Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Грчки и руски архијереји и верници заједно прославили Светог Луку Симферопољског

Оцени ову тему

Recommended Posts

Делегација Грчке Православне Цркве придружила се својој руској браћи и сестрама на Криму у понедељак, учествујућу у прослави у част Светог Луке Симферопољског, Хирурга, који се поштује широм Грчке.

Празник је прослављен у симферопољском манастиру Свете Тројице, који је био епископска Саборна црква у време Светог Луке и где мошти великог свеца из двадесетог века почивају.
 
Прослава је почела у суботу молебном са водоосвећењем и акатистом Светом Луки. Према дугој традицији, болничке уиформе такође се освећују овог дана.
 
Празнично свеноћно бденије поводом празника Светог Луке одслужено је у манастирској Саборној цркви следеће ноћи.
 
Грчка делегација архијереја, свештенство и верни поклоници стигли су следећег дана на  Божанску Литургију у част вољеног Светог Луке.  Богослужио је митрополит симферопољски и кримски Лазар, уз саслужење митрополита теодосијско-керчког Платона, архиепископа џанкојско-раздолненског, и грчких архијереја :митрополита нафплијско-арголидског Нектарија, митрополита артског Калиника и митрополита тесалиотско-фанариоферсалског Тимотеја.
 
Чудо Светог Луке догодило се у области митрополита Нектарија, у граду Аргосу 2014. године, када је уље од светитељевихх моштију излечило једног човека од дуготрајне болести у леђима. Свети Лука је такође оперисао једног човека у Северној Грчкој 2004. године, уклонивши његов тумор у мозгу.
 
После Божанске Литургије, митрополит Лазар обратио се присутнима архипастирским говором у којем је позвао своју паству и поклонике овог манастира на заједничку молитву и духовне подвиге.
 
Прослављење  се завршило литијом кад су су светитељеве мошти биле ношене око зидова манастира, после чега су биле враћене у Саборни храм, где су верници наставили да их целивају.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“.

      — Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања?
      — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе.
      — Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете?
      — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље.
      — Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине?
      — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично.
      — Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате?
      — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини.
      Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“.
      Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол.
      Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка.
      — Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе?
      — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком.
      Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака.
      — Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови?
      — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу?
      Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога.
      Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију.
      Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света.
      Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16).

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Свети и Свештени Синод Цариградске Патријаршије донео је одлуку 29. новембра 2018. да се Сабору светих приброји свештеномученик и исповедник Јован Сонкајанрантски (1884-1918). Предлог је дала Финска Православна Црква која је аутономна у саставу ове Патријаршије.
       
      Јован Василинпојка Кархапеа био је православни мисионар кога су убили белогардејци за време Финског грађанског рата. Његово богослужбено прослављање биће 1. јуна.
      Иначе, богослужбено прослављење овог прибројења Сабору светих обављено је у цркви пророчице Ане у месту Сонкајанранта у југоисточној Финској Литургијом коју је служио архипиепископ Хелсинкија и све Финске Лав, а уз саслужење више архијереја и свештеника ове Цркве. Свечаној Божанској Литургији присуствовао је велики број свештеника и верника из целе Финске, међу којима и рођаци новоканонизованог светог. Мала црква је била препуна, па је богослужење преношено преко видео бима у порти.
       Архиепископ Лав је у проповеди говорио о трудовима свештеникомученика Јована, а један протођакон п је рочитао житије новог светог. После Литургије уређена је литија са иконом овог светог која је ишла до спомен крста подигнутог у његову част 80-их година прошлог века, где је служен молебан. Званични чин прослављења завршен је певањем акатиста Светом Јовану код овог спомен крста.
      Свети Јован је рођен 1884. у селу Сункајаранта. Био је ожењен и имао двоје деце. У детињству је водио активан православни живот. С обзиром на стални лутерантски прозелитски рад, Свети Јован је основао православну школу и удружење као подгрупу Братства Светих Сергија и Германа који су се добро супротставили протестантској пропаганди. Био је путујући катихета, а од 1914. предавао је катихизис у целој области Куопија. Због тога је стекао велики број непријатеља који су га жигосали као припадника царског руског режима. Године 1915. подигнута је црква Свете Ане и школа при њој. Свети Јован је носилац више одликовања због свог ревносног мисионарског рада, ма како да је био омражен као проповедник „руске вере“. Оптужбе су појачане после руске револуције 1917.г., и оптужен је да је бољшевик. Међутим, Свети Јован никад није одговарао на злобне оптужбе.
      Свети Јован и његов брат су ухапшени у марту 1918. након што је једна  мала иконица пронађена у џепу. Били су затворени у тамници у граду Јенсу, а касније га погубила група белогардејаца. Не зна се датум погубљења.
       
      Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)
    • Од Логос,
      Свети Лука Кримски, познат и као Блажени Хирург, веома је поштован и вољен широм православног света и у неколико православних земаља подигнуте су цркве у његову част. Пољска Православна Црква је осветила  22. јуна 2019. своју прву цркву посвећену овом великом светитељз 20. века у селу Лазње у североисточној Пољској.

      Ова нова црква у живописној шуми Књизин у епархији Бјалитока и Гдањска, посвећена је такође спомену 55 људи који су нацисти погубили у Лазњи 1943. године.
      Чин освећења су обавила два јерарха, архиепископ Бјалистока и Гдањска Јаков и епископ супрасаљски Андреј. После освећења цркве и Божанске Литургије епископ Андреј је благодарио свима дародавцима истичући да је ово прва црква у Пољској посвећена Блаженом Хирургу. Црква је подигнута на земљи заливеној крвљу оних које су нацисти побили 1943. године, а њен светитељ заштитник Лука Кримски страдао је и од комуниста и од нациста. Својевремено смо објавили да је црква посвећена светом Луки Кримском подигнута у Добрићу у Бугарској.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      На интернет страници Епархије ваљевске налази се видео посвећен храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Видео прилог сачинио је радио „Источник“ а у њему се говори о изградњи најмлађе ваљевске светиње, која је за неколико година постојања постала уточиште и утеха многим болеснима и невољнима. У видео прилогу можете погледати како је текла градња храма од 2012. године, како су се мошти светитеља нашле у светињи, а протојереј-ставрофор Драгомир Јовановић, старешина храма Васкрсења Христовог, подсећа да је на месту храма некада била депонија. Јереј Александар Филиповић, настојатељ храма Светог Нектарија, говори о фрескопису и уређењу порте, док је наратор јереј Игор Илић, сабрат храма Васкрсења Христовог.
       
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Saint Nicolas Vélimirovitch, Lettres missionnaire [Missionary Letters, by Saint Nikolai Velimirovich. Translated from the Serbian by Lioubomir Mihailovich, “Grands spirituels orthodoxes du XXe sièce” series, Editions des Syrtes, Geneva, 2019, 483 p.


      Ова писма су имала неколико издања, од којих је свако додавало још писама. Владика Николај их је почео објављивати у малом часопису који је основао 1932. године, када је био епископ oхридски и битољски. Под насловом Мали мисионар, овај часопис се појављивао једном месечно три године и доносио је неколико писама у сваком броју.
      Ова писма, и друга писана касније, саставио је епископ Николај између 1937. и 1941. године, када је био епископ жички.
      Још једном смо задивљени ауторовом снагом рада: овај период је за њега био богат пастирским и књижевним активностима (многе његове књиге су биле написане тих година), а прекидане су многим путовањима у иностранство на конференције и међународне састанке, и дубоко узнемирен  тешком политичком ситуацијом, у којој је био снажно посвећен одбрани Цркве која је угрожена у свом идентитету.
      Питања која су поставили дописници владике Николаја много су разноврсна и односе се на свакодневни живот, на различите историјске околности, на вишеструка питања о вери или животним тешкоћама, на различите психолошке и духовне услове, на различите положаје у односу на религију, као и на православље посебно, православној вери и животу.
      Свети епископ води рачуна о томе да свакој особи одговара на једноставан и јасан начин, без обзира на њихов друштвени статус, интелектуални ниво и степен духовне зрелости. Неки од његових дописника су добростојећи и заузимају важне грађанске или верске службе. Али већина њих су финансијски скромни људи, као сељаци, радници, запослени, студенти и др.
      Он поздравља свако питање, чак и најједноставније или најчудније. Његов одговор је увек знак личне пажње и љубави према свом дописнику, без обзира да ли га познаје или не. Међутим, често су изложени проблеми заједнички за многе, тако да можемо рећи да се у његовим одговорима владика Николај обраћа мноштву читатеља који доживљавају сличне ситуације и траже решења. Свако писмоје као мала проповед са универзалним опсегом. Због тога је владика Николај одлучио да ова писма објави. Због тога су и данас занимљива и тичу се нас данас, иако је наш историјски, географски, социјални и културни контекст веома различит.
      У сваком од његових одговора епископ Николај показује разборитост, љубазност, ведрину, своју дубоку веру и потпуно поуздање у Бога. Он зна како повезати сваки проблем са дубоким духовним смислом и како пронаћи позитивно духовно решење.
      У тим писмима налазимо сав његов гениј, са својом интелигенцијом, дубином, оригиналношћу, великом способношћу да се обнавља и својим изузетним квалитетом, што му јe донело надимак „Српски Златоуст“.
      Рецензију је на француском написао Жан-Клод Ларшет
      Мисионарска писма Светог Николаја су доступна у 3 тома на енглеском језику; контактирате манастир Нова Грананица.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...