Jump to content
Логос

Проф. Ивица Живковић: Пустите децу, гледајте себе!

Rate this topic

Recommended Posts

Говорити о васпитању деце из хришћанске перспективе, а држати се контекста о развоју деце у једном савременом друштву, значи говорити о томе колико је Црква данас, поред државе и невладиног сектора, у стању да се укључи у решавање проблема породице и одрастања у друштву. 
 

Ако говоримо о Цркви као религији или као хришћанској конфесији, њене могућности данас веома су мале. Религија више не игра улогу у јавности коју је имала некад, и Црква као таква нема више значајног утицаја на живот савремених људи. Међутим, треба имати у виду да је Православна црква, исто тако, носитељка једног вековног духовног наслеђа, светоотачке традиције хришћанског Истока, која је намењена свим људима свих времена, у свим подручјима њиховог живота. Као таква, православна вера може имати значаја за излажење у сусрет питањима о којима данас говоримо, онако како и друге велике традиције источне духовности данас излазе у сусрет потребама људи савремене цивилизације на Западу и у читавом свету.
 
Важне одговоре не треба очекивати од православне педагогије као једне стручне теолошке дисциплине или теолошког конструкта. Када у Православној цркви размишљамо о одрастању, ми говоримо о Богу који штити, спашава, милује и чува нашу децу и нас, говоримо о цркви која није заједница одраслих већ заједница одраслих и деце, или у једном другом смислу само заједница деце, деце Божије, говоримо о односима љубави у Христу, који се манифестују и у односима са децом, који могу имати педагошког учинка, али представљају и значе много више од тога.
 
Сама педагогија у том смислу може да значи и ограничење, оваква како је ми доживљавамо данас, настала у новом веку, у доба модерне и просветитељства. Један од највећих православних теолога ХХ века, Јустин Поповић, изрекао је оштар критички став према хуманистичкој педагогији, у свом делу Светосавска философија просвете. Овај став стоји у сагласности са савременим критикама, не само у педагогији већ и у друштвеним наукама уопште. Противречности у одрастању деце данас није могуће разумети другачије него размишљати сагласно философији савременог света. А у језику који говоре данашњи људи све је мање места за педагошке односе у традиционалном значењу. То није случајно, и то не треба осећати само као проблем, већ и као одређену врсту освешћења.
 
Ваља се запитати о чему говоримо када говоримо о проблемима одрастања? Да ли су то проблеми које имамо са децом, или их имамо са собом као родитељима, или са собом као одраслим, зрелим особама, заинтересованим на било који начин за проблеме одрастања деце? Чији су то проблеми? Како се они одражавају на наш став/однос према деци? Како да тај однос буде конструктивнији? Ово је друга врста питања у односу на педагошка. То су примарнија питања од педагошких. То је шири захват, шира перспектива посматрања односа са децом, која је данас потребна свету како би изашао у сусрет проблемима одрастања.
 
Да ли је данас могуће хришћанско васпитање деце? Многима ово питање може изгледати чудно. Међутим, данас се широм света разматра дилема је ли заиста могуће духовно васпитање, морално васпитање, па чак и је ли могуће само васпитање. Та могућност подвргнута је озбиљном преиспитивању, нарочито након Другог светског рата, када су Теодор Адорно и теоретичари Франкфуртског круга изнели тезу да после Аушвица нема више смисла писати поезију. Многи су из тога извлачили различите импликације, између осталог и ону да се данас не може, бар не на исти начин као некада, говорити о васпитању младих нараштаја. Не ради се само о траумама Другог светског рата. Ми живимо у доба постмодерне, која је прогласила раскид са свим великим причама модерне и просветитељства. Тако је и сама педагогија означена као једна од великих прича, метанаратив односа са децом, иза којег стоји ништа друго него технолошка рационалност цивилизације новог века. То значи да се дете у васпитању тумачи као објекат планског и систематског утицаја одраслих, а педагогија се бави ефикасношћу тог утицаја, постизањем одређеног циља коришћењем одређених средстава. Међутим, у стварним односима са децом утицај се догађа на дубљем нивоу, непланирано, сам од себе, зато што су то лични односи и зато што је однос тајна.
 
Овде је далеко важније питати се шта ми заиста, у стварности, радимо са децом, уместо оног педагошког: шта да радимо са децом. А оно шта радимо са децом има везе са тиме шта радимо са собом. Захтев новог времена је да пустимо децу и гледамо себе. Шта год деца радила, може се рећи да то раде на свој начин. Одсудно питање за нас одрасле је шта радимо ми, шта говоримо, шта мислимо и којом енергијом зрачимо, у нашим односима са децом.
 
Када кажем, да гледамо, да поставимо питање, то значи да другачије позиционирамо фокус пажње и одговорности. Пустити децу, то су речи из чувеног хита рок групе Пинк Флојд, уз који су одрастале наше генерације. Он гласи: „Наставниче, пусти децу. Ти си само још једна цигла у зиду.” Ово је позив нама одраслима да размотримо себе и свет који смо створили. Зид, то је у чувеном филму с краја осамдесетих свет одраслих у који млади ступају. Тај позив односи се на школу, односно образовање, али он једнако важи и за породицу и друштво и друге „агенсе социјализације”, који су уједно и агенси васпитања. 
 
Велико је сазнање двадесетог века: свет одраслих није сачињен по мери детета. У њему нема места за дете као дете. На другој страни, Господ Исус Христос пре две хиљаде година изриче јасно и недвосмислено: Будите као деца, јер је њихово Царство небеско. Марија Монтесори тврди да човечанство до данас није схватило важност и озбиљност ових речи, називајући то несхватање несхватљивим слепилом одраслих људи.
 
Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању.
 
Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите.
 
И у наше време нашироко долазе до изражаја темељне заблуде у односима са децом, имплицитни став да су одрасли непогрешиви и сами себи довољни, а које се показују као инхерентни део сваког педагошког приступа. Имајући то у виду, све је мање основа за одбрану васпитања у традиционалном смислу. Ауторитет, који је некада чинио основу свих друштвених, па и породичних односа, данас, с обзиром на све противречности одрастања у савременом свету, с правом долази под сумњу.
 
Основна брига у односима одраслих са децом у православном хришћанском предању тиче се тога како сачувати дете од себе, од свог греха. Грех се у нашим односима са ближњим, па и са децом, манифестује на различите начине. Те манифестације називају се страсти, пороци или зависности. Оне представљају различите начине везаности за пролазне или приземне вредности, и у том смислу оне су духовни поремећаји који обележавају, а у практичном смислу и условљавају наше односе са другима. Када је реч о одраслима, оне условљавају њихове односе са децом, пре свега ометајући развој позитивних емоција према родитељству: материнству посебно и очинству посебно, према себи у улози родитеља, а однос је у етици нешто обухватније од улоге.
 
Eтика православних хришћана полази од питања како изаћи на крај са собом, са својом неумереношћу, са својом пожудом, похлепом, са својим негативностима, са својом љутњом, са својим осећајем празнине и бесмисла, са својом надменошћу. Ова стања душе одраслих јесу оно што стварно угрожава децу у заједничком животу са њима. Под претпоставком да је човек сам немоћан да изађе на крај са овим духовним слабостима и поремећајима, пресудну важност има његова вера. И она је пресудна првенствено у том смислу. Однос са Богом у кога верујемо, или са оним у шта верујемо, је референтан нашем односу са ближњима, у овом случају нашем односу са децом.
 
У пракси свакодневног живота, деца осећају силовит напад од стране нас одраслих, кроз наше поступке, наше речи, наше мисли и наше зрачење, односно енергетске поруке које им шаљемо када смо подложни нападима искушења. Важније је шта нећемо радити него шта ћемо радити у односима са децом. Још је Свети апостол Павле упозоравао: Родитељи, не раздражујте своју децу. Деца на то раздраживање одговарају механизмима одбране, из којих често прелазе у напад. Чешће од тога, она се склањају, отуђују, удаљавају од својих најближих. То је њихова реакција на неразумевање, које може бити још и интензивирано педагошким намерама одраслих. Идеје о хришћанском васпитању могу бити контрапродуктивне, штавише опасне, онда када се притисак на децу врши у име Бога и с позивањем на Бога.
 
Последица ових аномалија у односима са децом огледа се у неспособности одраслих за стварно присуство. У томе лежи једно од основних објашњења проблема који се јављају у одрастању. Наше склоности, ојачане и легитимисане педагошким намерама, чине нас неспособнима за присуство и ми запостављамо своју децу. Ово запостављање у свакодневном животу догађа се у форми осуђивања деце, приговарања деци, жаљења и јадиковања због деце и њиховог понашања. Оваква обраћања камуфлирана су тобожњом бригом, љубављу и великим причама, од којих је највећа васпитање. Иза њих стоји неодговорност, незахвалност Богу за живот и здравље наше деце, недостатак вере у добро и неспособност да будемо присутни.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Децу треба васпитати за слободу,за љубав,за став,васпитати их да буду личности.Но,ако се говори већ о пренаталној педагогији,онда дете које креће у школу са седам година већ носи одређене детерминанте .

Код нас се васпитање најчешће своди на бонтон,да кажете неком хвала,изволите,молим и извините.

Деца одрастају у свету који има препознатљив систем вредности и то и одређује у највећој мери њихове приритете.У свету у коме новац пртендује да има највећу моћ,није баш лако васпитатавати децу за другачије вредности.Ако неко говори деци да новац није битан,а практично сведочи нешто сасвим друго,није тешко претпоставити шта има већи утицај на ставове детета.

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Горе сам хтела напоменути о релацији између васпитања које дете добија у породици,што је и примарно,школског васпитања и васпитања на које утиче један шири друштвени контекст..Озбиљни истраживачи напомињу да васпитање детета почиње још у пренаталном добу,а дете полази у школу око седме године,што значи да дете већ има неке детерминанте у свом односу према другом и односу према животу уопште.Не можесе заобићи ни  васпитања које дете треба да  добије  у школи и  васпитање утицаја на васпитање  у једном ширем друштвеном,културолошком и др.контексту.Реално,школа нема велике могућности да утиче на васпитање детета,а неретко од школе се очекује много,и често се неки васпитни модел који је примењиван на детету до школског узраста,касније тумачи као да је то стекао у школи.Наравно,школа остаје на том плану ипак са обавезом да макар непрестано покушава да васпитава дете за неке вредности.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, ризница богословља рече

Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању.

Sjajan tekst I uvidi koji otreznjuju iole objektivnog roditelja. Poziv na pokajanje / preumljenje je istinski pokret ka Bogu I bliznjima!

Odavno nisam procitala bolji clanak na temu hriscanskih odnosa roditelja I dece! Svaka cast autoru!

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.6.2018. at 22:23, Логос рече

одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети.

:)

А опет, од одраслих видокруг детета настаје, у раним данима детињства. И од тога "како стојимо са Богом" (цитат из емисије).

Share this post


Link to post
Share on other sites

ја би из свог искуства реко да су ме моји родитељи слабо лемали,требало је више...да су превише ћутали прећуткивали неке моје глупости.требало је више звоцања....спасло би ме вероватно многих грехова.дефинитивно је требало више батина -бар у мом случају спасења ради.

нисам за систем слободна деца Самервила ,ил како већ беше

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Bokisha рече

ја би из свог искуства реко да су ме моји родитељи слабо лемали,требало је више...да су превише ћутали прећуткивали неке моје глупости.требало је више звоцања....спасло би ме вероватно многих грехова.дефинитивно је требало више батина -бар у мом случају спасења ради.

нисам за систем слободна деца Самервила ,ил како већ беше

Ti si jedan od retkih koji iz ove perspective to moze da kaze. Ja sam bila disciplinator; imam cetvoro dece I mogu slobodno da Kazem da se to nije dobro odrazilo na sve. Razlicite prirode; ako primenis iste principe, nekome ce biti vise stete nego koristi, a ako pokusas da balansiras, onda ce se usprotiviti da vise volis jednog od ostalih I tako… Znam samo da je potrebno puno molitvi da se deca podignu na noge. Ljubavi najvise! Premda roditeljska ljubav moze biti neslobodna, nimalo nalik na hriscansku ljubav. Zato treba sebe da menjamo I da "pustimo decu" - ne da ih prepustimo nekoj sudbini ili drugima, vec samo Bogu!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е, то са одговорности, потписујем и ја. Моја кћер је дете разведених родитеља. И морам рећи да сам јој дубоко захвална што прихвата људе онаквима какви јесу. не идеализује. И у тренуцима када је било тешко, била је јача од мене са више вере и наде. Родимо се јединствени. Живот нам Дар. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.6.2018. at 22:23, Логос рече

Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите.

Слажем се.

Додала бих да мало тога ми знамо, стога, ко нам даје за право да васпитамо неког ко је САВРШЕН дошао на овај свет?!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Јелена М. рече

Слажем се.

Додала бих да мало тога ми знамо, стога, ко нам даје за право да васпитамо неког ко је САВРШЕН дошао на овај свет?!

Gospod nam ih je poverio da ih odgajamo u hriscanskoj  ljubavi vodeci se zajedno ka Njemu I vecnom zivotu Carstva Nebeskog. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У трећу недељу поста (Крстопоклону) 22. 03. 2020. године када прослављамо светих 40 мученика Севастијских, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у манастиру Никоље.   Звучни запис беседе   У храму који је посвећен Светом Николају Чудотворцу, епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Слободан Радивојевић, Остоја Пешић и Никола Илић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Стеван Илић. Чтецирао је господин Марко Гаљак.   Лепоти богослужбеног појања допринео је хор “Опленац” под руководством госпође Марије Ракоњац.   После прочитаног зачала из Јеванђеља беседио је владика Јован: “Браћо и сестре, овом недељом завршава се половина Васкршњег поста. Пост нам се даје да бисмо ушли у покајање, а тај улазак у покајање нам треба да бисмо изменили све оно што није добро код нас. Покајање нам треба да бисмо променили себе. Кроз пост ми треба да уђемо у себе и да сагледамо какви смо изнутра, да видимо ко је у нашој души, у нашем срцу, у нашем разуму, ко је у нашим речима. То се постиже тако што човек кроз смирење призна себи себе. Али човек тешко признаје себи себе, јер грех у човеку увек тражи оправдање. Поклоњење часном крсту, који ове недеље Црква поставља на средину храма, долази само кроз смирење”.   После заамвоне молитве Преосвећени владика пресекао је славски колач у славу Божију а на спомен 40 мученика Севастијских. Домаћин ове године био је господин Саша Марјановић из Шаторње са својом породицом. Његовим трудом и уз помоћ игуманије манастира мати Евдокије, припремљена је трпеза љубави за све оне који су данас дошли у ову свету обитељ.     Извор: Епархија шумадијска
    • By Логос
      Гле, име Господње издалека долази, гњев његов гори и дим што се диже силан је; усне су му пуне јарости, а језик огањ који жеже. (Ис 30, 2).     Чувени Хераклитов категорички афоризам: „Рат је отац свију и цар свију; он је тај што једне избаци на видело као богове, а друге као људе; што једне учини робовима, а друге слободним људима“, имао је поред друштвено-политичког смисла, имплицитну космолошко-физикалног димензију. Хераклит каже да од рата све зависи. Рат је универзални и нужни принцип у природи; бораба таме и светла, суше и влаге, хладноће и врелине итд. Све старовековне митске теогоније и космогоније заснивале су се на принципима сукобљавања – рату. Исто тако и узрок социјалног статуса појединца, као и политичког статуса једног града или народа зависио је од ратног исхода. Рат је и метафора за лично херојство. У једној особеној форми, ове Хераклитове мисли рефлектоване су и кроз Стари Савез. У старосавезним списима се, такође, могу наћи бројни примери тога да рат доноси срећу или несрећу појединцима и народу као целини. У ратовима су често показивана јунаштва и храброст. Међутим, рат није важио као највиши принцип космичког и друштваног живота. Библијски теолошко-идејни концеп у много чему се разликовао од остатка античког света.   Додуше, Стари Савез представља врло специфичан књижевни корпус, састављен од великог броја појединачних списа који су настајали у дугом временском периоду. Не само временски распон, него су старосавезни текстови и жанровски врло шаренолики. Списи су настајали у различитим контекстима и са различитим теолошким намерама. У том смислу, треба бити обазрив када се говори о схватању рата у Старом Савезу. Постоје текстови, поготово они из корпуса историјских књига, који ратове и борбе констатују као реалне повесне феномене (1Сам 13–14; 30–31; 3Цар 8, 20-22; 20; 22; 4Цар 23, 29). То су на пример ратове које су водили Саул и Давид против суседа. Слично је са извештајима о сукобима у каснијем периоду царевина Јуде и Израила, у којима су се они често међусобно трвили (3Цар 15, 6.16-22). Понегде се помињу ратови које су водили велики завојевачи, као нпр. асирски цареви Тиглат-Пилесар, Сенахериб и Асархадон (4Цар 15, 19; 18–19). У таквим текстовима, извештаји о рату су углавном ослобођени теолошких премиса.   Опет, у једном пак броју текстова, о рату се говори са одређених теолошких поставки. То могу бити ратови, које воде туђински народи против Израила, и њих библијски писци означавају као израз Божије казне. Затим ратови које Бог отаца води против незнабожаца, помажући Израилу да прође кроз пустињу (Изл 14; Бр 31). Често се Бог означава као „Господ над војскама“, који на тај начин демонстрира сопствену силу (1Сам 15, 2; Пс 58, 6; Ис 2, 12; 13, 4). У том смислу, Стари Савез представља комплексан израз вековне традиције и историје иза којих се крију наслаге Израилове свакодневице, али и идеали вере. У старосавезним текстовима има мало простора, који би омогућио да се међуљудски ратови подигну и на виши божански ниво, као што је случај са Илијадом. Готово у свим блиско-источним митологијама, базираним на политичким идеологијама, та реалност је сасвим преплетена. Елементи такве религијско-политичке свести присутни су и у Старом Савезу, поготово у ранијим текстовима. У једном тексту, Бог је тај који уништава водене немани, које асоцирају на Египат (уп. Ис 51, 9). Међутим, идеја монотеизма, затим једна специфична антропологија која је временом форматирала теолошку свест библијских писаца, итекако се одразило на старосавезно разумевање рата, нарочито у програмским текстовима на које ћемо се касније осврнути.   Први пут се Израил као народ доводи у везу са ратом у приповестима о Изласку. Фараон је тај који улази у рат са одбеглим Израилцима. У многим текстовима су описана јунаштва појединаца. Исус Навин је представљен као вичан војсковођа. Нараштаји су преносили предања о ратним подвизима судија. Народ је славио Давидове успехе у бојевима са Филистејцима: Саул погуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа (1Сам 18, 7). Војсковође Авенир и Јоав уживали су велики углед. Немија је обнављао разрушени Јерусалим са опасаном сабљом (Нем 3–6). Велику славу у каснијој историји Израила стекли су борбени Макавеји. У ратовима су Израилци побеђивали и губили. Пошто су били мали народ, често су губили битке и ратове. Неки од ратова за њих су били погубни. Два се нарочито издвајају: пад Самарије из 721. године пХ, и коначни пад Јерусалима 587. године пХ. Имајући све то на уму, тешко је разумети историју старог Израила и старосавезне литературе без ратне свакодневице и силних страдања. Такав животни контекст утицао је на то да се појави и одређен број текстова, који би се тешко уклапили у библијско-хришћанску етику, ако се не размотре из одговарајуће перспективе. То је на пример случај са описом освајања Обећане земље.   А Господ рече Исусу: ево дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове. (ИНав 6, 2)   Један од најпровокативнијих делова Старога Савеза предстаља Израилово освајање Ханана. Према опису Књиге Исуса Навина (6–12), Израилци су у једном муњевитом продору освојили Обећану земљу. У том походу израилски ратници су оставили из себе пепео и прах. У текстовима има доста бруталних описа, у којима Израилци врше масовна разарања и стравичне злочине. Израилци нису показивали милост ни према коме. Да ствар буде гора у свему томе их је, према неким библијским наводима, подржавао Бог (ИНав 6, 2; 8, 1-2; 11, 6). То све изискује разумевање контекста у којем су настали текстови. Стога ћемо покушати да појаснимо ове извештаје из Књиге Исуса Навина, одвајајући историјску реалност од накнадних теолошких домишљања, односно контекста у којем су настали извештаји. Наиме, према библијском опису, стари Израилци су освојили Обећану земљу у једном спектакуларном походу. Исус Навин је наводно са израилском војском ишао из победе у победу.   Међутим, пажљивије проучавање библијског текста, показје да у њему има доста логичких пукотина, које доводе под знак сумње његову историјску тачност. Поставља се питање: како је могуће да је један број градова – за које се у ИНав (6–12) каже да су били освојени – налази на листи неосвојених градова из Књиге о судијама (1, 27-35; 3, 1-6). Чак, се у остатку ИНав види да велики део земље није освојен (уп. 13, 1-7). Затим, како је могуће да се у извештају говори да је побеђен цар Јерусалима (ИНав 10, 23-27; 12, 10), када се зна да је Јерусалим освојен тек за време цара Давида (2Сам 5, 6-10). Све те нелогичности потакле су библијске истраживаче да темељније проуче овај феномен.   Научници су на основу археолошких, историјских и лингвистичких истраживања дошли до закључка да је извештај о освајању Ханана настао неких шестстотина година после догађаја које описује. Гледано из угла археологије, већина описа разарања не одговара ономе што су открили археолози. Сасвим је извесно да нпр. Јерихон није освојен на начин како је описано у библијском извештају. То важи и за већину других градова. Из сваремене научне перспективе гледано, чини се да је Израил заузео територију Ханана у једном дужем временском периоду, и да то није био толико наглашавани ратни поход, него се делом ради о асимилацији хананских племена, којој је вероватно претходила извесна социјална побуна унутар Ханана. Израилци, дакле, нису освојили Ханан тако линеарно и брзо као што је представљено у навођеном одељку из ИНав. Извештај о освајању настао знатно касније у једном врло специфичном контексту. Наиме, опис освајања теолошки је уобличен вероватно у време ропства у Вавилону, међу утамниченим Јудејцима.   Тај податак баца другачије светло на ИНав 6–12. Тек у доба ропства у Вавилону уобличен је корпус историјских књига, познат под називом девтерономистичка историја. Читава теолошка пројекција настала је на основу ‘накнадне памети’. Израил је у ропству накнадно размишљао о томе шта му се десило и зашто му је пропала држава. Један од главних порива састављача девтерономистичке историје у време ропства, била је идеја повратка у Обећану земљу. Мали Израил у Вавилону деловао је готово беспомоћно. Једино ко га је могао вратити био је сам Бог. У том контексту, теолошки се обликују приче о Изласку из Египта и освајању Ханана. Основна богословска поставка је била да ће Бог ићи пред Израилцима и вратити им земљу, као што је то учинио у прошлости. Редактори су на тај начин хтели да охрабре утамничене Израилце и да их потакну на повратак. Када се узму ти елементи у обзир, јасно је зашто је текст тако састављен. Прво освајање земље изведено је муњевито, јер је рат водио сам Господ. То је требало да значи да уколико Јудејци поново крену ка Јерусалиму и Јуди да ће сам Господ ићи пред њима, и помоћи им да поново освоје поробљену земљу.   Одбацивање незнабожаца, и тога што им је припадало, заснивало се на једној дубљој теолошкој идеји. Израил као народ Божији није смео да се меша са незнабожцима, из разлога што би на тај начин прихватио њихов систем вредности који је био стран вери у Бога отаца. То се посебно види у епизоди са Аханом (ИНав 7). С друге стране, извештаји који говоре о Израиловим војним походима у којима се обрачунавају са околним народима, настали су у периоду када су ти народи углавном нестали са историјске сцене. Многе етничке заједнице раније настањене у Ханану, као и неки суседни народи, већ су били историјска прошлост. Тако да ти извештаји нису имали у себи војни поклич, којим се Израилци призивају да униште своје суседе. С друге стране, непријатељ се овде означава више као апстрактна категорија. То је нека више начелна усмереност против непријатеља, то јест оних који се противе Богу. Нигде се у тим текстовима не може препознати активна мржња према другом човеку, како конкретној појави, мада се непријатељско настројење могло негативно одражавати и на однос према неком конкретном припаднику непријатељског народа.   Други важан момента је то да је рат био не само начин борбе против других, него је он био често Божије средство којим је кажњавао сопствени народ. Бог отаца кажњава Израил због греха. Пре свега, због неадекватног односа према ближњима. Када су Асирци срушили Северно царство, библијски писац то образлаже речима: Зато се Господ разгневи врло на Израил, и одбаци их од себе, те не оста него само племе Јудино (4Цар 17, 18). Када је Јерусалим пао у руке Вавилоњана, писац констатује: Јер од гнева Господњег зби се то Јерусалиму и Јуди, да их одбаци од себе (4Цар 24, 20). Пророк Амос призива Асирце да казне грешни Израил (Ам 3, 9-11). Пророци су критиковали Израил зато што је отпао од Савеза. Идеали Савеза изражавали су се кроз љубав и пожртвованост за ближње. Израил не, према пророцима, на том плану изневерио. Не испуњавање одредби Савеза, повлачило је праведну казну Божију. Пророк Јеремија, пре пада Јерусалима, говори о Навуходоносору као слуги Господњем, којег је Бог послао да поред осталих народа казни и грешни Израил (Јер 25, 9; 27, 6). Бог често подиже и друге непријатеље (Ис 5, 25-30; 7, 18). У сваком случају, њихова самокритичка свест и данас је тешко замислива. Наведени примери показују колико је ратна реалност била дубоко урезана у теолошку свест библијских писаца. Просто, кроз те категорије се промишљала теологија.   Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном. (1Дн 22, 8)   Поред тога што у старосавезним текстовима има доста ратничког набоја и што је сам Бог отаца представљан као неко ко води ратове за Израил, у теолошком смислу рат је доживљаван као нешто негативно. То се може добро видети на примеру цара Давида. Давид је од младости стекао углед јунака. Посебно је чувена његова победа против филистејског дива Голијата (1Сам 17, 23-58). Већ је речено да је у народу слављено Давидово јунаштво. Он је, чак, водио ратове Господње (1Сам 18, 17; 25, 28). Уз то, Давид је једна од најзначајних личности Старог Савеза; њему је Бог обећао вечну династију (2Сам 7, 12-14). Међутим, поред свега тога Давид није могао да подигне Храм Богу Израилову (уп. 2Сам 7, 2-13). Сам Бог је, према девтерономистичкој историји, рекао Давиду: Син твој којег ћу поставити уместо тебе на престо твој, он ће саградити Храм инему мојему (3Цар 5, 3). Разлог због чега Давид није подигао Храм, јесте то што је водио ратове (3Цар 5, 3). Овај момента је још наглашенији у Књигама дневника, где је Давидов лик представљен скоро идеализовано. Ипак, када је хтео да гради Храм, Бог га је – и према писцу Дневника – спречио: Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном (1Дн 22, 8). Храм је тек могао да подигне Соломон, зато што је Бог дао мир и покој Израилу за његова времена (1Дн 22, 9). Ови библијски наративи на посредан начин изражавају свој однос према рату. Чак и велики цар Давид, који је водио праведне ратове, није могао да подигне Храм.   Треба истаћи то да су Књиге дневника настале у постегзилном периоду, и да је њихов однос према рату у односу на раније списе теолошки профилисанији. То што Давид није могао да подигне Храм, није један издвојени specifikuum, особит за девтерономистичког писца и дневничара. У Старом Савез постоји један шири теолошки оквир, који је у том правцу усмеравао мисли библијских теолога. Тако пророк Језекил на једном месту каже: Тада ће изићи становници градова Израилових, и наложиће на огању оружје своје, штитове и штитиће, лукове и стреле, сулице и копља – ложиће њима ватру седам година (39, 9). У продужетку, пророк износи визију мира, у којој ће Израил бити ослобођен рата и непријатеља – Гога и Магога. Псалмист позива Израил: Прекините ратове до краја земље, лук преби, копље сломи, и кола сажежи огњем (Пс 46, 9). Једини прави штит Израилов јесте Бог (уп. Пс 76, 4-10). Пророк Осија излаже једну још ширу визију мира: Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива (2, 18). Ове пророчке визије мира, свој врхунац достижу у речима пророка Исаије: Јер, гле, ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и што је пре било неће се помињати, ни наум долазити. Него се радујте и веселите довека ради овога што ћу створити. Гле, ја ћу начинити Јерусалим да буде весеље и народ његов да буде радост… Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће храна бити прах. Нико неће чинити зло ни невоље на свој светој гори мојој – говори Господ (65, 17-25). Све ово показује да је идеал старосавезних писаца и пророка био мир, а не рат. Иако наведени библијски стихови могу изгледати као ретки изузетци у мору старосавезних ратних заноса и поклича, ипак они чине теолошку конструкцију Старог Савеза, из које је изникао Нови.   Такав теолошки концеп уклапао се у старосавезну слику Бога и човека. Иза историјских наслага, важно је увидети основне богословске идеје. Наиме, према библијском схватању, за разлику од осталих блискоисточних уверења, Бог је створио човека по сопственом лику (Пост 1, 26-27). Бог је створио човека као таквог, не правећи никакву разлике: расне, националне или социјалне. Адам је просто сваки човек. Сама та ставка одређује однос према људском бићу. У Старом Савезу се људски живот високо ценио. То је свакако важило, пре свега, унутар израилске заједнице. Међутим, однос према странцима био је постављен на високе моралне идеале. Многе личности о којима се говори у старосавезним списима, а које нису биле Израилце, представљене су као високо моралне. То је случај са фараоном који није хтео да узме Сару од Авраама (Пост 12, 10-20), такође Авимелехом (Пост 20, 1-18; 26, 1-11). У врло позитивном светлу приказан је и Урија Хетејин (2Сам 11, 2-17). Поготово је у две постегзилне књиге наглашен врло позитиван однос према другим народима. Ради се о Књизи о Рути и Књизи пророка Јоне. Рута Моавка, припадница народа са којим је Израил често био у сукобу (Суд 3, 12-30; 2Сам 8, 2; 4Цар 3, 4-27; 2Дн 18, 2), представљена је као идеал самилосне љубави према ближњем. У Књизи пророка Јонеговори се о томе како су се покајали Нинивљани, и показали већу богобојажљивост него припадници израилског народа. Код писца Књиге пророка Јоне ствар је још невероватнија, јер говори врло позитивно о народу који је Израилу наносио велика зла кроз претходну историју.   Однос према другом човеку, који није Израилац, дефинисан је и у законским текстовима. У Законику светости Израил се позва на љубав према странцима: Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Египатској. Ја сам Господ Бог ваш (Лев 19, 34). Љубити странца као себе самога, значила је имати однос према њему као према припаднику сопственог народа. Овакве идеале антички свет није познава. Стари Египћани су нпр. друге народе сматрали непотпуним људима, само су Египћани имали сва права. Познат је и однос Јелина према варварима. Наравно, таквих елемената има и у старосавезним текстовима. Међутим, у једном броју теолошки профилисаних текстова, однос према другим народима је изразито позитиван. Позитиван однос према другима био је израз универзалистичких идеја, које су све више долазиле до изражаја у постегзилним текстовима (Ис 56, 1-8; 60, 1-5; 66, 18-24). Већ се у Књизи Постања јасно показује да Израил морално није ништа бољи од осталог света. Тај увид је требао да има своје практичне и идејне консеквенце. Смисао Савеза са Богом био је да Израил постане народ свет: И бићете ми свети, јер свет сам ја, Господ (Лев 20, 26). Код Друго-Исаије Израил је требао да буде гласник Божији међу другим народима (Ис 42, 18-25).   Све то указује да је у контексту оваквих промишљања битно направити јасну разлику између тога шта представља реалне историјске догађаје, рефлектоване у старосавезним списима, као и развој теолошке свести старих Израилаца, с једне стране, и с друге, теолошке идеале библијских теолога. Треба бити свестан чињенице да постоји јаз између историјске стварности и теолошких идеала присутних у старосавезним текстовима. Свети списи престављају идеале вере којим треба тежити. Свакодневна реалност је често нешто сасвим друго. Тај феномен је на специфичан начин присутан и у Старом Савезу.   Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива. (Ос 2, 18)   Након изложеног, поставља се питање: да ли је за старосавезну теолошку мисао рат начин на који се решавају међуљудске и међунационалне несугласице или га треба одбацити? Да би се на овакво питање дао одређенији одговор, морамо се ограничити на оне текстове који базично изражавају библијско Вјерују у њеном надисторијском смислу. Добар пример за такво питање може се наћи у Књизи о судијама. Књига је настала на основу старих племенских предања, која су говорила о јунаштву израилских судија-устаника. Међутим, каснији редактор је уобличио садашњи спис и дао му наглашену теолошку концепцију. Према постојећој теолошкој шеми када год би Израил отпао, Бог је подизао неки суседни народ да га казни. Потом би се Израилци обратили Богу и он им је слао судије да их избаве из ропства и невоље. Судије су водиле праведне и одбранбене ратове. На страни судија и Израила борио се сам Бог, што се нарочито види на примеру Гедеона, који са малом групицом ратника побеђује Мадијанце (Суд 7).   Поред Књиге о судијама, постоји темељни програмски текст који говори о рату и према њему се вредносно одређује. Наиме, ради се о Авраамовом ратовању против царева, који су пре тога били заробили Лота (Пост 14). Према овом старосавезном наративу, вођен је рат између блискоисточних царева. С једне стране су била четири цара, владара великих царевина, док су са друге стране били мали цареви са подручја Сиро-Палестине. Велики цареви су дошли и поразили мале. У томе рату заробљен је Лот, Авраамов синовац, и поведен у ропство. Када је Авраам чуо за то што се догодило, кренуо је са слугама да ослободи Лота. У једном герилском, ноћном нападу, Авраам је победио четворицу царева и ослободио синовца, вративши чак и поробљено благо. У историјском смислу, опис догађаја је врло упитан, заправо фиктиван. Сва научна истраживања показују да се један такав сукоб није могао одиграти. Међутим, поента наратива није да опише неки конкретан историјски догађај, него да у лику патријарха Авраама – узора сваког Израилца – представи стање ратне невоље и његовог владање у таквој ситуацији.   Када се егзегетски мало продубљеније сагледа текст, увиђа се да се иза ове приповести крије извесно теолошко промишљање, изазвано конкретном ситуацијом. Сасвим је могуће да је то био одговор на питања која су се постављала тадашњим Израилцима. Наиме, они су били често у ситуацији да узму учешће у ратним збивањима на томе подручју. Познати су многи војни походи великих владара, који су имали за циљ да поробе градове-државе на тим просторима. Израилски владари су се понашали у складу политичких процена и економских интереса. Међутим, пророци су често заговарали неутралност у таквим сукобима (уп. Ис 7, 1-9). Ако се то има на уму и узме као историјска позадина ове приповести, намеће се закључак да су пророци позивали Израил на војну неутралност. То се управо види у томе што Авраам не стаје на страну малих царева, нити се меша у такве сукобе. Ипак, ако се деси да је неко од Ираилових племена угрожено или пак неки блиски народ, треба кренути у његову одбрану. Смисао приповести је јасан: само је одбранбени рат оправдан, а рат треба избегавати када год то могуће.   Снагу овој поруци даје управо то што се такав рат приписује праоцу Аврааму. Приповести о патријарсима су имале за циљ да укажу да начин понашања у разним животним ситуацијама. Посебно се то односи на Авраама и Јакова. Када су синови Јаковљеви починили злочин у Сихему, Јаков се са тиме није слагао (Пост 34, 30-31). Пре тога, он се мири са Лаваном (Пост 31). У односу на остале старосавезне личности, укључујући Мојсија и Давида, понашање праотаца није довођено под знак питања. Однос праотаца према рату требао је да буде узор потоњим потомцима.   Коначно, старосавезни текстови су истовремено показивали да је општи мир међу људима немогуће остварити у условима прародитељског греха. Читава старосавезна историја сведочи о томе. Стога се стање свеопштег мира и усмерава у будућност, према Цару правде (Мал 4, 2), и његовом вечном царству, припремљеном оним који га следе: Jeр Jaгњe, кoje je нaсрeд прeстoлa, нaпaсaћe их и вoдићe их нa извoрe вoдâ живoтa; и убрисaћe Бoг свaку сузу сa oчиjу њихoвих. (Откр 7, 17)     Извор: Теологија.нет
    • By Логос
      Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили  смо „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фебруара навршава 13 година. Вашој пажњи препоручијемо разговор који смо снимили 6. феруара 2019. године са проф. др Митром Рељић.   Звучни запис беседе   Проф. др Митра Рељић, била је и свједок злочина који се, такође 16. фебруара 2001. године догодио у Ливадицама код Подујева. Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се навршава 13 година, о злочину у Ливадицама који се догодио 16. фебруара 2001. године, о књизи коју припрема за штампу а која ће носити назив „Српска гробља на Косову и Метохији-уништена споменичка и језичка баштина“.     Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...