Jump to content

Либерија повукла признање Косова

Оцени ову тему


Recommended Posts

  

  • Replies 165
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

На срећу имамо Информер који из дана у дан сазнаје тачне датуме шиптарских супертајних операција, тако да је нашим обавештајним службама значајно олакшан посао.

Либерија је још једна земља која је повукла признање независности Косова. Министар иностраних послова Либерије Гбезонгар Милтон Финдлеј предао је министру спољних послова Ивици Дачићу н

Brate, građani Madagaskara ne čitaju Informer i ne gledaju Pink... Reci NE drogama!

Posted Images

пре 7 минута, Благовесник рече

Не вређам тебе бећ патетику твојих сличица :smeh1: . А ти си мене први и једини вређао рекавши да сам глуп тј. да ти је моја памет да се одмориш ;) 

Pa ako te to vredja ti prijavi poruku, to je sad lako, zivimo u 21. veku.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, obi-wan рече

Pa ako te to vredja ti prijavi poruku, to je sad lako, zivimo u 21. veku.

Kako да не, немам паметнија посла...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хвала Богу да су повукли признање. Не знам што се сад спрдате са тим, ја ово не видим као неки "вучићизам" него као добру одлуку за Србију. На страну Вучић и његови трабанти.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хвала Богу да су повукли признање. Не знам што се сад спрдате са тим, ја ово не видим као неки "вучићизам" него као добру одлуку за Србију. На страну Вучић и његови трабанти.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Благовесник рече

Политички си острашћен, и то негативно, а то не ваља прикане!

Ne pricaj... dok je tvoja "objektivnost" primer iz asketike?
Mozda nekad u nekoj buducnosti ukapiras da je to sto radis ogroman i tezak greh, to ti zelim i pozdravljam.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Благовесник рече

Не вређам тебе бећ патетику твојих сличица :smeh1: . А ти си мене први и једини вређао рекавши да сам глуп тј. да ти је моја памет да се одмориш ;) 

Šta ti je defetizam u obijevoj sličici? Više je šala, jer ima onaj crtani Madagaskar sa pingvinima. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Вилер Текс рече

Хвала Богу да су повукли признање. Не знам што се сад спрдате са тим, ја ово не видим као неки "вучићизам" него као добру одлуку за Србију. На страну Вучић и његови трабанти.

Zezas se ili ozbiljno pitas?...

U atmosferi neprestanog manijackog gazenja po ljudskim savestima, u poplavi bunila, kradja, besmisla, u beskrupuloznim laganjima i ruganju namucenom narodu - nekoliko banana-drzava povuklo priznanje, i to je sad uspeh? To najozbiljnije mislis?

...

"Кад се умножава број понижаваних, поткраданих, злоупотребљаваних, застрашиваних, слаганих - бесмисао завлада, друштво оболи и ствари не слуте на добар развој. 
То што ће у пуцању чира можда и бити кажњени они који понижавају, поткрадају, злоупотребљавају, застрашују, лажу људе, и чине сваковрсно насиље, може бити само привремена и невелика утеха за то што је земља темељно упропаштена.
Бесмисао и даље може да влада и да порађа нове наказне друштвене облике.

Прво што треба урадити то је људима у безнађу вратити поглед ка смислу. Смисао буди наду, а не празна обећања. Тамо где владају бесмисао и безнађе - људски живот ништа не вреди. И кад тад људски живот постаје једнаковредан мртвим стварима. Тад долазе заиста гадна времена.

Дужност Цркве (рукоположеног свештенства и свих верујућих) је да се у временима кад бесмисао завладава свом снагом баци на сведочење смисла.
Ако на време не покренемо себе на подвиг - наша одговорност као чувара истинског смисла биће преогромна. Оправдања нам неће бити од помоћи. Ни малокрвно "Даће Бог". 
Једино што нас може оправдати је велики и искрен труд, до границе наших снага. А Бог помаже најпре тамо где људи дођу до границе својих снага, где пронађу границу својих могућности.

Овако даље, да се правимо да није баш толико лоше - неће ваљати. Никако.

https://www.facebook.com/dakon.ilic

...

Realno - neshvatljivo je u kakvom diznilendu covek treba da zivi da bi bio toliko zasalepljen pa da sitno potplacivanje jos sitnijih drzava u politikantske svrhe mazanja ociju narodu - smatra stvarnim uspehom. Kako ljudi koji idu u Crkvu i navodno svedoce Smisao mogu da budu toliko zaslepljeni? Ovo pitanje je opste, nije samo tebi postavljeno.

Jedini moguc odgovor je ideoloska zaslepljenost - nisu svi duboko u sebi rascistili kljucna pitanja o Crkvi i crkvenosti.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Justin Waters рече

Šta ti je defetizam u obijevoj sličici? Više je šala, jer ima onaj crtani Madagaskar sa pingvinima. 

Brate, ne obracaj paznju, znas kako kaze narod - "svak` se cese tamo `de ga svrbi".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 минута, Благовесник рече

Уопштена слика коју константно шаље кроз коментаре...

Prvi put sam je sad postavio, sto ce da kaze:

пре 38 минута, Благовесник рече

Политички си острашћен, и то негативно, а то не ваља прикане!

:ladan:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, obi-wan рече

Zezas se ili ozbiljno pitas?...

U atmosferi neprestanog manijackog gazenja po ljudskim savestima, u poplavi bunila, kradja, besmisla, u beskrupuloznim laganjima i ruganju namucenom narodu - nekoliko banana-drzava povuklo priznanje, i to je sad uspeh? To najozbiljnije mislis?

...

"Кад се умножава број понижаваних, поткраданих, злоупотребљаваних, застрашиваних, слаганих - бесмисао завлада, друштво оболи и ствари не слуте на добар развој. 
 

Дужност Цркве (рукоположеног свештенства и свих верујућих) је да се у временима кад бесмисао завладава свом снагом баци на сведочење смисла.
Ако на време не покренемо себе на подвиг - наша одговорност као чувара истинског смисла биће преогромна. Оправдања нам неће бити од помоћи. 

Укратко, то што неке мале земље повлаче своја признања тзв. државе Косово је свакако добро. А то не значи да ћемо ћутати на све што нам ова лудачка власт ради. Да говоримо бесмислу и лудилу ових властодржаца и траба јер нам је то обавеза. Али то не значи да оваква вест није добра.

Не брини нећу гластаи за Вучића због овога нити због било чега другог. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Вилер Текс рече

Укратко, то што неке мале земље повлаче своја признања тзв. државе Косово је свакако добро.

Ne, to nije bas nikakvo dobro. To je bedno bacanje prasine u oci vec napola zaslepljenima, a radi sto duzeg i mahnitijeg foteljanja i krvopijanja omamljenoj sirotinji. Alo ljudi, postali smo puka radnicka kolonija, gadovi rasprodaju nepokretne prirodne resurse i trose narodni novac na ludila, mnoze se pornografska legla svud redom, masovno odlaze skolovani - i vi pricate o uspesima???

Probudite se vec jednom. Ili kako to onomad rece veliki Pavle (ne tebi, nego svima nama) - "vaskrsni ti koji spavas, pa ce te obasjati Hristos".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Књига „Хришћанска баштина Косова и Метохије“, сада је доступна и у електронском формату на енглеском језику. „Захваљујући љубави српског владике Максима из Калифорније, имамо посебну прилику да читамо вредну књигу Хришћанска баштина Косова и Метохије онлајн.    Кроз чињенице и документе боримо се против покушаја крађе наше баштине“, објавио је игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић на Твитеру, преноси Радио “Конакт плус”. Ово изузетно значајно дело у електронском формату можете погледати: ОВДЕ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О Косову и Метохији, Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској, црквама и манастирима, страдању и васкрсењу, људима и актуелним дешавањима на Косову и Метохији и Црној Гори, разговарамо са Епископом ове богомспасаване Епархије г. Теодосијем (Шибалићем).     Ваше Преосвештенство, можете ли за почетак нашег разговора да нам кажете како је изгледао Ваш сусрет са Косовом и Метохијом, са светињама, монасима које сте затекли и монашким животом?   Са Косовом и Метохијом, први пут сам се сусрео доласком у манастир Високи Дечани, после одслуженог војног рока, у лето 1983. године, када сам имао свега 20 година свога живота. Тада сам чврсто одлучио да се у тој светињи посветим монашком позиву, јер сам целим својим бићем осетио да њој припадам и да је то мој истински дом. Околности су биле такве да сам тада, по благослову мог надлежног Епископа жичког, као и мојих родитеља, убрзо по послушању послан на студије на Богословски факултет у Београд. Потом сам, на Бадњи дан 1987. године, желећи да постанем део општежитељне заједнице, дошао у манастир Црну Реку и ту се, након три године, замонашио. Воља Божија је била да се опет вратим у манастир Високе Дечане, за који сам и даље био посебно везан, где сам, по одлуци тадашњег Епископа рашко-призренског, са још седморо црноречке братије прешао, у марту 1992. године, и постао игуман. Заправо, као што видите, цео мој духовни живот, нераскидиво је био и остао везан за Косово и Метохију, нарочито за дечанску светињу и Светог Краља Стефана Дечанског, као и за наш косовско-метохијски народ, и за све наше косовске светиње. Ту је велику улогу у мом опредељењу имао тадашњи игуман Манастира Дечани, блаженог спомена, отац Јустин Тасић, јер сам у његовој личности видео истинског монаха и служитеља Божјег, а он ме је научио како се воли и како се човек целим својим бићем предаје у службу Богу, Цркви и светињи у којој се живи. Истакао бих и то да ме је у мојој намери да постанем монах и да служим на Косову и Метохији, нарочито подржала мајка, која је и сама пошла мојим путем и од 1998. године, у монашком лику, живи и подвизава се у манастиру Гориоч, чији је ктитор управо Свети Краљ Дечански. Зато ми и данас није тешко да своје служење, као Епископ рашко-призренски, осећам као велику обавезу да заједно са мојим свештенством и монаштвом свесрдно послужимо сви заједно Богу, у овој древној и светосавској епархији, нарочито у овим тешким временима великих искушења и страдања.   Манастир Дечани је постао Ваш дом. Били сте игуман ове велике немањићке лавре. Поделите са нама неку причу из тог периода о светињи, моштима, народу који је долазио.   Непуних деветнаест година мога живота у манастиру Високи Дечани за мене су, као монаха и игумана манастира, биле кључне године мог духовног формирања. Дечани су по много чему специфичан манастир, јер у њему већ вековима духовно столује сам Свети Краљ Стефан Дечански, који непрестано брине о манастиру и његове молитве су нас стално штитиле. У овом манастиру живели су и духовно стасавали многи делатници наше Цркве кроз векове и сви ми који смо се везали за ову светињу осећамо да остајемо нераскидиви део тог великог дечанског братства. Сви смо били сведоци бројних чуда Светог Краља, исцељења болесних, обраћења људи који су променили свој живот и никада, чак и у најтежим тренуцима, посебно у време рата и послератног страдања, просто нисмо осећали ни бригу ни страх, знајући да нас невидљиво држи и крепи рука Дечанског Светог Краља. Зар највеће чудо није и сама чињеница да је овај манастир, и то на оваквом месту који је проживео толике потресе у историји остао такорећи недирнут и сија вековима ширећи утеху нашем верном народу, као залог и показатељ бриге наших светих предака који нас непрестано молитвено заступају пред Богом. Дечанска звона, молитве, и монаси вековима су били ослонац нашем народу и живи показатељ духовног пута.   Као игуман дечански били сте сведок страдања нашег народа на Косову и Метохији. Колико је и на који начин сам манастир са братством страдао? Знамо да су у манастиру проналазили уточиште многи који су доживљавали свакојаке невоље.   Када би дечански зидови могли да проговоре о свим страдањима нашег народа на Косову и Метохији, у турско, у доба два светска рата, али и у новије време, била би то никада испричана прича, пуна тешких али и радосних сведочанстава, како један народ уз своју Цркву и уз своје светиње непоколебиво остаје на својим вековним огњиштима. У ратно време 1998-1999, али и у послератним годинама изолације, живо смо осећали како се у манастиру стално осећао неописиви мир, иако је око нас беснила олуја људске мржње и безумља. Нисмо то само ми осећали, већ и бројни посетиоци. Просто, цела околина манастира била је оаза духовног спокоја. Чим су почела страдања, имали смо потребу да се нађемо при руци онима који пате и да им помогнемо. Међу првима били су то Срби из околине Дечана који су били протерани од комшија, екстремних Албанаца. Такође и Срби, избеглице из Враке у Албанији, који су били смештени недалеко у старом Дечјем одмаралишту и о којима смо такође бринули, али и сами Албанци из Дечана и околине, којима смо пружили уточиште у најтеже време страдања, када је у једном тренутку, њих око 200, нашло уточиште под кровом дечанске светиње. Увек смо осећали да је кућа Светог Краља уточиште за све људе добре воље, а посебно за оне који страдају. Зато смо и после рата уз помоћ Владе Републике Србије, Међународне православне организације ИОЦЦ, Норвешке владе и других добротвора, покренули активан добротворни рад за помоћ нашим повратницима али и нашем народу који је живео тежак живот изолације у преосталим енклавама.   Свети Архијерејски Сабор Вас је изабрао прво за викара, а потом и за Епископа рашко-призренског и косовско метохијског. Као владика ове богомспасаване Епархије сведок сте многих догађаја који су обележили живот у Цркви и живот уопште на Косову и Метохији. Који догађаји су на Вас оставили посебан утисак и посебан траг у Вашој души?   Само у последњих двадесет година након рата, толико се много тога издешавало да се стиче дојам да је реч о дугом временском периоду, а опет све се чини као да је то све било јуче. Нарочито нам је остало урезано у сећање Мартовско страдање 2004. године, али и радост почетка обнове и повратка нашег народа. Заправо, одлука наше Цркве да крене са обновом светиња за коју сам био задужен, прво као викарни Епископ, а потом и као епархијски Архијереј, највећа је радост, јер обнављајући оно што је порушено постали смо учесници васкрсења, обнове новог живота и нове наде. Са радошћу се сећам сваке обновљене цркве, првих служби, обнове манастира: Зочишта, Девича и Светих Архангела, и посебно других призренских цркава и Богословије Св. Кирила и Методија. Још је остало наших светиња у рушевинама и ако Бог да доћи ће време да се и то обнови, али важно је да је кроз ту материјалну обнову покренута и духовна обнова нашег народа, који је показао да нас ратно и поратно страдање није обесхрабрило. Показали смо да рушитељи не могу да сруше Цркву, јер Црква се стално обнавља и све порушено поново ће бити подигнуто. Посебно бих поменуо значајну подршку коју смо као Епархија имали из Црне Горе и Херцеговине, од стране Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, који су са својим духовним чадима, сада Епископима, остали наша истинска браћа у невољи и који су нам својим примером показали како након сваког распећа долази Васкрсење.   Колико данас има живих манастира на Косову и Метохији, колико их је обновљено у последње време? Има ли монаха, монахиња, долазе ли млади (да буду монаси) у манастире?   Тренутно у нашој Епархији, која обухвата Косово и Метохију и Рашку област, имамо активних 13 мушких и 9 женских манастира. Са радошћу могу да кажем да је живот обновљен и у већини манастирима који су страдали у ратно или поратно време. Нераскидив део нашег монашког општежића је и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, који пастирски припада Његовој Светости Патријарху Српском, али који је са свима нама делио све радости и туге и кроз историју и у новије време. Кроз наше манастире у последњих 30-так година прошло је много монаха, монахиња и искушеника, али остају само они који су истински, и без имало резерве, остали верни пре свега својој Светосавској Цркви и дубоко везани за наше светиње. Манастири се стално обнављају и материјално и духовно и места су где је све више поклоника, који долазе да се напоје живом водом, коју је Господ тако обилато излио на овим крсно-васкрсним просторима. Посебно охрабрује да у свим манастирима имамо и млађих кандидата за монаштво. Дубоко смо уверени да Господ неће дати да се ниједна наша светиња угаси, већ штавише да монаштво у њима буде још бројније. Из историје Цркве знамо да бројност никада није било мерило силине Цркве. Тако и данас, православних хришћана на Косову и Метохији нема много, али они који су остали и желе да остану, дубоко су уткани у живот наше Цркве, уз коју су расли и опстајали.   За Вашег епископствовања вратили сте и свештенике у многе градске средине, где једва да има нашег народа. Зашто је важно да цркве и свештеници буду и у градовима као што је Приштина, Урошевац, Пећ, Исток…?   Зато, што тамо где делује парохијски свештеник, где се служи света Литургија, стварају се и услови за повратак нашег народа. Црква је увек окупљала наш народ, била му уточиште и помоћ у свим невољама. Иако ових година није дошло до масовног повратка нашег народа на просторе одакле је прогнан, ипак постојање парохија представља стални позив народу, на повратак и окупљање. На пример у Пећи, иако немамо нашег народа, наша црква Св. Јована Крститеља главно је место окупљања Срба који, иако расељени, често долазе на Косово и Метохију и бораве у свом родном граду. Откупили смо пар кућа око цркве, које су биле на продају, и сада постоји могућност да наши људи тамо преноће. Годишња слава Усековања главе Св. Јована Претече, прави је сабор наших Пећанаца који не заборављају свој родни крај. Истовремено наше парохије су и живо сведочанство да не одустајемо од наших вековних простора и да их не заборављамо. Тамо где се више не служи Света литургија, све полако одлази у заборав.   Један од највећих успеха наше Цркве у деценији за нама је и обнова Призренске богословије. Ви сте један од најзаслужнијих за обнову те установе од великог значаја за наш народ, културу, просвету и за повратак ученика и професора у Призрен. Кажите нам нешто о тој обнови, почетку рада и о раду Богословије данас?   Заиста, обнова Призренске богословије, један је од највећих успеха свих наших напора. Ова школа, не само да је поново почела са радом, већ је поново постала једна од најцењенијих богословија у нашој Цркви. Захваљујући добротворима, све је обновљено и опремљено како би могло да функционише. Створени су одлични услови за живот и рад професора и ученика. Данас имамо 10 професора и око 50 ученика. Богословија је иначе активна у сваком смислу. Наши богословци учествују у свим важнијим догађајима у Епархији, развијена је издавачка делатност, организују се предавања и културне манифестације. Богословија је постала духовни центар који живо чува душу наше древне Душанове престонице и негује традицију ове школе која је како у турско време, тако и данас остала расадник нових посланика на њиви Господњој.   Обнову је између осталих помогла и Руска Православна Црква, посебно Сретењски манастир из Москве. Да ли постоји сарадња са Руском црквом и посебно Богословије са Сретењским манастиром?   Благодарни смо Митрополиту Тихону псковском, који је као игуман Сретењског манастира, благословом Руског патријарха Г. Кирила, са својим монасима помогао да се заједно са верним народом у Русији прикупи део средстава који је био од великог значаја за завршетак обнове. Иако због политичке ситуације постоје потешкоће за долазак свештенства и верника из братске нам Русије, везе су живе, посебно захваљујући јеромонаху Игњатију из Сретењског манастира који је одлично научио наш језик и много је допринео у изградњи ових веза. Уосталом, прва богословија је и отворена захваљујући залагању тадашњег руског конзула у Призрену, Ивана Степановича Јастребова. На месту зграде руског конзулата, данас је владичански двор у Призрену и у Богословији чувамо живо сећање на подршку Руске Православне Цркве. Такође имамо и добре везе са Грчком Православном Црквом и неколико наших свршених богослова наставило је своје студије теологије у Солуну и Атини.   Често сте међу људима у свим срединама на Косову и Метохији и сусрећете се са разним проблемима. Осим неслободе кретања, један од водећих проблема у многим срединама је сиромаштво. Епархија помаже сиромашнима и потребитима на разне начине. Реците нам како успевате да обезбедите новац, храну и друга потребна средства и ко највише помаже?   Добротворни рад био је и остао један од приоритета у раду наше Епархије. Посебно након страдања народа од 1999. године, Епархија је била једина српска институција која је у континуитету остала са народом, посебно јужно од Ибра. Посебан допринос даје епархијска добротворна организација „Мајка девет Југовића“ која делује већ скоро две деценије захваљујући посебном личном труду и жртви протинице Светлане Стевић, која је радила на отварању првих народних кухиња и данас руководи овом организацијом. Тренутно имамо шест народних кухиња у којима се свакодневно спрема топли оброк за више од 2000 социјално угрожених лица, често стараца и старица којима се, колима, храна свакодневно из кухиња допрема до њихових изолованих села. Веома је много последњих година учињено на томе да кухиње добрим делом постану самоодрживе, тако да имамо фарме за стоку, пољопривредно газдинство и око 60-так људи који су запослени на производњи и дистрибуцији хране, чиме су створени и услови за опстанак њихових породица. Пет кухиња ради у Косовском Поморављу где је сиромаштво најтеже, а једна у општини Клина. Захваљујући помоћи Владе Републике Србије и бројних институција, међународним донаторима и појединцима који доприносе раду кухиња, међу којима истичем нашег осведоченог пријатеља и брата у Христу, Г. Арноа Гујона, наш рад се наставља без застоја. Такође, помоћ за сиромашне се прикупља и преко Дечанског хуманитарног фонда, који преко 20 година води архим. Нектарије Серфес из Грчке православне Архиепископије Америке и пожртвовано прикупља прилоге од верника из разних православних јурисдикција. Организација „Пријатељи Дечана“ коју је покренуо Италијан Франческо Скарфи, сада монах Бенедикт, посебан допринос даје у лечењу болесне деце са Косова и Метохије у Италији, као и у организацији разних друштвених и културних активности нарочито у Великој Хочи. Бројне су хуманитарне организације из Србије, Републике Српске, Црне Горе и наше дијаспоре које стално помажу наш народ у сарадњи са Епархијом. Велику благодарност осећамо и према нашој браћи Архијерејима са наших простора и дијаспоре и многобројним донаторима, посебно из наше дијаспоре, који не жале ни средстава ни труда да покажу своју братску солидарност у овим тешким временима.   Србима који су остали на Косову и Метохији је Црква велики ослонац, а свакако ту је и та веза са светим прецима и Косовски завет. Косовски завет је укорењен у крви и памћењу свих честитих Срба. Са друге стране за појединце из нашега народа Косовски завет је само мит, или терет који нас оставља у прошлости и не да да идемо у ,, европску будућност“. Шта Ви мислите о томе?   Косовски завет је еванђелско опредељење које је нашло посебан историјски израз у жртви Светог Кнеза Лазара и његових витезова у чувеној Косовској бици 1389. године. Али ово није само историјски догађај, већ пре свега једно надахнуће које вековима уобличава и чува светоставску, православну свест у нашем народу, где год он живео. Отуда Косово надилази појам територије и постаје суштински део нашег народног и духовног бића. Онима који то не разумеју или неће да разумеју то ће вазда бити мит, а Косово само део територије, али не смемо да изгубимо из вида да било какво одрицање од Косова и Метохије, где је наше историјско и духовно памћење, не би било ништа друго него ампутација срца из нашег народног бића. Св. Кнез Лазар и његова војска бранили су тадашњу хришћанску Европу од исламског продора Турака. Зато, Косовски завет, сагледан и у том историјском и културном контексту, представља предање које није супротно аутентичним европским вредностима, које пре свега почивају на хришћанским темељима.   Годинама уназад светски моћници са влатима наше државе и властима у Приштини покушавају да нађу решење за коначан статус Косова и Метохије. До нас долазе различити предлози, понуде од оних да читава покрајина буде отцепљена од матице Србије и припадне косовским Албанцима, преко различитох подела и размена територије. Шта је по Вама најбоље решење?   Чврст став наше Цркве, потврђен на три последња заседања Св. Архијерејског Сабора, јесте да је неприхватљиво било какво признање Косова и Метохије као засебне државе, али и било каква територијално-етничка подела. Овај став је заснован пре свега на бризи наше Цркве за свој народ који би, и у једном и у другом случају, био доведен у крајње тежак положај, нарочито на просторима јужно од реке Ибра. Увек наглашавамо да прича о тзв. подели Косова, како се обично говори у медијима, не би била ништа друго до подела територије Србије по којој би се Србија морала одрећи својих најсветијих простора, на којима је саздана наша историја и наш идентитет. Решење треба тражити у дијалогу у коме Србија мора да има и задржи јасно опредељење. Најважније у овом тренутку јесте да се створе услови за нормалан живот свих грађана, очување наших светиња, развоју привреде и владавине закона и права, и да се ради на помирењу и успостављању поверења колико је то могуће. Било какво територијално или политичко решење у постојећим условима било би жариште новог сукоба и дестабилизујући фактор за цео регион и Европу.   У последње време сем проблема на Косову и Метохији наш народ потресају дешавања у Црној Гори која су уследила након најаве и доношења спорног Закона о слободи вероисповести. Колико је доношење тог закона и одузимање светиња од Српске цркве у Црној Гори опасно и за Српску цркву на Косову и Метохији?   За нас, опстанак нашег народа на Косову и Метохији је неодвојив од опстанка наше Цркве и верног народа у Црној Гори, Републици Српској и свуда где наша Црква делује. Проблем у Црној Гори је посебно болнији јер је реч о злом семену раздора у једном народу који је поникао на светосавским темељима православног предања, које су вековима неговали и чували цетињски митрополити. Заправо црногорску државу утемељила је Црква коју би садашњи властодршци да замене једном сектом и одузму наше највеће светиње за које су њихови преци гинули бранећи их кроз историју. Осећамо велику братску солидарност са нашим Митрополитом Амфилохијем, Епископом Јоаникијем и осталим архијерејима који делују на просторима Црне Горе. Они су били са нама да нам овде помогну у најтежим тренуцима, заједно са Владиком Атанасијем из Херцеговине, и осећам са целим нашим народом у Епархији да и ми морамо да будемо са њима у овим пресудним тренуцима њихове борбе да опстану у условима отвореног државног прогона. Уколико би се идеје садашњег подгоричког режима оствариле, последице би биле тешке за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији, већ и у свим другим крајевима где наша Црква представља главни стуб опстанка верујућег народа.   Да власт у Црној Гори не преза од спровођења закона видели смо недавно и у примени силе на недужни народ у Световасилијевској литији и хапшењем владике Јоаникија и свештеника. На који начин наша Епархија може да помогне Митрополији црногорско-приморској и на који начин је пружила подршку?   Активно смо са нашим свештенством и монаштвом учествовали у литијама за очување наших светиња, од јесени прошле године па све до њиховог привременог обустављања због пандемије корона-вируса. Истовремено, дали смо снажну подршку ухапшеном Владики Јоаникију и његовим свештеницима, служили смо молебане за нашу Цркву, тј. За клир и верни народ у Црној Гори. Трудимо се да на све начине укажемо и међународним представницима да је у Црној Гори на делу отворени прогон на верској и етничкој основи и да он представља додатни дестабилизујући фактор за цео регион. Борба ће потрајати, али на крају ће победити истина и правда Божија, што се много пута могло видети када год би неко водио рат са Црквом и Богом.   У периоду смо између два велика празника Васкрсења Господњег и Спасовдана. Знамо да су ове године Васкрс, и празнике који су му претходили, а и оне који су уследили па до данашњег дана пореметила дешавања везана за пандемију корона вируса у свету и код нас. Страх од болести, жеља да се заштите ближњи и поштовање мера које су донете у спречавању ширења вируса, спречило је многе да учествују у богослужењима а неке да уопште и дођу до својих храмова. Где сте Ви и како прославили Васкрсење Господње­­? Каква је сада ситуација, и да ли сте Ви као епископ подржали мере које су власти препоручиле?   Тренутна пандемија корона-вируса видно је отежала богослужбени живот не само на Косову и Метохији већ и свуда где делује наша Црква. Ситуација је јако тешка и у другим помесним Црквама. Суочавамо се, не само са болешћу која може посебно да угрози старије и здравствено осетљивије особе, већ и са различитим мерама које постојеће власти, сваке на свој начин, спроводе са низом ограничења окупљања. Иако је ситуација кренула изгледа на боље, ризици још постоје и пажљиво ћемо пратити развој ситуације и поступати у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода, здравствених радника, и условима у којима живимо на Косову и Метохији. Хвала Богу, литургије нису прекидане сво време пандемије и служене су не само у свим манастирима, већ и у већини парохијских цркава. Људи су такође несметано могли да се причесте. У дијаспори, на пример, ни то није било могуће због рестриктивнијих мера тамошњих власти. Важно је да се понашамо са расуђивањем и не прекидајући богослужбени живот Цркве показујемо потребан степен одговорности и опреза како не бисмо угрозили друге људе, односно ближње. Наша вера нас учи да и Бог чува онога који се чува. Вероватно ће масовнији верски скупови бити тешко могући још неко време, због постојећих мера здравствене заштите, али нас то не сме зауставити да посећујемо своје храмове када смо у могућности, да се молимо у кућама и да, што је посебно важно, водимо рачуна о најугроженијима и покажемо братску солидарност у несрећи која је захватила цео свет. Васкрс смо радосно прославили у манастиру Грачаница, уз наше монаштво и неколико десетина верника, који су учествовали у Литургији. Било је и тежих момената за време рата и непосредно након њега, али пре или касније, чврсто верујемо, ситуација ће се нормализовати.   Која би Ваша порука народу у Епархији и шире била, и када је ова болест у питању, а и уопште када је у питању опстанак на Косову и Метохији, како да се понаша да би победио искушења? Шта је најважније да чини и како?   Као и свака друга невоља, ратови, страдања и ова епидемија последица је наше одвојености од Бога и прилика је да се у покајању вратимо Богу и једни другима. Свако страдање нам показује како су блага овога света привремена и да треба да сабирамо она која остају заувек. То је суштина нашег живота у Христу. Ми јесмо у овом свету и живимо у њему, али нисмо од њега и само смо путници који, за време док ходимо овим светом, треба да сведочимо своју веру у Господа и потврђујемо је љубављу према ближњима. Зато се молимо Господу да нас поштеди искушења, али и да нам да снаге да све што нас у животу снађе, будемо у стању да примимо са благодарношћу, и да не будемо малодушни, знајући да све што Бог допушта бива по Његовом чудесном промислу љубави и Његовој жељи да се сви спасу и да дођу у познање истине.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Молебан и саборна литија у знак подршке верном народу Црне Горе и Косова и Метохије окупили су више хиљада верника у Ваљеву. На платоу испред Храма Васкрсења Христовог, Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством и свештеномонаштвом одслужио је молебан, а потом позвао у молитвену шетњу централним градским улицама.      Са иконама у рукама, уз песму призренских богослова, завичајци Светог Владике Николаја и Оца Јустина Ћелијског гласно су поручили:“Не дамо светиње“, онако како браћа и сестре у Црној Гори то безмало два месеца чине, бранећи завештања предака од дискриминаторног закона којег је црногорски парламент усвојио 27. децембра 2019. Посредством видео – бима окупљенима су се обратили Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и архимандрит Методије, проигуман манастира Хиландар.   У Ваљево су данас стигле честице моштију Светог Владике Николаја и Оца Јустина, као и пламен из кандила крај њихових кивота. Носили су га чланови Светосавске омладинске заједнице. У челу литије биле су и честице моштију Светог Јована Крститеља и Светог Нектарија Егинског, у чијем је храму Епископ Милутин служио прву Свету Литургију у знак молитвене подршке архијерејима, свештенству и верном народу у Црној Гори. До Божића Литургије су служене у свим епархијским храмовима, а прва молитвена шетња уприличена је на Богојављење у Бањи Врујци.    Молитвена помињања братског народа нису изостала ни у једном храму нити једног дана. Саборна литија у граду великих светитеља, војсковођа, државника, уметника и благочестивих људи уопште, изискивала је нешто дуже и темељније припреме. И, ево, сабрали смо се на празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, једног од највећих отаца Цркве, да молитве принесемо како би неправда која се чини верном народу у Црној Гори била побеђена, беседио је Епископ Милутин након молебана на платоу испред Храма Васкрсења Христовог.   – Данас смо заједно са Митрополитом Амфилохијем, који је јунак у Црној Гори, који ништа не руши него гради. Јунак, који не свађа, него мири завађену браћу и жели да Црна Гора опстане и буде као што је била у време великог Светог Петра Цетињског и духовног витеза Светог Василија Острошког чудотворца…    Ми у Црној Гори немамо непријатеља, него браћу одвојену. Молимо се за њих да се уразуме и уплаше да се не разгневи Свети Василије Острошки и подигне десницу своју из студене стене острошке и не каже оно што би рекао онима који би да руше Цркву Христову. Нико не може срушити Цркву, већ само себи ископати гроб. Она ће у дану свеопштег васкрсења сијати као невеста Христова, мајка свих нас – рекао је Владика Милутин.   Јако је важно да Ваљево устане и проговори у миру у достојанству, рекао је Митрополит Амфилохије Епископу Милутину. Важно је да проговоре Свети Владика Николај и Отац Јустин који заједно пред престолом Божјим са Светим Василијем и Петром Цетињским нас данас подржавају. Славни боговидац Његош стоји на Ловћену, рони сузе и чуди се ко је тај који би да ствара неку „Цркву“ у Црној Гори.   – Упућујемо велику подршку Митрополиту Амфилохију и епископима у Црној Гори да смо са њима заједно и дању и ноћу. Да се свако од нас моли Богу и у у својој кући, а вечерас заједно вапијемо Господу да сачува оно што су градили Свети Василије и Свети Петар, а писао Петар Други Петровић Његош. Све су то величине у наша срца усађене. Без њих нема Српства, нема никакве снаге. Ко год је водио рат против живога Бога (Нерон, Диоклецијан), изгубио је – истакао је Владика Милутин. Цркву не оснива политика, јер држава је секуларна. Нема „игре“ са светима и светим Православљем. Не мрзимо нашу браћу која им се противе. Волимо их и молимо се за њих, само им кажемо:“Не дамо светиње“.    То су градили свети Немањићи и Петровићи. Градили и чували, баш као и Сердар Јанко Вукотић, Марко Миљанов, Пеко војвода и Сердар Јоле и други „витезови крста и мача“ , који су крв проливали у борби против непријатеља за слободу Црне Горе.   – Ми овде можемо само да замолимо Господа да им каже да виде да у личности Митрополита Амфилохија стоји човек – громада духовна, вођа и стуб духовни Црне Горе, који ју је обновио. Он има часно свештенство, узвишено монаштво, којима би се подичиле Васељенска и Руска Црква. Ово је ујединило народ, јер никада народ у Црној Гори није био вернији Христу Господу него данас. Шета и километре прелази и по киши и снегу – закључио је ваљевски архијереј.   Вечерас су у Ваљево дошли исповедници вере православне са страдалног Косова и Метохије, ученици и наставници Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. Прешли су далеки пут да подрже нас у Ваљеву и браћу у Црној Гори, да донесу мирис лепог царског града Призрена.   На челу са Епископом Милутином, више хиљада верника мирно и достојанствено, уз пригодне песме, прошетало је улицама Синђелићевом, Карађорђевом и Војводе Мишића до Храма Покрова Пресвете Богородице. У порти храма прочитана је молитва Мајци Божјој, а сестринство манастира Ћелије отпевало је тропар Преподобном Јустину Ћелијском. Литија се потом вратила на плато саборног храма, где се преко видео – бима најпре обратио Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије.    Он је упутио благослове светих Божјих људи са простора Црне Горе Владики ваљевском Г. Милутину, ћелијској игуманији мати Гликерији и њеном сестринству, свештеницима и верном народу Ваљевске епархије, која је постала један од духовних центара благодарећи Светом Владики Николају и Оцу Јустину. Будући да су дела Владике Николаја у раној младости оставила снажан утисак на њега, а најзначајнији период у његовом духовном развоју представљао боравак крај ћелијског богомудраца, Митрополит Амфилохије посебно је дирнут молитвеном подршком коју овај крај пружа његовом верном народу.   – Много нам је значајна ваша братска помоћ, ваша молитва, јер овде се Црква Божја налази на распећу. Додуше, сва историја Цркве јесте распеће и васкрсење Његово, зато се не треба чудити што је тако и данас. Сав 20. век био је у знаку распећа Цркве широм словенских земаља, од Русије до наших простора. Владика Николај је носио то распеће, заједно са Патријархом Гаврилом Дожићем у Дахауу.    Дао је Бог да се врате његове мошти у Лелић, да их целивамо и васпитавамо се на његовом великом духу светоохридском и светогорском, а у исто време надахњивани духом светог старца ћелијског који је такође био прогнан и на распећу. Народ у Црној Гори је васкрсао и то је чудо Божје – поручио је Митрополит Амфилохије драгим му Ваљевцима. Ми ходимо да побједимо. То ће бити велика победа Христова, победа Цркве Христове и нека би дао Бог да то буде победа у целом свету, закључио је Митрополит Амфилохије.   Да километри нису препрека молитвеном заједништву, посведочио је својом поруком предстојатељ најудаљенијег светосавског олтара, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, духовно рођен управо у ваљевском крају, а ученик Цетињске богословије.   – Да се сила Божја у немоћи пројављује говорио је Свети апостол Павле и то доживљавамо када посматрамо буђење нашег народа у Црној Гори, враћање правим вредностима и свему ономе што је формирало и одржало наш народ кроз векове. Ово страдање је пробудило многе у целом свету да размисле шта су наше светиње и какву су улогу имале и имају у нашем народу.    Радујем се што сам као клирик Ваљевске епархије учествовао у многим сабрањима и молио се Богу са својим духовним оцем Епископом Милутином, свештенством, монаштвом и верницима. Ево, сада као Епископ аустралијско – новозеландски радујем се што са својим свештенством и верним народом могу да будем са вама у молитвеној подршци Цркви Христовој у Црној Гори – рекао је Владика Силуан, помоливши се да браћа у Црној Гори победе у својој борби ма колико непријатељ био јак и наоружан силама овог света.   Молитвеном скупу у Ваљеву стигао је и благослов Српске царске лавре манастира Хиландар од проигумана архимандрита Методија.   – Кроз борбу ми као верници и Црква као заједница постајемо снажнији. Али, увек морамо да знамо да је једини прави непријатељ наш хришћана онај невидљиви – ђаво. Људи нису никада прави непријатељи. На овај начин би требало да расуђујемо када размишљамо о догађајима у Црној Гори. Јер, како да нам буду непријатељи браћа који су исте крви, исте вере? Можемо и да поверујемо да је Господ допустио ова страдања да би се они који су пропагандом заведени вратили на пут својих предака. Дакле, да престану да уништавају извор са ког су наши преци пили најчистију воду. Зато, ова борба не треба да буде борба против неког, већ за некога.    Да се боримо молитвено за нашу браћу, јер ако се што више њих обрати, биће све како треба – поручио је архимандрит Методије, поздрављајући верни народ у Ваљеву и благодарећи Владики Милутину што је имао могућност да се придружи у молитви у име свог братства, али и братстава свих светогорских манастира где се такође узносе молитве за спас светиња у Црној Гори.   У културно – уметничком програму наступио је истакнути драмски уметник Ненад Јездић, прочитавши спев „Небесна Литургија“ Светог Владике Николаја. Ученици призренске богословије својим дивним гласовима донели су дух прелепог царског града и свете српске земље Косова и Метохије, за коју се такође данас верни народ Ваљевске епархије молио.     Извор: Епархија ваљевска

×
×
  • Креирај ново...