Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      О манастиру Пећка Патријаршија вјековном сједишту српских архиепископа и патријарха у Пећи, које више од седам вијекова одолијева освајачима и чува сјећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, разговарали смо са игуманијом ове Свете обитељи мати Харитином.
      ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ
      Мати Харитина каже да је Пећка патријашија матица свих цркава која молитвом спасава род српски. Иако је ова Светиња кроз цијелу своју бурну историју трпјела страдања, као и цио српски род, мати каже да је по њеном мишљењу најтеже, ипак, било 1999. године.
      „Много нам је помогао Митрополит Амфилохије у то вријеме и небројено му пута хвала на свему. Оно што је он учинио за нас мислим да није нико“, каже мати Харитина, сјећајући се тих тешких дана 1999. године, када су сестре, на челу са тадашњом игуманијом блаженог спомена мати Февронијом, одлучиле да остану и чувају ову Светињу која је сачувала и њих и цио наш род. У манастиру Пећка Патријаршија сада се подвизава око двадесет сестара, има и старих и болесних. Сестре се радују свакој посјети вјерног народа, а по ријечима мати Харитине најчешће им долазе вјерници управо из наше Митрополије.
      „И да се опет родим била бих ово што сам сада“-каже мати Харитина савјетујући оне жене које желе да крену монашким путем да претходно добро размисле, јер је то пут пун одрицања али и радости. „Чувајмо сваку стопу српске земље на Косову. Молим Србе да не продају своју земљу на Косову и Метохији“-каже мати Харитина. У емисији се могу чути и изводи из бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија изговорене у овој Светињи 29. јуна ове године а исто тако и поуке блаженог спомена мати Февроније Пећке.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Свечаним сабрањем у манастиру у Бођанима, 12. јула 2019. године, прослављена је сеоска слава – празник Светих првопрестолних апостола Петра и Павла. Његово Високопреосвештенство Митрополит запорошки и мелитопољски г. Лука (Коваленко) из канонске Украјинске Православне Цркве началствовао је светом архијерејском Литургијом, уз саслужење Њихових Преосвештенстава епископа бачког Иринеја и мохачког Исихија, као и јеромонаха Илиодора из манастира Глинскаја пустиња, свештенства и ђаконства Руске и Српске Православне Цркве.
       
      Ми сви заједно сабрани јесмо, у маломе, апостоли Христови и наша је света дужност да будемо проповедници Христови у овоме свету греха у коме живимо. Наш живот, наше лично сведочење мора бити наша главна проповед и наше сведочанство о Христу. Нико од нас не би данас био у овоме храму да нема љубави ка Христу и да у срцу његовом не гори пламен те љубави. Како можемо да исповедамо данас Христа? Нашим животом. Рана која, код нас у Украјини, тече крвљу јесте Донбас, а за вас је то Косово и Метохија. Непријатељ рода људскога се ту не зауставља, он тражи нове и нове жртве. Он жели да раздвоји, расцепи и оно што је још остало целосно. Драги моји, наша срца су данас испуњена Христом и ако будемо свагда следили за чистотом својега срца, да у њему не би било кукоља који засађује непријатељ људскога рода, тада нас нико неће победити, казао је митрополит Лука.
      По завршетку литургијског сабрања, Епископ бачки г. Иринеј честитао је славу житељима насељâ Бођани и Вајска, и заблагодарио митрополиту Луки на доласку из далеког Запорожја, у Украјини.
      Појао је хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин и братство бођанског манастира. Поред мноштва народа, Литургији су присуствовали г. Вјачеслав Аликин, први секретар амбасаде Руске Федерације и пуковник Андреј Собакин, изасланик одбране амбасаде Руске Федерације. Световаведењски манастир у Бођанима основан је у 15. веку и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.
       
      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Архимандрит Порфирије са сабратом оцем Пантелејмоном обрео се у Ваљевској епархији да се поклони моштима Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина Ћелијског, уз чије је књиге као црноризац стасавао. Тридесет година службовао је на Светој Гори, у манастиру Симонопетра. Од 2007., по благослову Митрополита веријског Г. Пантелејмона, управља манастиром Продрома, који је посвећен Светом Јовану Претечи. У Епархијском дому Епархије ваљевске архимандрита Порфирија и јеромонаха Пантелејмона примио је Епископ ваљевски Г. Милутин. У братској љубави разговарало се о многим важним темама. За гостопримство, оци из Грчке не штеде речи благодарја, као ни хвале за духовно наслеђе српског народа. Приликом боравка у Ваљеву, посетили су и Међуопштински историјски архив, изложбу „Ваљевска болница“ аутора Велибора Видића, и ближе се упознали са страдалном историјом ваљевског краја у доба Великог рата.
       
      Оче Порфирије, добро дошли у Ваљево и Ваљевску епархију! Какве утиске ћете понети одавде и како се осећате међу нама?
      Архимандрит Порфирије: Једном приликом у манастир Симонопетра на Светој Гори дошао је отац Атанасије Јевтић (потоњи Епископ захумско – херцеговачки) и ја сам му био домаћин. Питао сам га:“Желиш ли да једеш нешто? Желиш ли да останеш код нас? Чиме можемо да те послужимо?“ Од седамдесетих година отац Атанасије и наш старац Емилијан су пријатељи, као браћа. Питао сам оца Атанасија: “Шта желиш да радиш?“ Он ми је одговорио: “У кући мог брата, могу да радим шта год хоћу, то је и моја кућа.“ И тако се и ми данас осећамо овде. Од суботе, када смо стигли у ваш град, осећамо се као код куће.
      То је дивно… Овде сте дошли да се поклоните моштима Светог Владике Николаја и Оца Јустина у манастирима Лелић и Ћелије. Колико сте пре доласка овде знали о њима, њиховим књигама, проповедима, животима уопште?
      Ми знамо за Оца Јустина од 1978 – 79. године. Тих година је објављена његова књига „Човек и Богочовек“. Та књига и још две књиге о животу Светог Силуана и „Писма Старца Јосифа“ направиле су духовну револуцију у Грчкој и највећи број нас, који смо постали монаси седамдесетих година, постали смо то читајући те књиге. Наравно, имали смо своје духовне оце као што је био старац Емилијан, игуман манастира Симонопетра на Светој Гори. Променили смо своје животе због тих књига. Волели смо ове људе и пре него што су званично проглашени за светитеље. Због тога нам је тешко да кажемо „Свети Силуан“ или „Свети Јустин“, јер кад користите реч „свети“ можете замислити икону коју сликате, стављате на зид и стојите поред ње. То је у реду, али светитељи су били људи као ми, постали су свети, али су нам блиски.
      Мислите, не би требало да буде емотивне дистанце између њих и нас?
      Наравно, нема дистанце. Сви смо православни хришћани и сви смо у Цркви. Светитељи су били као ми и ми, такође, имамо прилику да достигнемо светост.
      За време свог земаљског живота, Отац Јустин био је својеврсна савест српског народа у доба комунизма. Шта његова личност и све што нам је оставио значи данас у 21. веку, времену неких другачијих, али једнако јаких искушења?
      Светитељи су увек били савест. Били су и болесни, били су и избеглице… Писали смо о животу једне Гркиње, која је дошла у Грчку из Понта, данашње турске области. Живела је веома тешким аскетским животом. Говорим о Светој Софији из Клисуре. С благословом старца Емилијана, дошли смо у контак са око 150 људи који су били њени савременици. Упокојила се 6. маја 1974. Свега неколико људи ју је „препознало“, већина је говорила да је померила памећу. Данас, у манастир Рођења Пресвете Богородице у коме је живела долазе бројни аутобуси и више хиљада књига о њеном животу се продаје сваке године. Сада, светитељи постају центар живота стотинама људи. О Оцу Јустину смо учили из књиге „Човек и Богочовек“, о Светом Владики Николају из књиге „Касијана“. Нисам сигуран колико издања те књиге имају до данас, свакако много. Књига „Човек и Богочовек“ је мало „тешка“, док је „Касијана“ много једноставнија. Шта желим да кажем? Наше место постаје наш аскетски простор, али светитељи га својим делима осветљавају. Они нас чине пламеном вере. Верујем да што је светитељ просторно даљи, све више људи у заједници му прилази.
      Отац Јустин је записао да ће Ваљево бити „центар духовног живота Србије“. Овде је подигнут храм Светом Нектарију. Прошле године део његових моштију је донет у Ваљево. Дакле, Светом Владики Николају и Оцу Јустину придружио се Свети Нектарије из братске нам Грчке. Како ви то доживљавате?
      Ако сте ван свог краја, трагате за оним што би вас подсетило на дом. Улазећи у Ваљево, на неколико места видели смо путоказе на којима пише „Храм Светог Нектарија“ и рекли смо:“Ми смо код куће“. Отишли смо у манастир (Јовања) где је на зиду стајала икона Светог Нектарија, али били смо мало даље од ње па нисмо јасно видели о ком се светитељу ради. У том тренутку, игуман Михаило је узео икону и донео до мене и тад сам видео да је Свети Нектарије. У нашем времену Свети Нектарије је светитељ који превазилази све границе, јер нам је показао да су сви људи тамо где је Црква. Свети Нектарије је „народни светитељ“, као и Свети Николај, али ко је Отац Јустин схватате онда када својим носом и уснама додирнете његове мошти. Мирис који долази из моштију Оца Јустина не знам да ли се може поредити са мирисом било којих моштију светитеља. Са Светим Димитријем можда… Кажем то, јер је Отац Јустин из наших дана. Није важно како неко живи, али је важно како може да „обради“ своје срце да у њега уђе Свети Дух – аскетским подвигом, мучеништвом, теологијом… Циљ је исти – постати сличан Христу, увести Га у себе.
      Кажите нам нешто о манастиру у коме служите и свему ономе што сматрате интересантним да поделите са нама…
      Ми монаси смо сиромашни. И од сиромашних монаха не можете да добијете ништа. Али, и ви и ми имамо богату прошлост. Наши родитељи су богати и земља коју смо од њих добили је једина коју имамо, и то најпре треба да знамо. После тога, морамо да знамо да треба да је обрађујемо и учинимо већом. Да чувамо своје наслеђе… На пример, не чујем овде гусле. Не знам да ли их овде у Ваљеву свирате, али док сам службовао на Светој Гори одлазио сам у Хиландар и слушао гусле. Монаси су певали песме Владике Николаја уз њих.
      Желео бих да кажем једно велико ХВАЛА Епископу ваљевском Г. Милутину, који нам је дао благослов да посетимо његову епархију са благословом нашег старца архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра. Добили смо и дозволу нашег Митрополита Пантелејмона и од суботе смо. Игуман сам манастира Продрома (Скит Верија) који је врло стар, основан у 9. веку, и врло важне личности су потекле из њега. У нашем манастиру имамо велико благо, главу Светог Климента, архиепископа охридског. Он води порекло из нашег краја и био је ученик Светих Кирила и Методија, просветитеља балканских народа. У 14. веку у наш манастир је дошао Свети Григорије Палама са својим ученицима, међу којима су била и његова браћа. Његов најмлађи брат Теодосије се ту упокојио и сахрањен је у околини манастира. Сестра Светог Григорија Паламе Епихарија живела је такође у овој области, у граду Верији. Такође, у 14. веку у нашем манастиру живео је Свети Теодосије, који је донео исихастички дух у Бугарску. У 16. веку ту је живео Свети Дионисије, који је основао киновијска братства и сестринства у планинама Верије, у Тесалији и Македонији. Дакле, из овог манастира долазе велики људи и поносни смо на то. Ваљево је такође веома богато и ако људи из Ваљева схватају какво благо имају, Ваљево ће постати истинска духовна мајка целој Србији.
      Када неко из Грчке то каже, осећамо се заиста поносно…
      Морате бити оно што сте – деца веома богатих родитеља. Морате гајити, користити и унапређивати оно што су вам родитељи дали „у мираз“. А колико то вреди говори вам и чињеница да на интрнету на грчком језику можете наћи сваког дана, посебно суботом и недељом, говоре Светог Владике Николаја, Новог Златоуста. Такође, од 2009. године, откако сам игуман манастира, ми сликамо иконе Оца Јустина, пре него што је канонизован. Јако нам је драго што смо овде и захвални смо веома Владики Милутину, сестринству манастира Ћелије и игуману манастира Јовања, архимандриту Михаилу, на свему што су нам овде пружили.

      Разговарала Јадранка Јанковић

      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Логос,
      Четврта је деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско у Црној Гори, пре тога је десет година била игуманија манастира Светог Николе код Рашке, а пре двадесет година је била настојатељица манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува река, на Косову и Метохији. Сведок је страдања Срба на Косову и Метохији и сведок последње сеобе и страдања српских манастира у јужној српској покрајини, међу њима и манастира Свете Тројице, у којем је као настојатељица провела две године. Данас у Мушутишту, као и у Сувој Реци, нема Срба, а на месту где је био манастир остале су само гомиле камења. Средином јуна, ове године, двадесет година после, са мати Катарином смо разговарали о тим данима, покушавајући да од заборава отргнемо зло које се те 1999.године догодило.

      -Мати, прошло је двадесет година како сте отишли из манастира Свете Тројице код Мушутишта и са Косова и Метохије. Данас смо овде, некако око Тројичиндана, да се сетимо тих дешавања, и да сачувамо од заборава оно што се десило са народом нашим, али првенствено са манастиром Свете Тројице у Мушутишту?
      Да то је управо било у ово време, пре двадесет година. 11 и 12. јун су били последњи дани кад је наша војска требала да напусти Призрен. Тад су нама рекли да пођемо и ми, али ми смо остали. Владика Артемије је служио литургију код нас у манастиру 12. јуна. Била је субота јутро. Претходног дана ( петак, 11.јун ) је из Мушутишта отишло преко 120 домова. Остало је у селу још педесетак. Ови први су напустили, а ови су били у недоумици како ће шта ће. Мало су уплашени били па су дошли ујуру у манастир да питају владику шта да раде. Владика им је рекао да остану, да не треба да се плаше, ако им је чиста савест. Међутим, видело се да су преплашени. По завршетку литургије, ја и сестре смо испратиле владику, и пошли на оно брдо са којег се види пут. Угледале смо колону возила и схватиле да су из села отишли и последњи Срби, напустили своја огњишта. И оних педесетак домова је остало празно. Ми смо остали мирни, спокојни, нисмо се плашили, јер владика је благословио да останемо. Међутим, кроз два сата се отац Харитон, који је тог јутра возио владику, вратио код нас. Рекао нам је да су по повратку из манастира срели колону Срба из Мушутишта, како одлазе, и владики је било застрашујуће да ми останемо саме у целој околини. Рекао је оцу Харитону, да га пребаци до Призрена, па да се врати до нас и каже нам да се спакујемо и одемо у манастир Грачаницу, док се види шта ће се даље. Тако се за два сата о. Харитон вратио и рекао да узмемо само најосновније ствари које ће нам требати за три четири дана. Тако смо и поступили. Питала сам оца Харитона шта ћемо за мошти, сасуде, антиминс, а он је рекао да је владика њему благословио да то он понесе. Тако је и учинио па смо убрзо и нас осам, колико нас је било у манастиру, пошли са њим. У Грачаницу смо стигли увече око 6 сати. Успут смо срели колону људи из Мушутишта, спорије су возили, јер су ишли тракторима, натовареним. Поздрављали смо се успут. ,, Видимо се ускоро, враћамо се!“ -довикивали смо једни другима. Сви смо мислили да ћемо се за пар дана вратити, чим дођу Немци, да успоставе неки ред, поредак.
      -И да ли сте се вратили?
      Тог 12. јуна увече смо стигли у Грачаницу. У понедељак, кад су стигли Енглези у Грачаницу, питала сам неког мајора који је дошао ту да се јави, да ли може да нас отпрате да посетимо наш манастир и да узмемо још неке неопходне ствари. У суботу кад смо одлазили нестало је струје, а остала је нека риба у замрзивачу, штета да пропадне, мислиле смо. Боље да то узмемо. Ја замолим Енглезе и они обећају и дођу 15. јуна са два возила да нас прате. Ми смо пошли нашим колима(отац Радивоје Панић и нас три монахиње). Још су сестре у Грачаници направиле списак коме шта треба да покупим из келија да се донесе, пошто смо тад брзински пошли. Енглези нису стигли у обећано време, већ су каснили, што је мени било чудно. Кренули смо са закашњењем и како смо из Суве реке ишли ка манастиру, нека кишица је падала и нека измаглица била, али се видео дим. Слика која нас је сачекала била је потресна за нас. Манастирски конаци су били спаљени, по разбацаним стварима у дворишту се видело да је то прво опљачкано. Црква је била у пламену. Једна сестра је пошла унутра, међутим није могло да се уђе од пламена и дима.
      -Како су Енглези реаговали?
      Гледали су цркву у пламену и нас који смо били узнемирени, потрешени и изјављивали нам саучешће, било им је жао. С Енглезима је дошао и један новинар Њујорк Тајмса, који ме је у Грачаници молио да пође с нама јер му ,, треба прича“. Повели су га Енглези, и горе код цркве како ми је било тешко јер нисам ништа могла да учиним, окренула сам се том новинару љутито и показујући му руком на цркву рекла:,, Ево ти, сад имаш причу, па пиши!“ Енглези су нас на моју молбу испратили до Призрена, да бисмо саопштили владици шта је било. Тада смо мислили да је то први манастир који је страдао. Касније смо сазнали да је и манастир Бинач страдао у то време. У Призрен смо улазили у сутон, и тек тада сам ја схватила зашто је Бог устројио да Енглези касне. Падала је кишица а Призрен је био пун непознатих људи, крцат, пунцијат. Сви они Албанци су се вратили. Улице су биле закрчене и ми смо једва пролазили кроз ту масу народа. Кад смо дошли пред епископију, видели смо како Албанци руше споменик руском конзулу Јастребову. Некако смо успели да прођемо између њих и станемо пред саму епископију. Стигли смо до епископа саопштили смо му да нам је манастир спаљен, а од присутних у згради епископије смо сазнали да је о. Харитон тог дана киднапован, нестао. Још су неке људе киднаповали у Призрену, а пуна епископија је била људи, који плачу, наричу. Владика је остао ту и ми с њим да сачекамо немачког генерала који је убрзо стигао. Генерал је рекао да може да обезбеди да војска чува епископију, али да не гарантује за манастир Архангеле да ће обезбедити стражу. Тек су стигли, не могу тако брзо да се снађу са логистиком,рекли су. И владика је тада благословио да ми пођемо за Архангеле и да кажемо братији да се они спакују и пођу с нама за Грачаницу. Са нама је пошао и о. Стефан који је тог јутра са о. Харитоном дошао из Архангела и остао цео дан јер се Харитон није вратио из града. Убрзо се и братија из Архангела спаковала и кренули смо за Грачаницу. У неко доба смо стигли.
      -Јесте ли после тога још који пут били у манастир Свете Тројице?
      Били смо почетком јула, са владиком Атанасијем. Он је желео да се манастир фотографише, да се види у каквом је стању. Био је 4.ил 5.јули. Интересантно је да смо 15.јуна при посети манастиру, видели цркву како гори, конаци су већ били спаљени претходни дан. Дочекала нас је спаљена црква. Иконостас је био нагорео, делови су изгорели, ормари, књиге, певница... већи део је био спаљен. Оно што је било интересантно да није изгорела икона Богородице Елеусе ту Кику. Та тзв. Кикоска Богородица (копија Богородичине иконе која се налази у манастиру Кикос на Кипру, а коју је насликао апостол Лука у првом веку) исто је својевремено паљена и остала је читава, а ово је копија Кикоске Богородице и не само да је икона остала нетакнута већ и покривач који је био испод ње. Икону смо понели са собом и тек тада сам схватила да је о. Стефан био у праву кад нам је говорио да имамо чудотворну икону. Ми смо тада схватили да је заиста чудотворна и понели из манастира са још неким стварчицама.
      -Где сте однели икону и мошти из манастира?
      Икона Кикоске Богородице и мошти Св. Јакова Персијанца које је при одласку из манастира изнео о. Харитон, наш блаженомученик, сада се налазе у манастиру Св Николе код Рашке. Ја и сестре из Свете Тројице смо биле три и по месеца у Грачаници. Ту је било мало простора и напорно нам је било, па смо прешли у манастир Јошаницу(Шумадијска епархија) да презимимо, пошто је манастир био упражњен. И владика је тад благословио да се обнавља манастир Кончуљ код Рашке. Епархија је у пролеће 2000. платила да се мали парохијски дом обнови и ми смо се доселили ту и ту донели светиње из нашег манастира.
      -Колико сте Ви мати, били дуго у манастиру Св. Тројице?
         Ја сам на Косово отишла из Жичке епархије 1991.године, са доласком владике Артемија. Нажалост, имам обичај да кажем да сам отишла на Косово због владике Артемија, а да сам отишла са Косова због владике Артемија. То поменем са тугом, али мора и то да се помене. Кад је владика Артемије изабран 1991.године, на Косово, у манастир Соколицу, смо пошли: Ја, Макарија и Антонина. Од 93-97. сам била у Грачаници, а `97. сам била постављена за настојатељицу манастира св Тројице у Мушутишту. Тако да сам само две године била настојатељица.
      -Колико је мати, манастир био стар, зна ли се његова историја?
         Манастир Свете Тројице је средњовековна светиња, која је обнављана више пута. Није се знало ко је ктитор, ал се знало да је тадашња црква из 15. века била подигнута на старим темељима. Призренски крај је јако био везан за тај манастир. Иако су конаци били стари преко сто година, били су пристојни за коришћење, и имали су огромне келије. Са једне терасе се улазило у једну мању келију па из те мање после у велику. Ја сам се чудила зашто је то тако, али су ми после објаснили да су виђенији Призренци имали своје собе у том конаку. Они су радили тај конак и долазили су по два-три месеца у току лета ту, боравили, проводили време. Горе повише манастира је била испосница ,,Русенице“ се звала. Да ли је назив био везан за истоимену планину ил су Руси горе били, не знам. Знам да је манастир био повезан са манастирима Св. Петра Коришког и Св. Марка Коришког. Ове светиње су биле у том венцу манастира и веома су биле поштоване од Призренаца.
      -У манастиру се и саборовало, много је људи долазило из Призрена и околине?
      Сабор је био на други дан Св.Тројица. Свештеник је тада долазио и служио литургију, секо се колач. Народ би се првог дана навече почео окупљати, ноћио око манастира и сутрадан учествовао на литургији. Све је врвело од света.
      -Пошто је у манастиру живело женско монаштво, ко је служио литургије?
      У селу Мушутишту, подно брда где је био наш манастир, била је мала лепа црква Богородице Одигитрије. Црква је била из 14.века и старија од Грачанице. Ту је био парохијски дом у којем је живео свештеник и опслуживао село Мушутиште, Суву реку и манастир. Увек смо имали договор ил ми сиђемо доле на литургију, ил свештеник дође горе. Али су нам долазили и монаси, братија из Зочишта, братија из Светих Архангела, кад су се обновили Св. Архангели. Имали смо релативно редовно литургију.
      -До данашњег дана ваш манастир није обновљен. Како ви данас гледате на та страдања нашег народа, на страдање наше цркве?
      Манастир и поред покушаја владике и Цркве није обновљен. А страдање? Ми Хришћани смо у свакодневној борби између добра и зла. И та наша борба је некад унутарња а некад спољашња. Господ понекад допусти да више буде те спољашње борбе, па се та унутарња мало смири. Или супротно. Некако смо навикли да увек има страдања, и да човек на земљи никад није миран никад спокојан. Али управо кроз многе невоље нам је ући у Царство Небеско.
      -У нади да ће се манастир Св. Тројице некад обновити, као што је обновљен и манастор Св. Врачи у Зочишту, да славимо тамо опет Тројичиндан, који се ове године некако датумски поклопио са данима када је ваш манастир горео, да пошаљемо неку поруку нашим читаоцима?
      Порука ? Па нек буде у духу празника. Ја се сетим понекад оне молитве монаха у пустињи која се завршава се речима:
      ,,Једну жељу имам других жеља немам, једну жељу имам о њој једној сневам, да цео свет пожели Tвоје светло лице и пред Tобом клекне Пресвета Тројице!“

      Разговарала: Оливера Радић

      Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...