Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Ненад Божовић: Политички или хришћански месијанизам?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Сукоб концепта политичког и хришћанског схватања месијанизма најбоље се може видети у Новом Завету, односно у опису догађаја Великог Петка. У Старом Завету, израз месија употребљавао се за израиљске цареве и има политички контекст. Израз машијах преведено са јеврејског значи: онај који је помазан да буде цар, помазаник. Зато се морамо упитати: у ком смислу је Исус Месија-Цар, где је извршено његово помазање и његова интронизација? Коначно, да ли данас хришћани умеју да разликују концепт политичког месијанизма од хришћанског? 

Kaspar.jpg?resize=800%2C847

Каспар Давид Фридрих, Крст на брегу

[1]

Темељ месијанског ишчекивања представља специфично библијско виђење историје. За разлику од других народа који су историју схватали циклично, Израиљ је историју схватао праволинијски: историја почиње од стварања света, преко Савеза са Аврамом повезује се са Израиљем, учвршћује у Савезу под Синајем након Изласка из Египта и увођења у Обећану земљу и врхуни у последњем раздобљу, у очекивању славне будућности. У њему ће бити успостављено Царство Божије у Израиљу, а преко њега успоставиће се у целом свету. 

Реч месија као титула или назив потиче из Старог Завета (јевр. машијах, грч. христос). Први помазаник, односно први израиљски цар био је Саул (1Сам 9). Помазање је био символичко-ритуални чин инаугурације и вршио га је пророк. Обичан израиљски сељак је клечао док му је пророк на главу изливао уље из зделе, да би потом устајао као цар. У то време, људска лица била су опрљена сунцем, кожа сува, а маслиново уље чинило је да засијају. Оно је било скупо и драгоцено, а користило се и као козметички препарат (као и данас понекад). Изливало се на главу и лице помазаног, сливајући се низ груди, чинећи да и физички „сјаји“ пред људима. Осим физичког, сам чин помазања носио је са собом и духовну компоненту, јер након помазања Саула „силази на њега Дух Господњи“ и још се додаје: „И кад се окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце“ (1Сам 9, 6.9). 

Ипак, Саулова династија била је разочарење и на њено место ступа Давидова. Исто се збива и са Давидом: „Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана“. Међутим, за разлику од Саулове династије, Бог преко пророка Натана Давиду даје још једно обећање у 2Сам 7, 12-16: „Кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово“, а затим додаје: „Ја ћу му бити Отац и он ће ми бити син и тврд ће бити дом твој и царство твоје довека пред тобом, и престо ће твој стајати довека.“ Овде су важна два момента: Давидовог потомка ће Бог у једном тренутку звати Сином, а царство ће његово бити вечно. Нешто слично објављује и други псалам: на дан зацарења обећаног цара на Сиону Бог ће му се обратити речима: Ти си Син мој (Пс 2, 7). 

Ова Божија обећања условила су настанак тзв. династичког месијанизма. Овакво схватање месијанизма подразумевало је да ће на престо ступити неки Давидов потомак који ће у политичком смислу уз Божију подршку остварити славну будућност, који ће сломити отпор околних народа и остварити државу која ће се протезати на све крајеве света. 

Реалност је, међутим, изгледала сасвим другачије. Осим неколико добрих примера попут Језекије и Јосије, после Давида Библија нема много похвалних речи за његове наследнике. Међу њима је било великих идолопоклоника и апсолутиста који не поштују Закон, многи су страдали у мучким превратима, многи се нису обазирали на пророчке речи. Коначно, Јерусалим и Храм су срушени и запаљени и Давидов трон се није обновио, односно самосталност јудејске монархије више никада није у потпуности остварена, а камоли њена славна будућност. Испоставља се, фактички, да је најславније време, тј. златно доба Израиља било управо под Давидом и његовим сином Соломоном. Тако долазимо до питања: да ли је могуће да Бог није испунио своје обећање о вечном царству на чијем ће челу бити Давидов потомак?

У сваком случају, сумње у Божије обећање није могло бити, па су пророци постављали питање: ако се оно није (још) историјски остварило у улози царева, на кога се онда оно односи? Поред свих историјских неуспеха и иако не на трону, Давидови потомци су преживели и њихов родослов пратимо све до Исуса из Назарета (уп. Мт 1). Међутим, месијанско очекивање се више није везивало само за династију, за цара као политичку фигуру, већ за једну посебну, изванредну личност – Месију са великим словом. Тај Месија је још увек је морао бити Давидов потомак и био је посматран као цар, али код пророка се другим терминима проширује значење речи Месија: он је Слуга Јахвеов (Ис 53) који трпи и страда. Он је мучен и злостављан, вођен на заклање, бива стрпан у гроб, невин и нем. У том смислу по први пут код пророка Исаије имамо помен Месије, слуге Јахвеовог, који треба да страда. Ипак, након страдања његова власт ће се проширити над целим светом (уп. Ис 11, 10). Даље, код пророка Данила месијанско ишчекивање повезано је са називом Син Човечији (Дан 7, 13-14) за којег се каже да ће му се дати власт и слава и царство и да његова владавина неће проћи. Захарија објављује да ће праведни и кротки цар ујахати на магарцу у Јерусалим (Зах 9, 9), а Михеј (5, 2) додаје да тај господар који ће бити у Израиљу има „изласке од почетка, од вечних времена“. Он, дакле, није само „сада“, већ је од вечности. 

Ипак, и поред ових пророчких речи, концепт династичког односно политичког месијанизма није ишчезао у Израиљу. Многи су Христа пре разумевали, односно ишчекивали као политичког месију, а  не као скромног и страдалног. Ово се не односи само на фарисеје и књижевнике, него пре свега на оне који су Христу били најближи: апостоле. У Новом Завету се управо назив месија избегава у његовој јеврејској форми (помиње се само два пута Јн 1, 41 и 4, 25 и то у контексту разговора са Самарјанком) управо да би се избегле његове тадашње политичке конотације. Када мудраци долазе да се поклоне Христу они питају Ирода: „где је јудејски цар (василевс) који се родио?“ На те речи Ирод реагује бурно, сматрајући да је у питању политички опонент, и заповеда масакр витлејемске деце.  

Неразумевање Христовог идентитета на више места се показује код апостола. Оно кулминира у Петровом исповедању (Мк 8, 29) где он говори да је Исус јесте Христос, а кад му Христос каже да ће пострадати, да ће га убити и да ће трећи дан устати, Петар га одвраћа од тога. Христос му зато каже: „Иди од мене сотоно!“ желећи да му покаже да  он очекује политичког месију („мисли оно што је људско“) и да је самим тим што га одвраћа од страдања противник Богу (сотона). Ово неразумевање се даље види у Мк 10 када Јаков и Јован, синови Зеведејеви, траже да у његовој слави седну њему са десне и леве стране, односно преведено данас: „кад постанеш (земаљски) цар дај да ти будемо генерал и саветник с леве и десне стране твог престола“. На ово Исус одговара: „Не знате шта иштете“. Зато у Марковом јеванђељу Исус себе ни на једном месту не назива Месијом. У том смислу ништа мање није проблематичан и израз Син Божији у новозаветно време. Римски императори су, иначе, себе сматрали синовима римских богова, па и сам тај израз такође тада има политичку конотацију. 

Онда се враћамо на питање од почетка: у ком смислу је онда Исус цар, односно Месија? Одговор налазимо у наративној стратегији Марковог јеванђеља. На самом почетку стоји опис Исусовог крштења – ово је сцена његове инаугурације за цара. Јован Крститељ наступа као некада пророк Самуило (или Натан), небо се отвара и Бог говори речи „Ово је Син мој“ објављујући их пред свима, а Дух Свети као голуб силази на Христа. У Књизи постања голуб Ноју носи маслинову гранчицу па је силазак голуба, односно Духа Светог, заправо, чин помазања. У том смислу је његово помазање за цара са небеса, а не од људи од маслиновог уља из зделе, при чему је пророк само сведок. Он тада прима „власт“ (exusia): следе сцене исцељења немоћних и истеривања демона из поседнутих, а вести о његовој сили путују целим Израиљем. Због његових речи многи тада долазе к њему, чак и када се налази на пустим местима. Кључне речи „Ово је Син мој“ понављају се и у сцени Преображења у Мк 9 када се показује како му се хаљине засветлеше „беље од снега“. Откривање ове светлости која иза њега „стоји“ наступа тачно након Мк 8 где се говори о неразумевању Петровом. 

Кулминација Христовог зацарења односно интронизације описана је Мк 15 и Мт 27. Војници му стављају скерлетну хаљину и круну од трња што су карикатурна обележја вазалног римског владара. Царски скиптар у овом случају је заправо палица којом га туку по глави. Исмевају га и тако што му се поклањају и говоре: „Здраво царе јудејски!“. Он се пење се ка узвишеном трону, на костурницу по имену Голгота. Прикуцавају га на његов престо, на крст, и стављају натпис изнад: „цар јудејски“. Зашто Христос све ово вољно трпи? Зато што је овим вољним чином и кроз овај опис израз месија-цар бива у потпуности испражњен од својег политичког контекста. Он није дошао да покори и да му служе, већ да служи. Управо у том смислу је Христос истински Цар: иако има силу божанских прерогатива да спречи сопствено страдање, он се вољно потчињава људима над којима реално има власт. Сви који верују у њега и следе га до страдања то чине слободно, а не под присилом као у случају политичког месијанизма. Царство овог Цара није политичка, већ духовна реалност. 

На Голготи је, дакле, интронизован страдални јудејски цар-месија, Слуга Јахвеов, а након зацарења умире. Међутим, тада по последњи пут у Јеванђељу читамо оне кључне речи: „Заиста овај човек беше Син Божији“ и то изговорене не од апостола, већ од римског капетана. У тим речима римски капетан сажима и први хришћански credo. Приповест се, наравно, тиме не завршава, већ почиње. 

На самом крају Марковог јеванђеља, жене наилазе на празан гроб и на тајанственог младића у белом који им каже: „Исуса тражите, Назарећанина, распетога? Уста, није овде“. Од тог тренутка шачица преплашених Јудејаца постаје снажна проповедачка група која око себе окупља све више људи, како Јудеја, тако и странаца. Глас о васкрсењу и Царству Божијем шири се на све крајеве света. Шта их је могло толико променити? Од оних разочараних и девастираних људи чији је Учитељ убијен пре три дана, који се боје и за сопствени живот и правдају пред светом (као Петар) да га не познају, постају група несаломових весника нечег сасвим неуобичајеног: васкрсења из мртвих. То би тешко могло бити, ако и сами нису били сведоци истог. 

[2]

На самом крају треба да поставимо питање да ли је сукоб политичког и хришћанског месијанизма био везан само за новозаветно време или траје и данас? Да ли се данашњи хришћани налазе у искушењу да не препознају политички месијанизам и да заборављају на хришћански? 

Политички месијанизам и данас постоји у политичкој идеологији и испољава се двојако: а) кроз оправдање империјализма великих народа и држава и б) кроз ауторитаризам владара малих народа и држава. У политичком месијанизму великих империја, месија није везан само за једну личност, владара, политичара, већ се преноси на читаву нацију која има неки „месијански“ задатак. Према сопственом саморазумевању такав народ треба да изврши неку посебну „мисију“ или „позвање“ за које верују да им је управо наменио Бог. 

У древној историји такав пример дала је Асирија, држава са изразито милитантном идеологијом, која је осмислила етничке депортације и систем „државног терора“ како би вазале држала у покорности. Она сама са таквим методама није имала никакав проблем: освајање других народа посматрала је као creatio continua, односно стално стварање у којем се Асирија као остварење божанског поретка, непрекидно шири на мале, „примитивне“ и „дивље“ народе који нису још успели да сагледају ту „месијанску“ улогу Асирије. Асирски цар је сматран за сина бога Ашура.

Овај асирски концепт остаје, мање-више, исти за све империје у историји света. О том концепту у оквиру немачког национал-социјализма не треба ни трошити речи. У колонизацији Америке, наиме, Пилгрими или дошљаци видели су себе као Нови Израиљ, а конквистадори позивали на Књигу Исуса Навина. Касније, председник Томас Џеферсон у свом инаугурационом говору користи библијске слике у којима види амерички народ као онај који је дошао у Обећану земљу. Слично томе, Теодор Рузвелт дефинише доктрину западњачке експанзије као „гутање свих народа који су преслаби да би нам се супротставили“. Тиме се оправдавао геноцид над америчким Индијанцима. Међутим, политички месијанизам САД-а није овде престао: наметање сопственог начина живота као једино могућег постао је окосница спољне политике. Заузевши позицију суперсиле, политички месијанизам је додатно еволуирао. Председници САД-а себе сматрају за заштитника новог Израела (што се може видети, рецимо, у Бушовим говорима) сматрајући да тиме употпуњавају своју „месијанску“, заштитничку улогу. Овај политички месијанизам кулминира код америчких екстремних еванђеоских заједница: они Доналда Трампа након подршке премештању амбасаде САД-а у Јерусалим виде као отеловљење Кира Персијског (који је био наклоњен Израиљу). 

На политички месијанизам нису имуни ни православни словенски народи. О руском националном месијанизму читали смо текстТрубецкојa управо на овом порталу. О политичком месијанизму у својој секуларној верзији – комунизму, такође не треба трошити речи. Даље, нарочито су балкански народи склони политичко-династичком месијанизму кроз стварање култа личности која треба да донесе „обећано доба“ (рецимо Броз). Он се даље наставља у свакој личности која се намеће као „спаситељ“, који ће опоравити економију, изградити градове, путеве и мостове, отворити радна места и једном за свагда сломити отпор свих суседа који су нас вековима неправедно кињили.  

Политички месијанизам генерално код својих следбеника има озбиљне религијске црте: они су спремни да за њега погину, да на његов олтар ставе сопствене кости, и да убију друге који се са њима не слажу као препреку ка остварењу „краја историје“ или „свеопштег благостања“. 

Политички месијанизам се у антици испољавао кроз јерес хилијазма. Зато је Црква осудила ову јерес и увела у Символ вере одељак: „и његовом царству неће бити краја“, за разлику од хилијастичког ишчекивања у оквиру којег ће Христос доћи да влада на земљи 1000 година. Међутим, велико је питање да ли данашњи хришћани увек умеју да разликују политички од хришћанског месијанизма управо зато што данас често прећутно прелазимо преко савремених форми хилијазма и политичког месијанизма: политичких покрета и странака које обећавају напредно будуће време у контексту њихове изванредне историјске улоге у неком народу. 

Све ово показује да је и данас однос између политичког и религијског месијанизма понекад врло сложен: политички месијанизам може имати скоро религијске црте, а хришћански месијанизам може имати политичке последице. Ипак, ова два концепта нису иста и њихов сукоб се најбоље види на Велики Петак. Кључна разлика међу њима је да политички месијанизам обећано доба остварује насиљем, а хришћански месијанизам трпљењем насиља. Сви који верују у Христа то чине слободно, а не под присилом. Чак се и Христос након Васкрсења јавља само у ужем круг људи, да не би својом појавом присилио људе да верују. Притом, политички месијанизам траје најдуже колико и епоха која га је изнедрила, а хришћански траје, без прекида већ два миленијума и као концепт може трајати вечно. 

Ако је политички месијанизам промашен концепт за једног хришћанина, шта онда да очекујемо? Шта уопште „добијамо“ хришћанским месијанизмом? Добијамо разбијање илузија да овај свет може само уз људски напор, без Божије интервенције, да постане рај. Даље, он доноси отрежњење да не постоји спасење које ће у политичком смислу донети неко „са стране“: промена долази од нас самих прихватањем сопственог крста и ношењем истог до голготског страдања. У том смислу промена се не постиже насиљем као у случају политичког месијанизма, већ трпљењем насиља. Тиме крст постаје и мера трпљења за свагда. 

Да ли то значи да треба у потпуности да оставимо овај свет и да се надамо само будућем који ће наступити о Другом Христовом доласку? Не, морамо учинити све да овај свет не постане пакао, да останемо „со света“, да понесемо крст истовремено знајући да овај свет само нашим напором не може постати рај. 

А како ћемо да испунимо овако велики хришћански императив? Једино веровањем у Васкрсење Христово. Васкрсење које следи након (његовог) страдања, јесте оно што добијамо хришћанским месијанизмом. То је снажна промена унутар људског бића коју вера узрокује, већ овде и сада, и која до сржи уздрмава онога који поверује. Ова вера без икакве бојазни и страха пред било ким исповеда да је живот неуништив и да увек побеђује. Та вера је освојила Римско царство не подигнутим мачем, већ крвљу мученика, и до дана данашњег нас надахњује. 

теологија.JPG


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911.
      Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. 
      Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео  је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). 
      Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. 
      Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. 
      Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава.  Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911.
      Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. 
      Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео  је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). 
      Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. 
      Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. 
      Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава.  Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“
    • Од Логос,
      Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Свети Владика Николај Велимировић Да ли је сиромаштво оскудица у основним материјалним стварима или, пак, стање духа? Је ли богатство само по себи зло а сиромаштво усуд? На ова питања, 28. фебруара 2019. године, у емисији „Оче, да те питам“ одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. Благодарећи Радију Беседи доносимо звучни запис.
       
       
    • Од Логос,
      Питање да ли је Мојсије видѣо или није Бога, јесте питање које себи поставља сваки пажљиви читалац Светог Писма. Разлог томе је чињеница да се у Петокњижју у неким стиховима говори да Мојсије није могао видѣти Бога, док се у неким другим одломцима говори да га је видѣо. Ти догађаји су описани у такозваним синајским теофанијама. Без обзира што је Петокњижје настајало у дужем временском периоду, и што је у њега уткано више предања и редакцијских захвата, нужно га је посматрати као завршен и канонски текст. Занимљиво је да су неки ранохришћански егзегети сматрали да се напетости у тексту превазилазе изналажењем скривеног (дубљег) значења.
       
      Извѣштај из Изл 33, 18-23 говори о томе да Мојсију није било могуће видѣти Бога: „Опет рече Мојсије: молим те, покажи ми славу своју. А Господ му рече: учинићу да прође све добро моје испред тебе, и повикаћу по имену: Господ пред тобом. Смиловаћу се коме се смилујем, и пожалићу кога пожалим. И рече: али нећеш моћи видѣти лица мојега, јер не може човѣк мене видѣти и остати жив. И рече Господ: ево мѣсто код мене, па стани на стѣну. И кад стане пролазити слава моја, метнућу те у расѣлину камену, и заклонићу те руком својом док не прођем. Потом ћу дигнути руку своју, и видѣћеш ме с леђа, а лице се моје не може видѣти“. Бог заклања Мојсија руком да га овај не би видѣо ‘с лица’ и допушта му да га види ‘с леђа’. У Изл 3, 6 сам Мојсије „заклони лице своје, јер га би страх гледати у Бога“. Многи описи на посредан или непосредан начин указују на смртни страх од виђења Бога (уп. Изл 19, 10.18; 20, 19; Бр 11, 18; Пнз 5, 2; ИНав 3, 5; 7, 13 итд). У наведеним текстовима, Бог је апсолутно доминантан у односу на творевину, тако да га Мојсије ни на који начин не може ‘опипљиво’ видѣти. Човѣк, чак, ни науме његове на може да зна (уп. Јов 38, 1–42, 6; Ис 55, 8-9), што значи да је Бог ‘по себи’ још недоступнији. Мојсије о Богу зна само то да је он Онај који јесте, а када му се приближава „ступа к примраку у којем бѣше Бог“ (Изл 20, 21). Исто се каже да се на Хориву, иако је Бог с народом говорио ‘лицем у лице’, чуо само звук рѣчи из огња „али лик не видѣсте – ништа осим гласа“ (Понз 4, 12). 
      Међутим, као што је речено, у неким другим стиховима из Петокњижја говори се другачије. Тако се изабрани представници Израила: Мојсије, Арон, Надав, Авијуд и седамдесет старѣшина, послѣ склапања Савеза, попеше на гору и „видѣше Бога Израилова, подножје његовим ногама као да бѣше од драгог камена сафира, сјајем налик самом небу. Он не пружи руке своје на изабранике Израила, него слободно гледаше Бога и једоше и пише“ (Изл 24, 9-11). Нешто касније у тексту се каже да „Господ говораше са Мојсијем лицем у лице, као што говори човѣк с пријатељем својим“ (33, 11). У Поновљеном закону такође стоји: „Лицем у лице Господ је говорио с вама на гори исред огња“ (5, 4). Сличан опис налазимо у Књизи бројева: „Из уста у уста њему (Мојсију) говорим, јасно – а не у загонетци и лик Господњи он гледа…“ (12, 8). Из наведених стихова стиче се утисак да је Бог човѣку сагледив, тј. да су га Мојсије и старешине очима гледали.
      Овакви ставови библијских писаца доводе нас у позицију да се запитамо да ли је Бог доступан човѣковом виђењу, и у којој мѣри га је могуће видѣти? Наравно, тешко би било прихватити чињеницу да у Петокњижју постоје два потпуно опречна мишљења о могућности виђења Бога, без обзира на више предањских слојева. Поготово што се ова мѣста налазе у оквиру једног наратива (уп. Изл 33). Да би се дошло до ваљаног одговора, битно је увидети теолошке перспективе из којих се говори о Мојсијевом виђењу Бога. Када се текстови темељније проуче долази се до закључка да се у овим описима више крије нека друга теолошка мисао, од питања виђења Бога по себи. Цѣлокупни контекст приповѣсти сугерише да се овде више говори о односу Бога и човека (Мојсија и Израилаца). 
      Наиме, када је реч о текстовима у којима се говори о Мојсијевом виђењу Бога нужно је имати на уму метафоричност језика, с једне стране, као и теолошки смисао таквог исказа, с друге. Преко описа виђења Бога библијски писци више наглашавају идеју стварног Божијег присуства међу Израилцима, него чин Мојсијевог виђења Бога ‘голим оком’. Чин виђења ‘лице у лице’ више говори о међусобном односу Бога и човѣка (Мојсија, Израила), и тиме се истовремено искључује свако посредништво између Бога и изабраног народа. Сам Бог општи са Израилом. ‘Лице у лице’ у овом контексту значи близина и непосредан однос. Бог није странац који човѣка (Израил) гледа из даљине, него је ту уз њега – он га води у Обећану земљу. 
      С друге стране, у теофанијама у којима се Бог не може видѣти наглашавају се божанска слава и моћ, што је био и гарант Божијег обећања. Бог који је извео народ из ропства показује се у свој сили, али управо као такав он може да изабраном народу испуни дато обећање. У противном испуњење обећања би било доведено у питање. Само апсолутно доминантни Бог може неупитно да испуни своје обећање. Тиме се наглашава да су други народи и њихови идоли ништавни у односу на њега. Управо послѣ Божијег ‘јављања у сили’, настаје синајски Савез.
      Дакле, у оба случаја не говори се о боговиђењу у смислу да ли човѣк може видети Бога или не, тј. да ли је Мојсије и на који начин видео Бога. Теолошки нагласак ових текстова није био на томе. О самој природи боговиђења старосавезни писци не говоре ништа подробније. Циљ теофанија у Старом Савезу био је више да се протумачи воља Божија или да се укаже на његову славу, него да се говори о Богу као таквом. Еванђелист Јован наглашава да је Бог невидљив: „Бога нико није видео никад“ (Јн 1, 18а). Када говоре о Богу, старосавезни писци се користе метафоричким језиком са наглашеним антропоморфизмима, што је и разумљиво. 
      Само виђење Бога је, пак, мистички догађај који превазилази свакодневно искуство, а самим тиме и могућност јасног сведочења тог виђења другима – како је говорио и апостол Павле да су то: „неисказиве речи које човѣку није допуштено говорити“ (2Кор 12, 4). Непосредан сусрет са Богом је чин виђења очима вѣре, тајанствени доживљај и унутрашња интерпретација тога доживљаја. Мојсијево виђење Бога може се сагледати на тај начин, јер он није говорио о Богу какав јесте, него шта хоће. Стога библијски наративи остају у поменутим оквирима, представљајући Мојсија као човѣка који је непосредно сусрео Бога, и који је по Божијој заповѣсти водио народ Израила у земљу коју им је обећао Бог.
       
      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...