani novi talas u bivšoj Jugoslaviji.

      Svoje prve pesme Azra je snimila u junu ’79. u studiju MM u Zagrebu sa snimateljem Petkom Kantardžijevim i producentom Huseinom Hasanefendićem.
      Budući da bend, zapravo, još nije bio konačno uobličen i činili su ga samo gitarista/pevač Džoni Štulić i bubnjar Srđan Sacher, u studiju su im pomogli Zlatko Miksić Fuma, basista Parnog valjka, Mladen Jurčić kao prateći vokal i Hus koji je svirao gitaru.
      Pesmu “Balkan” Štulić je napisao godinama ranije, najverovatnije 1974. i u prvoj verziji je imala sevdah prizvuk. Posle zagrebačkog koncerta Pankrta dobila je novu energiju i promenjeni tekst, koji dokumentuje koliko je upravo taj nastup slovenačkih punkera bio inspirativan za Džonija: “Brijem bradu brkove, da ličim na Pankrte, još da imam Fendera vidio bi svirke, Balkane, Balkane, Balkane moj…”.
      Prema nekima pesma je bila tek sirovi nebrušeni dijamant, drugi su je – pogotovo s vremenskim odmakom – slavili kao ključno delo novoga talasa, ali publika je odmah reagovala i “Balkan” je postao hit. Nedugo posle snimanja Azra je dobila i basistu. Član grupe je postao Mišo Hrnjak i sada su već bili spremni da nekoliko meseci kasnije opet uđu u studio i počnu snimanje debiki albuma.
      Ako niste znali: Jedne večeri u jesen ’79. u jednom društvu je Jasenko Houra Jajo, koji je već bio zvezda jer je Prljavo kazalište objavilo prvi album, rekao Štuliću da će on trčati nag od Zvečke (čuvene birtije u centru Zagreba) do Zdenca ispred HNK ako “taj njegov Balkan ikad postigne bilo kakav uspeh”. Pesma je postala hit, ali Jajo se nije skinuo i trčao go. Tako, barem, kaže zagrebačka urbana legenda…
      A “Balkan” je i danas – Balkan:
       

    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       
    • Од Danijela,
      komentar dana >
      Zašto se nisam ubila
      jovana gligorijević   Nekako mi je uspelo da se izlečim od smrtonosne bolesti. Od bolesti koja će, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije za manje od dve godine biti najčešći uzrok smrti kod žena, a drugi po redu u ukupnoj populaciji. Govorim o depresiji.
      Da sam se ubila, svi bi pričali da sam bila energična i imala planove za budućnost. Bili bi šokirani i iznenađeni, tvrdili bi da ništa nije ukazivalo na to. Pojedini iz moje okoline bi čak rekli da sam uvek bila nasmejana. Za nekolicinu sam uverena da bi paranojisali kako sam zapravo ubijena, a sve je namešteno da liči na samoubistvo. Možda grešim, možda ne bi bilo tako, ali nikada neću saznati iz prostog razloga – nisam se ubila.
      Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram.
      Nisam se ubila i zato što sam pre svoje depresije imala priliku da vidim tuđu. Jer sam znala šta je i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, terala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Kad mi se činilo da mi je šansa za izlečenje ravna čudu, prisećala sam se da znam za dva čuda.
      Nisam se ubila, jer sam onog trenutka kad sam sebi priznala da sam bolesna, priznala i drugima oko sebe. Preživela sam jer sam imala sreće – ljudi oko mene nisu ignorisali ono što sam pričala i kako sam se ponašala. Nisu mi govorili da znaju kako je, nisu živeli u zabludi da je depresija isto što i teška tuga. Moja depresija se nikad nije manifestovala kroz tugu. Rastuživale su me situacije koje bi rastužile i zdravu osobu. Mene je depresija terala u strah, očaj i razne druge emocije koje se ne mogu opisati jednom rečju. Nisam se ubila jer su mi najbliži ponavljali da me vole onda kad sam ja sebe najviše mrzela. Nisam se ubila jer je moj prijatelj, a tadašnji cimer, znao da to što se svađam sa njim i divljam zbog gluposti – nisam ja. Znao je da je to bolest i nije digao ruke od mene.
      Nisam se ubila jer u vreme moje depresije mediji nisu pisali o samoubistvima ovako kako danas pišu. Da jesu, njihovi klik bajt naslovi bi me sigurno gurnuli sa vrha solitera u kom sam živela. Nisam se ubila i jer u vreme kad mi je bilo najgore nisam imala Tviter, mesto gde ljudi sa 30 i kusur hiljada pratilaca pišu kako je depresija izgovor bezvrednim ljudskim bićima, a ne bolest. I za to dobijaju stotine lajkova.
      Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči: "Ne mogu više." Depresivni ljudi se ne ubijaju zato što ne žele da žive. Ubijaju se jer ne vide drugi način da prestanu da se osećaju tako. Pitaćete se: kako? Iskustvo depresije nije prepričljivo. Može se dočarati samo metaforama, nikad do kraja preciznim, metaforama koje će potpuno razumeti samo oni koji su takođe depresivni. Zamislite da osobi koja nema receptore za fizičku bol treba da opišete kako je kad priklještite prst. Nemoguće.
      Kad sve saberem, živa sam samo zato što sam imala sreće. Takoreći, slučajno. Međutim, izlečenje ne mora da zavisi od sreće. Gledajte ljude oko sebe, probajte da vidite svet onako kako ga oni vide. Ne otpisujte ljutite žene kao "histerične kučke", ne osuđujte devojke koje žive za izlaske kao "podivljale drolje", ne odustajte od prijatelja koji vas stoti put ispaljuju u poslednjem trenutku iako ste odavno dogovorili viđanje. Ne sudite prema sebi i onome što vi mislite da je ispravno, već razmislite zašto se ta osoba ponaša tako kako se ponaša. Ako vam neko kaže da njemu nikada više neće biti dobro, podsetite ga na vreme kad mu jeste bilo dobro, pa je prošlo. Gađajte ga logikom: recite mu da će i ovo loše proći, kao što je prošlo i dobro. Ako vam kaže da sopstvenu budućnost vidi isključivo kao crnu, skrenite mu pažnju da nije vidovit. Pitajte da li je predvideo da će se osećati tako grozno, pa kad kaže da nije, recite mu da onda nema pojma šta ga čeka u budućnosti. Pošaljite mu poneki link sa iskustvima izlečenih, ponudite se da krenete sa njom ili njim na taj prvi, najstrašniji pregled kod psihijatra. Čuvajte mu strah, ako se plaši da će u čekaonici sresti nekog koga poznaje, obećajte da ćete reći da ste vi taj koji ide na pregled, a da vam on pravi društvo. Dovijajte se kako znate, jer tako spasavate nečiji život i to ne bilo čiji. Spasavate nekog svog.
      Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem. Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa.
       
      Zašto se nisam ubila
      WWW.VREME.COM  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...