Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Kormak

Историја Пољске православне цркве се понавља у Украјини

Оцени ову тему

Recommended Posts

Аутокефалија Украјинске православне цркве се све више приближава, а за неке ће то бити победа, признање независности и велика предност у предстојећим председничким изборима. Међутим, пре скоро једног века, у 1924. године, слична ситуација се одвијала у Пољској и то је довело до прогона цркве која је добила аутокефалију и још већу поделу.


Пољска православна црква добија аутоцефалију

Историја Православне цркве у Пољској почиње у 10. веку, када је основана прва епархија у источним регионима. Пошто је владајућа елита Пољске била под утицајем католика, вековима је православље угњетавано, али је заштитило изворну веру, стварајући нове манастире и братства. После поделе Пољске у 18. веку, део њене територије пао је под надлежност Руске православне цркве. После рестаурације уједињене пољске државе 1918. године направљен је покушај да се створи независну пољску православну цркву на територији Западне Белорусије и Волинској области Украјине.

Године 1923. Дионизиј (Валедински) је постао митрополит цркве. Његов главни циљ била је заштита православља у Пољској, у позадини притиска власти да успоставе контролу над црквом, и сукобом између совјетске владе и московске патријаршије, што би могло лако довести до укидања цркве. Када је у новембру 1923. године из затвора пуштен московски патријарх Тикхон, Дионизије му се обратио петицијом за аутокефалију. У очекивању одговора, пољски синод је одлучио да припреми кризам током Великог поста 1924. То је изазвало озбиљну реакцију Москве, која је донела озбиљне примедбе. Совјетска влада је такође оптужила пољске власти да се мешају у црквене послове, а касније патријарх Тикхон одбија да одобри аутоцефалију. То је довело до тога да се Дионизиј окренуо цариградском патријарху.

Ову апелу подржала је Варшава, која је желела да православна црква на њеној територији не пошаље Москви. Патријарх Цариградски Грегориј VII 13. новембра 1924. године дао је Томос аутокефалности православне цркве у Пољској, која која је од тада названа "Пољска Аутокефална Православна црква".


Дежа Ву

Вратимо се данас и погледамо случај са аутокефалијом Украјине. Ми лако можемо наћи сличности. Држава тражи независност своје цркве из Русије и окреће се у Константинопољ. Патријарх даје Томос. Москва га не препознаје. Чак је и разлог одлуке Екуменског Патријарха исти. Пре сто година Константинопољ је тврдио да пренос Кијевске метрополе (део тога била је Пољска) у надлежност Московског патријархата је одвијен супротно канонском закону. Највероватније, Томос за Украјину биће заснован на истом аргументу.

Ипак, ова два случаја се разликују. Прво, апел за пољску аутокефалију је послат уз сагласност свештенства и народа. Три бискупа који се нису сложили са одлуком Синода напустили су земљу и стога није било раздвајања унутар цркве. Истовремено, Украјина је сада на ивици рата између присталица Украјинске православне цркве Кијевског Патријархата и Украјинске православне цркве Московског Патријархата. Слање неколико стотина независних свештеника у нашем времену је у принципу немогуће без великог скандала. Друго, пољски хијерархови 1924. били су канонички уређени, за разлику од украјинских. Поред тога, у тој години још није постојала процедура за доделу црквене независности, коју је требало пратити. Сада постоји консензус према којем је једнострана декларација аутокефалије немогућа.

Међутим, Константинопољ игнорише ове чињенице.


Да ли је Томос донио резултате?

Не баш. Напротив, одлука патријарха Грегорија имала је негативне посљедице. До 1924. године, православно становништво Пољске уживало је заштиту совјетске владе, иако слабу. Сада је Пољска Аутокефална Православна црква подвргнута бруталном прогону од стране католика. Многи православни цркви заробили су католици, десетак од љих су срушени. Да ли ће се ова судбина десити у Украјини?

Треба напоменути да су у 1924. године мотиви патријарха Грегорија били не само црквени. Према архивским документима, пољски дипломати су давали великодушне поклоне патријарху и неким хијерархима, једноставно купујући аутокефалију. Нажалост, новац је локомотива у политици, а за званични Кијев (као за Варшаву пре сто година), Томос је чиста политика.

На овај или онај начин, након година борбе, пољско православље се вратило у надлежност московског патријарха. Када је Совјетски Савез повукао политичку контролу над Пољском 1948. године, Пољска православна црква одустала је од Томоса 1924. године. Уместо тога, примила је Томос из Московске патријаршије.

Шта је остварила пољска православна хијерархија? Они су стекли независност, али је донео још више насиља и изазвао раздор у већ мукотрпном православљу. Да ли Константинопољ сматра да је то пример за аутокефалију Украјинске православне цркве? Патријарх Вартоломеј треба двапут размислити. Ако Пољска у 1924. био је буре барута, онда модерни Украјина је атомска бомба, спремна да експлодира у сваком тренутку.

Извор - Veterans Today

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Растко Немањић – у монаштву Сава, најмлађи син великог жупана свих српских земаља, Стефана Немање, имао је предсудну улогу за добијање самосталности Српске Православне Цркве.
       
      Напустивши управу облашћу Хум, око 1191. године, замонашио се на Светој Гори, где је 1197. сачекао оца, тада већ монаха Симеона. Пошто су обновили запустели манастир Хиландар, наговештен је даљи развој српског црквеног питања. После смрти Симеона у Хиландару (1199.), Сава се са очевим моштима враћа у Србију у студеничку Лавру – место покоја Преподобног – да измири завађену браћу. На Светој Гори и у Студеници, где је био игуман од 1206. до 1217. године, Сава посвећено ради на постављању темеља Српске Цркве оснивањем манастирâ, писањем типикâ, устројавањем поретка монашког и богослужбеног живота, као и превођењем и кодификацијом богатог византијског писаног црквено-правног наслеђа.
      Српска Црква постаје у потпуности независна тек након што је Сава 1219. године у Никеји благовољењем византијског цара Теодора Првог Ласкариса и благословом патријарха Манојла Харитопула Сарантена посвећен за првог архиепископа свих српских и поморских земаља. Овај догађај представља прекретницу у историји српског народа од предсудног значаја за даље просвећење, уређење друштва и изграђивањe културног и духовног живота Срба.
      Стекавши право да самостално посвећује архијереје и свештенство, под Савином управом, Црква оснива нове епархије. У манастиру Жичи, средишту архиепископије, Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног за краља и посвећује епископе Хума, Зете, Хвосна, Будимља, Дабра, Моравице, Топлице, Рашке, Призрена и Липљана. Номоканоном Светог Саве, првим правним кодексом Српске Цркве и врховним законом државе, написаним око 1220. године, Србија постаје правна држава вођена начелом сагласја световне и духовне власти.
      Мотив на блоку: манастир Жича и Свети Сава, детаљ фреске из манастира Милешева. Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар. Стручна сарадња: др Миљана Матић, кустос и ђакон Александар Секулић, Музеј Српске Православне Цркве у Београду.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Свако угрожавање имовине српске цркве у Црној Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље, каже председник Србије Александар Вучић. Вучић је рекао да ће замолити власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен.
       
      Александар Вучић је тако одговорио на питање шта мисли о предлогу Закона о слободи вероисповести у Црној Гори.
      -Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква митрополија или епархија, већ Српска Православна Црква у Црној Гори, истакао је Вучић. 
      Каже да је предложени акт лоше решење и да може само да упути молбу да се то не усвоји, пошто то не може да захтева.
      -Као председник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав захтев не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер Српска Црква вековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осећају Црногорицима и припадницима других народа или националности, поручио је Вучић.
      Према његовим речима, то је много више од свега и то је његова молба властима у Црној Гори, ако желе да је чују и услише.
      -А, ако не, то је њихово право и могућност и то ћемо разумети и умети у складу са тим да се понашамо, додао је Вучић.
      Таква одлука, наиме, како је указао председник, у значајној мери би покварила врло пристојне и добре односе, које Србија и Црна Гора данас имају.
      -Свако угрожавање имовине Српске Цркве у Црној Гори би неминовно водило стварању лоших односа, а томе се нити надам, нити то желим, већ желим најбоље односе Србије са Црном Гором, навео је Вучић.
       
      Извор: РТС, фото: predsednik.rs
    • Од Логос,
      Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је у интервјуу за ТВ Нови, да ће се Тројичиндански сабор одржати како би исцијелио отимачину и располућеност друштва. Он је додао да је запањен изјавама предсједника Мила Ђукановића. Амфилохије сматра да црногорска власт покушава да убије појам љубави на Тројичиндански празник.

      –Тај сабор и постоји да све подсјети како отимање није добро и да ту нема разума. Он није ништа друго него манифестација призивања љубави према богу и подстицај за нас који смо на земљи, на љубав на исцељење од мржње, на исцјељење од безбожништва, рекао је он.
      Он је поновио да „атеистичка власт жели да одузима црквену имовину“.
      –Можда планира да је поклони некој својој секти коју сама ствара. Гдје је било у историји да се то ради и то је први пут. Комунисти су имали толико памети па нијесу стварали своје цркве. Ови њихови насљедници хоће цркве да стварају, појаснио је  он.
      Митрополит Амфилохије наглашава да је изненађен изјавама предсједника Црне Горе Мила Ђукановића.
      –Сретали смо се у Храму васкрсења, сретали смо се са љубављу и зато сам запањен због његових изјава, рекао је он.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...