Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Веселин Гатало – Не тако обичан одлазак не баш обичног владике

Оцени ову тему

Recommended Posts

Кад се душе селе, плаче се данима, годинама, деценијама. Кад се људи селе, плаће се вијековима, генерацијама. То знају Војвођани са коријенима у Лици и Херцеговини, Србијанци и Крајишници рођени у Франкфурту, знају то сви рођени и живствујући тамо гдје им нису коријени. Када Херцеговину саму оставе људи попут преосвештеног владике Григорија, народу се нешто стисне од губитка, као од зиме, као од неизвјесности или најаве рата. Није опраштање посао за свакога. Неспремнима попут мене, поготово. Нађе се понеко и да ликује над болом заједнице. Рекао би владика, оним старим језиком, његошевским: „Ма пусти их, немој се препуцават’ ш њима, праштај им и моли за њих“. Тако то буде, лав устане и крене некуда а миш изађе из рупе, почне ликовати и викати како га је он лично, главом и мусавом њушкицом, отјерао.

Литургија тог јутра је била попут узнесења. Скупило се свијета, не само православног већ и католичког, муслиманског, чак и атеистичког. Нису хтјели пропустити тих неколико ријечи владикиних пред одлазак. Свијетло, сунчево, божанствено, обасјавало је у незавршеном храму преосвештеног владику Григорија, по мени скоро па светог владику Атанасија, новог владику и присутно свештенство. Ноге најстаријих су стајале два сата као и ноге најмлађих, уморних и слабих као да није било. Знало је то свијета да то није обичан одлазак ни опроштај, да не одлази ни обичан човјек ни обичан владика.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прође тих догађаја пуно кроз главу човјека кад се растаје. Сјети се да је Владичански двор уступио српским институцијама; конзулату Србије, српској Просвјети, српским странкама, библиотеци… Чак и станчић на осами поред Старе цркве, двадесет и нешто квадрата који су му направили, уступио је неком другом. Спавао је у келији у манастиру Житомислићи. У џепу је, сјећам се, имао новчаник. У њему би било 50 еура и лична карта на име Григорије Дурић. Возио није никад. Кад бих га ја возио у свом распалом Форду, није било никога да га слика као кад би се возио у Бодирогином масератију. Говорио је како сам најгори возач кога је икад видио. Вјероватно је и то истина, као и остало што би ми говорио. Слушао сам, скоро никад противријечио, иако сам барем 5-6 сати старији од њега.

Шта је – ту је. Послушање је божја ствар. Ваља му у Њемачку. Франкфурт је, по мени, најружнији град на свијету. Онако ја замишљам пакао. Био сам тамо десетак дана, са Ибром Спахићем, на сајму књига. Металне машине су по шинама возиле тамне људе угаслих погледа. Таксије су возили исти такви људи, возећи бијеле људе истих таквих погледа. Сунца можда и тамо има, али ја га ни за ведра дана нисам видио. Како год, неко мора и тамо служити, и тамо има душа рањених, посусталих, ђавлу на располагању и гријеху у домету. А владика Григорије носи у себи снаге да се избори са демонима. Кад је успио побиједити херцеговачке демоне и учинити да га херцеговачки свијет овако заволи и обикне на њега, и тамо ће успјети душе спашавати.

А ми Херцеговци? Ваља нама даље. На губитке смо свикли, ваљда нас ни овај неће на земљу оборити. Утре се која суза, као што је отаре владика оног јутра на литургији, отресе се блато с кољена и иде се даље. Мора се, божја воља, што би рекао преосвештени. А ми идемо даље, на отвореном мору, као непливачи у крхкој барци који су управо остали без весла.

Извор: topportal.info

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Генерација 1971. из Богословије Света три Јерарха у Крки прославила 48 година од завршетка школовања.

      На дан Праведног Јова, 19. маја 2019. године, у цркви Светог апостола Матеја светом Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије у молитвеном присуству школских другова, Епископа бањалучког г. Јефрема и канадског г. Митрофана. Саслуживали су протојереји-ставрофори Живорад Павловић, Михаило Марјанац и Петар Јованчевић; старешина цркве Светог апостола Матеја, отац Слободан Чавка, као и протођакони Слободан Вујасиновић и Радојица Жагран.
      Током торжествене Литургије празничну проповед произнео је Епископ канадски г. Митрофан: -Христос васкрсе!  Ваша Преосвештенства, високопречасни и часни оци, драга браћо и сестре. Чули сте данашње свето Јеванђеље, а ја хоћу само да се надовежем на две ствари. Прва је: Господе, немам човека; друга је: Иди, не греши. Једног великог лекара, хришћанина, упитали су која је највећа болест данашњег времена, да ли рак, да ли можда срчани удар, или друге неке болести, а лекар је одговорио: највећа болест савременог човечанства јесте усамљеност. Људи не маре једни за друге. То је стварност. Отиђите у старачке домове, па ћете видети колико има мајки које ће се пожалити да их синови и кћерке нису посетили, а ни пријатељи, кумови, ни родбина ни познаници. Отиђите у сиротишта, па ћете видети колико их обилазимо. Довољно је видети само овде у Звечанско у Београду,, па ћемо видети колико има деце напуштене. Погледајте велике градове Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго… а да не говоримо и о нашем Београду. Видећемо колико дечице напуштене има и да на улици живе. Отиђите у болнице па ћете видети колико има напуштених и немоћних који чекају макар неког да им каже  Добар дан, Помози Бог или Како си.
      -Данашње Јеванђеље истина говори о човеку који је био 38 година болестан и који је рекао: Немам човека, а није знао да има човека, боље речено Богочовека, безгрешног и свемоћног  – Господа Исуса Христа. Господ му се није одмах открио већ му је рекао да узме одар свој и крене. Човек је то учинио, поверовао је у Господа нашег. Када поверујемо у Господа, онда ћемо доћи до правог познања наше грешности и знати да је Он једини који нас може исцелити од душевних и телесних немоћи и опростити нам сагрешења наша. Зато, драга браћо и сестре, било када да смо у невољи, не заборавимо да имамо Бога уза се. Не заборавимо да имамо свете и праведне људе и жене који се увек Богу моле за нас, као што је данас Свети страдални и праведни Јов, који је можда најочигледнији пример страдања, али и трпљења. Праведни Јов је изрекао ону дивну мисао: Знам да је жив мој Искупитељ и да ћу у последњи дан стати над прахом, очи моје видеће Бога, а не очи другога, беседио је В>ладика и додао:
      -Имамо и нашега Светог Саву чији спомен данас празнујемо. Учио нас је да идемо путем Христовим, да идемо путем Богочовека. Нека би дао Бог да сви који смо данас дошли, дођемо до личног познања себе и својих душевних и телесних немоћи, и да увек прибегнемо Богу. Да молимо опроштај сагрешења наших , као што се молимо у дивној молитви коју нам је Господ оставио: ...И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Теби нека је слава Боже, сада и увек, и у векове векова. Амин.
      Благоверни народ Сурчина је имао особиту част да угости генерацију 1971. из Богословије Света Три Јерарха у Крки. Било је лепо видети како окупљени школски другови, уз служавшче проте Живорада Павловића, Михаила Марјанца и Петра Јованчевића, протојереји-ставрофори Крстан Дубравац (некадашњи професор Карловачке богословије), Мирко Шипка из Суботице, Лука Босанац (Епархија славонска), проте Гојко Шуваја и Милорад Ановић из Баната, Илија Проле из Бачког Јарка, заједно са вернима узносе молитве Господу.
      Песме славе и хвале Господу појао је Мешовити хор Свети Роман Слаткопојац при храму Светог апостола Павла у Петроварадину. За певницом, којом је руководио проф. Карловачке богословије г. Никола Ерцег, појали су свештенослужитељи.
      После Божанске Литургије обратио се домаћин сабрања Епископ сремски Василије:
      -Прошло је 48 година од завршетка нашег школовања у Крчкој богословији Света Три Јерарха. Желео сам да се окупимо, ми колико нас је остало, овде у овоме новом и величанственом храму, да се помолимо Богу заједно са вама и да узнесемо Господу благодарност за све оно што нам је дао, да заблагодаримо за снагу и моћ, здравље и љубав са својим народом на свим просторима где моја браћа, Преосвећене владике Митрофан и Јефрем, и сви наши свештенослужитељи који су данас овде, дејствују,као што то чинимо и ми на подручју Епархије сремске.   
      Несвакидашњем литургијском сабрању и јединственом школском часу присуствовали су архијерејски намесник земунски протојереј-ставрофор Слободан Радојчић, протојереји Душко Ђеорђић и Страхиња Голијан, пароси сурчински; свештенослужитељи Мирослав Вујић из Епархије банатске, Јеремија Старовлах из Архиепископије београдско-карловачке, ктитори и приложници, сарадници и пријатељи цркве Светог апостола Матеја.
      После Литургије, радост је настављена у окриљу храма који је у даљој изградњи. Продужено литургијско сабрање било је прожето разговором и сећањем на школске дане у Крчкој богословији чија се химна разлегла из грла присутних:
      Најстарија српска школа Три Јерарха по имену
      одолева вековима времену и невремену.
      Четири века ту се уче православни богослови
      не гаси се никад свећа коју Господ благослови.
      Владике је многе дала, игумане, свештенике,
      и тако ће, Богу хвала, наставити у векове.
      Све док река Крка тече, док се земља - земљом зове,
      одгајаће Три Јерарха православне богослове.
      Верни су имали прилику да поздраве отачаствене архијереје наше Свете Цркве и свештенослужитеље из далека. За своју генерацију, домаћин, Епископ сремски г. Василије уприличио је свечани ручак. Свештенство архијерејског намесништва земунског потрудило се да у свему буде достојно и службе и гостопримства.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од александар живаљев,
      "Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena"
      Printksin: Youtube/Al Jazeera Balkans Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritikuje. Odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima.Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govorio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle.
        Intervju je, inače, dogovoren u Diseldorfu na ''Serbian Party'', održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, prisustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu. U celosti prenosimo intervju Srpske ekonomije:
      Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve? – Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u kojoj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ideja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine.
      - Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme komunizma ili, tačnije, socijalizma.
      - To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže rečeno, neobičnu situaciju kada je reč o njenom odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za dijalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom.
      – S druge strane, danas imamo situaciju koja se, imam utisak, može nazvati zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jednom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji.
      - Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogradu, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećanje u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vremena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka.
      - Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. U tim godinama često smo mogli da vidimo nebo kroz trošne krovove hramova, a znali smo i da postoje oni koji zapisuju koliko smo puta bili u Crkvi, ali uprkos takvim uslovima i postojećem pritisku, mi smo ipak disali slobodu i osećali slobodu. Stoga sam tužan što danas u velelepnim hramovima, optočenim zlatom, susrećem mlade, divne i pametne ljude koji mi se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi.
      - Ja im verujem, vidim da su iskreni, i ne bih se usudio reći da je za to kriva samo jedna strana, država ili Crkva, jer ipak imam utisak da tome najviše doprinosi upravo taj zamršeni i nejasni odnos između njih dve o kome govorimo.
      Vladika Grigorije; Printksin: Youtube/Телевизија Храм
      Kosovo je, bez sumnje, najveći problem srpske politike. Kako vi, Vaše preosveštenstvo, vidite mogućnost rešenja tog pitanja i da li bi SPC trebalo više da se angažuje u traženju rešenja za Kosovo? – Ovo pitanje je povezano s prethodnim. Stoga ni u ovom slučaju ne pronalazim bolju reč za pomenuti problem od one koju sam već spomenuo – zamešateljstvo. Navešću samo jedan primer iz ličnog iskustva. Naime, godine 2004. i 2005. predvodio sam delegaciju SPC u razgovorima o Kosovu u Vašingtonu.
      - Dobro se sećam tog vremena i kratkog razgovora sa izvesnim gospodinom Fridom. On je tada razgovor započeo otprilike ovako: „Kosovo će biti nezavisno i o tome nema diskusije.” Odgovor naše delegacije na takav njegov stav bio je: „O tome ćete razgovarati s državom Srbijom, a mi smo ovde da razgovaramo o zaštiti ljudi, manastira i crkava.” Negde baš u to vreme dogodio se i martovski pogrom. I danas se dobro sećam izraza njegovog lica kada je shvatio da mi državama ostavljamo da se bave državnim poslovima, a da Crkva želi da se bavi onim što njoj pripada.
      - Tokom tri godine neprestanih susreta sa zvaničnicima u Americi, u kojima su učestvovali i vladika Irinej, koji je sadašnji vladika istočnoamerički, vladika raško-prizrenski Teodosije, kao i profesor Bogoljub Šijaković, ostvarili smo izvanredne veze i naši američki sagovornici sve češće su nas pažljivo slušali. Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena.
      - Da pomenem i to da sam pred svaki odlazak u SAD dugo razgovarao s našim patrijarhom Pavlom o svemu, a naročito o Kosovu. Bezbroj puta mi je u to vreme ponovio: „Pokušajte da popravite tamo sliku o nama”, pa bi potom dodao da je „sudbina Kosova u rukama tih ljudi”. Sam patrijarh Pavle bio je uistinu crkven čovek, koji je živeo i svakim damarom osećao problem Kosova. Neretko bi me podsećao na razliku između nas i političara, tj. da su oni spremni na kompromise i da se neretko opredeljuju za politiku koja ih održava na vlasti, a da je nama, Crkvi, tj. sveštenstvu i verujućem narodu, važna pre svega Božja pravda.
      Kada je reč o regionu, koliko je mir na Balkanu siguran? Kako tumačite lajtmotiv Evropske unije da su granice u Evropi nepromenljive? I kako vidite odnose Beograda i Banjaluke danas i ubuduće? – Kada danas, živeći u Nemačkoj, gledam ljude kako radosno odlaze na utakmice, u pozorišta i bioskope, uvek se setim sebe i svojih vršnjaka u osamdesetim godinama 20. veka i toga kako smo tada razmišljali o svemu, samo ne o ratu i mogućnosti da dođe do unutrašnjeg građanskog sukoba. Međutim, upravo se to desilo.
      - Danas pomišljam da niko ko je to doživeo više nikada ne može verovati u nepromenljivost stanja, granica, društveno-političkog poretka, ili pak u postojanost bilo čega drugog na Zemlji. Nas su, naime, od malih nogu, dakle još kao pionire, učili da niko ne može srušiti integritet i ustavni poredak SFRJ, i mi smo, kao deca, sasvim prirodno, u to i poverovali, ali onda se sve srušilo kao kula od karata. Tako je prvo došlo do ekonomske propasti, a potom je i sve ostalo krenulo da se urušava.
      Vladika Grigorije 2015. godine u Beogradu; Foto: Telegraf
      - Zato, ako želimo da danas na tom prostoru, pa i šire, ne bude rata, moramo razmišljati o socijalnoj i ekonomskoj pravdi i obrazovanju. Ljudi, naime, moraju živeti dostojanstveno, jer niko neće biti u mogućnosti da ih medijskim manipulacijama večno ili dovoljno dugo drži u zabludi ako oni pritom nemaju život dostojan čoveka u materijalnom, kulturnom, duhovno-intelektualnom i svakom drugom domenu postojanja ljudske ličnosti.
      Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka?
      Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? – Nisam stručnjak za neoliberalizam, ali ono što vidim u Nemačkoj jeste potvrda da privredna situacija, kao i socijalna pravda, privlače u tu zemlju ljude iz čitavog sveta. Tu su, naravno, i drugi pominjani elementi, dobro obrazovanje, zdravstveni sistem, bezbednost... Nema nikakve sumnje da je zdrava i stabilna privredna situacija vrlo bitna i za dušu, to jest za celokupan život čoveka.
      Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice?
      Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? – Ni sam više nisam siguran šta bi trebalo da učini SPC kada je u pitanju pomenuti problem. U svakom slučaju, upravo zbog tehnološkog razvoja i liberalizacije informacija mislim da nije moguće zabraniti nikakve programe.
      - Ali zato je moguće učiti mlade ljude da u svetu postoje dobro i zlo. Stoga je veoma važno da ih učimo i tome da zlo prolazi i nestaje, ostavljajući tragove nečoveštva, dok dobro ostavlja mirisne tragove i može postati večno. Na nama samima je da izaberemo svoj put. Što se pak mene lično tiče, jedino što sam mogao da učinim kao pojedinac jeste to da nikada ne prihvatim poziv za gostovanje na televizijama čije programe smatram načelno pogubnim, a to neću činiti ni ubuduće.
      Vas jedni hvale, a drugi kude kada je u pitanju ekumenizam. Kakav je vaš stav prema ekumenskom pitanju? – Moj stav prema tom pitanju je nedvosmislen: mi hrišćani smo deo sveta, ekumene, to jest vaseljene, i potrebno je da se što je moguće više upoznajemo s tim svetom i da s njim komuniciramo. Dva za mene najznačajnija pravoslavna teologa 20. veka, Georgije Florovski i Jovan Zizjulas, kao i za mene najznačajnija ličnost SPC, vladika Nikolaj Velimirović, u velikoj meri su mi bili i ostali uzori na tom putu.
       
      - Osim toga, nije potrebno podrobno poznavanje Novoga zaveta da bismo se nedvosmisleno uverili u to da Bog u koga verujemo voli sve ljude i brine o njima, želeći da jedni drugima budemo što bliži. Štaviše, u svojoj poslednjoj molitvi pred stradanje Hristos se Ocu moli „da svi jedno budu”, a apostol Jovan Hrista na početku svog Jevanđelja naziva svetlošću koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u ovaj svet (dakle, nipošto samo Srbe ili samo pravoslavne!). Povrh toga, apostol Pavle takođe kao nedvosmislenu Božju želju navodi i to da se „svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine”.
      - Činjenica je, s druge strane, da ekumenski dijalog povremeno zapada u krize i da ne izgleda uvek onako kako je prvobitno zamišljen, ali bez tog dijaloga, čak i mimo navedenih teoloških razloga, nemoguće je da ljudi u realnom svetu žive zatvoreni u geto, jer će samim tim biti osuđeni na propast.
      Vi se sada nalazite u centru moći i odlučivanja EU i u državi u kojoj postoje dečji vrtići Katoličke ili Protestantske crkve, osnovne škole, prestižne gimnazije, uspešne bolnice. Svega toga u Srbiji nema. Da li smatrate mogućim i poželjnim da se u Srbiji, pod okriljem SPC, organizuju škole, bolnice, hospik-centri? – Da, to je nešto što priželjkujem i čemu težim. Napomenuo bih i to da su pravoslavni još u 4. veku, i to najveći bogoslovi poput Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, imali snage da podižu pažljivo isplanirane velike bolničke centre i prihvatilišta za najsiromašnije. To je samo jedan od mnogobrojnih primera u istoriji upućen onima koji smatraju da Crkva ne treba da se bavi takvim stvarima.
      Po dolasku u Nemačku našli ste se „oči u oči” s najvećom srpskom dijasporom u Evropi, gde se danas rađa i četvrta generacija dece koja nose imena i prezimena svojih srpskih predaka. Kakva nam je dijaspora, šta je muči, a šta raduje, kako je religiozno obojena, da li tavori na margini društva ili je u centru zbivanja, kakva joj je duša? – Sva pitanja koja ste upravo postavili i ja sam sebi još uvek postavljam, te neprestano tragam za odgovorima na njih. Dve činjenice su mi pritom stalno pred očima: da sam se susreo s ogromnom ekonomskom i svakom drugom snagom zemlje u kojoj sam, ali i s ogromnim potencijalom našeg naroda koji živi u njoj.
      Politički Berlin – severnjački hladan i diplomatski ljubazan – utiče na odluke važne za Srbiju. Kakav je vaš odnos s nemačkim institucijama države, s crkvama, ali i s kulturnim ustanovama i privredom? – Mi pažljivo i nenametljivo pokušavamo da gradimo zdrav i jasan odnos sa svim institucijama koje ste spomenuli. To je ozbiljan proces koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a mi se nadamo da ćemo u tom procesu uspeti da budemo na korist drugima, ali isto tako i da će drugi biti na korist nama.
      Verujemo da ste svesni da bi čoveka vašeg kova, vere, ideja, mudrosti, harmonije, intelekta i obrazovanja neki voleli da vide na mestu patrijarha. Možda je pitanje preuranjeno, ali kako vi gledate na te opservacije? – Istina je, zapravo, da uopšte ne razmišljam o tome. Razmišljam samo o zadatku pred kojim sada stojim, to jest o unapređenju stanja u kojem se nalazi moja trenutna eparhija, a sve radi služenja ljudima i što uspešnije propovedi reči Božje u ovoj impozantnoj kulturi i zemlji. To je poslednji veliki zadatak koji pred sobom vidim pre odlaska u, nadam se, zasluženu penziju.
      Svojevremeno ste konstatovali: „U knjigama piše život. Ali uzalud čita knjige onaj ko ne čita život.” Koju biste knjigu preporučili da svako pročita i šta je najvažnije da pročitamo iz života? – Svima bih preporučio da pročitaju knjigu Derviš i smrt Meše Selimovića. To je delo koje mi prvo u ovom trenutku pada na pamet, vrhunsko književno ostvarenje, ali istovremeno i delo sa mnogo istina koje nam mogu pomoći u „čitanju života”.
      (Telegraf.rs / Srpska ekonomija)

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      "Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena"
      Printksin: Youtube/Al Jazeera Balkans Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritikuje. Odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima.Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govorio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle.
        Intervju je, inače, dogovoren u Diseldorfu na ''Serbian Party'', održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, prisustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu. U celosti prenosimo intervju Srpske ekonomije:
      Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve? – Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u kojoj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ideja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine.
      - Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme komunizma ili, tačnije, socijalizma.
      - To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže rečeno, neobičnu situaciju kada je reč o njenom odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za dijalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom.
      – S druge strane, danas imamo situaciju koja se, imam utisak, može nazvati zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jednom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji.
      - Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogradu, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećanje u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vremena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka.
      - Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. U tim godinama često smo mogli da vidimo nebo kroz trošne krovove hramova, a znali smo i da postoje oni koji zapisuju koliko smo puta bili u Crkvi, ali uprkos takvim uslovima i postojećem pritisku, mi smo ipak disali slobodu i osećali slobodu. Stoga sam tužan što danas u velelepnim hramovima, optočenim zlatom, susrećem mlade, divne i pametne ljude koji mi se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi.
      - Ja im verujem, vidim da su iskreni, i ne bih se usudio reći da je za to kriva samo jedna strana, država ili Crkva, jer ipak imam utisak da tome najviše doprinosi upravo taj zamršeni i nejasni odnos između njih dve o kome govorimo.
      Vladika Grigorije; Printksin: Youtube/Телевизија Храм
      Kosovo je, bez sumnje, najveći problem srpske politike. Kako vi, Vaše preosveštenstvo, vidite mogućnost rešenja tog pitanja i da li bi SPC trebalo više da se angažuje u traženju rešenja za Kosovo? – Ovo pitanje je povezano s prethodnim. Stoga ni u ovom slučaju ne pronalazim bolju reč za pomenuti problem od one koju sam već spomenuo – zamešateljstvo. Navešću samo jedan primer iz ličnog iskustva. Naime, godine 2004. i 2005. predvodio sam delegaciju SPC u razgovorima o Kosovu u Vašingtonu.
      - Dobro se sećam tog vremena i kratkog razgovora sa izvesnim gospodinom Fridom. On je tada razgovor započeo otprilike ovako: „Kosovo će biti nezavisno i o tome nema diskusije.” Odgovor naše delegacije na takav njegov stav bio je: „O tome ćete razgovarati s državom Srbijom, a mi smo ovde da razgovaramo o zaštiti ljudi, manastira i crkava.” Negde baš u to vreme dogodio se i martovski pogrom. I danas se dobro sećam izraza njegovog lica kada je shvatio da mi državama ostavljamo da se bave državnim poslovima, a da Crkva želi da se bavi onim što njoj pripada.
      - Tokom tri godine neprestanih susreta sa zvaničnicima u Americi, u kojima su učestvovali i vladika Irinej, koji je sadašnji vladika istočnoamerički, vladika raško-prizrenski Teodosije, kao i profesor Bogoljub Šijaković, ostvarili smo izvanredne veze i naši američki sagovornici sve češće su nas pažljivo slušali. Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena.
      - Da pomenem i to da sam pred svaki odlazak u SAD dugo razgovarao s našim patrijarhom Pavlom o svemu, a naročito o Kosovu. Bezbroj puta mi je u to vreme ponovio: „Pokušajte da popravite tamo sliku o nama”, pa bi potom dodao da je „sudbina Kosova u rukama tih ljudi”. Sam patrijarh Pavle bio je uistinu crkven čovek, koji je živeo i svakim damarom osećao problem Kosova. Neretko bi me podsećao na razliku između nas i političara, tj. da su oni spremni na kompromise i da se neretko opredeljuju za politiku koja ih održava na vlasti, a da je nama, Crkvi, tj. sveštenstvu i verujućem narodu, važna pre svega Božja pravda.
      Kada je reč o regionu, koliko je mir na Balkanu siguran? Kako tumačite lajtmotiv Evropske unije da su granice u Evropi nepromenljive? I kako vidite odnose Beograda i Banjaluke danas i ubuduće? – Kada danas, živeći u Nemačkoj, gledam ljude kako radosno odlaze na utakmice, u pozorišta i bioskope, uvek se setim sebe i svojih vršnjaka u osamdesetim godinama 20. veka i toga kako smo tada razmišljali o svemu, samo ne o ratu i mogućnosti da dođe do unutrašnjeg građanskog sukoba. Međutim, upravo se to desilo.
      - Danas pomišljam da niko ko je to doživeo više nikada ne može verovati u nepromenljivost stanja, granica, društveno-političkog poretka, ili pak u postojanost bilo čega drugog na Zemlji. Nas su, naime, od malih nogu, dakle još kao pionire, učili da niko ne može srušiti integritet i ustavni poredak SFRJ, i mi smo, kao deca, sasvim prirodno, u to i poverovali, ali onda se sve srušilo kao kula od karata. Tako je prvo došlo do ekonomske propasti, a potom je i sve ostalo krenulo da se urušava.
      Vladika Grigorije 2015. godine u Beogradu; Foto: Telegraf
      - Zato, ako želimo da danas na tom prostoru, pa i šire, ne bude rata, moramo razmišljati o socijalnoj i ekonomskoj pravdi i obrazovanju. Ljudi, naime, moraju živeti dostojanstveno, jer niko neće biti u mogućnosti da ih medijskim manipulacijama večno ili dovoljno dugo drži u zabludi ako oni pritom nemaju život dostojan čoveka u materijalnom, kulturnom, duhovno-intelektualnom i svakom drugom domenu postojanja ljudske ličnosti.
      Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka?
      Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? – Nisam stručnjak za neoliberalizam, ali ono što vidim u Nemačkoj jeste potvrda da privredna situacija, kao i socijalna pravda, privlače u tu zemlju ljude iz čitavog sveta. Tu su, naravno, i drugi pominjani elementi, dobro obrazovanje, zdravstveni sistem, bezbednost... Nema nikakve sumnje da je zdrava i stabilna privredna situacija vrlo bitna i za dušu, to jest za celokupan život čoveka.
      Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice?
      Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? – Ni sam više nisam siguran šta bi trebalo da učini SPC kada je u pitanju pomenuti problem. U svakom slučaju, upravo zbog tehnološkog razvoja i liberalizacije informacija mislim da nije moguće zabraniti nikakve programe.
      - Ali zato je moguće učiti mlade ljude da u svetu postoje dobro i zlo. Stoga je veoma važno da ih učimo i tome da zlo prolazi i nestaje, ostavljajući tragove nečoveštva, dok dobro ostavlja mirisne tragove i može postati večno. Na nama samima je da izaberemo svoj put. Što se pak mene lično tiče, jedino što sam mogao da učinim kao pojedinac jeste to da nikada ne prihvatim poziv za gostovanje na televizijama čije programe smatram načelno pogubnim, a to neću činiti ni ubuduće.
      Vas jedni hvale, a drugi kude kada je u pitanju ekumenizam. Kakav je vaš stav prema ekumenskom pitanju? – Moj stav prema tom pitanju je nedvosmislen: mi hrišćani smo deo sveta, ekumene, to jest vaseljene, i potrebno je da se što je moguće više upoznajemo s tim svetom i da s njim komuniciramo. Dva za mene najznačajnija pravoslavna teologa 20. veka, Georgije Florovski i Jovan Zizjulas, kao i za mene najznačajnija ličnost SPC, vladika Nikolaj Velimirović, u velikoj meri su mi bili i ostali uzori na tom putu.
       
      - Osim toga, nije potrebno podrobno poznavanje Novoga zaveta da bismo se nedvosmisleno uverili u to da Bog u koga verujemo voli sve ljude i brine o njima, želeći da jedni drugima budemo što bliži. Štaviše, u svojoj poslednjoj molitvi pred stradanje Hristos se Ocu moli „da svi jedno budu”, a apostol Jovan Hrista na početku svog Jevanđelja naziva svetlošću koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u ovaj svet (dakle, nipošto samo Srbe ili samo pravoslavne!). Povrh toga, apostol Pavle takođe kao nedvosmislenu Božju želju navodi i to da se „svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine”.
      - Činjenica je, s druge strane, da ekumenski dijalog povremeno zapada u krize i da ne izgleda uvek onako kako je prvobitno zamišljen, ali bez tog dijaloga, čak i mimo navedenih teoloških razloga, nemoguće je da ljudi u realnom svetu žive zatvoreni u geto, jer će samim tim biti osuđeni na propast.
      Vi se sada nalazite u centru moći i odlučivanja EU i u državi u kojoj postoje dečji vrtići Katoličke ili Protestantske crkve, osnovne škole, prestižne gimnazije, uspešne bolnice. Svega toga u Srbiji nema. Da li smatrate mogućim i poželjnim da se u Srbiji, pod okriljem SPC, organizuju škole, bolnice, hospik-centri? – Da, to je nešto što priželjkujem i čemu težim. Napomenuo bih i to da su pravoslavni još u 4. veku, i to najveći bogoslovi poput Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, imali snage da podižu pažljivo isplanirane velike bolničke centre i prihvatilišta za najsiromašnije. To je samo jedan od mnogobrojnih primera u istoriji upućen onima koji smatraju da Crkva ne treba da se bavi takvim stvarima.
      Po dolasku u Nemačku našli ste se „oči u oči” s najvećom srpskom dijasporom u Evropi, gde se danas rađa i četvrta generacija dece koja nose imena i prezimena svojih srpskih predaka. Kakva nam je dijaspora, šta je muči, a šta raduje, kako je religiozno obojena, da li tavori na margini društva ili je u centru zbivanja, kakva joj je duša? – Sva pitanja koja ste upravo postavili i ja sam sebi još uvek postavljam, te neprestano tragam za odgovorima na njih. Dve činjenice su mi pritom stalno pred očima: da sam se susreo s ogromnom ekonomskom i svakom drugom snagom zemlje u kojoj sam, ali i s ogromnim potencijalom našeg naroda koji živi u njoj.
      Politički Berlin – severnjački hladan i diplomatski ljubazan – utiče na odluke važne za Srbiju. Kakav je vaš odnos s nemačkim institucijama države, s crkvama, ali i s kulturnim ustanovama i privredom? – Mi pažljivo i nenametljivo pokušavamo da gradimo zdrav i jasan odnos sa svim institucijama koje ste spomenuli. To je ozbiljan proces koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a mi se nadamo da ćemo u tom procesu uspeti da budemo na korist drugima, ali isto tako i da će drugi biti na korist nama.
      Verujemo da ste svesni da bi čoveka vašeg kova, vere, ideja, mudrosti, harmonije, intelekta i obrazovanja neki voleli da vide na mestu patrijarha. Možda je pitanje preuranjeno, ali kako vi gledate na te opservacije? – Istina je, zapravo, da uopšte ne razmišljam o tome. Razmišljam samo o zadatku pred kojim sada stojim, to jest o unapređenju stanja u kojem se nalazi moja trenutna eparhija, a sve radi služenja ljudima i što uspešnije propovedi reči Božje u ovoj impozantnoj kulturi i zemlji. To je poslednji veliki zadatak koji pred sobom vidim pre odlaska u, nadam se, zasluženu penziju.
      Svojevremeno ste konstatovali: „U knjigama piše život. Ali uzalud čita knjige onaj ko ne čita život.” Koju biste knjigu preporučili da svako pročita i šta je najvažnije da pročitamo iz života? – Svima bih preporučio da pročitaju knjigu Derviš i smrt Meše Selimovića. To je delo koje mi prvo u ovom trenutku pada na pamet, vrhunsko književno ostvarenje, ali istovremeno i delo sa mnogo istina koje nam mogu pomoći u „čitanju života”.
      (Telegraf.rs / Srpska ekonomija)
    • Од Логос,
      Основан пре тачно десет година, Радио Источник Епархије ваљевске настоји да шири реч Божју, уз молитву Мајке Божје чији Живоносни Источник прославља као своју славу, и следећи пример Светог Владике Николаја, чијим га је орденом одликовао Епископ Милутин.

       Владика Николај био је глагољиви проповедник, гласник љубави Христове, који је јеванђељску мисао надалеко проносио. У времену у коме наука и техника нису створиле медије какве данас имамо, његове поуке стизале су брзо и остављале трајне и неизбрисиве трагове, какве данас готово ниједан медијски садржај не може. Дакле, усуђујемо се рећи, био је моћан медиј, извор знања и информација драгоцених за живот сваког човека. У дану у коме је Свети Владика Николај уписан у календар светитеља, широм планете обележава се и Светски дан слободе медија. Ове године, тог дана празнује се и Источни петак, илити Живоносни Источник, па се и колектив Радија Источник, на челу са главним и одговорним уредником протонамесником Слободаном Алексићем, придружио светковини у задужбини Светог Владике Николаја. Честитке и благослови стигли су од духовног оца, Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископа Георгија и свих свештенослужитеља, верног народа, али и драгих гостију – представника црквених медија. У име Радија Слово Љубве (Београд) Источнику је честитала новинар Бојана Јовановић, Беседе (Нови Сад) уредник протонамесник Милорад Мировић и Милешеве уредник протојереј – ставрофор Марко Папић.
      Славску свечаност и обележавања јубилеја са Радијом Источник поделио је и протојереј – ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије Храм, прве телевизијске станице Српске Православне Цркве. Улога медија данас јесте да доносе радост, нарочито у овим временима када је нема много. Честитајући значајан јубилеј Радију Источник, прота Стојадин Павловић рекао је да је потреба за комуникацијом посредством медија увек постојала. Она је сада значајнија него раније јер је комуникација међу људима „скраћена“.
      Брзе вести, прилози и репортаже имају могућност да стигну до слушаоца у брзини у којој он живи. Велики труд је Радио Источник уложио на том пољу. Надам се и верујем да ћете уложити још више труда и снаге, са безрезервним благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, подршком свештенства и саговорника из разних области, који нису више гости већ домаћини у Радио Источнику, како би медијски мрак који нам нуде комерцијалне телевизијске и радио станице разбили и показали како се долази до јеванђељске речи – рекао је прота Стојадин Павловић. Под утиском данашњег празника, први човек Телевизије Храм пожелео је да конзументи медијског програма што више чују и запамте узорне људе, али и оне који су Христа издавали. Такође, да они који су туговали и жалили над својим гресима да, како је говорио Отац Јустин, више не тугују, јер је Васкрсли Господ све грехе узео на себе. Да не тугују ни за својима који су уснули у Господу, јер Васкрситељ и о њима брине и са њима ћемо се наћи у дану свеопштег васкрсења, закључио је прота Стојадин Павловић, пожелевши Радију Источник да траје још много деценија.
      По завршетку свечаности у Лелићу, главни и одговорни уредник Радија Источник протонамесник Слободан Алексић организовао је представницима црквених медија поклоњење манастиру Пустиња и ваљевским храмовима Васкрсења Христовог и Светог Нектарија Егинског.

      Извор: Епархија ваљевска
    • Од александар живаљев,
      ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИКА ШАБАЧКИ ЛАВРЕНТИЈЕ Нови човек је темељ нове Србије
      Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. Ако у томе успемо – успели смо у свему Аутор: Мирољуб Мијушковић (Фото Глас цркве) Владика шабачки Лаврентије, световно Живко Трифуновић (Богоштица код Крупња, 27. јануар 1935), архијереј је Српске православне цркве са најдужим епископским стажом, дужим од пола века. Замонашио се као студент Богословског факултета у Београду, потом је био свештеник на Купресу, па професор Богословије у манастиру Крка, да би током заседања Сабора СПЦ у мају 1967. године био изабран за епископа моравичког, викарног епископа патријарха Германа. Последње три деценије, од 23. јула 1989. године, владика Лаврентије се налази на челу шабачке епархије. 
      За протођакона др Љубомира Ранковића, уредника „Гласа Цркве”, најпоузданијег биографа владике Лаврентија, кога је упознао још као дечак, богослов у манастиру Крка, епископ шабачки је историјска личност и време ће то недвосмислено потврдити. По много чему у новијој историји СПЦ владика Лаврентије је предњачио: као епископ западноевропски и аустралијски (1969–1973) био је први српски архијереј чија је нога (25. децембра 1969) крочила на аустралијски континент; као епископ западноевропски (1973–1989) био је први архијереј који је по одлуци Светог синода и патријарха (1983) отпочео преговоре са расколницима у Америци, који ће 1991. у време патријарха Павла бити крунисани помирењем. 
      Време у којем живимо је турбулентно. Држава Србија је бременита проблемима, а народ прилично подељен. Шта бисте данас поручили грађанима?
      „Кад наиђу тешка, мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се наједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз”, записао је давно Иво Андрић. Древна „Књига живота” – Библија, увек је крај мог узглавља. Помогла ми је да на њеним порукама и поукама изградим своју веру у Бога, народ и себе. У деветој деценији свога земнога века, та вера ме подмлађује и чини оптимистом. Верујем да је овај свет најбољи од свих Божјих светова и да је ово време најлепше и најбоље у свеукупној људској историји. Јер ово је наше време и наша највећа шанса. Бог нам нуди да искористимо ту шансу и оправдамо своје узвишено људско и хришћанско призвање. Моја порука грађанима Србије и свим људима света је очински позив на одговорност. Нарочито на одговорност за јавну реч. Опет цитирам Андрића: „Ми нисмо довољно свесни колико наша јавно изговорена реч може дуго да живи закопана у другом човеку”. Чувајмо се тешких и јаких речи. Реч је најоштрији и најотровнији мач. „Уби ме прејака реч”, болно вапије песник Бранко Миљковић. Реч фијуче и пуца као бич, погађа као метак. „Будимо људи”, саветује патријарх Павле. За разлику од свих живих бића, Бог је људима дао језик за споразумевање и разговор. Позивам све грађане Србије, нарочито носиоце јавних функција у друштвеном и политичком животу, на међусобни братски дијалог и договор. Да ојачају разум а обуздају страсти, да спусте тон а узвисе част и достојанство.
      У овој јубиларној години када обележавамо осам векова самосталности наше мајке Цркве, позивам себе, васцело свештенство и Божји народ на саборни подвиг сведочења своје вере, више примером него речима. У овим данима када се „све прашта васкрсењем”, коленоприклоно од Бога и Божјег народа молим опроштај за све лоше примере од стране нас, црквене јерархије, које су могле саблазнити слабе у вери.
      У животу и раду имали сте и лепих, а претпостављамо и ружних тренутака. Шта вас је највише обрадовало, ако можете да издвојите?
      Највише ме обрадује доброта, леп гест и поступак у свакодневном животу „обичних” људи. Учтива реч, благ осмех, топао поглед, срдачан поздрав... Изнад свега искрена реч захвалности за мале, ситне ствари. Љубазност и предусретљивост, спремност да се помогне ономе коме је потребна помоћ и ситна услуга. Највећа драгоценост нашег времена су речи: изволите, хвала, извините, опростите... Оне живе и обитавају у животу Божјег народа и на њима почива поредак света. Свет је препун доброте. Али доброта није бучна и рекламерска, нема маркетинг и кампање. А зло је бучно, самохвалисаво, галамџијско, дрско, наметљиво... Зато нам се чини да га више има. Оно живи на насловним странама жуте штампе и у ударним терминима таблоидних електронских медија, најопаснијих тровачница људске душе. Вашим колегама препоручујем као савет и завет песму „бранковинске виле” Десанке Максимовић: „Објавите једном на велика звона”.
      Многим Шапчанима у сећање су урезане слике из шабачке хале 1995. док обилазите избеглице из Крајине, места где сте у младости живели и радили. Шта вас је највише растужило у претходним годинама? 
      Највише ме растужују људска бахатост, осионост, умишљеност, саможивост, безобзирност... Горки су плодови овог корова који расте у душама појединих људи и народа. Сведоци тога су милиони и милиони избеглица, бескућника и апатрида који се потуцају и блуде светом од немила до недрага. На десетине милиона породица и деце у Африци пате у сиромаштву и умиру од глади. Са њима је распети и васкрсли Христос. Он живи у свакој њиховој сузи, болу, уздаху, вапају... И међу нама много је оних којима је наша помоћ потребна. Онај ко хоће да сретне и види Христа, нека укаже помоћ своме комшији болеснику, сиромашку, немоћној старици или старцу... Нека им се нађе... Чаша хладне воде, шоља чаја, лепа и топла реч велики су као храм. На питање да ли ће Христос, када поново дође, наћи вере на земљи, Свети владика Николај одговара: „Наћи ће је, али не у раскошним храмовима и псалмодијама, већ у шапутању људског језика и у тишини и топлини људског срца”.
      Велики задаци стоје данас пред српском црквом и српском просветом и културом. Потребни су велики напори на духовној и културној обнови, као и на образовању и просвећивању нашег народа, особито младих. То је темељ сваке обнове. И црква и држава улажу велике напоре у изградњу велелепних храмова и градова. Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. То је претежније од свега. То је темељ нове Србије. Ако у томе успемо – успели смо у свему.
      Сећајући се трагичних збивања из 1995. која спомињете, поносан сам на свој народ. Србија је раскопчала недра и примила своју страдалну браћу, делећи са њима све што је имала. То су били дани санкција, изолације, беспарице, сиромаштва... Али изнад свега дани великог људског и хришћанског срца. То ми даје разлог да верујем у свој народ. Поред свих тешкоћа и искушења са којима смо суочени верујем да ћемо, уз Божју помоћ, наћи излаз из свих невоља, и из свега изаћи већи и снажнији. Да сведем овај одговор на сентенцу нашег великог писца Добрице Ћосића: „Вода и народ увек нађу свој пут!”
      Са том вером и надом поздрављам све читаоце „Политике” радосним поздравом победе живота: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! 
×
×
  • Create New...