Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

ПОЛИТИКА: Аутокефалност „македонске” и „украјинске” цркве била би велика грешка

Оцени ову тему

Recommended Posts

Интервју за „Политику”, дат г-ђи Јелени Чалији

1. Колико се сусрети поглавара и високих званичника православних помесних Цркава одражавају на односе СПЦ и Ватикана, али и на односе са суседном Римокатоличком Црквом у Хрватској?

Чини ми се да је потребно најкраће упознавање читалаца са нововековном историјом таквих сусрета на највишем међуцрквеном нивоу, њиховог значаја и њихових последица. Наиме, 1965. године, патријарх цариградски Атинагора I и папа римски Павле VI заједничким документом су укинули узајамне анатеме из 1054. године. Са римокатоличке стране био је то одраз духовне климе и оптимизма који је у време Другог ватиканског сабора владао у погледу екуменских кретања и амбиција. Патријарх Атинагора, пак, као први по части међу поглаварима Православних Цркава, такође је имао жељу да са мртве тачке покрене дуготрајни процес помирења између две највеће хришћанске породице. После њих су уследили релативно чести сусрети цариградских патријараха, а потом и других православних првојерараха, са римским папама, посете папâ појединим православним земљама и слично. Рекао бих да је овај део међусобних сусрета и сарадње на највишем нивоу заокружен и запечаћен заједничком изјавом папе римског Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила, у Хавани 2016. године.

Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи.

2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана?

Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници.

3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника?

Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет.

Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио.

4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије  да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би  требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету.

Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribusодносно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. 

Извор: Епархија бачка


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa nece Patrijarh sam da reseva vec ce da pokrene inicijativu, shto vec i radi, a ako se resi pitanje Makedonije i Grcke, ocigledno da i druge grcke crkve omeksaju svoje stavove oko MPC. Rumunska i Bugarska crkva su nam blagonakloni i sa Albanskom  crkvom mislim da ne bi bilo problema. Nece valjda SPC i tad kociti proces.

Sigurno trebace da SPC i MPC obnove konacno dijalog i miroljubivo rese najzad problem. Sto podrazumeva da MPC prizna SPC za majku crkvu zbog apostolskog prijemstva i uge u jedinstvom sa SPC, a SPC da predlozi  Carigradskom Patriarhu i drugim poglavarima da otpocne proces priznavanje autokefalnog statusa MPC.:)

Sto znaci vracanje na niski dogovor pod uslovom da SPC kao majka crkva predlozi pocetak priznavanje autokefalnog statusa MPC.

Tako i SPC nece biti ostecena a i MPC bi se saglasila da uge u jedinstvo sa SPC a preko SPC i sa celo Pravoslavlje.

Fer?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, MKD13 рече

Sto znaci vracanje na niski dogovor pod uslovom da SPC kao majka crkva predlozi pocetak priznavanje autokefalnog statusa MPC.

Eh bre Bratko, fer je vrlo osetljiva, subjektivna stvar… 

Pitajte Arhiepiskopa Jovana za oprostaj.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Редовно, годишње засједање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве започеће богослужењем 9. маја у манастиру Жича. Након свечаног дијела, главне сједнице радног дијела засједања биће одржане, како је то уобичајено, у Београду, у Патријаршијском двору. Манастир Жича изабран је у склопу обиљежавања осам вијекова аутокефалности, које почиње на јесен, јер га је за своје сједиште одредио први српски архиепископ Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање.

      Извор: РТРС
    • Од Логос,
      Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године
      ИРИНЕЈ
      по милости Божјој
      православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
      Христос васкрсе!
      „Смрти, где ти је жалац?
      Аде, где ти је победа?
      Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу!
      Васкрсе Христос и живот царује!“
      (Васкршње слово светог Јована Златоуста)
      Драга духовна децо,
      Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека.
      Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља.
      Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно.
      Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти.
      Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20).
      Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).
      Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења
      Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења.
      Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19).
      Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности.
      У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству.
      Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9).
      У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру.
      Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине.
      Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо!
      Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“
      Христос васкрсе!
      Ваистину васкрсе!
      Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године.
      Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом:
      Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
      Патријарх српски ИРИНЕЈ
      Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ
      Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
      Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ
      Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН
      Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР
      Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН
      Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН
      Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ
      Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА
      Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН
      Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ
      Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ
      Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ
      Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН
      Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ
      Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ
      Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД
      Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ
      Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ
      Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН
      Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ
      Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН
      Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО
      Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ
      Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ
      Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ
      ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:
      Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ
      Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО
      Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      ТЕКСТ ПОСЛАНИЦЕ У ПДФ ФОРМАТУ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ
      Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године
      ИРИНЕЈ
      по милости Божјој
      православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
      Христос васкрсе!
      „Смрти, где ти је жалац?
      Аде, где ти је победа?
      Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу!
      Васкрсе Христос и живот царује!“
      (Васкршње слово светог Јована Златоуста)
      Драга духовна децо,
      Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека.
      Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља.
      Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно.
      Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти.
      Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20).
      Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).
      Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења
      Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења.
      Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19).
      Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности.
      У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству.
      Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9).
      У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру.
      Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине.
      Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо!
      Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“
      Христос васкрсе!
      Ваистину васкрсе!
      Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године.
      Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом:
      Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
      Патријарх српски ИРИНЕЈ
      Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ
      Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
      Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ
      Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН
      Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР
      Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН
      Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН
      Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ
      Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА
      Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН
      Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ
      Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ
      Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ
      Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН
      Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ
      Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ
      Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД
      Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ
      Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ
      Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН
      Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ
      Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН
      Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО
      Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ
      Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ
      Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ
      ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:
      Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ
      Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО
      Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД
       
      Извор: Српска Православна Црква

      View full Странице
    • Од Логос,
      У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају.
       
      У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да овој покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унитрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ
      Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење.
      У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај охридски и жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ
      На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина.
       
      Из химнографије Свете и Велике среде:
       
      Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде)
      Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален)
      Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливашена пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне)
      О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрвта стихира на хвалитне)
      Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње)
      Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
    • Од Логос,
      Завршила се Велика и света четрдесетница поста у којој смо покушали да пратимо Небески ритам живота ми земљани, огрезли у сваковрсне грехе. Било је то необично путовање уздржањем од мрсне хране и одбацивањем рђавих помисли, жеља, осећаја и напослетку дела, наравно, свако од нас у мери својих телесних и духовних снага.

      Богослужбени поредак Православне цркве уводио нас је постепено у Тајну покајања кроз Велики канон Светог Андреја Критског и још увек у нама одзвања припев: Помилуј ме Боже, помилуј ме!
      Још увек нам се чини као да смо застали на првом стиху Покајног канона: “Одакле да почнем оплакивати дела кукавног живота мога? Шта да поставим као почетак садашњем ридању, Христе? Но као Милосрдан дај ми опроштај сагрешења.“
      А Света четрдесетница је прошла и ми се некако осећамо да нисмо још увек спремни да дочекамо Женика наших душа, а поноћ нашег живота се приближава и ко ће од нас бити блажен а ко не, говори нам тропар који се пева увече у Недељу Цвети када почиње Велика и страшна седмица : “Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас.“
      Женик наших душа долази да нас поведе на пут вечне радости да заједно са јерусалимском децом певамо :“ Осана на висини! Благословен који долази  у име Господње!“
      Неописиви мир који доноси Цар мира улазећи у Јерусалим на своје вољно страдање дотакао је невина и чиста од греха дечија срца, која су му похитала у сусрет са палмовим гранчицама, док су срца окорелих од греха јудејских свештеника забрањивали да се деца радују Господу нашем Исусу Христу. Нажалост и данас, након две хиљаде година у доба људских права забрањује се у многим земљама овог света да се слави име Господа Исуса Христа.
      А Господ Исус Христос је дошао да сваком човеку подари живот вечни, радост неописиву, светлост незалазну. Пред њим нема ни Јевреја ни Јелина, ни Американца ни Руса, ни Арапина ни Кинеза, ни Србина ни Хрвата ко ни Албанца, већ онај који је творио Божије заповести о љубави према Богу и човеку и онај који их је одбацивао. Дакле нема изабраних народа већ изабраних личности из сваког народа који у смирењу , трпљењу и љубави граде своје спасење радујући се сваком човеку као икони Божијој.
      Управо је и зато Господ Исус Христос као Богочовек свесно и вољно кренуо на страшно страдање у Јерусалиму да искупи човечанску природу од греха, од смрти и ђавола и да нас препороди у Себи својом Жртвом приносећи Себе зарад нас и нашег спасења на крсну смрт, која је била и остала најстрашнији облик умирања, као што нам и први сједален на јутрењу у Недељу Цвети увече својим стиховима то и описује: “ Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у шаци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека.“
      Да би спасао човека Христос хита на страдање, и то да би спасао сваког човека из сваког људског рода и свих времена, управо Он једини Човекољубац, како га је назвао Свети владика Николај Жички. Сви лажни богови кроз историју до данашњих дана само очекују да им се приносе жртве и хвале док једини истински Бог – Света Тројица у своме Вечном савету одлучује да се Син принесе на жртву живу на Крсту да би се спасао Лик Божији у човеку и да би се кроз Сина у Духу Светом човек вратио у загрљај Небеском Оцу.
      Страшна су и престрашна страдања Господа нашег Исуса Христа, и ниједна реч не може описати сва та страдања иако су поједини сликари и режисери покушали дочарати страдање Господње као сликар Матија Груневалд или у наше доба Мел Гибсон. То је само бледа слика истинских страдања која је претрпео за род људски Спаситељ наш Исус Христос.
      Његова страдања нису само била телесна на Крсту, јер ко од људи може описати душевну патњу зарад рода људског коју је исказао Господ Петру и синовима Заведејевим у Гетсиманском врту кад им је рекао да је : “жалосна је душа моја до смрти!“
      Жалосна је била и прежалосна душа Господа Исуса Христа до смрти, и то крсне смрти! И то не због тога што има да претрпи сва страдања од Јевреја и римских војника, већ и због свих грехова рода људског, јер сваки грех се још дубље урезивао у душу Господа Исуса Христа неголи трнови венац у Његову пречисту главу.
      Нажалост и ми, хтели то признати  или не, сваким својим грехом разапињемо Господа Исуса Христа и забадамо у Његову пресвету душу трнови венац од наших неправди и безакоња које свакодневно чинимо, а за које нити се кајемо нити исповедамо.
      Претужна је ова Велика седмица, и од мора покајничких суза требала би читава земља да процвета миомиром радости где ћемо очишћене душе кроз Свету тајну исповести погледати у очи брат брата и једни другима опростити грехе, и братски загрлити једни друге, Американци Русе, Јевреји Палестинце, Срби Албанце, Турци Грке, Кинези Јапанце , једном речју сви народи да будемо један нови народ у Господу Исусу Христу препорођени Његовим Славним Васкрсењем као залог нашег Васкресења.
      Престрашна и Велика страсна седмица уводи нас у Васкрсење из мртвих Господа нашег Исуса Христа, и позива нас да и ми васкрснемо из умртвљених савести  разапињујући нашег старог човека огрезлог у гресима ,да би још овде  васкрсли у радост живота у Духу Светом,  да се радујемо свим људима као вечној браћи и сестрама.
      Јер само ако волимо све људе и свима све праштамао можемо се назвати ученици Господњи, који је могао само једним покретом да позове од Оца више од дванаест легиона анђела и да разори све непријатеље, али не, Он то није учино већ забранивши Петру да га ножем брани, наглашавајући који се маше за нож од ножа ће и погинути. И на тај начин Господ потврђује да је дошао да спасе сваког човека, па и оне које су га разапињали, молећи се са Крста Оцу Небеском да им “опрости јер не знају шта раде!“
      Драга браћо и сестре нека би Страсна велика седмица свима нама била још једна прилика да се приближимо Женику наших душа, да будемо духовно будни и да не лењствујемо занемарујући наше спасење, јер моменат одласка из овог света за сваког од нас је непознат. А авај нама ако одемо из овог света  непокајани, неизмирени са ближњима и непричешћени Пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Стога искористимо ово Богом нам даровано време Велике страсне седмице и похитајмо да се измиримо и опростимо са свима, и исповеђени у миру примимо Свето причешће на спасење и живот вечни.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска

      View full Странице
×
×
  • Create New...