Jump to content
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У данима када се кроз Васкршњи пост припремамо за прослављање сверадосног празника Васкрсења Христовог, светлост дана пред очима читалачке публике дочекао је и нови број часописа Жички благовесник. Новонастала ситуација, проузрокована проблем око вируса корона, учинила је да овај број буде додатно важан као мисионарски начин да се са верним народом буде у свим околностима. Управо са том намером га је 1919. и покренуо Свети Николај Охридски и Жички, желећи да народу измученом вишегодишњим ратом пружи утеху и наду за дане који су уследили.    
        Стога, на првим страницама доносимо текст Светог Николаја. Он нам на себи својствен начин, погледом човека који је „видео Бога“ и даље сезао до познања дубина тајне постојања човека и света, објашњава значај Васкрса. Сликовито нам описује као је светом текла апостолска проповед, која се „није састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило“.   Протонамесник Александар Р. Јевтић нам актуализује важност догађаја Васкрсења, као начина за објашњење аутентичне слободе (чак и од смрти). Обзиром на све већи број видова зависности, и последица који они носе за човечанство, реч Цркве о слободи постаје све насушнија и неопходнија.   О теми радости, која је нераскидиво повезана са празником Победе живота над смрти, пише нам ђакон др Ђорђе Петровић. Он анализира антрополошки феномен радости, сагледавајући га даље кроз догађаје домостроја спасења које је извршио Богочовек.   Протојереј-ставрофор Милић Драговић је све нас поставио пред огледало десет Божијих заповести, које нас уче основима човечности. Новозаветно искуство нас кроз пост и празнике учи да људе видимо очима Божијим. Зато прота Милић поручује: „Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс. Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе!“       Јереј др Слободан Јаковљевић детаљним прегледом историјског развоја богослужбеног поретка Цркве, упознаје читаоце са развојним фазама истог. Постојање парохијског и монашког типика (разлике и историја утицаја), историја типика на тлу Палестине и на тлу Византије, студитска и друге редакције типика, чине део сложеног задатка који је пред собом имао Свети Сава када се опредељивао за организацију богослужбеног живота српских манастира и новоуспостављене српске архиепископије. Његов задатак није био лак, али је пројавио величину и далековидост коју је имао. Различитост типика није доживљавао као проблем, већ као изазов и богатство којим је требало украсити богослужење у црквама и манастирима свога отачаства.   Вероучитељ Милош Живановић нас упознаје са ликом и делом проте Живојина Алексића, првог уредника часописа Жички благовесник (тада под именом Преглед Цркве Епархије Жичке). Овај вредни и угледни чачански прота био је један од свештеника са простора наше Епархије, који су са великим бројем наших сународника прошли тешко искуство заточеништа у Нежидеру. Његова сећања и духовне рефлексије имају изузетну важност за историју Цркве и народа.   Вероучитељ Милорад Васиљевић пише о дивном лику преподобномученика Харитона (Лукића) и његовој мученичкој смрти. Страдање које је претрпео након што је 15. јуна 1999. киндапован од стране шиптарских терориста, овенчало га је венцем мучеништва а нама даривало још једног смелог молитвеника пред престолом Божијим за род православни.   Стару мудрост да се најслађе смеје онај ко се последњи смеје, можемо тумачити и у светлу Васкрсења Христовог као победе над смрћу. Управо зато нам и у овом броју протонамесник Дејан Марковић на Страници православног хумора поново даје прилику да се осмехнемо.   Казивање протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића у рубрици Парохијске приче нас подсећа да је гатање вид пријатељства са ђаволом који се свакоме сурово освети. Управо о томе говори случај који у тексту на упечатљив начин описује шта се десило са једним гатаром.   Др Драган Хамовић нам доноси текст „Свети Сава у оптици модерних српских песника“. Наводећи примере истакнутих српских песника, подсећа: „Наслеђе није само оно што смо напросто наследили од прошлости. Традиција, њен опсег и облик, проистиче из нашег односа према прошлости. Тај однос се гради у форми приче, култа, усмене предаје. Тај процес је активан, усмерен. Ми стварамо своју прошлост, а од нас зависи да ли ће бити утемељена, потпуна или мањкава, модификована или фалсификована.“   Протојереј-ставрофор Љубинко Костић пише о књизи „Богословија Светог Саве 1836-2016“, која је штампана у издању Богословије Светог Саве у Београду са благословом Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја, а резултат је саборног труда монаха Игнатија (Марковића) и ученика Богословије Светог Саве. Пред читаоце износи бројне личности и догађаје који су обележили време кроз које је Богословија пролазила до данас. У другом делу књиге налазе се говори и беседе о светосавским прославама: др Никодима Милаша, архимандрита Фирмилијана, архимандрита Илариона Весића, проф. Атанасија Поповића, протосинђела Доментијана, проте Стевана Димитријевића, јеромонаха др Николаја Велимировића/Светог Николаја Охридског и Жичког, ученика београдске Богословије/, ректора архимандрита Кирила, Епископа горњокарловачког Симеона и других. Ту су и цртице из живота Светосавске Богословије и са поклоничких путовања, као и матурских прослава, са сликама паноа генерација свршених богослова.   Марко Трајковић, докторанд на ПБФ-у Универзитета у Београду, наставља да нас и у овом броју упознаје са стањем Верске наставе у Србији између два светска рата. Подаци које нам доноси, имају изузетну важност за сагледавање појединих околности око Верске наставе које су актуелне и у овом времену.   О Гимназији у Врњачкој Бањи, њеном историјату и знаменитостима, пише врњачки ђакон Саво Величковић.   Миа Павловић, ученица 7. разреда ОШ „Живан Маричић“ из Жиче, поделила је са нама своје стихове из песме „Свети Сава осам векова са нама“.   Часопис се закључује Летописом богослужења Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, Епископов пратилац у канонским посетама широм наше Епархије.   Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа     Извор: Епархија жичка
    • By Логос
      У петак, 03. априла 2020. године, у ванредним околностима због Корона вируса, одржана је седница Епархијског управног одбора и Епархијског савета Епархије осечкопољске и барањске.     Свету Литургију пређеосвећених дарова у придворној капели Светог архиђакона Стефана служио је јереј др Марко Шукунда уз саслужење ђакона Војислава Николића.   Чин призива Светог Духа служио је Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење јереја др Марка Шукунде и ђакона Војислава Николића.   Седница Епархијског управног одбора одржана је у седишту Епархије уз председавање Његовог Преосвештенства Епископа Херувима.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • By Логос
      Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина.     Како просвјетитсја свјетилник свјета, како руку положит раб на Владику? Са овим речима, драги наш оче и Владико, Ваш небески заштитник Свети Јован Крститeљ излази пред Спаситеља света. А са којим речима ми, Ваша духовна деца, да станемо пред Вас и да говоримо о нечему о чему нам никада нисте дозвољавали да говоримо – о Вама лично? Мање је страха што треба беседити пред Вама – беседником Николајевског кова и богомољачког духа – а више је несигурности због саме теме.   Били сте Епископ који је волео празнике и прослављања, па смо заједно у Епархији ваљевској стално нешто прослављали. Од 17 векова слободе хришћанства (2013), преко 10 година од обнове Епархије ваљевске (2006), 800 година аутокефалности Српске православне Цркве (2019) и тако редом. И поред свега тога никада нам нисте дали, јер то нисте искрено желели, да се славе Ваши спомендани, да се пишу речи похвале о Вама, да прослављамо у Вашу част. Сваки је човек тајна, сваки велики човек је још већа тајна, а Ви сте из велике скромности Ваше, остали тајна за многе око вас. Стога, опростите оче и Владико, на овом првенцу писаном о Вама у тренутку када треба да се поздравимо, када нас гуши и кочи наш привремени растанак.   Када је богобојажљиви четрнаестогодишњи младић Михаило кренуо да иде уским и тешким путем монашког живота, био је то истински редак пут. Овај луди избор, најлепше описује песник речима које се у потпуности односе и на нашег Владику: А у време јагме о значке и прње, своје голо тело обуче у трње. Дошавши у манастир Каону, млади искушеник се одмах заљубио у овај манастир, оном искреном дечачком љубављу. Манастир Каона врло брзо постаје његова кућа, а он један од добрих и верних слугу Божијег дома. Владика Милутин је до краја живота неизмерно волео, не само манастир Каону, већ уопште манастире и монаштво, тишину и бројаницу. Верни слуга Христов, монах Милутин, као негда Његов Господ воду у вино, стрпљиво је у Каони претварао земаљску у небеску лепоту. Тако манастир Каона до тада само „средњовековни споменик културе”, постаје огледало небеске лепоте и духовна лавра. Запустели сеоски поточић, постаје мали Јордан шабачког краја, место у чијој су крстионици, коју је изградио отац Милутин, крштени многи, а крштавају се исто тако и данас. Већ у овим првим монашким корацима видимо карактер овог младог монаха: био је храбар, вредан и са смислом за лепоту. Тај га смисао није напустио до краја, јер је све чега би се дотакао, волео да украшава и уређује. Са једнаком је љубављу прилазио птици, цвету или детету, видећи у њима огледало лепоте Божје. Још више је, наравно, волео лепоту храма и богослужења. Насмејан и стрпљив, био је неуморни указатељ те небеске лепоте.   Друга одлика вредног каонског монаха била је његова служба да увек, од ране младости, буде учитељ и духовник. Његово учење ницало је, не из жеље за знањем или славом овога света, већ из његове бриге о другима, из његове љубави према другима. Владика Милутин је један од првих који је у српској Цркви, још седамдесетих година прошлог века, организовао школу веронауке, тако што је извео шест генерација и стотине младих људи, који су у хладу манастирске порте први пут чули за Христа. Ови катихетски дани остаће најлепше животно сећање многих данашњих лекара, професора и обичних радника, који сваке недеље испуњавају храмове широм земље, памтећи и понављајући и данас наизуст речи које им је њихов учитељ усадио у душу. А увек их је учио о побожности, смирењу, лепоти и љубави. Братство каонско постало је прозор у небо и свет многим младим душама које данас, верујемо и знамо, детињски плачу за њим.   Ова школа веронауке и живота у Христу била је само припрема за ону праву духовну школу коју је у манастиру водио владика Милутин. Када је наша Црква била суочена са великим бројем кандидата за богословију, игуман манастира Каоне отвара врата за све богочежњиве душе богослова које су прошле ову специфичну духовну академију. Од тада, манастир Каона ће увек бити кошница која врви од духовности, лепоте, молитве и живота.   И колико год је отац Милутин у свом манастиру био активан и предузимљив, подједнако је толико био послушан и смирен пред својом Светом Црквом, никада и ништа не тражећи од ње, већ само слушајући и радећи. Зато је требало да протекну четири деценије од када је први пут закорачио у порту каонског манстира, до оног момента када је позван на апостолску службу у својој Светој Цркви. Тако је промислом Божјим владика Милутин први епископ у нашој Цркви посвећен у 21. веку. Када историчари после нас буду помињали ову важну чињеницу, треба да знају да у њој има много више симболике и значења него што се то на први поглед чини. У мехове новог времена, било је потребно преточити старо вино мудрости и побожности које је каонски духовник поседовао. Наша Света Црква послала га је да пастирствује на Петом континенту, да тамо настави, како је сам волео да каже, своје служење Богу и роду. У овом ритму – Богу и роду – одзвања сав животни пут и труд Владике Милутина. Волео је Бога, био му је веран, али је одмах после тога волео неизмерном снагом и свој српски народ. Велика је штета што многи који данас агресивно говоре против верности и љубави према свом народу, нису били у прилици да упознају великог родољуба, владику Милутина. Врло брзо би схватили да – волети свој народ, заправо, значи служити му и чинити да он буде бољи и лепши. Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин, и баш зато умео је да цени сваки народ и сваког човека на свету, од Канаде, Аустралије па све до Африке, куда га је Божја промисао водила. У тој љубави према свом народу, према српском језику и имену, према српским светитељима (име једног српског светитеља је и сам носио), крила се она истинска хришћанска љубав, која од појединачног иде ка општем, а од локалног ка универзалном. Тако је наш владика Милутин био велики и прави Србин, а то је исто што и велики и прави човек и хришћанин. Зато није чудно што је и у далеком свету петог континента, свету туђем и другачијем, владика Милутин оставио исто онолико трага, као и у маленој каонској светињи. Да је овај далеки пут владике Милутина ипак био по Божјем промислу, сведоче и плодови његовог тамошњег рада. Ипак један плод се својим значајем издваја од осталих, а то је једно духовно родитељство које је довело до тога да и данас владика Милутин, у лику и делу свог духовног сина, владике Силуана, помаже и води Цркву Српску у Аустралији. Ако се икада и ичим скромни владика Милутин дичио и поносио, то је онда својим духовним сином вВладиком Силуаном, којем је, са правом, увек могао рећи: Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца (2. Кор 3, 2-3).   Ваљда баш због те његове несагориве љубави према свом роду, после нешто више од три године проведене у Аустралији, промисао Божја владику Милутина враћа тамо одакле је и кренуо, у његово Ваљево. Овде се владика Милутин нашао у загрљају и под благословом двојице светитеља које је посебно волео, Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске владика Милутин је, безмало деценије и по, неуморно радио и борио се, водећи се само мишљу да угоди Богу и народу, али и да буде достојан наследник двојице духовних горостаса. За нас, његову духовну децу, он је то несумњиво и био. Готово се никада није могло догодити, за сво ово време пастирске службе у Епархији ваљевској, да Владика одржи једну беседу, говор, јавно обраћање или кратку поуку, а да се не позове на речи Светог Николаја или Преподобног Јустина. Ми, његова духовна чеда, данас бисмо тешко, од свега онога што смо научили од нашег Владике, могли да раздвојимо шта је николајевско, шта јустиновско, а шта његово. Вредност тог његовог учења можда и јесте у томе што оно никада није било само његово, јер владика Милутин је црквено живео и црквено мислио. Али није то случај само са његовим речима. До самог краја свог живота, Владика није имао ништа, нити је ишта присвајао само за његово. Али то не значи да је у нечему био сиромах, живео је и понашао се као онај који све има али нипта не поседује. Све своје духовно богатство, своје полувековно прегнуће, своју жртвену љубав коју је неуморно умножавао, свој дар за лепоту који је ширио, све је то једно велико богатство које је он оставио и својој Цркви и своме народу. По том труду нека га Господ и награди.   И на крају οвог привременог растанка, једино што осећамо као дужност јесте да замолимо опроштај пред лицем Његовим, за све ране и проблеме које смо му као некда нехотице наносили. Уз ову молбу за опроштај приносимо и речи благодарења, које данас иду из душа и срца свих Ваших свештеника, монаха и верног народа. Речи благодарења Господу што нам је послао Божјег човека. Благодарења и Вама, Владико Свети, што сте нас чували очински, а штитили и волели мајчински. Знамо да Вам то није било тешко, знамо да сте све из љубави радили. Хвала Вам што сте Господњи били, што сте из сопственог кандила вере изливали доброту и незлобивост и у наша срца. Последњи дани Ваши, сведоче о Вама оно што ниједна реч није кадра да искаже. Смирено сте и стрпљиво дочекали и последњег непријатеља, без бојазни и страха. И онда када су нам из болнице јављали да се дешава нешто необјашњиво, она нека чудна игра живота и смрти, да сте кретали Господу у наручје и враћали се. Није то за нас било ништа необично, јер знамо да сте на тој лествици између неба и земље цео живот и ходили. Сада сте само закорачили који степеник више, и из земаљске прешли у небеску Србију, лепи и уређени кварт Царства небеског. Тамо где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају лице Божије.   Ликуј са њима и наслађуј се и Ти, добри наш оче и Владико. Срећно ти Царство небеско. Амин.   Дарко Ђурђевић, протонамесник архијерејски намесник први ваљевски   Извор: Епархија ваљевска
    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина (Кнежевића), за администратора упражњене Епархије ваљевске постављен је Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Лаврентије. Владика Лаврентије је као епископ шабачко-ваљевски (до 2006. Године), заорао дубоку бразду архипастирског служења на територији садашње Епархије ваљевске која је у време блаженоуснулог Епископа Милутина доживела препород, особито у погледу духовног живота и градитељства.      Садашњи администратор Епархије ваљевске одлуком новопрестављеног Епископа ваљевског Милутина, а поводом педесет година архипастирске службе, одликован је орденом Светог Владике Николаја 2017. Лета Господњег на литургијском сабрању у ваљевском Саборном храму Ваксрсења Христова.    Да је сваки сусрет архијереја епархија Шабачке и Ваљевске протицао у обиљу братске љубави и срдачним разговорима о бројним темама везаним за живот Цркве, доказано је и 28. Фебруара ове године када је блаженопочивши владика ваљевски Милутин посетио Епископа шабачког Лаврентија. Том приликом евоциране су успомене на догађаје и људе које их повезују током вишедеценијског служења Богу и свом народу. 
    • By Логос
      У молитвеном присуству свештенства Храма Покрова Пресвете Богородице и верника у понедељак 30. марта, протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први, служио је помен новопрестављеном служитељу Божјем, Његовом Преосвештенству Епископу ваљевском г. Милутину. Поред Храма Покрова Пресвете Богородице, помен Епископу Милутину служен је и у осталим светињама богомспасаване Епархије ваљевске.     Извор: Радио Источник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...