Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех…
      Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина.
      Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство?
      Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу.
      Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе.
      Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли.
      Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући.
      Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља.
      Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе…
      Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности…
      Ерих Фром, „Човек за себе“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-проморски амфилохије је вечерас, на празник Рођења Пресвете Богородице, служио вечерњу службу у храму посвећеном овом празнику у Перасту.
      Звучни запис беседе
      Након службе, цркву је опходила литија, а Владика се обратио вјерном народу архипастирском бесједом. Он је прво нагласио да се све што се од апостолских времена догађа у Цркви, догађа се кроз и у Светом Духу. ”Као што се догађа данас, тако су се и у вријеме светих апостола неки поклонили, а други, иако су већ пришли Цркви Божијој, ипак нису могли да повјерују да је Он заиста васкрсао, иако се Он њима јављао и јављао се 40 дана послије Васкрсења, па је требало времена да прихвате Њега Васкрслога и крену за Њим”, казао је Митрополит, подсјетивши на Господњу заповијест апостолима да иду по свему свијету и проповиједају Јеванђеље свим народима, крстећи их у име оца и Сина и Светога Духа, такође им обећавши да је са њима у све дане до свршетка вијека.
      ”Ово што је Господ заповиједио својим ученицима, то Црква Божија ради кроз вјекове, све сабира око имена Оца и Сина и Духа Светога”, рекао је и нагласио да су у њено окриље позвани сви народи, и сви људи како год се они осјећали, не да престану да буду припадници свог народа, већ да приме ту вјеру у Свету Тројицу, да се поклоне Богу љубави.
      Такође је подсјетио да су многи храмови подигнути у част Пресвете Богородице, Мајке Божије, која је родила не само човјека, него је родила Бога и човјека. ”Изабрана од свих жена које су потомкиње прамајке Еве, као најчистија, најчеднија, најчудеснија, да она роди Сина Божијега, Спаситеља свијета”, рекао је и додао да је Богородица обдарила свијет Богочовјеком, на коме се темељи све часно у људској историји, или се противи томе. ”Након Његовог времена има оних који сумњају у Њега, који га се одричу и који пљују на Њега”, казао је. Рекао је да Га чак и Мухамед назива Божијим изаслаником, пророком.
      ”Ми смо на једном мјесту гдје се вјековима сабирају они који се клањају Светој Тројици и који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и који се држе његових заповијести”, казао је и додао да овдје светиња постоји већ 300 година и да Паштровићи чувају светињу и окупљају се овдје са разних крајева, а чак је и Петар Велики, руски цар, био овдје и учио како да оснује флоту, а слао је у Пераст и своје официре да овдашње знање преносе у Русији. ”Ово је и њихова кућа, као и кућа свих који се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога”, нагласио је још једном Митрополит.
      Владика је подсјетио на претке пре свега Бокеља, који су за кором хљеба отишли у Латинску Америку, и ради чијих је потомака тамо основана Епархија наше Цркве, на чијем је челу преосвећени Владика Кирило. Осврнуо се и на цркву на Златици која потиче из првих вијекова хришћанства. ”Црква са Златице је полетјела и слетјела у Резистенцу”, сликовито је приказао везу између Црне Горе и Јужне Америке, додавши да је Црква Божија призвана да гради и обнавља људске душе и умножава љубав у људским срцима.
      ”Том љубављу Црква жели да гради све земаљске народе, тако и градимо храм у Резистенци”, казао је Митрополит и додао да је градоначелник тога града Капитанић, човјек поријеклом одавде, који је дао плац за изградњу цркве.
      ”Христова љубав је она која не тражи своје, Он није дошао да му служе, већ да служи и да и живот свој жртвује за ближње своје. Тако и Његови ученици и свети мученици до данашњих времена, тако смо и ми призвани на ту љубав према Богу и једних према другима”, рекао је Владика, нагласивши да су од свих најбољи хришћани и људи, дјеца.
      Владика се осврнуо и на будуће обнављање куће у којој је боравио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, као и на обнављање срушеног конака на Бриској Гори код Улциња. Владика је изразио наду да се новоизабрана власт неће свађати око моћи, већ да ће водити овај народ у љубави, након седамдесетпетогодишње безбожне власти утемељене на братомржњи и богомржњи.
      Митрополит је поновио ријечи блаженопочившег Патријарха Павла, који је говорио да, ако нема наде у Бога, нема ни напретка. ”Има двије врсте људи: они који вјерују у Бога као љубав, а онда вјерују у вјечно људско достојанство кроз Христа Бога Богочовјека, и они који се клањају људском ништавилу и парама и мисле да је у томе срећа”, рекао је и додао да човјек, ако није вјечно, бесмртно биће и ако је људски живот само овај на Земљи, онда је боље и да се не рађамо.
      ”Оно што нам Јеванђеље свједочи, храмови Божији, Црква Божија, и Христос Господ, рођени смо на Земљи, али не за Земљу, већ за небо, за вјечно Царство”, поучио је Владика на крају, подсјетивши на Светог Цара Лазара и Косовски завјет. Такође је на крају додао да су и највећим злочинцима потребне светиње да их просвећују и освећују.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Баба је мајка једног од твојих родитеља која живи на селу.
      Бака је такође мајка једног од твојих родитеља која живи у граду, најчешће у згради.
      Већ од твог рођења видљиве су прве разлике. Кад си се ти родио баба је заклала ја’ње, сазвала по’ села пило се до касно у ноћ, ђеда и кума Пера су унијели у кућу. Амиџа Марко је засп’о пред колибом, стрина Кова му је само бацила кожун преко леђа. Причало се у три села о весељу.
      Бака је испекла колаче и позвала другарице, деда је попио пиво и наздравио комшији на сусједном балкону.
      Када су дошли на бабине бака ти је купила дивне бијеле ципелице и одијелце, донијела је и „Радосницу“ то је тада био прави тренд.
      Баба ти је под јастук ставила крст испод Острога, чено бијелог лука, Сан Мајке Божије и шорван који је чувала за свог првенца.
      Исплела ти је чарапе и половер од вуне коју је сама уредила. (Баба плете најтоплије чарапе)
      И наравно ја’ње на ражњу и плетенку ракије.
      Баба носи мараму.
      Бака носи фризуру.
      Када мало одрастеш код бабе си апсолутни краљ, владар куће, штале, дворишта.
      Код баке мораш да поштујеш кућни ред .
      Код бабе можеш да се прљаш, да љубиш Гарова, да спаваш с мачком и не мораш се стално купати,јер ћеш истањити кожу.
      Баба те никад, али никад неће одати родитељима, бака ће ипак попричати о твом понашању.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобну мајку Ангелину, 12. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици девето издање емисије "Живе речи". Специјални гост девете по реду емисије био је протопрезвитер Предраг Шћепановић, парох подгорички и настојатељ Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши.  Музички део емисије милозвучним појањем које је наликовало на ангелско славословље употпунила је наша драга гошћа Бранка Зечевић, уметница из Подгорице, уз пратњу наше сестре Јане Обрадовић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић.      Након одслуженог акатиста Часном и Животворном Крсту Господњем, који је у крипти подгоричког Саборног храма служио протопрезвитер Предраг Шћепановић, разговор је реализован у студију васељенског радија Светигора. У уводном делу разговора прота Предраг је казивао о историјату и великом значају храма Христовог Васкрсења, који се по величини налази одмах после храма Светог Саве у Београду, и који је бисер над бисерима међу православним храмовима. Отац је посебно истакао да је велелепни Саборни храм у Подгорици једини храм у историји који су освештали васељенски и московски патријарх. Незаобилазни детаљ приче о освећењу Саборног храма била је Светосимеоновска лоза из Хиландара, чију су младицу својим рукама, а као израз саборности и љубави, засадили патријарси Вартоломеј, Кирил и Иринеј. Та лоза поред храма данас већ рађа плодове.      Небо се радовало великом догађају освећења Саборног храма у Подгорици, а како и да се не радује када су многе христочежњиве душе своје биће уградиле у овај храм, који је изграђујући себе, нас духовно изграђивао, речи су проте Предрага.  У закључку разговора о Саборном храму, прота Предраг се са љубављу сетио великог човека и најбољег историчара проф. Предрага Вукића, који је живео за своју Цркву. Почивши професор Предраг Вукић је брижљиво и вредно сакупљао евро по евро за изградњу ове велике и значајне светиње која сведочи да је храм крајичак неба на земљи.      Будући да се наш гост налази на послушању настојатеља Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши, он нам је исцрпно изложио историјат и значај ове подгоричке светиње која својим постојањем пројављује велико чудо и постаје весник свеопштег васкрсења, будући да се налази у средишту толошког гробља. Причу о толошкој светињи, која ће за два дана прославити престони празник, њен настојатељ је употпунио сведочанством о једној знаменитој и чудесној композицији која се налази на северном зиду овог храма.      Васељенски радио Светигора врши своју мисију, шири реч Божју и тако на посебан начин доприноси мисији наше Цркве, истакао је прота Предраг говорећи о васељенском радију на чијем се челу налазио десет година. Са пуно љубави наш гост је поменуо многе значајне личности међу којима неколико архијереја, који су били и остали делатници на Светигори. Присећајући се почетака рада најстаријег црквеног медија у СПЦ, некадашњи директор радио Светигоре је истакао да благослов патријарха Павла прати и руководи мисионарско-информативни рад. 
          Други део наше емисије посвећен је детаљима из живота оца Предрага који је преко бављења фудбалом и глумом дошао до спознаје Бога. Говорећи о свом животном путу прота је нагласио своју љубав према Светом владици Николају и преподобном Јустину ћелијском, као и према великом старцу Тадеју витовничком са којим се сусрео неколико пута у животу. Према речима оца Предрага, читање дела светих отаца Николаја жичког и Јустина ћелијског, је од изузетног значаја за хришћански етос, јер нас упућују да ходимо стазом правом.      Отац Предраг је одговарао на занимљива и важна питања наших гледалаца, међу којима посебно истичемо наше сестре мр Смиљу Влаовић, Љубицу Гојковић и Силвију Ромић, које су поставиле видео питања и на посебан начин допринеле да наша емисија буде употпуњена лепим констатацијама и важним питањима на које је отац Предраг мудро и са пуно љубави одговорио.      На самом крају протопрезвитер Предраг Шћепановић је произнео пастирску реч поуке и укрепљења узносећи молитвене жеље да Господ благослови мисионарске подухвате који сведоче реч љубави Божје.    Ово девето издање наше емисије својим умилним појањем одјавила је наша сестра Бранка Зечевић која је постала драгоцени део наше емисије. Бранкино милозвучно појање употпунила је тиха и мелодична пратња талентоване Јане Обрадовић.      Благодаримо редакцији васељенског Радија Светигора на чијем челу се налази уредник протопрезвитер Никола Пејовић, на прилици да се емисија емитује из студија васељенског радија, као и нашем брату Срећку Радовићу, тонском реализатору који се побринуо да у техничком смислу све протекне у најбољем реду.
        Приредио: Катихета Бранислав Илић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје празника светих мученика пребиловачких и доњехерцеговачких, 5. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из манастира Савина седмо издање емисије "Живе речи". Гости седме по реду емисије били су јеромонах Макарије, игуман савински, презвитер Шпиро Живковић и монах др Павле Кондић, са којима је разговарао катихета Бранислав Илић. Покровски акатист читали су презвитер Небојша Вуловић и ђакон Драган Видаковић. Музички део емисије умилним појањем украсиле су Марија Видаковић и Анђела Вуловић. 

      Прилог васељенског радија Светигора
          На самом почетку емисије после одслуженог акатиста, игуман савински је све благословио и предочио богат историјат ове велике светиње која је украс Боке Которске. Отац Макарије је посебно истакао значај великих светиња: Крста Светога Саве и чудотворне иконе Пресвете Богородице Савинске.      Велики оци, Макарије дечански, Јустин и Варнава савински, били су право надахнуће овог издања емисије. Говорећи о својим претходницима отац Макарије је нагласио да су они били неуморни делатници Винограда Господњег, тихи молитвеници, али поврх свега, проповедници и сведоци љубави Божје.        Гостујући у нашој емисији, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат стањевићке светиње, поделио је са нама сећања на новопрестављеног игумана Андреја из Сланаца надомак Београда, знаменитог монаха који је био део духовне породице са оцима Јустином и Варнавом. Отац Андреј је био део монашке дружине која је стасавала уз блаженопочившег патријарха Павла, истакао је отац Павле и наставио: сила монаштва се пројавила кроз ове знамените људе, и нека би Господ дао да и ми следимо њихов пример и наставимо ту благословену нит.       У наставку отац Макарије је говорио о војничком позиву и монашком призиву, указујући да без послушања, смирења и ослушкивања гласа Божјег нема успеха у животу.      Наш гост, отац Шпиро је из пастирског и књижевног погледа говорио о важности читања, особито читања Светог Писма, светоотачке литературе, али и остале литературе која је на наше духовно и интелектуално изграђивање. Читање Светога Писма нам помаже у корачању путем спасења, али и у решавању животних проблема и искушења, истакао је отац Шпиро.    Завршни део емисије био је посвећен значају мисионарења у Цркви Христовој, са посебним нагласком на блаженопочившег епископа браничевског Хризостома и нашег почившег брата Драгог, богомољца и мисионара из Крњева.     Благодаримо оцу Макарију на указаном гостопримству и духовном укрепљењу које смо задобили!   Приредио: Катихета Бранислав Илић
×
×
  • Креирај ново...