Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг - инфо

Радио Светигора: Тамо далеко III - разговор са Епископом британско – скандинавским Доситејем (звучни запис)

Rate this topic

Recommended Posts

Нова емисија "Тамо далеко" је посвећена животу вјерника Српске православне цркве у Епархији британско – скандинавској.
У емисији слушамо разговор са Преосвећеним епископом британско – скандинавским господином Доситејем, као и кратак историјат настанка ове епархије.
 
 

Звучни запис разговора


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Поводом великог празника Вазнесења Госпoдњег – славе Храма и свих Београђана, Радио Слово љубве дарује слушаоцима кратку репортажу која осликава живот Вазнесењске цркве у центру Београда као живе Цркве Христове. У емисији говоре старешина протојереј Арсеније Арсенијевић, свештеници Драган Радовановић и Владимир Станимировић, ђакон проф. Бошко Савић и прота у пензији Милан Радовановић, као и новинар и писац Зоран Николић, новинар-водитељ и хоровођа Јелена Јеж и гђа Љубинка.   Звучни запис емисије   Вазнесењска црква у Београду је грађена од пролећа 1861 до краја 1862 године, за владавине кнеза Михаила Обреновића. По завршетку иконостаса, митрополит Михаило (Јовановић) је, милошћу Божијом, осветио цркву и посветио је Вазнесењеу Христовом, 28-ог марта 1863 године.   Мудри кнез Милош је знао да постепено осваја власт и подрива турске позиције у Београду, па је Турцима по гласу хатишерифа остала углавном само београдска тврђава, а Србима београдска Варош. Како се београдско насеље изван Шанца нагло ширило и урбанистички регулисало, палилулска црква св. Марка није могла да задовољи потребе и оног његовог дела према савској падини, где су биле две главне улице, Абаџијска (данас Краљице Наталије) и Пиварска (каоније Босанска, данас Гаврила Принципа), испод којих су саграђене велике војне зграде, касарне и Војна академија, основана у Пожаревцу 1837, а у Београд премештена 1838. Богослужбене потребе овде смештене војске задовољавала је једна шатор црква, али се то показало као недовољно и представљало је привремено решење.   Зато су се црквене и политичке власти сложиле да за овај крај српског Београда треба саградити нову цркву, која би задовољила и потребе војске и потребе цивилног становништва. После незваничног договора са кнезом Михаилом, митроплит Михаило Јовановић је поднео кнезу писмени предлог за подизање цркве у овом крају. Кнез Михаило је предлог усвојио и доставио га пуковнику Павлу Станишићу, управитељу Главне управе граћевина, да изради план за ову цркву, која је првенствено имала да служи потребама војске, па тек онда и потребама грађана.   Станишић је, у сарадњи са начелником Управе Јованом К. Ристићем, израдио план за Вазнесенску цркву, по коме је она требало да буде 14 хвати дуга (26,5 м), а 5,5 (26,5 м) хвати широка. Та величина је предвићена ради тога да би се у цркви на богослужењу поред војске могли сместити и грађани.   Пошто су се кнез и митрополит сагласили са израђеним планом, митрополит је замолио пуковника Станишића да код „Совета Књажевства Сербског“ исходи одобрење да се предвиђена црква гради на плацу „који лежи мећу сокаком Абаџијским и Пиварским, т.ј. Дудара“. Станишић је овај предлог упутио Совету 18. октобра 1860, а Државни совет га је усвојио и своје решење доставио 24. октобра кнезу Михаилу на одобрење. У решењу су одрећене границе овог земљишта, „са сокака од Топчидерског друма (данас улица кнеза Милоша) има 14 хвати (26,5 м), а овој супротна страна (до данашње Добрињске улице) 39 хвати, 1 шух (стопа) и 6 цоли (75 м); са сокака Абаџијског (данас улица краљице Наталије) има 62 хвата, 4 шуха и 6 цоли (119 м) и од Пиварског сокака (данас Улица адмирала Гепрата) има 64 хвата, 2 шуха и 6 цоли (122 м)“. Ово земљиште је названо Дудара по томе што је на њему био расадник белих дудова, што је било у вези са гајењем свилене бубе.   Кнез је 31. октобра 1860. усвојио позитивно решење Државног совета и одобрио „да се уступи место оно правитељствено које лежи међу сокаком Абаџијским и Пиварским, тако иазвано Дудара, те да се на њему направи црква за војинство“.   Подизање храма   Кад је тако са највишег места добијено одобрење, приступило се припремним радовима. Предвиђено је да се црква гради на средини овог плаца, „како би се имало довољно места за обилазак око храма у дане кад то црква чини, а осим овога и због тога, да би имало места за упарађено војинство“.   Тада је преко Управе града Београда расписана лицитација за градњу цркве. На лицитацији је овај посао добио грађевинар Јосиф Шток за 5.000 цесарских дуката. Зидање је почело у пролеће 1861. године. Забележена су и имена извођача радова Фридриха Шлајснера и Ернеста Глајзнера. Кров на цркви покрио је плехом лимар Шустер са својим сином Францом, који му је тада као шегрт помагао у раду. Освећење темеља нове цркве извршио је митрополит Михаило уз саслужење неколико свештеника и ђакона, а у присуству кнеза, владе, војних и грађанских великодостојника и многобројног народа.   Радови су добро напредовали. За две године црква је била саграђена. Грађевински радови су били завршени углавном до краја 1862, али како је митрополит тек пред крај ових радова, на лицитацији обављеној у Управи града, поверио израду иконостаса сликару („живописцу“) Николи Марковићу-Распоповићу, црква је могла бити освећеиа тек 29. марта 1863. Освећење цркве извршио је митрополит Михаило и посветио је Вазнесењу Христовом. Иконостас који је израдио Распоповић није дуго задовољавао посетиоце и црквену управу, па је 1881. у цркви постављен нов иконостас, који је израдио познати сликар Стева Тодоровић. Тај иконостас и сада краси Вазнесењску цркву.   … и потом   Да се вратимо почецима живота Вазнесенеке цркве и духовног живота у њеним парохијама. У почетку, кад је „пропевала“, ова црква имала је две парохије. Једна је припала овој цркви од Саборне цркве, а била је у Сава мали, а друта од матичне цркве св. Марка. У њима су остали и њихови пароси: у савамалској парохији прота Илија Новаковић, који је од 1842. био стални војни свештеник, а од 1852. прота Београда и Окрута београдског, а у оној парохији која је раније припадала цркви св. Марка – свештеник Стеван Михаиловић Бели.   Како при Вазнесенској цркви у Дудари није било никаквих зграда, прота Илија Новаковић је крајем 1863. повео енергичну акцију за градњу куће за службене послове ових парохија, јер су се административни послови још увек обављали у канцеларији цркве св. Марка. Прота Илија Новаковић је затражио од Управе града Београда дозволу за градњу куће при Вазнесенској цркви. Управа града је овај захтев усвојила и поверила инжењеру Вучковићу да изради план куће. Кад је план био готов, Управа града га је 28. фебруара 1864. доставила проти, а он преко Конзисторије министру просвете, који је, додуше, желео да нова зграда буде пројектована тако да би временом могла послужити као основна школа, али је под притиском протиних разлога ипак попустио и одобрио Вучковићев план. Како је у међувремену Управа града поднела нови пројект, који се допао министру просвете и црквених дела, прота Илија је пристао на овај план, ставивши извесне примедбе, које је министар усвојио, те је тако добијена дозвола за градњу.   Почетком октобра 1864. обављена је јавна лицитација, на којој је овај посао добио Јозеф Шток, који је градио и Вазнесенску цркву. Градња је почела у рано пролеће 1865. и у току те године и завршена.   Четири мање собе задржала је црквена управа за своје потребе, а четири велике издала је одмах Статистичком одељењу Министарства финансија, Одељењу за метарске мере, које је ове просторије користило уз годишњу најамнину од 432 динара све до 1886, када је због пораста броја ученика беотрадске Ниже гимназије овај простор уступљен њој на основу уговора о најму који је црквена управа склопила са Министарством просвете. Закупнина је сада износила 120 динара месечно. Подрум је такође издаван приватним трговцима, јер црквеној управи није био потребан. Потребнија су била материјална средства за даљу градњу и уређивање простора око цркве.   Како се Нижа гимназија због недовољног школког простора ускоро нашла у још тежој ситуацији, упорно је молила црквену управу да јој изда и остали део црквене куће. Управа је имала пуно разумевање за потребе народне просвете, али је морала да брине и о својим потребама. Најзад се нашло решење. У пролеће 1891. склопљен је уговор по коме се Нижој гимназији издаје цела црквена кућа (осим подрума) уз месечну кирију од 240 динара, а цркви је одобрена градња нове куће. Уговор је одобрен 2. јула 1891, а већ 8. септембра исте године предузимачи Лука Радосављевић и Јован Грујић известили су да је посао завршен.   Доцније, кад је Нижа гимназија прерасла у Трећу београдску гимназију, користила је ову зграду све до 1906, када је добила новосазидану. Тада је њен дотадашњи школски простор уступљен Женској учитељској школи, која је овде остала до 1935, а затим је издаван разним установама или издавачким предузећима   „Из ове цркве 5. октобра 1912, праћен Божјим благословом, пође Његово Величанство краљ Петар I Карађорђевић у Балкански рат, који срећно и доврши и у овој цркви као победник заблагодари Богу на дарованој победи“, пише на спомен плочи над западним црквеним вратима.   У време првог светског рата   На почетку првог светског рата (1914), кад су Аустријанци из монитора са Саве пуцали на Београд, ударила је, поред осталих, једна граната у северни зид Вазнесенске цркве и зарила се изнад проповедаонице, али није експлодирала. Касније се показало да из лежишта у коме се налазила граната испада песак и да се помаља граната, што је било знак да је почела да клизи. Зато је 1921, у присуству војних стручњака, извађена и однета, и тиме престала да свештеницима и народу задаје страх.   …и потом   Како у току рата није на цркви ништа рађено, иако су управо 1914. прављени планови за обнову цркве споља и изнутра, по ослобођењу су предузети кораци да се црква обнови колико то могуђности дозволе. На првој седници управе после рата, одржаној 6. априла 1919, донета је таква одлука, јер је изгледало да је црква толико оштећена да са њеним обнављањем не би требало одуговлачити. Међутим, како су архитекти Коста Јовановић и Миливоје Смиљанић тврднли да црква може да чека на поправку и догодине, црквена управа је то усвојила и 14. маја 1920. „одлучила да се на цркви изврше нужне оправке на кубетима, на крову и олуцима, да се застакли“…   Радови су за 18016 динара уступљени предузимачу Стевану Борђевићу, који их је и завршио 23. децембра 1920. Тада су оправљене и црквене зграде. Следеће године је закључено да се црква уреди и изнутра, што је 1922. године обавио молер Војислав Ковачевић. У току 1923. црква је оправљена, кров обојен, очишђени су крстови и обојени прозори на цркви и звонари. Ипак, све су то биле само најнужније оправке. Поновна оправка кубета и крова, позлата крстова и оправка црквених зграда обављена је током 1931. године, а идуће године завршени су и неки ситији радови у цркви. Генерална оправка цркве је трајала од Томине недеље све до јесени 1937. године.   Живопис је са својом екипом радио академски сликар Андреј Биценко, под стручним надзором нашег великог уметника Уроша Предића. Тада је иконостас Стеве Тодоровића очишћен, а дрвена орнаментика колористички освежена и, према потреби, позлаћена. Тада је Вазнесенска црква добила, углавном, свој данашњи изглед. Овако обновљену цркву осветио је 17. октобра 1937. митрополит загребачки Доситеј, који је после смрти патријарха Варнаве замењивао српског патријарха.   У време другог светског рата   Освануо је кобни 6. април 1941, кад су немачки бомбардери, без објаве рата, у рано недељно јутро, силовито напали Београд. У очекивању Хитлерове агресије, војне власти су у црквеној порти ископале два склоништа, једно у цик-цак линији уз Гепратову улицу, а друто уз Улицу Краљице Наталије. Црквени летописац и очевидац, прота Милован Михаиловић, овако описује то јутро:   „Била је недеља. Дан сунчан, ведар и топао. У цркви св. вазнесенској се таман завршавало јутрење, које је служио као чредни прота Велимир Марковић са нашим протођаконом Веселином Васиљевићем и настало је бомбардовање. Формације немачких бомбардера долетеле су правцем од Земуна, дошле до Чукарице, па надлетале Београд сипајући своје смртоносне бомбе. У првом таласу овог немачког бомбардовања страдала је у 7,10 часова изјутра Црква Световазнесенска. Једна велика авионска бомба од 1.500 кг са падобраном пала је баш у средину десног великог рова код цркве, експлодирала, направила огромну рупу у земљи, срушила оградни зид од цигала од улице Гепратове, поломила и изрила јеле и борове на том простору, затрпала и побила готово све који су се били затекли склоњени у овом рову. А ров је био испуњен светом, као и онај други мањи, који је куљао са железничке станице, из цркве, из околних зграда и са разних страна вароши, куљао избезумљено као река да се склони од бомбардовања или да побегне из града. И у онај други мањи ров пале су и експлодирале две бомбе, једна у средини уз сам бедем, а друга на отвору рова до степеница које воде из Милоша Великог улице, али без жртава, на срећу. И од ових експлозија поломљени су, ишчупани из земље и оборени јеле и борови у овом делу црквене порте, засађени још 1906. године, и преко свега таквог крша извлачили су се из овог мањег рова живи и рањени, бежећи избезумљени даље.   Од силног потреса изазваног експлозијом, од гвожћа, камења, земље и другог материјала који се сручио на цркву, црква се растресла, сва стакла на прозорима и вратима разбила су се, западна и јужна врата на цркви и улазни портал извалили су се и исцепали, кров, олуци и кубета оштетили; црква је препукла уздужно средином и попреко у своду; живопис је тешко оштећен; полијелеји су се љуљали за време експлозија правећи велики лук до свода; из иконостаса многе иконе су поиспадале и поломиле се, а стубићи на иконостасу избили се из лежишта; нека кандила на иконостасу покидала су се, поразбијала, па излила и зејтином оштетила неке иконе… За време бомбардовања у цркву се било склонило нешто света и сви су остали живи, а неке од њих озледило је само разбијено стакло са прозора.   Од овог бомбардовања настао је ужасан призор у црквеној порти и цркви: крвава земља, камење и други материјал са искиданим парчадима људских тела засули су цркву и црквени кров и окитили још преостале старе кестене крај цркве.   После двадесетак дана, немачки војници су блокирали цео простор око црквене порте и довели наше заробљене војнике и Јевреје да ископају затрпане лешеве из ових ровова. Извадили су око 180 мртвих, полили их кречом, натоварили у камионе и одвезли на Ново гробље, где су их побацали у ископане ровове уврх гробља. Приликом вађења лешева видело се како су мајке држале децу приљубљену уз своје лице и тако гинуле, или се погушиле.   „Пошто се бомбардовање поновило интензивно још неколико пута овог дана (6. априла) и продужено идућих дана, а Београћани бежали на све стране, варош је опустела без услова за живот. Тако су и остали преживели свештеници и црквењаци ове цркве избегли и почели се враћати појединачно тек после неколико дана. Први се вратио прота Влада Стаменковић и на Велики петак је служио некако у овој цркви у оном хаосу и запрепашћености. Потом су пристигли и остали свештеници, а и народ се полако враћао из бежаније и почео да долази к себи, те се и у цркви овој полако почела да обављају само недељна и празнична богослужења и остала чинодејства… Претходно су очишћени црква, порта и црквене канцеларије од разбијеног стакла са прозора, малтера и др.“   Поводом четрдесетодневног парастоса жртвама овог страшног бомбардовања, одлучила је црквена управа да се на дан 6. априла сваке године одржава парастос овим недужним жртвама.   …и на даље…   После другог светског рата је зграда на углу улица Краљице Наталије и Добрињске национализована, али је та одлука касније промењена и данас све зграде користи црква за своје потребе.   Пошто је црква 1945. оправљена само провизорно, 1947. године потпуније су оправљени сводови и зидови, али нису и уметнички обрађени. Нарочита пажња је посвећена статичкој исправности централног кубета, али је стручна комисија и 1947. и 1952. године закључила да је кубе исправно и да га не треба мењати.   Године 1958. црква је уређена споља, али тада још није добила свој данашњи изглед. Због заузетости црквено-општинских скела на другој страни, није се до 1962. приступило оправци и чишћењу живописа, иконостаса и орнаментике. Те године је ове радове обавио академски сликар Јарослав Кратина, који је унутрашњост цркве оправио, освежио и украсио на опште задовољство црквене управе и верних. Тако је црква изнутра добила свој данашњи изглед. Освећење овако обновљене цркве обавио је 25. новембра 1962. Његова светост патријарх српски Герман.   Тако је Вазнесенска црква дочекала и 1963. године прославила своју стогодишњицу потпуно обновљена и радосна. Зато је та црквена слава била свакако једна од највеличанственијих у историји ове цркве.   Због чињенице да је Вазнесенска црква са својим зградама активно учествовала у новијој, стогодишњој, историји и судбини града Београда и српског народа уопште, Завод за заштиту споменика културе града Београда је 27. априла 1967. под бројем 29СКЗ донео одлуку да „Вазнесенска црква у Београду са портом и две њене зграде има својство споменика културе“.   Те године црква је коначно добила свој данашњи изглед: фасада је урађена у вештачком камену, обављени су сви потребни лимарски, фарбарски и асфалтерски радови.   Године 1969. црква је покривена бакром.   Године 1979. су саграђене нове шупе.   Године 1972. електрификована су звона.   Године 1974. је израђен у дуборезу „Христов гроб“.   Године 1975. је обновљена и уређена сала парохијског дома.   Године 1976. је израђена у мозаику икона Христа Спаситеља, изнад улазних врата храма, рад академског сликара г. Милосава Младеновића.   Године 1981. је храм озвучен.   Године 1993. је почела обнова икона на иконостасу. Обнову је извео г. Милосав Миша Младеновић.   Године 1998. је подигнут зид порте дуж улице Краљице Наталије, а дуж улица Кнеза Милоша и Гепратове су стари зидови замењени новим.   Године 1999. у току бомбардовања Србије од стране НАТО-а, Вазнесењска црква није погођена.   Године 2000. су обављени обимни грађевински захвати уградње хидроизолације у темеље и доње делове зидова.   Исте године је постављено подно грејање и промењен је под у цркви.   Године 2002. су завршени чишћење, обнова и заштита живописа у храму. Радове је водила г-ђа. Драгана Милисављевић.   Године 2005. је обновљена позлата на непокретној дрвенарији у цркви.   Године 2006. су потпуно обновљени дрвени делови иконостаса, Владичанског трона и проповедаонице. Чишћење, столарске радове и позлату је извела Радионица за рестаурацију и црквену уметност Банковић.   Исте године је калдрма у северном делу порте замењена асфалтом.   Године 2009. је око цркве постављена расвета, тако да се црква види и ноћу.   Исте године је промењен кров на помоћној згради до Добрињске улице.   Године 2011. су на цркви и парохијском дому, стари прозори замењени новим.   Исте године је зграда на углу улица Краљице Наталије и Добрињске потпуно обновљена, споља и изнутра (2012), а стари кров је замењем новим.   Године 2013. су на парохијском дому обновљене фасаде према Добрињској и Гепратовој улици.   Ако Бог да, у времену које је пред нама, наставиће се са потребним радовима на одржавању саме цркве и њеног окружења у дворишту.   Истовремено, милошћу Божијом, од дана настанка до данас и у будуће, се наставља духовни живот храма Светог вазнесења Господњег.   Виртуелна шетња београдским светињама: Храм Вазнесења Господњег   Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • By Поуке.орг - инфо
      Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.   Звучни запис емисије   Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.   Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.   Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.   Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.   Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.   У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.   Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.   Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!   Извор: Радио Светигора
    • By Поуке.орг - инфо
      Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.   Звучни запис емисије   Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.   Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.   Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.   Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.   Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.   У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.   Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.     Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!     Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...