Jump to content
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Свештеник Живко Ј. Илић, Црква и Византија у иконоборачкој кризи, ИП Филип Вишњић, Београд 2020.     Велико освјежење за дио јавности који се интересује за тему односа између световне и духовне власти (или како је данас интересантније, односа између Цркве и државе), а који још увијек зна разлику између неутемељених писања или усмених јавних наступа самозваних „аналитичара“ и научно утемељене студије, представља излазак из штампе књиге свештеника Живка Ј. Илића под насловом Црква и Византија у иконоборачкој кризи.   Користећи историјске изворе и анализирајући постојећу литературу која се бави како историјским периодом иконоборства, тако и односом између духовне и световне власти, писац се у својој књизи бави анализом утицаја световних и духовних власти на развој проблема иконоборства, као и анализом утицаја самог проблема иконоборства на  даљи развој односа између духовне и световне власти у византијском царству. Потпуно у складу са свим научним принципима, писац приступа анализи односа између световних и духовних власти у периоду који јесте познат, али тек је захваљујући овој студији и сазнат, као период најдубље кризе у односима између световне и духовне власти у историји Византијског царства. Поред централне теме, односа између духовне и световне власти, отац Живко је у оквиру историјске анализе иконоборства у потпуности представио и основне елементе теологије иконе и православног учења о иконопоштовању. Иако би ова књига и без тог елемента представљала велики подухват на пољу разумјевања односа између духовне и световне власти, тиме јој је, без сумње, обезбјеђено мјесто међу најозбиљнијим историјско–богословским научним студијама о односу између духовне и световне власти у нашој помјесној Цркви.     Књига Црква и Византија у иконоборачкој кризи настала је захваљујући вишегодишњем прегалаштву једног изузетног пастира Цркве Христове, које је само крунисано одбраном докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. Ова књига јесте коначни производ управо те докторске дисертације и самим тим о њеној научној вриједности што се тиче историје Византије додатно говори и састав Комисије пред којом је одбрањена (епископ проф. др Атанасије Јевтић, проф. др Радивој Радић и протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић – ментор).   Међутим, немогуће је у самој књизи не уочити вишеслојност знања коју пројављује њен аутор, а која је производ како потпуно заокруженог образовног циклуса кроз који је прошао у крилу наше помјесне Цркве, тако и дугогодишњег пастирског и катихетског служења у њој. Та вишеслојност знања у овој књизи евидентна је не само на пољу историје, већ и на пољу новозавјетне егзегезе, хришћанске књижевности, догматског богословља и канонског права.   Надамо се да ће управо из тог разлога како сама књига, тако и њен аутор у нашој научној, али и широј јавности убудуће бити консултован као истински познавалац односа између духовне и световне власти, гдје га ова књига несумњиво сврстава.     протојереј др Борис Милинковић   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Слободан Грујић
      Стаза светлости и мудрости Христове
      Пре пуних осамнаест година, у  систем школског образовања, уведен је предмет верска настава. Сада, слободно, са радошћу можемо рећи, да је предмет  верска настава, дочекао своје пунолетство. Најлепши и најбогатији предмет у школском систему, без обзира на статус изборног предмета. Јер, ако дете направи избор ка Христу, похађајући верску наставу, почиње да корача стазом светлости и мудрости Христове. А на том путу, оно што је сигурно, је,  да су чуда итекако могућа.
      Другим речима,наш предмет се изградио  у довољно оснажен предмет, који иза себе има аргументованост кроз вероучитељски рад, како у оквиру школа, тако и у све пунијим храмовима и све богатијем литургијском животу ученика и њихових родитеља.
      Као што дете у свом одрастању мења и свој физички и унутрашњи свет, по законима природе, тако је и верска настава пролазила и пролази кроз мноштво искушења и борби, да танано и суптилно продре што шире у све слојеве друштва. Услови су били веома тешки, недефинисани, без постојања адекватних уџбеника. Често се наилазило на мноштво неразумевања и неприхватања у колективима и вероучитељи су морали увек да заузимају витешке улоге и да истрајавају, стремећи ка циљу.
      Обзиром да је православље начин живота, вероучитељи су личности у непрестаној молитвеној борби, која има за задатак, да за собом оставља посејано здраво семе, које се клијајући уздиже ка сунцу Христа правде. Стога, вероучитељ увек мора да буде присан и допадљив деци, али на довољној дистанци, да представља ауторитет.
      Верска настава је предмет, који од детета ствара личност, трудећи се да у њему пробуди све таленте, којим га је Господ наградио. Управо то је велика вероучитељска просветна мисија. На верском путу, пробудити у детету оно што је најтананије и највредније.
      Многи људи проживе читав живот, са неоткривеним талентима, несвесни личних квалитета, које им је Бог даровао. Иако верујући хришћани, сигурно да у тим људима сазревањем, долази до отрежења и жала, што нису од раних година усмерили живот ка вишим циљевима, успаваним у њиховој личности. Што нису исписали своју личну историју, управо Божијим даровима, који их и чине посебном и јединственом индивидуом. 
      Просвета је кроз време имала тенденцију да гуши ученике мноштвом података, не остављајући довољно простора за лични развој. А просвета баш може и мора да покаже човеку пут личног развоја ка Богу. Јер, просвета је богонадахнуто знање о себи и свету који нас окружује.
      Верска настава је доказ да Бог и у 21. веку наставља своје дело на плодоносној њиви Његове доброте и славе.
      Улога родитеља је кључна у верском образовању. Деца у својим породицама, малим црквама, уче од родитеља и других одраслих, како да се понашају и шта да цене. Образовање у кући је образовање кроз љубав, на делу. У већини случајева, то, да ли ће дете одабрати верску наставу, управо је одлука, која се доноси у оквиру породице.
      Верска настава је помогла и многим родитељима да се приближе Христу. Често се могло чути да родитељи читају сваки вид  верске литературе, који су деца уносила у куће. Са будном пажњом родитељи слушају сваку причу, коју је вероучитељ испричао на часу и такође уче.
      Символ вере,као и друге молитве, родитељи су савладавали паралелно уз децу, а неретко су и мајке кришом бојaле дечије бојанке са ликовима Светитеља. Евидентна је била потреба родитеља, да поред своје деце, науче што више могу о својој, православној вери.
      Данас је и верско образовање родитеља, донекле, управо, продукт досадашње верске наставе.
      Вероучитељ има велику одговорност, да деци дубиозно објасни смисао Крсне славе, која вековно одржава домове, неугасивим пламеном огњишта предака. Веронаука је многим породицама помогла да се кроз знање и учење Житија Светитеља, прославља и акцентује светост породице, а не само богата трпеза и материјализација живота.
      У првим годинама развоја предмета, родитељи су често доводили децу у храмове, предавали их вероучитељима и одлазили да за то време обављају текуће послове. Данас је то стање у пракси другачије. Родитељи су све редовнији на Литургијама. Прате своју децу и причешћују се.
      У домовима се породично пости, тако да су родитељи све већа подршка деци, а и вероучитељима.
      Наравно, овде не треба изоставити ни баке и деке, који се такође свесрдно труде да се православна вера преноси на њихове потомке и помажу им. Тако да верска настава, продирањем у домове, постаје све шира палета молитвених боја и тонова, ослањајући се на своје исконске тековине.
                                                                                                              Литургијски живот ученика
      Верска настава може на веома леп и креативан начин да се реализује у оквиру школске учионице, као што се то већим делом школске године и чини. Успешност наставе у највећем делу лежи у квалитету и способностима вероучитеља. Но, сама настава треба да буде припрема за учешће у литургијском, храмовном животу Цркве.
      Пре него што децу почнемо да уводимо у храмове, морамо код њих да развијамо емпатију. Што значи, да ученици морају да буду добро васпитани од стране  вероучитеља. Ученицима мора да буде објашњено, да у храмове, на литургију, долазе људи са потребом ефхаристије Богу Оцу, али такође, да у храму делимо молитвене моменте са људима, који су под теретом разних брига и оптерећења.
      Стога, ученици морају бити упућени, да нико нема право да ремети богослужбени ток, само из разлога што је дете. Храмови никако не смеју бити простор за дечије превише слободно понашање, које је особина њихових година. Сву раздраганост детињства, ученици имају простор да исказују на другим местима и у неко друго време, али никако у оквиру храма. На тај начин, помажемо деци, да се од малих ногу и самоваспитавају, као што ће то морати да чине и касније, током живота.
      Било би пожељно да се деци благовремено, током часова, објасне делови литургије, које они сами у литургијском току могу да препознају. Наравно, ово је дуготрајан васпитно-образовни процес и не може се очекивати иста доза разумевања основаца и средњошколаца.
      Такође, ученици треба да знају све потребно, о светим тајнама исповести и причешћа, у којима узимају активну улогу. Постојање раја и пакла у нашим душама у овоземаљском животу, може да разуме свако дете, путем примера добрих и лоших дела, које чини у свакодневном животу и осећања, које та дела изазивају код сваког. На тај начин се детету приближава Света тајна исповести, јер су деца у својој, њима својственој искрености, свесна свега што није довољно добро, а то ипак, понекад чине.
      Наједноставнији, а истовремено најквалитетнији и најделотворнији начин успешности активне улоге ученика током литургије, јесте, припрема деце путем музике. Пожељно је да ученици науче пар композиција из Свете Литургије, али ако то није увек могуће, свакако их можемо увести у храм са знањем Јектенија и причесних песама.
      Деца уживају да певају, а и једва чекају моменат, када ће моћи гласно да запевају Христу, Богу Оцу нашем и на тај начин, дају свој молитвени допринос. Као што знамо: „Ко пева, тај се дупло Богу моли.“
      Ученици литургију, обзиром на њихово поимање стварности, доживљавају и као велику, свечану сцену, која им окупира пажњу и буди интересовање. Одушевљавају се свештеничким одеждама, иконостасу и живопису који их окружује. Колико год могу, труде се да пропрате шта се све то дешава у олтару. Са будном пажњом слушају сваку свештеничку реч током беседе. Зато је веома важно да служашчи свештеник, у својој беседи, никада не изостави, да пар реченица посвети деци. Деца увек морају да изађу из храма са осећајем радости и задовољства. А, веома је важно истицати труд и пожртвованост младих душа, јер то је најсигурнији пут да ће са великом жељом ишчекивати следећи долазак на литургију. Деца, као и одрасли људи, увек се враћају тамо где осећају да су срећни. То је у људској природи, а Христов пут и јесте пут неизрециве радости и среће.
                                                                                                                                                                                                        вероучитељица Александра Гаруновић
    • By Поуке.орг - инфо
      У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан.    Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина.      Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан.     Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара.    „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе.      „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина.   „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске.     Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине!   Извор: Епархија ваљевска
    • By Поуке.орг - инфо
      Њ.К.В. Престолонаследник Александар Карађорђевић поводом проглашења ванредног стања послао је јавну поруку свим грађанима на територији Републике Србије.      Он је у видео поруци позвао на саборност свих и указао на важност слушања упустава које је издала Влада Србије. “Драги грађани Србије, браћо и сестре, Србија је у својој историји имала много тешких тренутака, али је увек била победник. Тако ће бити и овога пута. Молим вас будите саборни и солидарни и слушајте упутсва наше Владе. Живела Србија!”, изјавио је Њ.К.В. Престолонаследник Александар.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...