Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Повод за писање ових редова је масовна појава људи који себе називају учитељима живота или лајф коучевима. Наиме они уче о томе како треба познати себе, бити позитиван у односу према себи, другима и целом свету, што је за похвалу,али такође говоре да ту позитиву требамо црпети из самих себе и нуде разне курсеве којима се постиже циљ.
Шта ако се разболимо од неизлечиве болести и постанемо свесни да ћемо умрети?
Где наћи смисао у граничним ситуацијама, када нам умре неко близак и када нам се сав живот обесмисли и када постанемо свесни да ту особу коју смо изгубили никада нећемо срести, видети и загрлити? Шта нам може тада испунити живот? Кажу да треба у себи да пронађемо позитивну енергију да би наставили даље. Коју позитивну енергију може мајка пронаћи у себи, када је сав њен живот и сва енергија умрла и нестала смрћу њеног детета!!?
Ово није хипотетичко питање него пастирско искуство са људима којима се ово десило.
Неко каже да је љубав смисао живота. Да ли љубав има смисла ако се све завршава смрћу,па и она сама нестајањем љубљенога?
Проблем је када у себи потражимо чврст ослонац, и када помислимо да смо га нашли,пре или касније увидимо колебљивост и крхкост тог ослонца, због саме нестабилности и пролазности људске природе. Уз то јављају се неизвесност и страх. Искуство нас учи да смо много пута у налету самоуверености и "сигурности" у унутрашњу снагу доживели промашаје и разочарења, из којих нам је требало много времена да се ишчупамо и кренемо  даље. Ми када донекле спознамо себе и увидимо колико имамо слабости и недостатака ( да не употребим теже речи), када видимо празнину свега онога што се људима који се не баве самоспознајом чини јако битним,као и пролазност живота,сводимо на минимум могућност да уопште постоји смисао живота, ресурс и позитива који не пресушују. Спознајемо сопствене недостатке и празнину, колебамо се и плашимо своје слабости и ништавности, а ни у ономе што је у свету не налазимо задовољење, ослонац и трајни смисао. Као печат на обе ствари долази пролазност=смрт, којом се завршава и обесмишљава сва наша " позитива" и сам живот.
   У свакодневном животу, срео сам се један на један са парохијанима различитих занимања,
Менаџерима, службеницима у банкама, психолозима.. који су обучени да друге саветују, како да се поставе у различитим кризним ситуацијама и што је интересантно ти њихови клијенти их доживљавају као својеврсне изворе позитивне енергије и спаситеље, који им тренутно дају наду и решење проблема. А ти исти људи, обучени "спаситељи и исцелитељи" нам говоре како су на ивици, да су исцрпљени и физички и психички,како немају више снаге да се боре  и да им је потребна помоћ!
Православно искуство нам говори да је Христос наша сила,сигурност,позитива и смисао. Он је у људском телу искусио све оно што нас сналази: умор,зној,сузе, крст и смрт, и да је то било само то, ми Православни Хришћани се не би ниучему разликовали од следбеника лајф коуча, пошто би  и наш и  њихов учитељ учили своје следбенике, док им се живот неби завршио смрћу, која би им  се наругала  и показала све бесмисленим, а њих и нас предала трајном забораву. Управо, главни услов да  наш живот има смисла и потреба за  позитивом, да волимо себе и друге,  је у могућност да будемо непролазни и вечни, а то је могуће једино победом над смрћу. А једини ко  је победио смрт је Христос Господ, Васкрснувши из мртвих.  Нажалост, и они који себе називају православнима, често постављају питање какве то има везе са нама? Син Божији је узео људско тело, постао човек,умро и Васкрсао, да би цео  род људски, од првог човека Адама,до последњег који ће се родити на земљи, могао да Васкрсне и тако победи смрт и бесмисао.
Све у свему, Јединоме истинском и бесмртном Лајф Коучу-Христу Господу, који је исти јуче и данас и сутра и вечно живи Логос и смисао живота наших, нека је слава у векове векова! 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zanimljiva refleksija, i totalno se mozemo sloziti mi koji u Hrista vjerujemo i ispovijedamo ga, ali mozda je malo preteska hrana za one koji su potrebu za duhovnoscu zadovoljili savjetovanjem life coach-a, ako su ti oni ciljna grupa. Kao da postoji jaz izmedju nas i njih, ali ne i ideja kako ga premostiti a njima pribliziti Hrista koji daje dublji smisao zivota. I mala dopunica: ljubav moze biti smisao zivota i bez vjerovanja u vjecnost, duhovni svijet i besmrtnost covjeka. Ne bi se moglo reci da oni koji ne vjeruju ne mogu naci smisao u radu, ljubavi, klasicnim ljudskim vrijednostima. Ljubav narocito ispunjava covjeka koji je osjeca i daje, i on i kad ne vjeruje u vjecnost izgubljenog objekta i dalje moze da je osjeca i da vjeruje da on zivi u njegovom srcu, a moze da je prenosi i na druge objekte, i opet osjeti radost davanja, itd.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала што сте прочитали текст!?

Текст је настао спонтано, нема циљне групе којој је упућена, и нисам имао намеру да студиозно развијам тему,нити да премошћавам јазове. А што се тиче љубави као смисла живота, тешко да има смисла без Христа, пошто су пролазност и смртност карактеристике које сваку такву љубав ограничавају. А ако изгубимо љубав неколико пута, уморићемо се и помислити да је и љубав бесмислена због тога што и субјекти и објекти умиру и нестају.

Но,нека свако изабере... Ко хоће,нека узме свој Крст и крене замном..

Срдачан поздрав из Чачка! 

Никола

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala sto ne zamjeris na primjedbi ^_^ U stvari mi se dopao tekst. :ok:

Ne, ne gubi smisao gubljenjem objekata, cak i bez vjere... samo tad covjek nije svjestan tog smisla na pravi nacin, ili na nas nacin. Ko god je u stanju da voli, smrcu objekta ne gubi sposobnost i izliva je opet. Takva kriza nagoni covjeka da trazi smisao, ima vecu sansu da nadje Boga, a ljubece srce ce ponajprije prepoznati Boga vjecne Ljubavi. 

Samo pisi i svako dobro!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па нисмо ту да замерамо! ?

А и мало другачијег мишљења није на одмет.

Интересантно је предавање Владете Јеротића, мислим у Сомбору, нисам баш сигуран?! Каже, када се двоје људи са супротним ставовима сретну и поразговарају, саслушају један другог, и ако су задржали своја становишта,растану се пријатељски,обогаћени дијалогом. А овоме је претходила опаска да ми Срби немамо културу дијалога.

Хвала ти!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ni jedan iole ozbiljan psiholog, terapeut ni psihijatar se nece mesati u duhovni zivot. Niti to ume niti hoce. I ljudi iz struke nemaju vecinom neko pozitivno misljenje o lajfkoucevima i pozitivnoj psihologiji. 

Mozda je bolja rec skola zivotnih vestina, nego lajf koucing ili trener zivotnih vestina. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Питање је колико су озбиљни? Знате и сами како су гордост и сујета танани. Колико је потребно рада на себи и сталног смиравања да не полетимо и умислимо да смо баш ми спасиоци света. Много је велика одговорност,а ми често не схватамо да је то дар (уз наш труд, наравно) а не наш посед.

Поздрав из Чачка!

Никола

?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Јелена011 рече

I ljudi iz struke nemaju vecinom neko pozitivno misljenje o lajfkoucevima i pozitivnoj psihologiji. 

Не мора се бити из струке да би се приметило да са тим људима порцеланског осмеха много ствари није у реду.

То су жречеви нашег индивидуалистичког времена. Твој пекар, твој апотекар, твоја авио компанија, твоја банка, твоја кафана... и твој животни тренер (као да си пас) који ти говори да је извор животне енергије у теби самом.

А уствари ништа није твоје него је све Божије па и ти сам.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Невероватно колико покварено леви заводи људе! Једна крајност,као што кажеш,као да си пас,кажу ти шта и  како да радиш,као највећем глупандеру, а са друге стране оно МОЈ,ЛИЧНО МОЈ,у преводу,ја сам цар, посебан- сујета и гордост до неба?

Стварно је средњи пут...

Хвала на љубави и коментару Тексе!

Никола

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сад још и Учитељи живота да оснују неку заједницу око Чачка,па да буде комплетна лудница!?

Ако хоћете екстремно,дођите,свега има овде! Али није све екстремно и негативно, печење је екстремно добро!? Али о томе, после  12.7... Јавите се када будете у пролазу,или ако долазите наменски.?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Вилер Текс рече

Не мора се бити из струке да би се приметило да са тим људима порцеланског осмеха много ствари није у реду.

То су жречеви нашег индивидуалистичког времена. Твој пекар, твој апотекар, твоја авио компанија, твоја банка, твоја кафана... и твој животни тренер (као да си пас) који ти говори да је извор животне енергије у теби самом.

А уствари ништа није твоје него је све Божије па и ти сам.

 

Oni su nazalost najvidljiviji. 

U sustini i iza svega, kao i u svim strukama ima raznih ljudi. Poenta je da ma kakav neko bio dr House, sve jeste u Bozijim rukama i onog ko dolazi tu. Jer covek ne moze nesto da primi sto vec makar u nekom obliku nema kao svoje iskustvo. Ne moze baba na silu u raj. Pa kao sto ni duhovnik ne moze silom ni psiho... Ne moze ma kako recimo video i problem i resenje i sve redom, ne moze da utice na coveka. Jer to je nametanje koje u dugom roku nije odrzivo. Koliko covek  moze toliko ce se pomeriti a onda u nizu tih sitnih pomaka stvori se kriticna masa... To ono ja cu kod nekoga, on ce mi dati savet, ja cu magijski da legnem da spavam i ujutru se probudim kao nov i skrpz drugaciji ne biva. To je tzv magijsko misljenje, misljenje deteta da se sve desava mimo njega a onda bude eureka. Misljenje odraslog je da je ono samo odgovorno za svoje miski, osecanja postupke. Kao i svest da mi nismo sami, nismo odvojeni i potpuno nezavisni od drugih, a ni malo ni svemoguci ni sveznajuci.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Арсенија у Цветни понедељак 15. априла 2019. године, црква Светог Великомученика Прокопија и Народни музеј "Топлице" организовали су још једно у низу предавања у склопу "Духовних разговора" у Прокупљу. У сали музеја "Топлице" веома надахнуто предавање на тему "Гроб као колевка живота, трагом библијских васкрсења до Васкрсења Христовог" одржао је јеромонах Нектарије Ђурић пред великим бројем окупљених људи. Звучни запис предавања преузели смо од колега из радија „Глас“ Епархије нишке.
       
      Извор: Храм у Прокупљу
    • Од Логос,
      Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године,  једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин.

      Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек.
      Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“.
      Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот.
      Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености,  смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо.
      Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу.
      Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.  То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској, беседио је 31. марта 2019. године на тему „Пост као промена философије живота“. Предавање је одржано са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, а у организацији ЦО Врање и братства при Саборном Храму. Предавању су присуствовали Епископ врањски Пахомије, Вископреподони архимандрити Јован Радосављевић, Методије Марковић, старешина Саборног Храма, свештеници, сестринство манастира Св. Стефана из Горњег Жапског и многобројни парохијани. 

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас.
       
      Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам?
      Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се  налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма.
      У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам?
      Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?!
      Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у  досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“.
      Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено?
      Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја  не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог.
      О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације.
      Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету?
      Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати.
       
      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...