Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Поуке.орг инфо

Георгије В. Флоровски: Проблем поновног уједињења хришћана (Опасни путеви догматског минимализма)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Црква је једна. И то јединство је сама њена суштина. Црква је јединство, јединство у Христу, „јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4, 3). Црква је била и јесте створена у свијету управо зарад јединства и заједнице – „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Црква је једно „тијело“ – она је организам и Тијело Христово. „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело“ (1. Кор. 12, 13). И само у Цркви је аутентично и право заједништво и једиство могуће и изводљиво, кроз тајну Христове љубави, кроз преображујућу моћ Духа, у слици и подобију Свете Тројице. Тако јесте и тако треба да буде. Но, јединство није израз или откриће које се десило унутар хришћанске историје. Оно једино остаје као нерјешен проблем и њено ријешење осцилира напријед назад, помјерајући се према крајњој есхатолошкој граници. У хришћанском искуству нема јединства. Хришћанство трпи подјелу- и не само подјелу већ разилажење, невољу и борбу. У хришћанској историји не видимо више јединства и слоге него у спољашњој, не-хришћанској историји. У хришћанском друштву, не само да подијеле које деморалишу и разарају „природни“ поредак живота, нису поништене или превазиђене – већ и расна и национална нетрпељивост није помирена или угашена (упоредимо са тзв. „филетизмом“ ). Штавише у самој хришћанској доктрини, у вјери у Христа, постоје темељи за међусобно отуђење, раздвајање и нетрпељивост, за непомирљиве доказе, за отворено непријатељство. Хришћански свијет је подијељен не само по питањима овога свијета, него и по питању самога Христа. Међу хришћанима, вјерним његовом имену, нема слоге по питању њега, његових дела и његове природе. То је камен спотицања и искушење. Црква је једна недјељива у свом јединству. Али хришћански свијет је у расцијепу и подјељен. Исус Христос је „исти јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13, 9). Али хришћани се разилазе по питању Њега, и не само што мисле другачије већ и вјерују дручачије. И своју наду постављају на другачије ствари. Али не, Црква није подијељена, не бјеше подјељена, не дијели се. Црква није подијељена и не дијели се. И сама ријеч „црква“ у строгој и прецизној употреби, не подноси и нема облик множине – осим у фигуративном и пренесеном значењу.

way.jpg

Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере.

Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини.

Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост.

Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ.

Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости.

 

Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18.
Превод: Стојана Валан

теологија.JPG


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sigurno je i kod vas sve hrišćanski toplo i ekumenski kao i kod nas. Kod nas u stvari skoro da ni nema više ničega što se ne bi moglo nazvati ekumenskim, imamo ekumenske bogoslužbe, ekumenski advent, ekumenske koncerte, ekumenske zajednice, ekumenske institute pa čak i ekumensku bogosloviju u Pragu itd. :) 

Institut ekumenických studií v Praze (Studium teologie - ekumenicky a v přátelském prostředí)

Ko hoće može doći studirati kod nas, no, mislim da je i Bogoslovija sv. Save u Beogradu danas već sasvim dovoljno dosta ekumenska pa to i nije više tako ni nužno.

https://www.iespraha.cz/

 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

A što ako je samo u pravoslavlju punina Istine? Pitanje je retoričko. Nemam drugoga komentara ni komentara na eventualne komentare ovoga komentara.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 25 минута, Glas razuma рече

A što ako je samo u pravoslavlju punina Istine? Pitanje je retoričko. Nemam drugoga komentara ni komentara na eventualne komentare ovoga komentara.

Ovo, da je u pravoslavlju punina Istine, ( da se iskoristim tvojim navodjenjem ) retoricki se uklapa u sam naziv teme,.....opasnosti dogmatskog minimalizma,..... jer, ako ujedinjenje hriscna nije u Istini ( pravoslavlja ),....onda,....postoji opasnost , jer je Istina definisana kroz dogmatizam,....

Cista retorika,..... :osmeh:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 43 минута, Bokisd рече

Ovo, da je u pravoslavlju punina Istine, ( da se iskoristim tvojim navodjenjem ) retoricki se uklapa u sam naziv teme,.....opasnosti dogmatskog minimalizma,..... jer, ako ujedinjenje hriscna nije u Istini ( pravoslavlja ),....onda,....postoji opasnost , jer je Istina definisana kroz dogmatizam,....

Cista retorika,..... :osmeh:

Да. Али да ли је Дух Свети напустио остале хришчане, посебно католике, то је даља тема Флоровског. Има и овдје:

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 часа, александар живаљев рече

Да. Али да ли је Дух Свети напустио остале хришчане, посебно католике, то је даља тема Флоровског. Има и овдје:

 

Imali smo dosta tema na forumu o ovome sto navodis.

Moj stav, jeste, da je blagodat sv.Duha u nasoj crkvi, dok kod ostalih crkava ( kao institucija) ne postoji , osim nekih drugih darova i milosti koje im daje' sv. Duh.

Ili, kao pojedinci , ( kod inoslavnih ), i, kod svestenstva i vernika, sv.Duh deluje , po njihovoj savesti i namerama i dobroti srca.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Заборавио сам да вам кажем да у ћелијама није било прозора, није било светлости. Ноћу је једина светлост долазила из ходника, али само мали трачак светлости. Живео сам у некој полутами.
      Послали су ми новог стражара. Он је био председник затворске комунистичке организације. Био је веома лош човек. Никада нисам видео таквог човека који је био лош као он. Заиста, мислим да је био ђавоиман јер је тачно знао где да ме погоди – мислим, речима, како да ме увреди. Никада ме нико није толико понижавао као овај човек. Био је прост, необразован; али ђаво га је научио како да ме погоди у душу, у веру, у осећајност. Време проведено са њим је било као дан у паклу. Са ђавољом истрајношћу, узнемиравао ме је сваки пут кад сам био на молитви, сваки пут када сам служио Литургију, и док сам размишљао. Тачно је знао време, чак и ако сам шетао по ћелији. Знао је да размишљам. Ђаво је знао да сам у додиру са Богом.
      Рекао сам вам да сам добио парче хлеба као овај што једемо овде (односно, обично парче хлеба). Био је за читав дан – заправо, за два дана. Тако, ако бих добио парче хлеба у петак, сачувао бих комадић за Литургију у недељу.
    • Од Логос,
      Ђорђе родио се у српском граду Кратову, на десет сати хода од Штипа. Родитељи његови Димитрије и Сара беху људи благочестиви. Када Ђорђу би шест година родитељи га дадоше да се учи књизи; и он се учаше са великим успехом. Затим Ђорђе изучи кујунџиски занат; но отац му умре, и он рано остаде сироче. Диван лицем и веома стасит, Ђорђе се бојаше да остане у родном месту, да га не би силом узели на двор султанов, што се тада често догађало. Са тог разлога он отпутова у град Софију. Настанивши се ту у дому просвећеног и побожног свештеника Петра, он усаврши своја знања о вери и утврди се у љубави ка хришћанској побожности. Убрзо Ђорђе паде у очи својим одличним особинама. Мухамеданцима се прохте да овако узорног младића привуку к себи. Они изабраше између својих учених људи, улема, једног умешног човека да води разговор са Ђорђем.       Овај лукави законик дође код Борђа тобож да наручи неки рад. Објаснивши Ђорђу шта да му изради од донетог сребра за добру плату, мухамедански учитељ похвали мајсторову вештину и његову даровитост. Затим му говораше: ''Када би ти, младићу, примио нашу веру, оженио би се ћерком градског аге, и тебе би обасипали поштовањем, те би постао први човек у граду". Ђорђе му захвали на томе, и упита га: ''А је ли слава земаљска трајна?" Законик одговори: ''Разуме се, све земаљско није трајно, али Мухамед је обећао рајска уживања онима који испуњују његове заповести".   ''А у чему се састоје заповести?" упита Борђе. - У доброј вери и чистоти телесној; а чистота захтева умивања и молитве, одговори законик. - Но ако човек, упита Борђе, живи блудно и ненасито се предаје задовољствима тела и стомака, да ли ће га примити у рај?   Мухамедов следбеник би приморан да призна, да ће човек без исправљсња срца допасти не у рај него у муку. ''Ипак се, настави Ђорђе, ваши властодржци, судије начелници предају нечистим делима и умиру не мислећи на одрицање од прљавог живота. Не подлежу ли они, према самим твојим речима, вечном мучењу?" - Бог прашта грехе ради милостиње, говораше законик. Погледај само, колико наши султани и паше подижу џамија, мостова, чесама, гостопримних домова! - Жртва нечистог срца није угодна Богу, рече Ђорђе. Каква су велелепна здања подигнута од незнабожачких царева! Каква гласовита дела учињена! Нећеш ваљда рећи, да су ти незнабожци у рају? Ето у нас при искупљењу жртвом Сина Божјег, при благодати Светога Духа, колико је царева, свештеника, мирјана, војника у броју светих, и они точе исцељење онима који им прибегавају с побожним поштовањем! Ако не верујеш: хајдмо, ја ћу ти у овом граду показати нашег краља Милутина, који досад почива као да спава и мошти његове миришу. Потпуно је јасно, да су ти људи угодни Богу и њихова се вера потврђује Богом који им даје чудотворну силу. И како ти хоћеш да се ја одрекнем вере која приводи Богу и вечноме царству? Ја сам уверен да ти сам увиђаш све то, али те саблазни света одвлаче за собом, далеко од свете истине. Зар није тако?   Законик умуче и оде, али му у души навре злоба. Он је осећао да је млади човек, за кога се надао да ће га лако придобити, збунио њега, чувеног законика. Он је видео да је такав заштитник хришћанства у стању не само да одврати од примања мухамеданства оне који су готови на то, него да и стотине обрати од Мухамеда Христу. О своме разговору са Ђорђем он обавести своју сабраћу, и додаде: ''Ако се не обрачунамо с њим, зло по веру нашу". Затим законик оде кадији са доставом, да Ђорђе хули Мухамедову веру и да за све султане вели да су осуђени на вечне муке. Па додаде: ''Ако Борђе буде остављен као хришћанин, вера његова шириће се на рачун наше; то је опасан човек".   Судија нареди да му Ђорђа доведу, али не силом; наложи да му кажу како он, судија, жели да му учини неке наруџбине. Ђорђе разумеде рашта га зову, али не хте избећи да сведочи о истини Христовој. Када Ђорђе ступи пред кадију, кадија би поражен његовом стаситошћу. Пошто учини неке наруџбине, кадија рече и то, да Мухамедова рајска блаженства вреде да човек буде мухамеданац. Ђорђе увиде да га нису позвали због наруџбина; и тајно се помоли Господу Исусу да му подари светлост и силу. Затим смело упита, чиме они могу доказати да Мухамед и ревносни поштоваоци Корана уживају блаженство. Кадија одговори: Нису ли нам се покорила царства земаљска? Не плаћају ли нам народи данак? Када нас Бог не би љубио, Он не би узвисио царство наше. Ђорђе на то рече: И пре Мухамеда покоравали су царства мачем. Значи ли то, да су сви ти победиоци, иако незнабошци, по вољи Господу? Земаљска срећа није мера за вечност; а чешће говори: ти си примио добра у овом животу, тамо је теби други удес. - Законодавац наш Мухамед, рече судија, разговарао је са Богом, и од Њега примио закон. - Мухамед ничим није доказао, примети Борђе, да је био у вези са Богом: ни чудесима, ни пророштвима. Знате и ви, када је Мојсије примао закон од Бога, Синајска Гора се тресла од громова и муња; ту је сав народ видео и схватио да ће Мојсије, Божји посланик, предати народу не своја измишљања. А шта ви слично налазите у Мухамедовом животу? Он је говорио о себи разне ствари. Но је ли то довољно да се има поверење у њега? А какав је закон његов? Он је предао лаку веру, врло пријатну људским страстима. Она се допада не светом садржином, него тиме што пушта на вољу животињским наклоностима. Забога, може ли се при здравом уму веровати да је таква гадост послана с неба?   Слушајући неодољива изобличења Ђорђева, мухамеданци беху ван себе од беса и заграјаше: ''Умртвити безбожника! он срамоти веру нашу". Судија нареди да Ђорђа вежу и одведу у тамницу.   Свештеник моли стражаре да му предаду Ђорђа на јемство. - Ако га волиш, одговорише стражари, убеди га да прими мухамеданство, па ће онда бити слободан. - Свештеник се обрати старешини тамнице, и овај из љубави према свештенику пусти Ђорђа на неко време. Када Ђорђе дође у свештеников дом и они остадоше сами, свештеник загрли исповедника и целивајући га говораше: Ђорђе, ти си сада прославио Господа, као првомученик Стефан. Буди чврст и убудуће! Мученици се славе у васељени; а каква их тек слава очекује на Последњем Суду! - Исповедник одговори: Бојим се да нећу издржати огањ. - А ти помисли рече на то свештеник, да је огањ у паклу страшнији. И шта значи привремено страдање пред вечношћу? Сав наш земаљски живот пред вечношћу је тренутак. - Ђорђе замоли свештеника да се постара да га откупи, ако је могуће. Притом додаде: ''Желео бих да се још потрудим на земљи за Господа". Свештеник обећа да ће учинити све што може, па отпусти Ђорђа.   Сутрадан писмени Турци претњама и грдњом примораваху Борђа да, се одрекне Христа. Исповедник остаде непоколебљив. Онда га окованог метнуше у тамницу. Свештеник је тајно ишао к судији и обећао му велике новце да ослободи Ђорђа.   После недељу дана исповедник би понова изведен на суд. Судија, указујући на свог сина, говораше да ће и Ђорђа исто онако волети као што воли сина, и да ће га упоредо са сином учинити својим наследником, ако Ђорђе испуни познату жељу његову. Исповедник одговори: Ако ме тако волиш, онда ме остави да будем хришћанин; иначе, мени нису потребни ни богатство ни слава. - Не захтевам од тебе, рече судија на то, да се одрекнеш Христа. И ја ценим Христа, као пророка, који ће судити људима; но још ценимо ми Мухамеда, пошто му је Бог предао кључеве од раја. - Нека је хвала Богу, говораше Ђорђе, што признајеш да је Христос Божји посланик који има да суди васељени. Али Мухамед није ничим доказао да је он посланик Божји. Пророци нису претсказивали о њему. Чулни рај његов, је ли рај ? То је срамоћење људскога разума. Коран пао Мухамеду с неба? Где су докази за то? Басне, којих је пун Коран, показују да није паметно поверавати себе Корану.   Мухамеданци шкргутаху зубима, и судија их једва задржа да не учине насиље. ''Спалити га! - викаху они-, јер он наружи Мухамеда, султана и све правоверне". Судија, обраћајући се Ђорђу, рече: Правдај себе! Чујеш за шта те оптужују. - Исповедник одговори: да он није хулио створења Божја, него је само изразио истину о томе шта треба да очекују људи, слични незнабошцима; и да је готов умрети за истину. Је ли то хула? упита судија присутне. Они одговорише: Ми смо раније чули његове хуле; ако га пустиш, ми ћемо се жалити султану. - Судија, обраћајући се народу, рече: Нека грех буде на душама вашим; чините што желите!   Разјарени, они полетеше на исповедника: једни га пљуваху и грђаху, други га бијаху и гураху. Биров повика: Правоверни, доносите дрва, да се спали хулитељ закона нашег!   Када мученик пролажаше поред цркве свете Софије, све-штеник Петар му приступи и рече: Нећеш дуго трпети, Ђорђе; потрпи! Ђорђе одговори: Помоли се, оче, да ме Господ укрепи.- Стражари отераше свештеника. Пошто у свештеника беше један човек који, иако је носио турско одело, вољаше хришћанску веру, само је из страха не исповедаше, то свештеник наложи овоме човеку да иде за исповедником и мотри све што се буде догађало. У то исто време свештеник моли јереје и све хришћане да се моле за исповедника Христовог. И сви се мољаху: Господе, укрепи га!   На тргу би направљена велика ломача. Још једном покушаше да ласкама и претњама принуде Ђорђа да се одрекне Христа. ''Ја сам већ не јаданпут изјавио, да се нећу одрећи вере своје", одговори исповедник. Тада му свукоше одело и оставише га само у кошуљи. Онда запалише ломачу и гурнуше Ђорђа у огањ. А када му се исплича, подмехури тело, они га извукоше и питаху га: Како ти је? Није ли врућина? - Верујте, не осећам, одговори светитељ; а за вас несрећне готов је вечни огањ. - Бесни од гнева, они га понова бацише на ломачу. Лице мучениково беше окренуто истоку. Када прегореше конопци којима му руке беху свезане, он осени себе крсним знаком и громко рече: ''Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој!"   Један од присутних дохвати цепаницу и удари њоме мученика по глави, и он испусти дух. Одмах затим, иако је сијало сунце, појави се на небу облак и пљусну киша. Хришћани прославише Бога и молише управу да им да тело мучениково. - Не надајте се, заграјаше Турци, цело ћемо га сажећи и у прах развејати. - И злобни, они набацаше на ломачу животиње, да се не би могли распознати опаљени остаци. Но све изгоре сем мученикова тела. - Свештеник се нада да се докопа тела, говораху фанатици; али ми ћемо га спалити до сутра. Ако не, бацићемо га у помијару.   Хришћани онда нађоше да је боље да се разиђу. Ноћу пак један од њих узе мучениково тело и однесе дому свом; одатле би пренесено у саборни храм светог Георгија. Сутрадан свештеник Петар пријави се судији и изјави: Јутрос рано дођох у цркву и нађох тамо Ђорђево тело; је ли дозвољено да га сахранимо? - Судија признаде: Ђорђе је светац; они који су га чували кажу да, иако су дометали много дрва, тело није горело. - И судија даде дозволу да се покојник сахрани. Свети мученик пострада у недељу месопусну, 11. фебруара 1515. године, за време цара Селима.   Када пострада мученик имађаше осамнаест година. Растом беше висок и танак, обрва високих и густих, носа мало повијеног наниже; прсти му беху дуги и танки; по нарави беше смирен и простосрдачан; никада се није смејао напразно, и из његових уста није излазила празна реч; ничим се није хвалио и никоме није завидео.   Служба светом мученику Ђорђу налази се у Минеју под 26. мајем. То је дан преноса његових св. моштију. ''Еснаф златарски у Софији, поштујући успомену св. Ђорђа, установио је у оно време (тојест одмах после његовог мучеништва), да празнује 11. фебруар, као еснафски празник, и изабрао је светог Ђорђа Новог за свог еснафског патрона. После неколико месеци свете мошти су биле ископане из гроба, положене у ковчег и унесене у цркву. То је било 26. маја, и отада је остало, да му се поштује успомена два пута: 11. фебруара, када је пострадао, и 26. маја, када су му пренесене биле свете мошти".   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Драгана Милошевић,
      Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Овај интервју је посвећен великом проблему с којим се суочило православље у Украјини, као и вези између деловања Фанара и покушаја уједињења с римокатолицима.
      Наводимо фрагменте снимка овог наступа.
          
      – Смисао оснивања „ПЦУ“ од стране Цариградске патријаршије представља развој екуменистичког покрета. Као што знате, на западу Украјине осим Украјинске Московске патријаршије деловале су унијатска црква на челу с архиепископом и две расколничке структуре – „Кијевска патријаршија“ и „Аутокефална црква“.
      – Који је циљ тога што је Цариградска патријаршија основала такозвану „аутокефалну цркву Украјине“ на челу с Епифанијем?
      – Циљ је да ослаби Московску патријаршију како би помогла уједињење украјинских унијата с такозваном „аутокефалном црквом Украјине“ на челу с Епифанијем. Циљ се састоји у томе да се оснује савез „Патријаршија“ у који ће ући и унијати и Епифанијеве присталице.
      – И коме ће се сви они потчињавати?
      – Преко Цариграда ће се потчињавати папи. Ситуација у којој се папизам разликује од православља је привидна, зато што се догађаји развијају у правцу међухришћанског екуменизма. (Такође постоји међурелигиозни екуменизам.) Удруживање хришћанских токова у једну структуру. Ова структура ће деловати на основу једне јединствене политике – папске.
      Овакав савез осим Европске уније намећу и међународни политички и економски субјекти.

      Професор Киријакос Кириазопулос
       
      – Да ли се на европском нивоу планира да се нешто слично учини до 2025. године?
      – Планирано је да се до тада одржи заједнички сусрет паписта и православаца у циљу уједињења до 2025. године. Зато је у јуну 2019. године поводом храмовне славе римског папе – светих апостола Петра и Павла – Вартоломеј римском папи упутио писмо с апелом да „до новембра 2020. године заврше дијалог о првенству римског папе у I миленијуму“.
      Објаснићу вам како ће бити створен „савез“, зато што се то такође односи на Украјину, јер се тамо спроводи експеримент удруживања паписта и православаца. У току је експеримент удруживања „ПЦУ“ с унијатима. Ватикан и Васељенска патријаршија учествују у овом експерименту. Ватикан се преко „Папског савета за помоћ хришћанском јединству“ договорио о сусрету архиепископа украјинских унијата и Вартоломеја.
      Управо тамо је донета одлука да се наставе екуменистички односи између Епифанија и унијата у Украјини.
      Осим заједничких молитава и помињања украјинских нациста (расколници су до сада били на страни украјинских нациста и Епифаније је увучен у ово помињање), захваљујући томе и другим поступцима у Украјини спроводи се експериментално екуменистичко удруживање папизма с Православним Аутокефалним Црквама. Они припремају терен за савез.
      Управо у томе се заправо састоји политика Ватикана. Од настанка уније Ватикан је увек то желео, увек је покушавао да претвори православце у унијате с тим да одржавају своју традицију, али да догматски признају римског папу као поглавара Цркве с правом да утврђује догме. Папа треба да буде врховни законодавац, врховни руководилац и врховни судија. Папизам је управо то.
      Унијати догматски прихватају папу као поглавара Цркве. То значи да прихватају промене које су се десиле у Западној цркви у II миленијуму кад се Западна црква претворила у папизам.
      Циљ Ватикана је да претвори Аутокефалне Цркве у унијатске. Управо то је циљ екуменистичког дијалога.
      Тренутно мешовита богословска комисија Римокатоличке цркве и Православне Цркве разматра улогу првенства папе у I миленијуму. До краја новембра 2020. године ће усагласити јединствени текст и изложиће га на „сабору“ паписта и православаца који ће бити одржан 2025. године у циљу уједињења, па ће рећи: „Договорили смо се и поново се уједињујемо на основу првенства части римског папе у I миленијуму које смо тада признавали.“ Наравно, то ће бити само на речима.
      Што се тиче номоканонског дела, то ће бити сагласност с првенством власти римског папе у II миленијуму. Међутим, они то неће рећи.
      Папизам жели да се „Кодекс канона источних цркава“ који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II примењује у Аутокефалним Црквама које су још увек православне. Овај кодекс такође садржи догматска правила која намећу папу као руководиоца који поседује првенство власти.
      Цариградска патријаршија и сам Вартоломеј чине следећу грешку. Он жели нешто да добије. Жели да буде признат за поглавара, да има власт на досадашњим Аутокефалним Црквама кад се овај савез оствари. Пошто ће бити папско првенство власти и он жели да има исто првенство власти које засад нема међу Аутокефалним Црквама које ће постати унијатске. Ово првенство власти он покушава да гарантује посредством канонског права заједничког с папизмом.
      Његова грешка се састоји у следећем: у римокатоличком законодавству су сталне институције само папа и бискупи. „Међуструктуре“ – патријарси, архиепископи итд. нису обавезне институције. Папа може да их замени. Односно, чак и ако да Вартоломеју оно што овај жели како би имао власт над досадашњим Аутокефалним Православним Црквама римски папа ће то касније укинути. Зато што је то „црквени“, а не „божански закон“.
      Обавезне институције се називају „божанским законом“. Патријарси и архиепископи су „црквени“ закон, односно, могу да се мењају.
      Дакле, оно што он покушава да издејствује личи на изградњу зграде на песку која ће се срушити. Цариградска патријаршија води погрешну политику и изгубиће оно што има. Изгубиће првенство части, а затим и првенство власти које покушава да добије преко папе.
      – А шта ће Руси да раде?
      – Руси су то већ схватили. Руси нису потписали текст из Равене о првенству папе. 1) Руси не прихватају ни првенство папине власти, ни првенство власти Цариграда. И они су чинили грешке. Али сад су забринути због својих грешака након Вартоломејевог деловања у Украјини. Пре тога су ишли заједно с Вартоломејем.
      Откако нису отишли на Критски псеудосабор и кад се појавило украјинско питање Московска патријаршија се такође забринула због своје политике идења за Васељенском патријаршијом по питању екуменизма. Наравно, чинила је грешке: и она је потписала споразум с папом на Куби.
      Московска патријаршија има бојазни и чини ми се да је поново размотрила своје ставове којих се до сада придржавала. У ово су умешана питања црквене дипломатије. Али кад се дипломатија меша с екуменизмом пропао си.
      Такође постоје други типови екуменизма: између православаца и различитих грана протестантизма: англиканства, лутеранства, калвинизма итд. Екуменизам с монофизитима. Све се то дешава, али зависи од већег експеримента на удруживању Православних Аутокефалних Цркава с папизмом. Све остало ће касније бити лако регулисано.
      Ово је експеримент поновног поунијаћења, односно претварања Православних Цркава у унијатске на основу папске еклесиологије, тј. њиховог покатоличавања. Тренутно се врши експеримент покатоличавања Украјине преко Епифанијеве „аутокефалне цркве“.
      Они теже ка томе да се уједине у једној „Патријаршији“ под покровитељством Ватикана и Цариградске патријаршије, као што је изјавио унијатски епископ у Украјини. Овај савез претпоставља еклесиологију на основу које ће постојати. Православну или папску? Православна је немоћна институцијално и политички. Ватикан жели и тежи ка томе да примењује сопствену еклесиологију, јер ако се удружи с православљем под условима православља, он ће се срушити као папство.
      Професор Киријакос Кириазопулос
      Са руског Марина Тодић Ουκρανικό
      20 / 02 / 2020
      1) Званични назив – „Еклесиолошке и канонске последице сакраменталне природе Цркве: црквено јединство, саборност и власт“ – је документ који су на 10. пленарној седници Мешовите православно-католичке богословске комисије 13. октобра 2007. г. потписали Римокатоличка црква и све помесне Православне Цркве осим Руске која није била присутна. У њему је, поред осталог, констатовано да је римски папа на Истоку признаван као „protos епископа првих катедри“ у Цркви до великог раскола.
      Професор Киријакос Кириазопулос. Украјински експеримент Ватикана и Фанара као фаза уједињења православља и папизма / Српска верзиjа
      PRAVOSLAVIE.RU Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на...
    • Од Логос,
      Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету.     Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио  је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“.   У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана.   Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести.   Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима.   Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит.   Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних,  навео је Високопреосвећени.   На питање  да  ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима,  истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени.   Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних.   Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      У вечерашњој Катедри емитујемо предавање о хришћанским мученицима ране Цркве, које је 04. фебруара 2020. године у Вазнесењској цркви у центру Београда одржао ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије светога Саве у Београду и парохијски ђакон Вазнесењског храма.   Звучни запис предавања   Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...