Jump to content
  1. AnaLaz

    AnaLaz

  2. Лидија Миленковић
  3. kopitar

    kopitar

  4. GeniusAtWork

    GeniusAtWork

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију поводом празника Преноса моштију светог архиђакона Стефана који је уједно и слава храма на гробљу Пучиле у Бијељини.
      Том приликом Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински; протонамјесник Радиша Јокић и ђакон Немања Спасојевић.
      ''Ако погледате живопис овога храма видећете сву икономију спасења. Приказана су старозаветна и новозаветна историја, али и наша српска мученичка и страдална. Икономија спасења у бојама, како су говорили свети оци. С обзиром да се овај храм налази на гробљу имамо могућност да созерцавамо тајну овога света, земаљскога, пролазнога и тајну вечности и васкрсења коју доживљавамо на светим литургијама. Све нам је сабрано на једном месту и свако за себе узима или созерцава колико може и на ком је духовном нивоу. Сви смо заједно на светој литургији. Небо и земља сабрани на једном месту. То је литургија, браћо и сестре'' рекао је Епископ Фотије у својој бесједи окупљеном вјерном народу.
      Бесједећи о данашњем празнику Преосвећени владика је истакао да ''кад год помињемо светог архиђакона Стефана сећамо се његовог страдања и мучеништва, али сећамо се и тога да је он, ношен Христовом љубављу, опростио онима који су га каменовали речима: 'Господе, не упиши им ово у грех'. Аналогно томе и ми треба тако да чинимо. Све увреде које примамо, сва 'каменовања' која примамо речју и делом, неправде, прогоне и распињања – поготово у нашем српском народу, да праштамо. Али, не да праштамо наивно па да опет будемо овце за клање, него да будемо 'мудри као змије и безазлени као голубови'.''
      Благословивши славске дарове Владика је преломио крсни колач са кумом данашње славе Јовом Милићевићем, и његовим синовима Савом и Љубишом, из Бијељине.
      Храм Светог архиђакона Стефана у Бијељини је ктиторски храм који је подигао Илија Ранкић, а храм је освештао Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ) 1936. године. Храм је подигнут на бијељинском старом гробљу. Ово гробље је својеврсан историјски споменик, јер ту почивају и земни остаци многих знаменитих бијељинаца који су обиљежили историју овога краја.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

       
      Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо.
      По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Пратимо трагове које нам је патријарх Павле оставио на путу којим је водио нашу Цркву ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је наша вера и наша нада и наша љубав.
      Повезана вест: 
      Помен патријарсима Иринеју, Павлу и Димитрију у манастиру Раковица

      Блажене успомене Патријарх српски Павле својим је делима обавезао Србе да га се радо сећају и наставе његов пут вере, истине, правде, доброчинства и љубави. Говорио је: Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате. Таквом љубављу 20. маја 2021. године били су испуњени храм и порта манастира Раковице где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио Спомен-собу посвећену патријарху Павлу.
      Пре свечаног отварања Спомен-собе, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода, преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, шумадијског Јована и крушевачког Давида, служио је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу који почивају у манастирској порти, као и патријарху Иринеју, коме се данас навршило шест месеци од блaженог уснућа у Господу. Служивали су протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић и ђакон Радомир Врућинић, а дивно је појао хор Богословије Светог Саве.
      Свечаност отварња Спомен-собе патријарха Павла почела је обраћањем управника Библиотеке Српске Патријаршије др Зорана Недељковића који је подсетио да је, након завршетка рада на сређивању Библиотеке блажене успомене патријарха Павла, која иначе садржи 8299 књижних јединица, одлуком Светог Архијерејског Синода септембра 2018. године, управи Библиотеке Српске Патријаршије поверена дужност формирања Спомен-собе патријарха Павла.
      „У периоду који је иза нас, уз подршку Светог Архијерејског Синода и са бројним сарадницима, успели смо да завршимо поверени задатак. У изложбеним витринама постављено је готово 500 предмета из заоставштине патријарха Павла. Захваљујем на пажњи и помоћи преподобној игуманији Евгенији и свом сестринству манастира Раковице. На вредном и стручном раду у формирању изложбене поставке захваљујем нашем уваженом хералдичару Драгомиру Ацовићу. На уређењу целокупног простора Спомен-собе захваљујем угледном српском архитекти г. Стевану Мићићу. Такође захваљујем и г. Момчилу Ранчићу, који је израдио све изложбене витрине и додатно се ангажовао и на другим бројним пословима. Велику захвалност изражавам г. Младену Кременовићу, власнику ливнице Лиграп, на његовом вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем управнику Музеја Српске Православне Цркве ђакону Владимиру Радовановићу и службеницима Музеја на повременој помоћи током уређења изложбене поставке. Наравно, захваљујем службеницима Библиотеке Српске Патријаршије који су све време били ангажовани на сређивању Патријархове заоставштине, на уређењу изложбених витрина и на свим другим пословима. Велику захвалност изражавам Продукцији Епархије бачке на подршци у раду. Такође, захваљујем оцу Милошу и свештенству цркве Светог Илије у Миријеву на вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем и недавно упокојеном оцу Игњату, који је служио у овој светој обитељи. Често нас је обилазио и на разне начине помагао наш рад. Захваљујем свима онима који су на било који начин помогли реализацију овог подухвата„” истакао је др Недељковић и додао:
      „Желим да нагласим да смо се потрудили да из заоставштине блаженопочившег патријарха Павла изнесемо и прикажемо све оно што указује и подсећа на њега, како би његов живот, рад и архијерејско достојанство били достојно приказани будућим посетиоцима као поучни пример живота испуњеног врлинама. Али, има нешто што није могло да стане у изложбене витрине, оно због чега многи долазе овде да се поклоне над хумком његовом да пронађу утеху и радост, а то је његова вера, љубав, његова нада у Васкрслог Христа и Јеванђеље Христово, којим је он живео, дисао, говорио. Наш песник Матија каже да нико није говорио тако тихо, а да се чуо тако далеко, као наш патријарх Павле. И зато мислим да што време буде више одмицало од дана његовог упокојења, он ће у народу бити све већи, а његове речи ће се чути све даље и сведочиће о једино чудесном животу у Христу и Јеванђељу Његовом”.
      Уследило је обраћање архитекте Драгомира Ацовића који је истакао:
      „Данас смо окупљени у малом простору који чува предмете и успомену на великог Патријарха и не мањег човека. Предметима недостаје дух који је у ситном телу Гојка Стојчевића израстао у својеврсну Синајску Гору, посвећену присуством Господњим, са које је зрачила и наставља да зрачи вера и послање. Ми морамо опрезно и тихо корачати просторима којима влада његова успомена и где се чувају његове ствари. Успомена је подложна крхком сећању. Музејске и спомен збирке нам преостају као путокази који нам помажу да не склизнемо ка забораву и да се не огрешимо о дуг љубави на коју смо обавезни једни према другима као људи, као хришћани и као народ Божји. Међу нама је живео и деловао Патријарх чију смо величину назрели тек када се преставио и када се народ чијем се спасењу посветио одједном и неочекивано појавио на улицама и трговима да му ода последњу почаст и затражи и незаслужени опроштај и спасоносни благослов! Иза њега ја настала празнина, и ту празнину смо заслужили. Он није! Док је био жив, посматрали смо га као чудо! Када је преминуо, сазнали смо да није он био чудо, већ ми! Ми тога нисмо били свесни. Он јесте!”.
      „Ми недостојни, којима је запала почаст да покушају да оформе овај спомен простор, суочили смо се од самог почетка са нечим на шта нисмо рачунали, а требало је. Као прво, како представити некога ко не поседује ништа, и коме ништа није неопходно, и који све са чим живи и зашта живи носи у себи. Како представити човека који живи у духу предметима који су лишени духа? Како у маленом и успутном простору представити некога који нас је предводио, поучавао, заступао и бранио? Често од нас самих! Како празним и тривијалним предметима насликати и објаснити величину одрицања монаха који је, као онај први Павле, постао већи и од нас и од самога себе? И који је преставши да буде Гојко постао свако од нас у јаду и слави, у понизности и оданости, у нежности молитви и у строгости веровања, у скрушености душе и у величанству вере у Господа и у спасење које нам је обећано. У овој спомен поставци недостаје много онога што би требало да је ту, али нема ничега чему овде није место! Овде нема много злата и сребра, али постоји плетора вере и љубави. На крају, морам поменути да су на овој спомен поставци радили малобројни, али — верујем — достојни: архитекта Стеван Мићић, др Зоран Недељковић, људи из Патријаршијске библиотеке и из Музеја Српске Православне Цркве и изнад свега - мајстор Мома. Њихов циљ је био да помогну незабораву. Њихова награда је захвалност,” поручио је архитекта Драгомир Ацовић.
      Отварајући Спомен-собу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је надахнуто беседио:
      „Ваша Преосвештенства, високопреподобна мати Игуманијо, часни оци, браћо и сестре! Aпостол Павле каже да треба да поштујемо своје старешине. Наравно не због тога што је хтео да каже да је старешинама потребно да им други буду покорни, него због тога што је хтео да нас упозори и обавести да само онда када имамо осећање поштовања према својим старешинама, када имамо послушање у односу на њих, ми смо тада сигурно чули реч Божју о томе да је Бог Отац и да искључиво поштујући Његову реч можемо расти у складу са оним што је наше назначење. Тако смо се и данас сабрали овде да изразимо сећање, поштовање, па и послушање у односу на блаженопочившег патријарха Павла, као личности, али и сви ми као заједница. Сабрали смо се да, гледајући трагове које је он оставио иза себе, васпоставимо или боље речено обновимо наш лични однос са њим, а то је једино у Цркви могуће, јер у Цркви нема граница између овога и онога света. Само у Цркви можемо да непрестано обнављамо наш лични однос и да идемо траговима које нам је он оставио на путу којим је водио нашу Цркву. То су трагови који воде ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је био, како смо већ чули, вера, нада и љубав блаженопочившег патријарха Павла, ка Ономе који је исто тако и наша вера и наша нада и наша љубав. И у том погледу, ова Спомен-соба која се налази у манастиру Раковици има искључиво и једино смисао ако наше сећање на блаженопочившег патријарха Павла није сећање само на прошлост која је иза њега и иза нас, него је пре свега сећање на Јединога живога Бога, Једнога у Тројици Оца и Сина и Светога Духа. Са тим мислима позивам да уласком у Спомен-собу посвећену патријарху Павлу свако од нас уђе у своју собу, у своје биће, и тамо сусретне управо Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа”.
       
      ***
       
      Спомен-собу у манастиру Раковици красе одабрани експонати из живота блажене успомене патријарха Павла посвећеног Богу и роду. Изложени су лични предмети, одећа и радни прибор, алат, белешке и подсетници, приручне књиге и литургичка литература, његове књиге и књиге о њему, дарови, сатови, колекција васкршњих јаја и други поклони.
      Простор је посвећен времену његове патријарашке службе и садржи одабрана признања, награде и почасти које је за живота примио од свог народа, од Српске Цркве и других помесних православних Цркава, од хришћанских и других верских заједница, државника, знаменитих личности, организација и институција. У витринама су изложене дароване му иконе, архијерејске инсигније, ручни и стони крстови, богослужбени сасуди и одежеде. Посебну пажњу привлачи витрина у којој су изложени лични предмети блаженопочившег патријарха Павла: плетени прслук, импровизована лампа, обућа и алат из Патријархове радионице, писаћа машина са лупом, решо са лончетом, наочари у футроли, кофери, пегла, па чак и његова метлица са ђубровником...
      Свечаности су присуствовали и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор Саво Јовић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве г. Душан Стокановић, архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, шеф Кабинета Патријарха српског протођакон Александар Прашчевић, главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље ” протођакон Дамјан Божић, проф. др  Војислав Миловановић, свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке, представници јавног и културног живота престонице и благочестиви верни народ. 
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења светог Василија чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. Разговор је водила новинар васељенског радија Оливера Балабан. 

       
      Звучни запис разговора
       
       
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Драгана Милошевић,
      Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки Врховни суд коначно је решио.
      Јула 8, Суд је одбацио жалбу братства на право некретнине, против одлуке Апелационог суда у Солуну од 17. јуна, којом су их обавезали да коначно предају све узурпиране територије на и изван Свете горе Атос новом братству Есфигмена, које је тренутно са боравиштем у Кареји, извештава Vima Orthodoxias.
      Манастир Есфигмен већ дуги низ година живи у расколу са остатком Свете Горе, са Васељенском патријаршијом и остатком Православног света, а у знак протеста против екуменске активности Цариградског патријарха са Католичком црквом и другима. Док су атонски манастири протествовали против такве активности престанком помињања Васељенског патријарха на Литургијама, братство Есфигмена је отишло и корак даље, придруживши се расколничкој, старо-календарској групацији.
      Устав и статут Свете Горе забрањују монашки суживот са неправославнима или расколницима, тако да је 2005. године основано ново братство Есфигмена, које је признато од остатка Свете Горе, али нема историјску везу са манастиром Есфигмен. Након одлуке од 17. јуна, расколничка веб страница „ESPHIGMENOU MONASTERY – MOUNT ATHOS“, известила је да: „У манастиру је тренутно више од 100 старијих монаха који су живели у манастиру више од 50 година. Прошле недеље, у подсмеху истинске правде која се обично види у банана републикама и тоталитарним режимима, Грчка влада је наредила монасима да напусте манастир. Позивамо Грчку владу да заустави ову неморалну и нехришћанску акцију и да нас пусте да се молимо у миру као што је то братство више од 1500 година радило“, рекао је игуман Методије из манастира Есфигмен.
      Питање је решено црквено и административно од раних 2000-их, пише Vima Orthodoxias, иако је спровођење одлука годинама одлагано низом жалби, захтева за суспензијом и другим одлагањима. Сада је питање спровођења у рукама државних органа одговорних за заштиту Свете Горе Атос. Веб страница манастира Есфигмен је 23. јуна навела да Грчка влада „има непосредне планове за упад у манастир како би похапсила и затворила игумана и монахе.“
      Russian Athens известила је 1. јуна да се неколико бродова полиције приближило манастиру Есфигмен у понедељак, 29. јуна, док је неколико полицијских аутомобила дежурало у близини манастира, припремајући напад са 80 специјалаца. Монасима је био дат ултиматум да испразне манастир до тог четвртка, мада су то одбили, чак су и претили да ће сам манастир уништити. Према једном члану расколничког братства, манастир је под опсадом већ месец дана и полиција не дозвољава монасима да изађу по храну и такође блокирају испоруку производа са мора, извештава информативна агенција Red Spring.
      У априлу 2019. год. апелациони суд у Солуну изрекао је казну од 17 година затвора и новчану казну у износу од 675 долара (600 евра) за игумана Есфигмена, о. Методија (Папалампракопулос) за његово учешће у нападу молотовљевим коктелом 2013. године на полицију. Још је један монах добио исту казну, док је још шест осуђено на 9 година и 5 месеци. Игуман Методије и монах Антипас, главни подстрекачи, првобитно су осуђени на 20 година 2017, а остали монаси на 10 година и 4 месеца, мада су те казне биле жалбене. До овог инцидента је дошло када су судски извршитељи 29. јула 2013. године стигли у административне канцеларије Есфигмена у Кареји да би иселили расколничке монахе, који су одговорили бацањем три молотовљева коктела и експлозивном направом. У међувремену, монаси и њихове присталице и даље се моле за мир и за хладније главе које ће превладати у Грчкој влади, пише веб страница Есфигмена.
      „Зашто их једноставно не оставе на миру? Све што желе је да остану сами да се моле у миру “, прокоментарисао је Џон Ригас из асоцијације Friends of Esphigmenou. „Они дословно никога не узнемиравају. Они су монаси “, рекао је.
      Грчки Врховни суд коначно решио судбину манастира ЕСФИГМЕН: Расколници се морају повући и предати сву манастирску имовину! - Čudo
      WWW.CUDO.RS Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки...  

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...