Jump to content

Протопрезвитер-ставрофор Љубисав Аџић: О Преподобном Јустину ћелијском и врањском (звучни запис)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Поводом празника Светог Јустина Ћелијског гост емисије „Сведочења“ на радију „Источник“ био је протојереј-ставрофор Љубисав Аџић, парох лелићки и ваљевски у пензији, који је имао част и милост Божју да 1962. године као млад богослов упозна Аву Јустина. „Старац је био духовни горостас, човек који је волео свако људско биће“, каже отац Љуба додајући „да нико као Ава није умео да плаче и да емотивно преживљава све недаће српског народа“. Како још памти Светог Аву, које његове речи никад неће заборавити и да ли се плашио да одлази у Ћелије које су у периоду комунизма биле под сталном присмотром и контролом тадашњег државног апарата, открива отац Љуба који је за време свог службовања у Лелићу, редовно возио Аву Јустина у „фићи“, да светац служи парастос Светом Николају Српском. 
 
 

Звучни запис емисије


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. 
      На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. 
      Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. 
      Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. 
      Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. 
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина.

       

      Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане.
      Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа.
      Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.”
      По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије.
      Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.”   Извор: Острог ТВ студио
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На Спасовдан, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору, свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени свештеник, уз саслужење протонамесника Бранислава Шијачића и ђакона Александра Верића.

       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем.

       
      Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“.
      Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље.
      Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор.
      Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо.
      И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако.
      Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново.
      Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана?
      Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора.
      За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи.
      Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима.
       
      Али пролазни је час то био.
      Сада је тренутак радости.
      А ти… „весели се српски роде!“
       
      Извор: Ин4с
×
×
  • Креирај ново...