Jump to content
  1. Vladan :::.

    Vladan :::.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првој половини 19. века земљом је ходао по многима највећи и најзначајнији песник у историји нашег народа, велики и ненадмашни Његош. У времену када се српски народ грчевито борио за своју слободу и опстанак, вековима уназад имајући на плећима турски јарам појавио се песник који и до данас оставља утисак на људе широм света који се упознају са његовим стиховима. Шта је оно што је Његоша у тешком времену у ком је живео начинило Његошем каквим га ми познајемо?

       
      Његош је, то треба увек имати на уму када се говори о њему, био Епископ Цркве Божије. Он је човек који је служио Литургију, који је исповедао, који је служио сахране и то, тај хришћански, богослужбени, поглед на свет је нешто што је обликовало његов доживљај свега. Безмало у свакој његовој мисли се крије указивање да је човек биће које се налази пред Богом и биће које уз помоћ Божију води борбу са стихијама таме. То да је он заправо Владика је оно без чега нема правог разумевања Његошеве поетике и Његошеве политичке борбе за слободу свога народа и своје вере. Душа је божанска искра у нама говори Његош, која нам сама по себи даје два сведочанства; једно о постојању Бога, а друго о бесмртности на коју је човек призван. Без тог односа са Богом Његоша не можемо разумети.
      У наше време влада опште мишљење да тежак и оскудан живот представља препреку по квалитет самог живота. Са друге стране Његош је говорио да тежак и мукотрпан живот кали човека, да га чини храбријим и снажнијим, спремнијим да боље одговори на изазове. ,,Удар нађе искру у камену“.  Уколико нема ,,животних удара“, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи самој. Страшни удар, под којим је Црна Гора одувек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестану упаљену ову божанску искру код Срба Црногораца. Црна Гора до данас не памти да је постојао период без ових таласа и удара.
      Посебан акценат Његош је стављао на страдање. Покушавао је да објасни да је страдање посета самог Бога у животу човековом. ,,Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те као и  свака драгоценост, па она била и најмања, не добија се лако“. Његош је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра.  Историја његове душе то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је успео да прође све муке свог живота и да одржи веру, окрепи и удуби. Све што се око њега дешавало могло га је збунити и ужаснути, као што би многе, али он је својим смелим и здравим духом видео да:
       
      ,,И цијели ови беспореци
      По поретку неком сљедују
      Над свом овом гадном мјешавином
      Опет умна сила торжествује.“
                  Та умна сила јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, ,,Свевишњи Творац непостижни“.
       
      Посебна црта у карактеру великог Његоша јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела светли његов дубоки осећај љубави према свом народу. Та неизмерна љубав донела му је претешка страдања али ,,Што већа љубав – то веће страдање“ говори један отац Цркве. Бриге и жалост за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ.
      У наше време једна реч је у великој мери заборављена, а то је реч витештво. Витез у прошлим временима није био само ратник са много килограма војне опреме на себи, витез се најпре постајао у души, а шта то значи говори нам управо Његош у свом непревазиђеном ,,Горском вијенцу“. Витештво је не борити се са слабим, не тлачити него помагати бедног, витештво је хришћански однос према другом човеку, витештво је бити господар свог језика, витештво је и доброта и свако друго добро дело. Нема дана, који од човека не тражи витештво, како у рату тако и у миру. Нити има живог човека коме се свакодневно не намеће прилика да се покаже као витез било да се ради о богатом или сиромаху, о ономе који ради или који не ради, који губи или који добија. Његошеви јунаци чак се и у шали показују витезовима. Витез је човек који брани своју веру и свој род од тираније. У основи свих Његошевих дела јесте витештво које је он у себи носио још од малених  ногу, па као владика све до краја свог овоземаљског живота. Његош је и овај живот напустио као витез и као Владика. Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: ,,Бистра памет није га никада издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпосле с раширеним рукама, ове речи изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети Арханђеле Михаило прими моју грешну душу! И испусти дух свој.“
       
      Ђакон Михајло Живковић
       Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
      петак 22. јануар 2021. године
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило одржао је синоћ у крипти подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог предавање на тему „Огледи односа теологије и науке“.       Предавање Преосвећеног владике Кирила у организацији братства Саборног храма, којем је прусуствовао и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изазвало је велико интересовање хришћанске заједнице у Подгорици.   У уводном дијелу свог обраћања владика Кирило је нагласио да је истина једна, те не може да буде предмет теологије потпуно различит од предмета науке, јер се и позитивна наука бави истином, баш као и што је у центру теологије: Пут Истина и Живот.   „Дакле оне морају да се преклапају у неким тачкама ако је наука позитивна“, казао је владика и додао да кад се говори о односу науке и теологије неопходно да се избјегну двије крајности. Прва је банализовање научних формула, док је друга крајност мистификација.   Када говорите о Богу и духовним законима не можете да употребљавате неке формуле и тврдите да је тако како та формула каже, истакао је владика:   „Може само да се иконично или апологетски опише неки духовни закон и да нам тај језик науке помогне и објасни неке духовне законе, да нам их приближи ако их правилно схватамо.“   Црква треба да каже шта је истина, а оно што се коси директно са Светим писмом, Светим откривењем, не може да буде истина и позитивне науке, првенствено математика, се углавном не косе са тим.   Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је између осталог навео да је најбољи начин спознавања Бога – икона, образлажући да ми не можемо Бога да спознамо по суштини, али свакако можемо иконично да га представимо како су Га и апостоли представљали будући да само у Христу јединоме живи пуноћа Бога тјелесног. Стога, знајући тај бесцени дар Христа оваплоћеног, Цркви не треба наука, али науци је потребна религија управо да не би скренула са трасе Пута, Истине и Живота.   Владика Кирило је у свом даљем обраћању дао посебан акценат на битност егзистенције пастирске отворености, која нужно треба да пребива у Цркви и да буде усмјерена према свим слојевима друштва. Такође је навео да науку некада морамо користити апологетски, управо у својству одбране духовних истина, будући да је језик науке близак савременом човјеку, по чему ћемо бити модерни. Како он напомиње Црква ће бити модерна ако говори о вјечним и непролазним истинама на језику који је близак савременом човјеку узимајући у обзир све чиниоце времена у којем живимо.   Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је у свом другом дијелу излагања говорио о свом докторском раду ,,Петар Други Петровић Његош као хришћански филозоф“ који обрађује Његоша са аспекта дубоког сагледатеља научних законитости. У том раду владика Кирило је користио математичке примјера да би то и приближио и доказао на један прагматичан, поступачан и конкретан начин. У току тог дијела владика је користио и једноставне примјере који су на сликовит начин приближили свима присутнима повезаност и међусобно потврђивање теологије и науке.   Модератор предавања био је протојереј мр Предраг Шћепановић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Питање духовнику: 
      Помаже Бог. Молио бих да ми разјасните једну дилему, наиме ако нам је заједнички предак прадеда шта ми дође праунука,а редослед иде овако, прадеда који има два сина од једног је мој отац а од другог њена мајка. Да ли смо ми братучеди заправо 6 степен крвног сродства у побочној линији? Поштовани, живим у малом месту и већ годину дана сам у вези са момком за кога се испоставило да ми је рођак. Дакле, ја и он смо четврторођаци преко мајчине линије. Молим Вас да ми објасните до које рођачке линије није дозвољен брак по црквеним заповестима. Врло захвална.

       
      Одговор духовника: 
       
      На основу Брачних правила Српске Православне Цркве четврти степен крвног сродства у побочној линији се сматра неуклоњивом препреком за брак, док се пети и шести степен сматрају уклоњивим препрекама. Степен сродства у побочној линији се рачуна бројем рађања до заједничког претка, искључујући рођење самог заједничког претка. Уколико се ради о уклоњивој препреци тј пети или шести степен сродства у побочној линији, неопходно је да се обратите свом парохијском свештенику који ће вашу молбу за отклањање сметње проследити надлежном епископу. Пошто је обраћање парохијском свештенику неопходно, препоручујем вам да му се што пре обратите и он ће вам разјаснити тачно о ком степену сродства се код вас ради.
       
      Питање духовнику: 
       
      Поштовани господине духовниче, имам 50 година, више од двадесет година сам живела у браку са човеком који ме је тукао. Кад су стигла деца и њих је тукао, поготово девојчице, дечака, најмлађег није тукао али је јако строг према њему. Пре пола године меје толико тукао, и давио да сам била четири дана у болници и чак и после толико времена имам последице. Он сада има забрану контакта са мном чека се на суђење. Оно што још више боли после свега је да је децу окренуо против мене и њима брани да су са мном. Ја знам да деца имају само страх од њега да ће их тући и малтретирати ако се успротиве. На своју децу нисам љута што га слушају јер сам и ја мишљења ко зна шта би иначе урадио са њима.
      Оно што мене сада мучи, је да имам само љубав у срцу, према њима а можда ме нико неће разумети и према њему. Ту грешку сам и раније чинила, после неке туче или свађе би отишла од њега и после дужег или краћег времена када се извини ја се поново вратим, са почетка и је и добро али што време више одмаче бивао је још гори него раније. Тако да ме је прошли пут готово убио. Он једноставно има нагон да туче и то понајпре нас женски део породице. Његова мајка када је имао десет, једанаест година је напустила породицу, из којег тачно разлога не знам, он каже да је нашла другог човека, али шта је заправо истина то је питање, и моје мишљење је да има један потпуно болестан приступ женама, поготово личности мајке, тако да ја као жена и мајка (његове) деце потпуно се уклапам у слику жене које хоће да уништи. Али то је само моје мишљење да ли је заиста тако, је питање. Не желим да вас наведем на неки погрешан суд.
      Ми живимо у Немачкој, он је Немац, ја из Србије. Имам посао као чистачица али сам више или мање послом задовољна. Оним што нисам задовољна је да се не видим као сама, одовојена од деце. Имам жељу или да се замонашим и проведем на тај начин остатак живота, јер ми је потребан један смисао онога што радим, као и да будем од користи својем друштву. Али и да се поново вратим својој породици. Како год да то звучи да није нормално са моје стране и да сам сваки контакт са реалношћу изгубила.
      Ја једино видим очи моје деце, не могу да поричем и присуство свога мужа, и да сам са њима. Једноставно ми ништа више не треба.
      Са друге стране, то може бити заиста равно самоубиству, јер сваки пут након што сам се вратила било је једино још горе. Али, моје срце припада мојој породици и деци.
      И овако како је, јако је тешко прихватити истину и знати шта да радим. И живети са том истином. Недавно сам постила и причестила се, и после тога ми је жеља да будем са њима још само постала већа.
       
      Или ми је боље да ћутим, и идем даље својим путем ма како да је тешко и празно?
       
      Одговор духовника: 
       
      Драга сестро, ако си се већ одвојила од свога мужа, и ако је он добио забрану да ти се приближи, мислим да ти није паметно да му се изнова враћаш. Нарочито ако му ово није био први пут да те тукао и малтретирао. Знам да ти није лако што мало времена можеш да проведеш са својом децом. Немој се због тога превише узнемиравати. Стрпи се. Врло је вероватно да је то што ти ускраћује право да видиш децу и да са њима проводиш време његова тактика како би те навео да му се вратиш. Он зна да си везана за децу и стога покушава да те преко њих уцени. Настој да се пред њим понашаш тако да му ни најмање не покажеш колико те таква ситуација погађа. Буди сигурна да је њему већи проблем да буде са децом, него теби да будеш без њих. Пре или касније, њему ће самом затребати твоја помоћ око деце. Тада ће ти их он сам послати. Што пре поверује да тебе више не погађа то што ти брани да виђаш децу, тим ће пре настати ситуација у којој ће ти он сам послати децу.
      Ако децу силом и претњама окреће против тебе, то је кратког века. Деца брзо расту и ускоро ће постати своји људи, па ће самим тим све више мислити својом главом. Не бој се, нико не може силом натерати твоју децу да престану да те воле, или да те заувек забораве. Његова сила и претње ће временом имати све мањи и мањи утицај на понашање деце.
      Кад си са децом, скривај своју тугу и не показуј је. Настој да им сваки састанак са тобом остане у лепом сећању. Ако је потребно да им даш какву поуку или савет, кажи им једноставно шта ти мислиш да је исправно, али не улази у препирке. Ако одбију да те у нечему послушају, кажи да си им из најбоље намере рекла шта треба да раде и да си казала најбоље што умеш. То ће им бити доста. Можда се и неће одмах сагласити са твојим саветима, али кад остану сами, можда ће им душе смекшати, па ће те онда послушати. Моли се Богу да их Он уразуми. Најбоље што можеш да сада учиниш за своју децу јесте да им оставиш добар пример како се носити са проблемима и како трпељиво подносити искушења. Стога је важно да те они никад не виде како плачеш или како си очајна. Напротив, кад год си са њима, разведри своје лице. Они су имали прилике да виде како си подносила неправде и како си страдала од свог мужа. Ако виде да ти све те невоље и неправде, сви ударци и понижења нису одузели радост живота, онда ће и они веровати у доброту, правду, у поштење и гнушаће се насиља. Ако пак виде на теби да си подлегла свим тим невољама, и да си клонула духом, да си у очајању, онда ће им се учинити да се у животу не треба држати правде, поштења, доброте и да је пример њиховог оца бољи па ће у складу с тим изградити и свој поглед на свет. Неће веровати у победу добра над злом, него ће радије изабирати да сами учине некоме зло, него ли да претрпе неко зло.
      Пример трпљења и опраштања који си им показала током заједничког живота с мужем, може да им изгледа као пример херојства и јунаштва, а може да им изгледа и као тотални промашај. Како ће га они разумети и доживети највише зависи од тога какав утисак ћеш на њих оставити сада након разлаза са својим мужем. Ако те виде као храбру и несаломиву жену, онда ће и онај првобитни пример за њих бити инспирација. Видеће те као хероја и све што си у животу чинила, изгледаће им смислено. Ако те пак виде да си у очајању, онда ће им све то изгледати бесмислено и промашено.
      Добро је што си се окренула Богу. У Бога се надај, Њему се моли и Он ће ти помоћи. Можда ти се учини понекад да те је Бог заборавио и оставио. Одбацуј такве помисли и тврдо веруј да ти је Бог близу, да те прати у свим тим невољама и искушењима. Ко може више да поднесе, таквоме Бог допушта да га снађу веће невоље и искушења. Но, Бог је увек ту близу и спреман да ти помогне ако невоље превазилазе твоју моћ да истрпиш. Добар родитељ ће допустити да му се дете некад мало и помучи, јер без муке нема науке. Но никада родитељ неће допустити да му се дете мучи преко мере, а да му не прискочи у помоћ. Тако ни Бог неће допустити да те невоље надвладају.
      Господ нека те укрепи у твом мученичком подвигу и нека ти да снаге да истрпиш до краја.
      Да ли је грех трпети насиље да бих спасила брак надати се бољем, а самим тим да дете не осети празнину за оба родитеља дете има 3 године? У браку правимо обоје грешке али то нису неке велике свађамо се често у вези ситница (од ситнице настане бум)? Покушавали смо да се одаљимо да пробамо без свађа, али нисмо могли једно без другог и још плус имамо заједничко дете и увек нас то везује ако кренемо свако својим путем. 10 година смо у браку свађе и насиље су почеле кад сам била у 3 месецу трудноће па све до данас. Седам година нисмо могли имати дете због здравствених проблема од стране супруга. После седме године сазнајемо да ћемо добити сина. Јако смо били срећни али док нам је дете одрастало тих лепих дана било је и свађа осећам се као да нисам могла довољно да уживам у тим лепим тренуцима. Увек су се дешавале неке несугласице. Није се лепо свађати али осећам се као да ме супруг не воли толико као раније. Увек буде као оно ја сам бољи тата него ти мама, он све зна он најбоље све радити око детета. Као ја не радим добро и онда настаје свађа. Да ли је грех желети и надати се добро нечему једног дана да буде све лепо и добро у нашем браку?
      Наравно да није грех трпети и надати се бољем, ради спасења брака. Добро је да желиш да сачуваш брак и добро је што не губиш наду. Свети Апостол Павле пише овако: “Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.” Он не каже да по сваку цену мора бити мир, него “Ако је могуће” и “колико до вас стоји”. Дакле, учини све што је у твојој моћи да престану свађе са супругом. Свађа родитеља пред децом рђаво утиче на њихов развој. За свађу је увек потребно двоје. Ако се ти у свему поставиш како треба, према свом супругу свађе не може бити. Можда није могуће да међу вама влада хармонија јер супруг можда не жели да живи у миру с тобом. Но, чак и у том случају, ако се правилно поставиш свађе неће бити.
      Слушај шта каже Апостол Павле о томе како треба да се опходимо према другим људима: “У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима".
      Из твог питања се да видети да ниси овако чинила. Јер он каже: “чашћу чините једни друге већим од себе.” и “не сматрајте сами себе мудрим”, а гле ти се љутиш и противиш кад муж каже да је он бољи отац него што си ти мајка и да он зна боље како нешто треба да се уради. Ако би се у свему придржавала онога што је написао Свети Апостол Павле, такве мужевљеве речи те не би погађале толико, и не би имала разлога да се око тога препиреш. Ако те муж прекорева да нешто не радиш како треба или како он сматра да је најбоље, немој се правдати и немој покушавати да га убедиш како ниси погрешила и како то што ти чиниш није толико погрешно. Ако то будеш чинила, свађа је неминовна. Стога немој то чинити. Ако те прекорева, пробај да прихватиш на себе тај прекор и немој га од себе одбацивати. За шта год да те прекори, уместо да се оправдаваш и противиш, боље му кажи: “Опрости ми, не знам шта ме је обузело те сам тако рђаво поступила”. Ако то кажеш, највероватније ће се на томе и завршити. Он ће можда још једном или два пута да то помене, онако по навици, али ако се ти не будеш противила и не будеш себе оправдавала, ако му не будеш противречила, он једноставно неће имати потребе да то даље понавља и цео спор ће се завршити на једној или две реченице. Врло често у таквој ситуацији онај који прекорева осети да је мало претерао, па се онда и сам мало повуче и мало ублажи свој прекор.
      Ако пак покушаш да му на прекор, одговориш противречењем, правдањем, препирком, онда га просто изазиваш да ти каже нешто још горе. И тада се дискусија заоштрава, тон се повишава, речи постају све грубље и неодмереније и настаје свађа. Дакле, иако не можеш учинити да твој муж престане да те прекорева и вређа, ипак можеш учинити да ти прекори и увреде не прерасту у свађу. Ако се у томе будеш трудила, сва је прилика да ће се ваши односи поправити, те ће можда и он сам постати блажи и умеренији према теби.
      Свети Јован Лествичник каже: “Ко од себе одбацује прекор, било да је оправдан било да је неоправдан, одбацује сопствено спасење; а ко га прима било жалостећи се или не, брзо ће задобити смирење”. Видиш ли како он говори да уопште није важно и не треба да се осврћеш на то да ли је прекор који ти муж упућује оправдан или неоправдан. Чак и ако је прекор сасвим неоправдан, не треба да га одбацујеш од себе, јер у том случају одбацујеш своје спасење. Прекор се одбацује онда када се правдамо, противречимо и свађамо. Прекор прима онај ко се смири и каже: “Опрости ми, погрешио сам”. Чак и кад је прекор неоправдан, треба овако одговорити и на тај начин прекор на себе примити. Сваки који тако прима на себе све прекоре који су му упућени, за кратко време стиче смирење. А смирење је велика сила. Свети Серафим Саровски је говорио: “Стекни смирење и хиљаду људи око тебе ће се спасити”. Уместо да у себи размишљаш како је твој муж неправедан према теби, и како није у праву, и како те више не воли, боље размишљај о томе како би твој муж био много бољи, кад би ти имала више смирења. Уместо да у себи скупљаш материјал за сукоб са мужем и да подгреваш у себи пламен гнева, боље се смиравај и кажи себи: “Да сам ја смирена, мој муж и хиљаду других људи би се спасили”. Кад тако увериш себе да ти је смирење потребно, онда користи сваки прекор и примај га на себе знајући да те добровољно прихватање прекора води смирењу.
      Немој да ти буде претежније ко је у праву а ко не, од тога да у твојој кући буде мир и хармонија. Није лако прихватити неправедну оптужбу, али није то ни превише тешко. У сваком случају, прихватање неправедних оптужби и прекора, води нас смирењу, а и спречава распламсавање сукоба и настанак свађе. Покушај да упамтиш речи којима те муж прекорева, те чим он следећи пут ти нешто приговори, одмах сама себе пред њим прекори оним истим речима којима те и он најчешће прекорева. Кад он чује из твојих уста да ти сама себе тако прекореваш, онда неће имати никакве потребе да ти сам изговара исте прекоре, те ће се стишати. Ако то будеш примењивала, видећеш да ће он убрзо почети и да те теши, па и да ублажава прекоре.
      Чувај се да мужу никада не враћаш зло за зло. Не постоји нико други на овом свету ко би могао да твог мужа учини срећнијим и задовољнијим. Исто тако не постоји нико други ко би могао твог мужа тако много да повреди, као што ти можеш. Дешава се понекад да муж буде груб према својој жени. Каже јој грубу реч, а она му касније узврати тако што му учини нешто за шта је сигурна да ће га најдубље повредити. Чувај се да то никад не радиш. Користи своју улогу жене не да откријеш слабе тачке свог мужа преко којих би могла да му се осветиш и да га повредиш кад год то пожелиш, него да откријеш скривене жеље његовог срца. Нађи шта је оно што би га могло највише усрећити, па уместо да се светиш за нанете ти увреде, боље покушај да га орасположиш, да му угодиш и да га обрадујеш. То нико не може боље учинити од тебе. Нико му не може причинити толико радости колико ти. А исто тако нико га не може толико повредити као ти. Имај на уму да је та велика моћ теби дата и да си стога ти и одговорна за то на који начин ћеш се користити тим даром. Жена која тај свој дар користи да напакости свом мужу и да га жестоко повреди, уништава свој брак и своју сопствену срећу. Небитно је да ли је муж можда и заслужио да га она тако повреди. Она пак жена која овај велики дар користи да свог мужа усрећи, усавршава свој брак. Чак и када муж није заслужио да она према њему буде блага, овакав њен труд ће га сигурно смекшати и орасположити.
      Нико те не може натерати да ово послушаш. И нико те не може спречити да ме послушаш. Све је то потпуно у твојим рукама. Ако ме послушаш, верујем да ћеш убрзо и сама видети да се твој брак побољшава. Учини што до тебе стоји, а потом се надај у Божију помоћ.
       
      Нека Господ помогне да се у вашем дому зацари љубав и слога, те да се искорене свађе и сукоби.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првом делу овог, да га тако назовемо, фељтона о теолошком тумачењу једне старе болести, поред уводних напомена, било је речи о томе како су на лепру гледали библијски писци. Сада ће пажња бити усмерена на списе црквених отаца и учитеља који су деловали у првим вековима.

       
      1. Метафора губе у раном хришћанству
       
      У периоду од 300. до 500. године, Византијско царство je искусило епидемију лепре сличну оној која ће задесити западну Европу два века након Првог крсташког рата, 1099. године.[1] Анализа грчких и латинских извора открива нам како је лепра далеко превазишла оквире болести и постала метафора са широким спектром значења, теологизирана и чврсто постављена у саме темеље хришћанске културе и Истока и Запада.
      У односу на период паганске антике, рановизантијско доба донело је драстичну промену што се тиче односа према сиромашнима и болеснима, од којих су најбројнији били они који су оболели од губе. Тада је реч губа, осим метафоричне употребе, почела да се користи за описивање cимптома одистинске болести. Ову болест, коју је археологија идентификовала међу скелетима који потичу из Египта из 200. године пре н. е., писци патристичког периода звали су света болест.
      Градиле су се болнице за губаве, њихово стање се детаљно описивало, а њихова болест се називала елефантијазис или леонтијазис. Ово стање трајало је све до времена Св. Јована Дамаскина (777–857), који je проширио значење израза лепра, и у њега укључио симптоме које је Аристеј описао под поменутим називима.[2]
      (Да бисмо избегли забуну, наставићемо да анахроно користимо израз лепра или губа, иако се у изворима користе термини елефантијазис и, посебно, света болест, да би се описали симптоми болести која повезана с патњама оних најсиромашнијих и од друштва одбачених.)
      Да ли је Јован Дамаскин допринео конфузији која је владала у медицинско терминологији, не можемо рећи. Његова одлука да библијску болест која је изопштавала оне који су од ње боловали, а која се у Септагинти назива лепра, изједначи са болешћу која се у његово време називала елефантијазис или леонтијазис, по свему судећи, базира на колоквијалној употреби овог израза у манастиру Мар Сабе у којем је он боравио пред крај живота. Дела Дамаскина била су веома популарна на западу.
      С јењавањем епидемије губе на византијском истоку, списи овог монаха лекара, заједно с болести коју је преименовао, преселили су се у подручја којима је доминирало римокатоличко хришћанство, а које је већ раније имало текстуалну потпору коју је припремио Свети Јероним (око 347–420) са својим преводом Старог завета.
      Писци латинског запада сада су на директнији начин разрадили идеју која се само назирала код писаца раног патристичког периода који су писали на грчком језику, те су ову болест, као што ћемо видети. на експлицитан начин повезали с Месијом и месијанском идејом.
      Даље, приликом анализе патристичке литературе из овог периода, потребно је, пре свега, указати на чињеницу да искуство болести које називамо губа или лепра, није дошло до нас у виду личних исказа оних који су од ове болести патили. У већини случајева, не знамо на који начин су људи који су били заражени лепром доживљавали своје стање, поготову када је с поруком коју доноси Јеванђеље, односно пример Господа Исуса Христа, однос према онима који пате доживео трансформацију.
      Другим речима, губа је из сфере нечистог прешла у сферу светог. Уместо прогона, сада се о губавцима брине. Они више нису били од Бога проклети, него управо супротно, од Бога изабрани. Опет, требало би да имамо у виду да су о губи и губавима писали они који су били здрави, који са зараженима нису делили искуство болести, тако да свака њихова изјава представља својеврсну конструкцију ове болести.
      Губа је и даље била метафора како с позитивним, тако и с негативним конотацијама. Ова амбивалентност најбоље је дефинисана термином табу, или терминима светост, опасност и издвојеност који подразумева старозаветни корен קדש – кадош. Језиком Мери Даглас (Mary Douglas), губа и губавци били су у исто време и чисти и опасни, свети, али у стању да контаминирају, а свака интеракција са собом повлачи ризик благослова или проклетства.[3]
      Као губави, описани су они који су припадали другима, било да се радило о групама или појединцима, о јеретицима, паганима или Јеврејима. Говори се о духовној губи, о греху губе, али и о светости губе итд. Селективним избором писаца из првих векова хришћанства, настојаћемо да укажемо на веома богату имагинацију која је почела да се ствара око болести која се помиње у Старом завету и с којом је Господ, као што је то приказано у Новом завету, дошао у додир.
      Приликом ишчитавања текстова хришћанских писаца који су ову болест помињали, требало би, пре свега, имати у виду да је хришћанска порука, која се заснива на чињеници да се једно од лица Свете Тројице оваплотило, дошло међу људе у телу, довела до теологизирања теме тела и телесности. Грех односно болест постали су тако предмет теолошких расправа. Управо је овде потребно да сваку изјаву о губи посматрамо у контексту веровања да је Бог на себе узео тело, да се тело и крв Христова приносе и примају на светој литургији, и да увођење у Цркву, односно крштење, представља излечење како душе тако и тела.
       
      Лепра као грех (Јустин Мученик и Иринеј Лионски)
       
      Утврђено је да се лепра јавила у Египту око 200. године пре н. е., а да је епидемија ове болести, као што смо рекли, захватила свет касне антике у периоду од 300. до 500. године н. е.[4] Стога, можемо претпоставити да је однос према ономе што је дефинисано као лепра, био различит у периоду који је претходио вековима епидемије, односно за време њеног трајања. Хронолошки и идејно донети текстови раног хришћанства, упоређени с текстовима из IV века, показаће да је метафора губе доживела своју трансформацију.
      Почетак прве велике епидемије поклапа се с јачањем хришћанске Цркве и с престанком њеног прогона. Из тог разлога, метафора губе и став према овој болести разликују се код писаца раног хришћанства у односу на оне који су писали у рановизантијском периоду.
      Јевсевије Кесаријски, у својој Црквеној историји, наводи наслове осам дела која је написао Свети Јустин Мученик (око 100–165), ранохришћански апологета и мученик.[5] Од Јустинових дела, три су дошла до нас у целини, док су друга сачувана у фрагментима. Разговор са Јеврејином Трифуном, као и Прва и Друга Апологија, представљају дела која су сачувана у целини. У Разговору са Трифуном Јеврејином Свети Јустин настоји да објасни смисао литургије, као и у Првој апологији, доносећи старозаветне символе који су указивали на Господа и Цркву. Тако, он настоји да типолошки означи фино брашно које се помиње у Лев 14, 10, 21, као евхаристијски хлеб:
      А принос финог брашна, господо, рекао сам, за које је прописано да се приложи, за оне који се чисте од губе, био је тип евхаристијског хлеба, прослављан, које је прописао наш Господ Исус Христос, као сећање на његово страдање, које је поднео зарад оних који се чисте у души од сваке нечистоће, како би ми могли у исто време захвалити Богу што је створио свет, са свим оним што је у њему, зарад људи, и да нас избави од зла у којем смо били, и за потпуно свргавање поглаварства и власти, од стране Онога који је страдао по вољи својој.[6]
      Међу делима која су сачувана у фрагментима, налази се и део дела О Васкрсењу, у којем Јустин разматра значење обреда за очишћење од губе, који се, такође, помиње у Лев 14, 4–7:
      Христос је означен с две птице, у исто време мртав као човек и жив као Бог. Он је повезан с једном птицом зато што је схваћено и обзнањено да он потиче одозго, и с небеса. А жива птица, када је потопљена у крв мртве птице, касније је пуштена да иде. Јер, жива и божанска Реч, била је у разапетом и мртвом храму [тела], као учесник у страдању, а ипак нестрадална Богу.
      […] али што се тиче опраштања греха, да се губа у исто време разуме као знамење за грех, а да су ствари које су жртвоване знамење Њега, који ће бити жртвован зарад греха.
      Из тог разлога, због тога, наређено је да се скарлет потопи у исто време у воду, предсказујући тако да плот неће више имати своја природна [зла] својства. Из тог разлога, такође, тамо су и две птице, једна која је жртвована у води, и друга која је потопљена у исто време и у крв и у воду, а потом пуштена да иде, као што је, такође, написано што се тиче два јарца (Лев 16). Јарац који је пуштен да иде представља симбол Њега, који ће узети људске грехе. Али оба садрже представу једног промисла Бога оваплоћеног. Јер он је рањен зарад преступа наших, и понео је грехе многих, и био је предан зарад наших преступа (уп. Ис 53, 5).[7]
      Јустиново читање старозаветних стихова без сумње одаје познавање јеврејске егзегезе његовог доба. Аналогија коју прави између ритуала с две птице за очишћење губавца и јарца који се шаље у пустињу, те са спасоносном жртвом Господњом, повезују Јустина с истим тумачењем које доноси Посланица Варнавина, анонимни старохришћански спис који потиче с краја I века.[8] Писац ове посланице међу првима указује на снажан утицај јеврејске литургијске имагинације, пре свега, празника Јом ха-Кипурим, на ранохришћанску традицију.[9]
      Иринеј Лионски (око 140–202) говори о губи као метафори, када наводи да се верни у водама крштења ослобађа од греха губе. Као илустрацију он доноси старозаветну причу о сиријском војсковођи Нааману:
      И [Нааман] се погружио […] седам пута у реци Јордану. Није било без разлога да је Нааман из старих времена, када је патио од губе, био очишћен, када је крштен, али [ово служи] да би нам се показало, да будући да смо ми губавци у греху, очишћени смо од наших старих преступа, помоћу свете воде, и призивом Господа. Ми смо тада духовно препорођени, ко новорођена деца, као што је Господ прогласио: Ако се човек не роди поново водом и Духом, он неће ући у Царство небеско (Јн 3, 5).[10]
       
       Седам грехова губе (Тертулијан и Ориген)
       
      Тертулијан (160–225. године), представник Цркве северне Африке, оставио је за собом први значајан опус на латинском језику, тако да се с правом може назвати оцем латинске теологије. Склон екстремизму, после 207. прихватио је од Цркве одбачено Монтаново учење о новом пророштву, тако да је овај по свему заслужан теолог ране Цркве остао ван њених граница. Међу Тертулијановим делима која се баве побијањем јереси налази се и петотомни спис Против Маркиона.
      Маркион (око 70–150) био je уважени члан Римске цркве, све док није почео да проповеда своје учење које се заснивало на идеји да Бог Старог завета није исти Бог о којем је проповедао Господ Исус Христос.[11] Маркион је написао само једно дело под називом Антитезе или Контрадикције које није сачувано. Један од главних извора за реконструкцију његове мисли представља поменуто Тертулијаново дело у којем он настоји да га побије.
      У 4. књизи овог дела, у IX и XXXV глави, Тертулијан говори о лепри као о греху, загађењу, нечистоћи од које може да оболи појединац, али и читави народи и предели.[12] Поредећи Христа са пророком Јелисејем, он указује на то да је пророк Божији очистио само једног губавца, иако их је у Израиљу било много више, и то губавца који је припадао сиријском народу, којег његов бог није могао очистити.
      Излечење припадника једног од народа, човека који није био од Јевреја, указује, према Тертулијану, на будућу Христову мисију:
      Пре ће бити да је очишћење Сиријца значајно због будућег очишћења народа света у Христу, светлости њихове, који су били огрезли у прљавштину седам смртних грехова: идолопоклонство, богохуљење, убиство, прељуба, блуд, лажно сведочење и крађу. Седам пута се он опрао у Јордану, као да се пере од сваког греха понаособ, у исто време да би предсказао очишћење свих седам грехова, и због снаге и пуноће једног крштења које је сачувано за самог Христа…[13]
       
      Исто тако, Прича о Господу и десет губаваца има своје значење, будући да
       
      верник зна да постоји дубљи разлог за ово. Узми у разматрање одистински мотив. Ово чудо се десило у области Самарије, чија земља се, такође, сврстава међу губаве. Самарија се побунила против Израиља, одводећи са собом десет незадовољних племена… Према томе, онај који је рекао: Тешко онима који верују у брдо самарићанско (Ам 6, 1) изволео је сада да обнови цео тај крај, када је намерно рекао људима да оду и да се покажу свeштенику, јер су се ови налазили само на месту где је пре стајао Храм, потчинивши тако Самарићане Јеврејима, јер спасење је од Јевреја (Јн 4, 22), било Израиљцима, било Самарићанима.[14]
      Исто тако, Ориген (185–254), представник Александријске цркве и један од највећих теолога ране патристике, у Проповеди на Књигу Левитску, које су настале између 238. и 244, указује да Свето писмо има троструко значење: буквално, морално и духовно.[15] Шест врста лепре које помиње Лев 13, Ориген, слично Тертулијану, тумачи као одређени облик греха, који захтева посебан лек и посебно очишћење.
      Чиреви указују на унутрашње нечисте страсти које, иако једном опроштене, јављају се наново да на скривен начин муче душу. Ране од упале указују на зле апетите амбиције и беса, ране на ћелавој глави указују на грех који је поново опсео душу након што је једном била очишћена, када се губа појавила на глави онога, којем Христос није глава, него Епикур на пример, који је прогласио задовољства за највеће добро итд.[16]
      Евидентно, ова алегоризација пре указује на Оригеново схватање природе греха него на разматрање које се односи на специфичну болест. Штавише, он не настоји да јасно дефинише сваки грех понаособ, него да укаже да грех који се једном усели у душу, и након излечења на њој оставља видљиве ожиљке, који опет могу да постану гнојне ране, односно да се видљиво пројаве и заразе унутрашње биће човека.
      На крају, у свом Коментару на Јеванђеље по Јовану које је, по свему судећи, почео да пише око 231. године, непосредно након што је завршио своје дело О начелима, Ориген приповеда причу о излечењу сиријског војсковође Намана, који испрва није разумео велику мистерију Јордана, чије воде Ориген пореди с водом крштења.
      Јер као што нико није добар осим Бога Оца, тако међу рекама ниједна није добра осим реке Јордан, нити је у стању да од његове губе опере оног који вером својом не пере душу своју у Исусу. [17]
       
      Губа код оних који су напустили разум (XVI и XVII канон Сабора у Анкири)
       
      Сабор који је 314. одржан у Анкири, главном граду тадашње малоазијске покрајине Галатије, годину дана након доношења Миланског едикта, имао је циљ да наново учврсти црквени поредак. Двадесет и пет канона овог сабора, баве се првенствено питањем отпадништва од вере, које је пре тога уследило за време Диоклецијанових прогона. Шеснаести и Седамнаести канон односе се на оне који су названи ἀλογευσάμενοι, што буквално значи они који се неразумно понашају, или они који су напустили разум, а што се у преводу који доносимо тумачи као бестијалност:
      XVI Који су са животињом чинили блуд или га и даље чине, ако су пали у тај грех пре него су навршили двадесет година, нека петнаест година проведу с онима који припадају, да би добили заједницу у молитвама. Затим, нека пет година буду у тој заједници, па тек онда нека приступају причешћу. Такође је потребно да се прати какав је њихов живот онда када су са онима који припадају, и гледајући на то, нека буду удостојени човекољубља. Они који су већ дуже времена у том греху, нека се дуго (времена) налазе с онима који припадају. А који су прешли поменути узраст (двадесет година), и имају жену, те су упали у такав грех, такви нека двадесет и пет година буду међу онима који припадају, да би задобили заједницу оних који се моле. Затим, нека пет година буду у заједничким молитвама, да би (након тога) били удостојени причешћа. Ако су неки, имајући жену и навршивши више од педесет година живота, пали у тај грех, такви нека се удостоје причешћа тек на самрти.
      XVII Скотоложници и прокажени (губом), или који су друге огубавили, за такве свети Сабор заповеда да се моле с онима који су под налетима буре (ветра).[18]
      Иако је језик, пре свега XVII канона, неразумљив, из текста произилази да се ради о некој врсти сексуалног преступа. Даље, овај канон напомиње да би они који су заразили друге грехом губе, требало да се налазе ван Цркве, међу онима који су опседнути злим духовима.[19] Основно питање које нас овде занима односи се на повезаност сексуалног греха који се наводи у канону XVI и XVII било да се ради о бестијалности, односно скотолоштву, хомосексуалном преступу или мужеложништву или инцесту, с изразом лепра. Јасно је да је реч лепра овде метафора за одређени сексуални преступ или за више њих.
      Модерни аутори сматрају да се овај канон односи на бестијалност, док рани латински преводи овог канона сматрају да се он односи како на бестијалност, тако и на хомосексуалност.[20] Дуга покора коју овај канон прописује постала је пракса која се преписује управо за оне који су починили грех мужелоштва.[21]
      Овде се, можда, назире став да већи грех сноси онај који је грех и иницирао, можда преузео активну улогу, односно онај који је друге принудио или наговорио на грех, те их тако учинио губавим.[22] Од оних који су починили овај грех захтевало се да се налазе ван Цркве, управо међу онима који су потпуно изопштени, опседнути злим духовима, можда и онима који су уистину били од губе болесни и који су се за време службе налазили ван светиње.
      У трећем наставку биће речи о томе како су се према лепри односили сиријски оци Цркве, а у четвртом (последњем) како су на ту болест гледали византијски богослови
      Небојша Тумара
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије о тужном догађају престављења Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија:

       
      “Нека Божји благослов и молитве нашег Високопросвећеног Митрополита Амфилохија, који је примио блажену кончину и прелази у Царство небеско, буде са Црном Гором и са свима православним хришћанима.
      У овом моменту желим да позовем сву браћу архијереје, и Српске православне цркве и свих осталих православних цркава у којима је наш Митрополит уживао велики углед, у цијелом православљу, да се моле Богу за покој његове душе. Такође, позивам и цијело свештенство и монаштво, игумане манастира и све православне хришћане, да се помоле Богу за душу нашег Митрополита који је ишао трновити путем Христовим цијелога свога живота и часно изнио свој крст. Уподобио се Христу Господу и распетоме и васкрсломе, и поболовао једно краће вријеме, таман толико колико је било довољно да хришћани, посебно свештена лица и братија по манастирима, схвате да се он већ спрема за одлазак.
      Ми смо се надали да ће се он нама вратити, да још буде са нама, али Господ је уочи Светог Петра Цетињскога и Светог Петра Ловћенског Тајновица одлучио другачије, да га приброји свештеном лику цетињских митрополита. И вјерујте данас је дан жалости, и ових дана ћемо туговати и вршити заупокојене службе, али надам се да ће се то полако претварати у прославу Светих тројице јерараха у Црној Гори, јер мучеништво, и љубав, и жртва, и доброта, и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе и донијети велики благослов Црној Гори.
      Није мали знак што се Митрополит излијечио и од упале плућа и од ове заразне болести, али његов каснији опоравак није ишао, просто организам није више могао да издржи тај напор. Али он је побиједио овај вирус. Он га је прво духовно побиједио, и тај вирус и све друге вирусе, и његова смрт је заправо побједа, јер је он својом смрћу потврдио све оне врлине које смо ми примећивали у његовом животу и на његовом животном путу, прије свега у његовој личности.
      Дакле, његова смрт је још једно прослављање имена Христовог јер се својом смрћу уподобио Христу на голготи – Христу распетоме – и вјерујемо да је ово само прелазак и сједињење са васкрслим Христом у Његовом вјечном Царству са свима светима.
      У овом моменту је најважније да се сви молимо Богу за душу нашега Митрополита, да га са љубављу испратимо, да испоштујемо сав црквени поредак. Свештенство ће објавити преко званичних медија Митрополије црногорско-приморске сав поредак његовог испраћаја и сахране. Молим све да уз поштовање ових здравствених мјера, заиста је ситуација крајње озбиљна у Црној Гори што се тиче ове епидемије, учине све што треба да се ови  дани на славу Божију проведу уз молитве за покој душе нашег Митрополита, и уз бригу да поредак његовог испраћаја и сахране буде што достојанственији.
      Са Његовом светошћу Патријархом српским г. Иринејем, који ће доћи на сахрану Високопросвећеног Митрополита, усагласили смо да Света архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост, буде у недељу, 1. новембра. Послије Свете литургије биће опијело и опроштај са нашим Митрополитом и он ће бити сахрањен у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у крипти гдје је сам одредио своје гробно мјесто
      Свима који осјећају овај велики бол због растанка са Митрополитом, нека да Бог духовне снаге и да овај испраћај Митрополита свима буде на благослов, и њиховим породицама и домовима, и целој Црној Гори и свима православним хришћанима који га љубе и поштују”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...