Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Најава: Наречење и хиротонија изабраног Епископа ремезијанског Г. Стефана (Шарића)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Архимандрит Стефан (Шарић), старешина Храма св. Саве на Врачару, на овогодишњем мајском заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је за Викарног Епископа Његове Светости Патријарха српског, са титулом Епископ ремезијански. Свечаним чином наречења у Саборној цркви св. Архангела Михаила у Београду, у суботу 16. јуна 2018. године у 17 часова, началствоваће Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, уз саслужење више Архијереја наше Свете Цркве. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење Архијереја Српске Православне Цркве извршиће у недељу, 17. јуна 2018. године у 9 часова, на Светој Архијерејској Литургији у крипти Храма св. Саве на Врачару, хиротонију архимандрита Стефана (Шарића) у чин Епископа ремезијанског.

Hirotonija%2BO%2BStefana-plakat%2B%25281%2529.jpg


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Milan Klisura,
      Светог Григорија Ниског (+394) пробудио је упорни кашаљ, једног прохладног јутра. Постајало је све неподношљивије, тако да је светитељ одлучио да узме папир и оловку и напише своје можда ипак последње речи. Сваки кашаљ је могао бити кобан тих година, па није било гаранција да и овај његов неће поћи по злу. И није био једини човек тог времена, који је сваку прехладу дочекивао са зебњом да може бити фатална. Медицине као науке није било, па су и најбезазленије упале могле бити кобне. У таквим стрепњама одвијао се живот онога доба, са мноштвом опасности. Погрешна чаша воде или неопрезно узета храна могли су бити последњи укуси за памћење. Свети Оци у таквим данима проводе свој живот, промишљају о егзистенцији и чекају дан када ће људска креативност отворити свој пут дуговечнијем и хуманијем постојању – мањој смртности рођене деце и њихових мајки, мање болести, више хране... Свет у којем они живе, јесте неки други свет – њихов живот јесте други живот. Да ли би Григорије Ниски желео да је могао да се пробуди у свету у којем кашаљ није ништа страшно, у свету у којем ће бити сигуран да ће пар таблета одагнати неподношљиве болове? Да ли би Светитељ желео да може видети сва она добра која је систематично изучавање науке донело човечанству? Да ли би Свети Григорије игнорисао њен значај, или би покушавао да је угради и у своју теолошку мисао, као део свог богословског света? Или би можда ипак желео да кашаљ буде игра живота и смрти и да га досадна прехлада одведе што пре на Суд Божији?
       
      И један православни епископ, баш као и Оци, желео је да оплемени своје верне „гномама“ - на радост њихових душа. Кићеним језиком који саплиће језике читалаца, он записује своје мисли о науци у ширем смислу. Беспоштедно цитира Свете Оце, јер су они одговор за све, чаробни зачин у свакој православној кухињи. И док Свети Оци воде борбе са теолошком мишљу, плаше се прехладе који их може покосити у сваком тренутку, данашњи епископ, човек 21. века, не плаши се тога, али се плаши да се удаљи од света у којем кашаљ влада и царује. И зато не може без Отаца, јер они имају одговор на све, осим можда коју таблету да попију како би се сачували од грипа?
       
      Али пре него што је почео писати „гноме“, епископ је морао устати из постеље. Отишао је да се умије у купатилу са топлом текућом водом (чудо бојлера и топле воде!). Жедан од дуге ноћи, прислонио је чашу и напио се чисте воде. И док размишља о Богу, не размишља о тој води у чаши. Не промишља о генијалности и труду, науци која је дошла до тога да велики системи врше прераду воду - воде коју он без страха пије у свом стану. Мисао о Богу му не допушта да мисли о силним филтерима који су му дозволили да је без страха испије, а да се не плаши бактерије. Уколико није сигуран, направиће мали знак крста изнад ње, али ће наука ипак одрадити остало. Он не мора да се плаши да ће му та вода бити последња попијена ствар у животу. Свети Григорије пак мора… Владика не мора о томе да мисли, он мисли о Богу. Други су мислили о томе, они други који су напорно и вредно користили ум и преко науке стигли до чаше те исте воде коју он испија у једном даху.
       
      Испијање воде га подсетило да своје тело мора да ослободи вишка течности која се у њему сакупила током ноћи. Ништа лакше, отићи ће и повући воду која односи све са собом, не дозвољава заразу и не захтева да излазимо напоље – све је ту у кући. Векови су били потребни, а сада је све тако елегантно решено. Али мисли су у глави толико моћне, владика не може да размишља о томе, о нечему тако плитком и површном – о науци која нам је омогућила да се теорија преведе у праксу, да чак и тако једноставна ствар учини наш живот лакшим, једноставнијим и безбеднијим.
       
      И док доручкује, узима прве залогаје хлеба, промишља о Светом Григорију Ниском „Свети је био окружен онима који су о свему расправљали, све оспоравали и свему противречили; они су огољавали оне који су говорили, и оне који су слушали…“ Он не размишља о том хлебу који узима у уста?! Сувише је то банално за „гноме“. Размишљати о хлебу који се прави на начин који омогућава да готово и не размишљамо о њему, његовој доступности – нечему што је непојмљиво за векове пре нас, за оне милионе гладних који никада нису чули за индустријску револуцију, за науку… И док је доручак текао својим током, секретар му предаје електронску пошту, све мејлове који су пристигли – уредно одштампани.
       
      Док гледа у папир, и даље обузет облацима богословствовања, он не може да мисли о њему - том осамдесетграмском папиру. Не може да мисли о процесору у рачунару суседне канцеларије његовог секретара. Не може да мисли ни о рачунару, а још мање о бежичном штампачу који му у неколико секунди избацује, готово бешумно, значајне одлуке и питања. Не може да мисли о неизменичној струји, не може да мисли о ноћима у којима чита и пише захваљујући светлости електричне сијалице. Уместо спавања дугих зимских ноћи, та је сијалица омогућила да се мисли о Богу запишу, образложе и среде и то баш у току ноћи. Али епископ не може о томе да мисли, ипак је то огавна наука, која је по природи већ богохулна и јеретичка. Та наука и технологија нису производ директних промишљања о Богу, него производ ужасног хуманизма, то не може бити благословено, јер је ипак производ упорног и систематичног труда и рада нечијег ума и целокупног знања, знања које се вековима надограђује. Али, оставимо се те јеретичности у човековом прегалаштву у којем нема благослова. Уздигнимо своје мисли:  „Човек је дакле такво живо биће јер се разликује од коња, или од мајмуна. Заједничко им је само име живога бића, а различити су они по словесности и бесловесности.“ Зашто бисмо преузимали најновија истраживања науке која показују наше ДНК сличности са остатком живог света, када имамо Светитеља који је о томе знао све већ у 4. веку, јер се знање о таквим стварима не може проширивати, нити се смеју користити нова изучавања. А и зашто би? Зашто бисмо пили чисту воду, када можемо да се вратимо у четврти век и пијемо на сопствену одговорност. Зашто бисмо штампали и гледали мејлове, када то Оци нису радили? Повратак у прошлост се мора ипак пажљиво изабрати сходно одабраној теми, кроз систематско проучавање историјских периода, тј. мора се јасно установити када је за одређене дискутабилности било најбоље време. Нпр. како да се облаче православни хришћани? Није згодно ићи у четврти век, боље је изабрати можда 19. век и грађанско одело. За апсолутну епископску власт (монаха) је боље одабрати време од краја 7. века, неголи трећи век. За Литургију је боље одабрати повратак у 14. век, неголи у други итд. За бављење науком и настанком света, боље је одабрати 4. век и Оце тог периода, неголи теологе 20/21 века. Неки ред ипак мора да се зна на путу у прошлост, нека систематичност мора постојати.
       
      „Владико, сутра идемо у оближње село, очекују нас тамо да служите Литургију“. Владика нетрпељиво погледа секретара, одмахну руком и процеди „нека ауто буде спреман.“ Није му сада до тога да промишља о еволуцији науке која је довела до тога да километарске раздаљине прелазимо у неколико минута или пак сати. Ауто је само нужно зло по себи, какве то везе има са науком. Можда ће му та брзина путовања ускратити могућност да још мало промишља о Богу, још мало дуже. Еволуција науке нас је довела до тога да смо много мобилнији и бржи, много бржи од бицикла који управо из тога што није довољно еволуирао треба и забранити, макар међу верницима његове епархије. Еволуција превозних средстава се мора поштовати.
       
      Није много прошло, заустављен је поново у својим размишљањима – звонио је његов мобилни. Један други владика, члан Синода, зове га како би га обавестио о важним одлукама које морају донети. Кратак разговор и одлука је већ пала, све се договорио са „братом у Христу.“ Одложио је телефон, сада већ видно изнервиран овим непрестаним упадима у поље сопствених мисли. Уплашио се да ће му због свега овога текст испасти прекратак, можда толико кратак да га неко на крају и прочита. Па ипак, истовремено је био и задовољан, јер је решио значајан проблем у неколико секунди разговора на мобилном апарату. Нити једног тренутка му није прошло кроз главу, откуда мобилни, откуда глас у слушалици, откуда брзина и лакоћа у којој му се живот нуди као на тацни. Да се замислио над тиме, можда би потражио одговор код Светог Григорија? Али није. То га ипак не спречава да посегне за другим одговорима код Светог Григорија или Свештеног Предања као научним чињеницама: „Зато у Генеалогији или Лози претходника Адамових, односно, предака Христових, нема примата. Тога дакле нема ни у Лози Јесејевој, ни код Јеванђелиста Матеја и Луке!“ Зар има ту нешто нелогично? Зар не би било најнормалније да Матеј и Лука запишу имена примата? То што ипостасна имена примата нису записали, није ли то врхунски доказ за науку, ону исту на којој почива сваки радни дан једног обичног епископа?
       
      Није могао да мисли о томе, наставио је да мисли о нечему другом… једног сасвим обичног дана. Помислио је: „Богословски простор у којем се ми слободно крећемо јесте простор библијски,“ отуда нам наука ни не треба за разумевање човека. Векови труда, ДНК анализа, истраживања, психолошка проучавања човекове природе, мозга, тела… све је то небитно – Бог нам ионако није дао науку, него Библију за богословствовање. Обичан живот човека, једног богослова не треба да занима, све док имамо Библију и њене теоријске поставке и док имамо Оце из 4. века, јер се човечанство у свом разумевању од тада до данас није помакло ни за једну стопу, све је то исто. Ипак, нико нам не забрањује да преко Библије извлачимо научне закључке и супротставимо научним теоријама. Зашто да не? Савремено је време, све је допуштено – мешати и бркати. Није да се модерна времена воле, али некад заиста згодно дођу.
       
      Свршено је, текст је завршен. Видно задовољан написаним, није дао никоме да погледа текст. „Имају интернет, па нек читају!“, помислио је. Нико није смео да види то генијално дело, јер се сећао и подсећао речи: „да нема ученика изнад учитеља својега, и да је доста ученику да буде као учитељ његов (Мт, 10, 24-2; 12, 24. Лк. 6, 40. Јн. 13, 16; 15, 20).“ Наложио је да му се текст одмах постави на неколико интернет страница и једном порталу.
       
      Желео је неки цитат Светог Григорија, али га није могао наћи, јер гле у његово време не беше интернета. Погледао је сада на екрану великог рачунара свој текст, још задовољнији. Одлучио је коначно и да промисли мало о интернету, чудио се зашто Свети Оци нису писали на поукама.орг (све ћирилицом)? А можда ипак нису могли, јер нити је било писмених, нити портала, интернета, науке …. друкчијег живота! Свети Григорије са друге стране опет брине о оном кашљу што га је јутрос пробудио, никако да скрене мисли са тог немилог догађаја. А наш владика и даље лебди у својим гномама и пита се: „Зашто Оци нису писали на интернету?“
    • Од Логос,
      Како Радио Слово љубве сазнаје, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваће у недељу, 7. јула 2019. године, поводом храмовне славе, светом архијерејском Литургијом у храму Рођења Светог Јована Крститеља на Петловом брду са почетком у 9 часова.

      Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служиће на Ивањдан, поводом храмовне славе, свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду са почетком у 9 часова.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Архимандрит Нектарије из Јерусалима, сабрат храма Гроба Господњег, у пратњи архимандрита Луке, игумана манастира Карно код Сребренице, посјетио је Епископа зворничко-тузланског Фотија у сједишту Епархије у Бијељини.

      Разговор је протекао у срдачној атмосфери, а гост из Јерусалимске патријаршије посебно је говорио о Светој Земљи и о тамошњој борби за очување светог православља. Своме високом госту Епископ Фотије поклонио је икону Светог Јована Крститеља као знак братске љубави и сјећања на данашњи сусрет.

      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      Данас, 4. јула 2019. лета Господњег на празник Преподобне Анастасије српске, навршило се петнаест година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића). Поводом овог јубилеја доносимо кратку биографију преосвећеног Владике, приступну беседу на дан хиротоније, 4. јула 2004. године, као и звучни запис интервјуа са Владиком Јованом који је водио катихета Бранислав Илић.

      Кратак животопис Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића)

      Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић) у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић) у Мијачима код Ваљева 24. маја/6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву. 
      Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од авве Јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву Цркву, а нарочито за Пастире. Почетком осамдесетих година XX века Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазара (Аџића), кога ће и касније наследити на трону Игумана Острошких. Посећује Свету Земљу, Свету Гору и Јеладу.

      Младен, будући епископ Јован,  уписује и са одличним успехом завршава  Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, и наставља студије у Петрограду, где са одличним успехом дипломира на тему Иконопоштовања и символике.
      Замонашен је на дан Светих Мироносица Марте и Марије, 4/17. јуна 1992. у Острогу, руком Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија. У чин јеромонаха рукоположио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, 1995. године, у Милешеви. Митрополит црногорско-приморског Г. Амфилохије га, 2001. године, уводи у Трон Острошких Игумана.
      На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 6/19 маја 2004. године, а блаженопочивши Патријарх српски Павле га је исте године хиротонисао у Подгорици.

      Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију на тему „Филозофија васпитања Св. Јована Златоуста“. Вишедеценијски рад у црквеној просвети, крунисао је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија Иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска ( иконографска) егзегеза Светог Писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. 


      Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света Литургија (књига + 2 ДВД – а) и серијал докумнтарних епизода под називом "Икона" који је реализован према књизи „Људско лице Бога“, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог Писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима, а има два објављена уџбеника из предмета Свето Писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српском језику (објављена су 3 тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима, који су сабрани у зборницима. 
       
      Приступна беседа на дан хиротоније у епископски чин, 4. јула 2004. године, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици


      Ваша Светости,
      Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драги оци, браћо и сестре
      Данас је Господ погледао на настројеност слуге својега, призивајући ме кроз Вашу Светост на светитељско, односно епископско служење и, сада када се све то догодило, шта уопште могу рећи? Благодарно примам речи Светог Апостола Павла: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеда се незнабожцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (I Тим. 6,20). Ове речи, дакле, прихватам као своју јеванђелску проповед или програм „Велике Тајне Побожности“ и чувања повереног ми „Залога спасења“ (1 Тим. 6,20).
      И шта у овом тренутку могу рећи? Да ли је лако носити немоћи свих: „Ко ослаби а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не говорим“ (II Кор. 11, 29)? Лако ли је бити обрасцем вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (I Тим. 4,12)? Да ли је лако једнога покарати, другоме запретити, трећега утешити са сваком стрпљивошћу и поуком (II Тим. 4,2)? Да ли је лако носити одговорност за паству и пастире? Познати су примери Божијих изабраника, који су због свега овога били у великој недоумици и страху. И ми с њима постављамо питање: да ли је све ово лако?


      Свети Апостол Павле сведочи о себи: „Сваки дан умирем, тако ми, браћо, Ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем“ (I Кор. 15,31). И заиста, истински живог свештенослужитеља јесте непрестано сагоревање, умирање до самозаборава, тешкоћа и страдања. Полаже се на мене велико бреме епископског служења, и то у врло тешко време служења Богу и роду, и зато ми Апостол Павле кроз Вашу Светост поручује. да поступам тако у свему, да би ме верни имали за образац и ауторитет у изграђивању Цркве и у делима Божанског човекољубља.
      Но, одакле мени „немоћном“ (II Тим. 1,7) узети и поцрпети силе и снаге за све ово? Отуда одакле их је поцрпео возљубљени ученик Христов Свети Јован Богослов. Другим речима, то значи служити Свету Службу и не занемаривати благодатни дар који је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина (I Тим. 4,14) али, увек имајући на уму речи Ап. Павла о опасности од светскога, „не упрежући се у јарам многобожаца“ (II Кор. 12,19). Све ово није лако већ тражи распетост бића и издржљивост до краја. За све ово је потребна помоћ пре свега Небеса – свих Светих, а и свих Вас – народа Божијег.

      Верујем и исповедам, што по речима Светог Апостола „не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога“ (II Кор. 3,5); што добар успех у служењу Богу и ближњима не зависи толико од људских могућности и достојности, колико од благодати која се у „немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9). Верујем и исповедам, да је полагањем Ваших Светитељских руку на мене и мени недостојноме предата благодат Апостолског прејемства, а која лечи и надопуњује сваку немоћ.
      Молим Вас Свети Оци, Богомудри Архипастири, браћо и сестре, да Ваше молитве учине мене искусним делатељем у Винограду Божијем који засади Десница Господња и да се не постидим пред Оним „који право управља речју Истине“ (II Тим. 2,15). Молите се Богу да ми дарује постојаност и одлучност, благост и трпљење у чему је животно искуство.

      На крају, свима се захваљујем: својим Оцима – учитељима, родитељима, братији и сестрама на молитвеном учешћу и на свему учињеном за мене у досадашњем животу. Пошто речи захвалности добрим људима за све што су за мене учинили не могу бити довољне, молим се Богу да достојним ношењем Епископског Крста узвратим свима њима и свима другима на љубав коју су показали. Имам још и наду да ме мој духовни Отац неће оставити без љубави, увек ме саветујући као мудри и искусан Отац. Уздајући се у подршку од свих Вас, ја смело говорим Вашој Светости и свеколикој црквеној пуноћи: „Ево слуге Господњега – нека ми буде по речи Вашој“. Амин. (текст приступне беседе доносимо са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске)
       
       
      Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем)

      Звучни запис интервјуа - радио Светигора:
      https://svetigora.com/razgovor-sa-episkopom-dr-jovanom-puricem-od-naseg-odnosa-prema-bogosluzenju-zavisi-nas-misionarski-zivot/
       
      НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО!
       
       
      Прилог приредио
      уредник насловне стране Портала Поуке.орг 
    • Од Логос,
      Духовним сабрањем у недељу Св. Отаца и пресвлачењем моштију Св. Зосима Чудотворца започела је прослава 630 година постојања манастира Тумана. Било је чудесно и благословено. Идемо даље. Ако Бог да 14. и 15. септембра 2019. биће ЦЕНТРАЛНА ПРОСЛАВА ЈУБИЛЕЈА.

      СУБОТА 14. СЕПТЕМБАР 2019.
      08.00 Св. Архијерејска Литургија
      10.00-17.00 Научни скуп „Исихазам у српским и приморским земљама“
      18.00 Празнично бденије

      НЕДЕЉА 15. СЕПТЕМБАР 2019.
      08.00 Освећење новог манастирског конака
      08.30 Св. Архијерејска Литургија
      11.00 Културно- уметнички програм
      12.00 Ручак за све присутне (благодарећи пријатељима 2 бика и 300 кг гулаша)
      ДОБРО ДОШЛИ!
       
      Извор: Манастир Туман
×
×
  • Create New...