Jump to content

Да ли становницима насеља "Војвода Степа" сметају црквена звона?!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Можда ће ми неки замерити што ову тему сместих у подфорум "Зона сумрака", али дешавања око поменутог у наслову (по мени) свакако "заслужују" да их се смести под "никнејм" легендарног серијала. 

img_2124.jpg

На месту некадашње касарне "4, јули" која беше једно од обележја локалитета Трошарина на Вождовцу, према плану које је Министарство одбране Републике Србије, а које се тицало "отуђења" појединих војних инсталација у корист стамбеног збрињавања војних бескућника (мањи део, већи ипак за "тржиште"), пре неколико година је Републичка дирекција за стамбену изградњу предузела активност изградње око 1500 станова у неколико ламела, под називом "Насеље Војвода Степа". 

Поред комплекса стамбених јединица, план је предвиђао и пратеће објекте у виду амбуланте, вртића, школа, трговинских објеката, а колико ми је познато, између осталог и верског објекта-цркве.

Предвиђено је у највећој мери (уверио се простим обиласком и саам) "испоштовано", али је "запело", нећете веровати-око цркве.

Колико сам упућен из релевантних извора (уз ограду да ипак нисам имао увид у план, тј. да ли је заиста верски објекат планиран на том месту-неки медији тврде да план и дозвола не постоје), на потесу изнад локације на којој се данас налази објекат "Макси дисконта" (црвеном линијом обележен потес храма),

sdfsdf.jpg

још пре шест година отприлике је земљиште омеђено, ваљда освештани и на њему је пободен крст, као колоквијални симбол-да се тако изразим, места где ће се подићи будући храм. (слика доле-детаљ са Гугл мапа)

fghdfghdgdf.jpg

Према мом извору, а и према написима из медија, извесни Радмило Јевтовић је поклонио СПЦ цркву брвнару.

Како "Блиц" наводи, Јевтовић је своју пословну каријеру направио у Русији и одатле је, а према традиционалном начину зидања (у једном делу те огромне земље), омогућио да се у Србију, у комадима што би рекли, допреми богомоља коју само треба на датом месту склопити.

Иако се према медијима ова прича актуелизује у овом тренутку, мој извор каже да су уредно "посложени" делови храма у које је само требало уковати везивне елементе допремљени и чаме у неком магацину још пре неколико година. Исто тако извор наводи, да се још од тада проноси глас да су сами становници насеља против изградње храма јер ће звона са истог нарушавати мир недељног јутра.

Истина или не, искрен да будем не знам (на Твитеру се појавио и овај снимак),

али би се на тему могли укључити и форумаши из тог дела Београда да поделе са нама своја сазнања.

Са своје стране, СПЦ је резолутна да је она "искључиви власник овог земљишта и да је њено право уписано у листу непокретности".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 43
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Комунизам је, нажалост, превазиђена прича и своди причу на једну димензију. Позивање на њега чак помало подсећа на онај комунистички лов на "фашисте" 40 година након пропасти фашизма.  

Како је могуће да не може да се скупи 100-200 људи из тих зграда који су за цркву? Нису ваљда једини "грађани" они који је не желе. Ваљда се црква гради ако има верника, зар не? Ја на овим сликам

Изгледа ипак да је ствар у томе да станари хоће вееелики тржни центар, а не малу цркву! Дефинитивно смо добили потрошачки менталитет, коме још треба духовност, вера, Бог...дајте хлеба и игара, у ст

Ја се сећам  још пре пар година ( неко мој имао стан тамо, и хвала Богу више нема)  када се тек усељавало, постојало је ограђено земљиште за изградњу  цркве ( чини ми се не тако велико) и знам да су ми причали  да  је одређена групица правила  проблеме  и халабуку због изградње исте. Да ли је  било у форми петиције или не,  не знам. Само знам да  су проблем правили сами станари, независно од  решених или не имовинско правних односа.   

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Како је могуће да не може да се скупи 100-200 људи из тих зграда који су за цркву? Нису ваљда једини "грађани" они који је не желе. Ваљда се црква гради ако има верника, зар не?

Ја на овим сликама видим бар 50-60 људи око крста, претпостављам да су то људи из тих зграда?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Дидим рече

Како је могуће да не може да се скупи 100-200 људи из тих зграда који су за цркву? Нису ваљда једини "грађани" они који је не желе. Ваљда се црква гради ако има верника, зар не?

Ја на овим сликама видим бар 50-60 људи око крста, претпостављам да су то људи из тих зграда?

Или их к`о Вучић довели аутобусима 12:smeha:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Живим 100м од цркве и никад ми није сметало звоно, није ни комшијама. Само траже повод да се нешто буне.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Милан Ракић рече

Или их к`о Вучић довели аутобусима 12:smeha:

Читао сам за тај протест и у медијима, видим јављају се и људи који се представљају да су из тог краја, али мене искрено тај протест чуди, пада ми једино на памет да су људима напунили главу да ће имати буку од звона током целог дана и ноћи, не знам. Или да се та црква гради уместо вртића или дома здравља... а колико видим, то није тачно.

По мањим војвођанским местима (а видео сам то и на неколико места у Београду), порте су мали паркићи где се играју деце, одрасли седе по клупама, а старији људи бистре државну политику... Још понеко дође са оним тезгицама да продаје воће или сладолед. За мене је то предност да је што ближе згради.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То је исто оно насеље где су им продали станове по цени квадрата као да је у плану мини-центар са вртићима, школама, парковима и маркетима, па кренули са изградњом паркинга и велике бензинске пумпе?

Могу да замислим како су се цркви обрадовали, ако им њу нису помињали, а да још нису добили те вртиће и школе. :smeh1:

(Мислим, није смешно, смајли је због апсурдности ситуације.)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Милан Ракић рече

Поред комплекса стамбених јединица, план је предвиђао и пратеће објекте у виду амбуланте, вртића, школа, трговинских објеката, а колико ми је познато, између осталог и верског објекта-цркве.

 

Предвиђено је у највећој мери (уверио се простим обиласком и саам) "испоштовано", али је "запело", нећете веровати-око цркве.

Zavisi šta podrazumevaš pod "u najvećoj meri"... i nije zapelo oko crkve već oko velikog trgovinskog objekta koji je trebalo da se nalazi tu gde je sad Maxi i gde planiraju da prave crkvu.

 

Цитат

Колико сам упућен из релевантних извора (уз ограду да ипак нисам имао увид у план, тј. да ли је заиста верски објекат планиран на том месту-неки медији тврде да план и дозвола не постоје), на потесу изнад локације на којој се данас налази објекат "Макси дисконта" (црвеном линијом обележен потес храма),

sdfsdf.jpg

још пре шест година отприлике је земљиште омеђено, ваљда освештани и на њему је пободен крст, као колоквијални симбол-да се тако изразим, места где ће се подићи будући храм. (слика доле-детаљ са Гугл мапа

 

Mogu na netu da se nađu planovi:

http://stepa.rs/forum/index.php?/topic/34-uređenje-partera/

http://www.sicip.co.rs/sr/delatnost/tehnickaDokumentacija/arhitektonskiProjekti/stambeniObjekti/story/623/Glavni+projekat+stambeno-poslovnog+kompleksa+"Stepa+Stepanović"+u+Beogradu.html

Tu gde sad hoće da prave crkvu i gde je napravljen Maxi je prvobitno planiran veliki tržni centar (44.000 m2). Inače su se pored borbe protiv crkve na toj lokaciji borili (i izborili) protiv benzinske pumpe i telekomovog repetitora.

Za slučaj da je sporno da je planiran tržni centar, ovde možeš da vidiš izjavu direktora GDS-a povodom toga:

- Niko danas nema novca da u tržni centar te kvadrature uloži 45 do 50 miliona evra – ističe Šurlan. - Kupca za takvo zdanje danas u Srbiji nema. Onima koji se bave tim biznisom smo preskupi. Tu je kvadrat zemljišta Poreska uprava procenila na 42.000 dinara, a mi moramo da poštujemo tu procenu. Tome treba dodati još 220 evra po kvadratu na ime naknade za uređenje zemljišta, pa plus cena izgradnje i dođe se do oko hiljadu evra po kvadratu u tom tržnom centru. A, naš je cilj da naselje živi da ima bar deo pratećih sadržaja, pa kada se poboljša ekonomska situacija, gradićemo sve što je urbanističkim projektom predviđeno. Uradili smo preparcelaciju i usitnili tu parcelu od 2,2 hektara na više delova i kroz fazni razvoj želimo da obezbedimo odmah neke od sadržaja.

http://gradjevinarstvo.rs/vesti/8313/810/naselje-stepa-stepanović-zahvaljujući-pumpi-biće-izgrađena-zelena-pijaca

Takođe, ako je ovo gore tačno, da je GDS usitnio tu parcelu, onda mi je prilično neverovatno da na jednoj od parcela nastalih preparcelacijom SPC ima vlasništvo... tj. da je pre usitnjavanja SPC imala neki mali udeo na velikoj parceli na kojoj je planiran tržni centar... nije nemoguće, ali je malo izgledno.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Причала сам прошле године са женом која има стан у том насељу, живи ту повремено, али даје пуну подршку комшијама. Колико сам схватила, они тврде да је на том месту требао да се гради Дом здравља и вртић за децу. 
О плановима немам појма, станари тврде  и да је то требало бити рађено упоредо са становима, да им је тако обећано, при куповини, па су многи и куповали станове рачунајући да им је близу вртић и дом здравља.
Ни о каквој цркви нису обавештавани, нити их је занимало, ако ћемо право.
Мало смо се и препоречиле, док ми није разјаснила ствари, она каже да је верник, али да њој није проблем отићи бусом две три станице до цркве на Бањици кад је здрава, али старог оца јој је проблем водити доктору, не знам ни ја где, амбуланте близу нема, то је чињеница.
Тако да не верујем баш у ову причу о звонима, иако не знам поближе, стварно. 
Мислим да су ови што су продавали станове, квадрате наплатили колико су могли, кажу да има још непродатих станова подоста, паре расподелили и да их ти пратећи објекти сад не занимају. Ту су цркви увалили ,,врућ кромпир" да попуне простор, а уједно и да се свађају са кивним станарима који морају све борбе са постављањем пумпе, антене и ко зна шта још ,,на мишиће" да решавају. 
Требали су се, ови из цркве, пре боље обавестити, бар за ту локацију. Имају тамо још неких ливада и корова колико хоћеш, чини ми се.
Додуше, станарима смета и дечије игралиште и за то су протествовали....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Поред комплекса стамбених јединица, план је предвиђао и пратеће објекте у виду амбуланте, вртића, школа, трговинских објеката, а колико ми је познато, између осталог и верског објекта-цркве.

 

У чему је проблем? Проблем је у комунзму у глави неких људи, букача. Ни први ни задњи пут.

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Вилер Текс рече

У чему је проблем? Проблем је у комунзму у глави неких људи, букача. Ни први ни задњи пут.

Ljevičari i ateisti ga obično prave (problem) tamo gde ga nema!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Стара опробана рецептура из времена комунизма. У Русији делује неки антицрквени покрет и где год је назначена градња цркве они долазе са транспарентима како хоће болнице и вртиће, а неће цркву. Рекао би човек има их по целој Русији, а заправо једна те иста екипа, само мобилна.

Да, све ово већ виђено.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Некада одређене околности помажу друштву да се лакше развије. Тако, без превише увијања, које краде драгоцено време, прелазим директно на тему. Размишљао сам да би полазна тачка мог излагања могао бити Μαρτύριο [мучеништво, сведочанство] новомученика Теодора Византинца. Између осталог, добро је да се ове године што чешће подсећамо овог текста јер славимо 200 година од Грчког устанка. Из овог Мартирија издвајам следеће информације:

       
      „Петог дана прве недеље Великог часног поста“, дакле, дана попут данашњег, који је међутим тада био другог датума (15. фебруара),„отишао је блажени Теодор и приступио судији града Митилене“ (Μυτιλήνης)[1], да би исповедио своју веру, покушавајући да пронађе најбољи начин да изрази своје кајања због одрицања од Христа.
      Теодор, који је претходно боравио у султанским палатама у Константинопољу и уживао у положајима које је добио као награду за добровољно прихватање ислама, „дошао је судији“, плашећи се смртоносне пошасти куге, која је однела многе животе 1794.[2] Епидемија која је изгледа мучила Константинопољ још од 1792. године, на основу података из преписа Никодима Агиорита и Доротеја Вулисма[3].
      Током заточеништва које је Теодору изрекао судија Митилене због тешког злочина одрицања од исламске вере, новомученик је претрпео страшна мучења од стране Турака, мада је неколико сати пре вешања „у субору ујутру“ – дан помена и сећања на великомученика Теодора Тирона – „дошао један хришћанин (у ћелију) где је био слуга и затекао је мученика како пева Возбраној Војеводје. Затражио је (Теодор) од овог хришћанина оловку и написао је писмо локалном архијереју са молбом да му пошаље по слуги (хришћанину) Свете Дарове, и да се причести“.[4]
      У меланхоличном окружељу затвора, са горким физичким повредама од премлаћивања, имајући и „очне јабучице скоро испале са свога места“ од стискања главе, новомученик је утеху и подршку пронашао у химни  Возбраној Војеводје и углавном у причешћивању  Светим Даровима, које је локални архијереј одлучио да пошаље по затворском слуги, заобилазећи устаљени обичај преношења дарова од стране свештенослужитеља.
      У сценарију који смо описали можемо пронаћи неколико паралелних корелација са онима који су данас искусили пријем на интензивну негу. Наравно овде нема крвника, нити постоји затвор за осуђенике, међутим, постоји невидљиви вирус, који може нанети исто или још више мука у једном окружењу потпуно изолованом од породице, пријатеља, донекле слично затвору. Пацијенти на интензивној се неочекивано налазе сами наспрам смрти, рачунајући сате, чак и минуте земаљског живота. Они се такође боре да поднесу страдања свога тела због оштећења виталних органа, схватајући понекад са великом фрустрацијом да неки ипак изгубе битку за живот. У овој суровој реалности, апсолутно сам сигуран да многи узносе песме Богу, свом преосталом снагом на њиховим уснама из дубине срца, неки поју  Возбраној Војеводје и наравно траже непостојећу услугу да им се донесе Свето Причешће. Они који су озбиљно заражени вирусом одлазе сами у болницу, тамо остају сами, умиру сами и на крају их саме (без присуства ближњих) и сахрањују. На крају, корелација са мучеништвом Светога Теодора није само због исторјских случајности, већ углавном због проживљавања сличних догађаја. Заиста, они који истрајно страдају у Христу и умиру од вируса могу се описати као новомученици.
      Даме и господо, све до данас, више од годину дана након почетка пандемије, било је много па и плодних расправа о начину причешћивања, увек са акцентом на очување здравља верника.  У дијалогу су се испитивала светоотачка и канонска сведочанства ради неког новог решења, али изгледа да извори не помажу, барем у датим околностима. Али у случају причешћивања Светим Тајнама оних који су у животној опасности, ствари стоје сасвим другачије. Пре свега, Црква је од давнина имала став да такви случајеви морају нужно и на сваки начин добит приступ извору вечног живота. Тако се чак укида дата епитимија, односно лишавање Божанске Евхаристије по одлуци пастирске одговорности, онима који су починили неке злочине. Пред смрћу канонска акривија се повлачи.
      Од многих примера црквене икономије у таквим случајевима, поменућу следеће, који су по мом мишљењу врло корисни. Лав, епископ Калабрије, једном је питао Светог Фотија да ли је дозвољено да жене односе Свете Дарове хришћанима које су Сарацени бацили у затворске ћелије. Фотије је одмах и безрезервно потврдио такав чин побожних жена које су преносиле Свете Дарове. Осим тога, према тадашњим обичајима, ђаконисе су заправо имале и такву литургијску улогу. Одмах потом, Фотије прелази канонске границе и признаје да чак и неверници, за које претпостављамо да укључује Сарацене, могу имати исту прилику, све док се према Светим Даровима односе с поштовањем, док их достављају до затвореника – осуђеника на смрт. Теолошки аргумент Фотија је да неверне жене не укидају Светост, већ напротив, Свети Дарови освећују и затворенике и све оне који им са љубављу и поштовањем служе.[5]
      Могућност, на коју је Свети Фотије с великом лакоћом указао, може се пастирски користити, односно, применити, у ситуацији коју је створила пандемија вируса Covid-19. Црква данас, као и тада, има право да по неком човеку, лекару или медицинској сестри, мушкарцу или жени, који имају приступ болници, пошаље комад Светог Хлеба и Свете Крви Христове, похрањен у посебан мали суд, тако да „затвореници” интензивне неге могу да се причесте, ради преноса Вечног Живота онима на самртној постељи и као чин утехе за „заборављене“. Начин таквог преношења Дарова је једноставан и у сагласности с црквеном праксом, или барем у неким њеним аспектима, као што се примењује у случају подвижника.
      Будући да је данас на састанку присутан митрополит Арголије, који добро познаје црквену традицију Виотије (Βοιωτία), позваћу се овде на пример из Житија Светог Луке Стериотиског (Јеладског, 10. век). Светитељ се често причешћивао, не само на Светој Евхаристији, већ и пређеосвећеним Даровима, које је или носио у своју испосницу, или су му их тамо слали,[6]  очигледно у посебној посуди, сличној оној о којој се говори у  101 канону Трулског сабора (Пето-шести сабор). Таква пракса је била дугогодишња навика подвижника. Видимо да је идентичну праксу потврдио и Симеон Солунски пет векова касније.[7] Дакле, давање Светог Причешћа  ван храмова се наводи у неким аспектима канонских правила.
      Стижемо полако до коначне тачке. Евхаристијска теологија је данас отворила нове хоризонте за разумевање православне духовности. Тако је од многих промовисано и подржано често учешће у Евхаристији[8]. Међутим, евхаристијски живот не може бити укорењен и исцрпљен у конвенционалним људским законима, чак иако су то канони Цркве. Не заборавимо да је тајна управо крсна жртва Господња, која траје кроз векове – она која на најсавршенији начин повезује есхатон са историјом. Бог, који освећује свет, делује према својој премудрости и милости, у зависности од пријемчивости људске душе и наравно без потчињавања закону створеног. У том смислу се такође разуме став који је изразио Генадије Схоларис у време сличном овом нашем. Овде додајем његов став као још један део мозаика, знајући да мозаик остављам необликован, разумну мисао коју ваша зрелост може довршити: „Велика Тајна Светог Причешћа даје напредак верницима у духовном животу. То се дешава зато што је причешће не само физичко јело и пиће, већ и духовна храна. Ништа неће изазвати благодат Божију да се спусти (моментално) само простим примањем Светог Причешћа, већ је претходно неопходна припрема како би се узело учешће у Светим Даровима… Како дарови Свете Евхаристије долазе од Бога кроз правилну припрему, па када са људске стране постоји неопходна припрема, благодат Божија  неће изостати због (тренутног) одсуства с Литургије, ако није било могуће присуство се због неке непремостиве препреке.“[9]
      То су утешне речи за човека који се гуши (од туге) због свог одсуства (с Литургије), па оставимо просто Богу да исцели наше недостатком, „Њему који је свима (био) све“. (1Кор. 9,22)
       
      Теодор Јангу
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 1/14. септембра 2020. године, наша света Црква молитвено празнује почетак  Црквене нове године – Начало индикта.    У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527 – 565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117 – 138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца.   Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита.   Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18 – 19).   Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дело Светих Апостола продужили су њихови наследници: Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. У новом издању емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, о апостолском прејемству и црквеној јерархији говорио је презвитер Бранислав Кеџић, парох при београдском храму Светог Александра Невског и професор Богословије Светог Саве.      Црквена јерархија води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу.   Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Бранислав Кеџић: Апостолско прејемство и црквена јерархија
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ је боравила у периоду од 18. до 21. октобра 2019. године у Минску.     Разлог посете нишког хора белоруској престоници било је учешће на фестивалу духовне хорске музике „Државни глас“, које се одржава у манастиру Свете Јелисавете, у организацији обитељи манастира. Позив за учешће на фестивалу стигао је од уметничког директора фестивала монахиње Јулијаније (Денисове), надалеко познатог диригента и композитора духовне музике.   Програм сачињен од наступа пет хорова из Русије, Белорусије и Србије, затворио је хор „Бранко“, као једини представник српске културе на фестивалу. Хор се представио композицијама српских аутора духовне музике деветнаестог века, попут Корнелија Станковића и Стевана Стојановића Мокрањца, док су се на програму нашла и дела византијске и светогорске музичке традиције, као и дела руске хорске литературе. Са посебним одушевљењем и аплаузом публика је поздравила извођење Херувимске песме младог нишког композитора Андреја Цинцаревића, члана  Нишке црквене певачке дружине „Бранко“.   На крају концерта, публици и певачима обратила се мати Јулијанија, која је истакла своје одушевљење духовним и уметничким богатством српске музичке баштине и захвалила се нишком хору и диригенту гђи Сари Цинцаревић на уложеном труду при упознавању белоруске публике са делима српских композитора.   У недељу 18. по Духовима, 20. октобра 2019. године, у централном манастирском храму посвећеном икони Мајке Божије „Державнаја“ свету Литургију је служило свештенство Митрополије минске (Белоруска Православна Црква Руске Патријаршије)  и протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић и Бранислав Цинцаревић из Епархије нишке. На Литургији појао је хор „Бранко“. По завршетку  Литургије, монаштву и присутном верном  народу обратио се протојереј Андреј Лемешонок, духовник и један од оснивача манастира, подсетивши у својој беседи на лепоту православне вере. Такође, поздравио је свештенство и хор из Србије и заблагодарио на братској љубави. Протојереј Андреј Лемешонок  харизматична је личност која у манастиру Свете Јелисавете окупља велики број верника, старајући се о духовном животу монаштва и мирјана. Један је од најпознатијих и најактивнијих духовника у Белорусији и аутор  бројних духовних књига и беседа. Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић захвалио се домаћинима на указаном гостопримству и хришћанској љубави.   Певачи нишког хора, вођени гостопримством двеју монахиња српског порекла које живе у манастиру Свете Јелисавете, монахиње Ефросиније и монахиње Нине, имали су прилику да обиђу целокупан манастирски комплекс и манастирско подворје, да се упознају са начином монашког живљења у овој обитељи, као и да се прошетају централним улицама и трговима Минска. Манастир Свете Јелисавете Фјодоровне женски је општежитељни манастир, основан 1996. године. Данас броји преко 130 сестара, девет храмова, два подворја, двадесетак манастирских радионица и продавница, девет хорова. Преко две хиљаде људи свакодневно ради на манастирским поседима. Мисија Свето-јелисаветског манастира распрострањена је, како по Белорусији, тако и по читавом свету.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 21. сепембра предавање је одржао ђакон Павле Љешковић на тему "Црквена поезија Светог Василија Острошког".        Извор: Манастир Острог
×
×
  • Креирај ново...