Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

Говорити о васпитању деце из хришћанске перспективе, а држати се контекста о развоју деце у једном савременом друштву, значи говорити о томе колико је Црква данас, поред државе и невладиног сектора, у стању да се укључи у решавање проблема породице и одрастања у друштву. 
 

Ако говоримо о Цркви као религији или као хришћанској конфесији, њене могућности данас веома су мале. Религија више не игра улогу у јавности коју је имала некад, и Црква као таква нема више значајног утицаја на живот савремених људи. Међутим, треба имати у виду да је Православна црква, исто тако, носитељка једног вековног духовног наслеђа, светоотачке традиције хришћанског Истока, која је намењена свим људима свих времена, у свим подручјима њиховог живота. Као таква, православна вера може имати значаја за излажење у сусрет питањима о којима данас говоримо, онако како и друге велике традиције источне духовности данас излазе у сусрет потребама људи савремене цивилизације на Западу и у читавом свету.
 
Важне одговоре не треба очекивати од православне педагогије као једне стручне теолошке дисциплине или теолошког конструкта. Када у Православној цркви размишљамо о одрастању, ми говоримо о Богу који штити, спашава, милује и чува нашу децу и нас, говоримо о цркви која није заједница одраслих већ заједница одраслих и деце, или у једном другом смислу само заједница деце, деце Божије, говоримо о односима љубави у Христу, који се манифестују и у односима са децом, који могу имати педагошког учинка, али представљају и значе много више од тога.
 
Сама педагогија у том смислу може да значи и ограничење, оваква како је ми доживљавамо данас, настала у новом веку, у доба модерне и просветитељства. Један од највећих православних теолога ХХ века, Јустин Поповић, изрекао је оштар критички став према хуманистичкој педагогији, у свом делу Светосавска философија просвете. Овај став стоји у сагласности са савременим критикама, не само у педагогији већ и у друштвеним наукама уопште. Противречности у одрастању деце данас није могуће разумети другачије него размишљати сагласно философији савременог света. А у језику који говоре данашњи људи све је мање места за педагошке односе у традиционалном значењу. То није случајно, и то не треба осећати само као проблем, већ и као одређену врсту освешћења.
 
Ваља се запитати о чему говоримо када говоримо о проблемима одрастања? Да ли су то проблеми које имамо са децом, или их имамо са собом као родитељима, или са собом као одраслим, зрелим особама, заинтересованим на било који начин за проблеме одрастања деце? Чији су то проблеми? Како се они одражавају на наш став/однос према деци? Како да тај однос буде конструктивнији? Ово је друга врста питања у односу на педагошка. То су примарнија питања од педагошких. То је шири захват, шира перспектива посматрања односа са децом, која је данас потребна свету како би изашао у сусрет проблемима одрастања.
 
Да ли је данас могуће хришћанско васпитање деце? Многима ово питање може изгледати чудно. Међутим, данас се широм света разматра дилема је ли заиста могуће духовно васпитање, морално васпитање, па чак и је ли могуће само васпитање. Та могућност подвргнута је озбиљном преиспитивању, нарочито након Другог светског рата, када су Теодор Адорно и теоретичари Франкфуртског круга изнели тезу да после Аушвица нема више смисла писати поезију. Многи су из тога извлачили различите импликације, између осталог и ону да се данас не може, бар не на исти начин као некада, говорити о васпитању младих нараштаја. Не ради се само о траумама Другог светског рата. Ми живимо у доба постмодерне, која је прогласила раскид са свим великим причама модерне и просветитељства. Тако је и сама педагогија означена као једна од великих прича, метанаратив односа са децом, иза којег стоји ништа друго него технолошка рационалност цивилизације новог века. То значи да се дете у васпитању тумачи као објекат планског и систематског утицаја одраслих, а педагогија се бави ефикасношћу тог утицаја, постизањем одређеног циља коришћењем одређених средстава. Међутим, у стварним односима са децом утицај се догађа на дубљем нивоу, непланирано, сам од себе, зато што су то лични односи и зато што је однос тајна.
 
Овде је далеко важније питати се шта ми заиста, у стварности, радимо са децом, уместо оног педагошког: шта да радимо са децом. А оно шта радимо са децом има везе са тиме шта радимо са собом. Захтев новог времена је да пустимо децу и гледамо себе. Шта год деца радила, може се рећи да то раде на свој начин. Одсудно питање за нас одрасле је шта радимо ми, шта говоримо, шта мислимо и којом енергијом зрачимо, у нашим односима са децом.
 
Када кажем, да гледамо, да поставимо питање, то значи да другачије позиционирамо фокус пажње и одговорности. Пустити децу, то су речи из чувеног хита рок групе Пинк Флојд, уз који су одрастале наше генерације. Он гласи: „Наставниче, пусти децу. Ти си само још једна цигла у зиду.” Ово је позив нама одраслима да размотримо себе и свет који смо створили. Зид, то је у чувеном филму с краја осамдесетих свет одраслих у који млади ступају. Тај позив односи се на школу, односно образовање, али он једнако важи и за породицу и друштво и друге „агенсе социјализације”, који су уједно и агенси васпитања. 
 
Велико је сазнање двадесетог века: свет одраслих није сачињен по мери детета. У њему нема места за дете као дете. На другој страни, Господ Исус Христос пре две хиљаде година изриче јасно и недвосмислено: Будите као деца, јер је њихово Царство небеско. Марија Монтесори тврди да човечанство до данас није схватило важност и озбиљност ових речи, називајући то несхватање несхватљивим слепилом одраслих људи.
 
Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању.
 
Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите.
 
И у наше време нашироко долазе до изражаја темељне заблуде у односима са децом, имплицитни став да су одрасли непогрешиви и сами себи довољни, а које се показују као инхерентни део сваког педагошког приступа. Имајући то у виду, све је мање основа за одбрану васпитања у традиционалном смислу. Ауторитет, који је некада чинио основу свих друштвених, па и породичних односа, данас, с обзиром на све противречности одрастања у савременом свету, с правом долази под сумњу.
 
Основна брига у односима одраслих са децом у православном хришћанском предању тиче се тога како сачувати дете од себе, од свог греха. Грех се у нашим односима са ближњим, па и са децом, манифестује на различите начине. Те манифестације називају се страсти, пороци или зависности. Оне представљају различите начине везаности за пролазне или приземне вредности, и у том смислу оне су духовни поремећаји који обележавају, а у практичном смислу и условљавају наше односе са другима. Када је реч о одраслима, оне условљавају њихове односе са децом, пре свега ометајући развој позитивних емоција према родитељству: материнству посебно и очинству посебно, према себи у улози родитеља, а однос је у етици нешто обухватније од улоге.
 
Eтика православних хришћана полази од питања како изаћи на крај са собом, са својом неумереношћу, са својом пожудом, похлепом, са својим негативностима, са својом љутњом, са својим осећајем празнине и бесмисла, са својом надменошћу. Ова стања душе одраслих јесу оно што стварно угрожава децу у заједничком животу са њима. Под претпоставком да је човек сам немоћан да изађе на крај са овим духовним слабостима и поремећајима, пресудну важност има његова вера. И она је пресудна првенствено у том смислу. Однос са Богом у кога верујемо, или са оним у шта верујемо, је референтан нашем односу са ближњима, у овом случају нашем односу са децом.
 
У пракси свакодневног живота, деца осећају силовит напад од стране нас одраслих, кроз наше поступке, наше речи, наше мисли и наше зрачење, односно енергетске поруке које им шаљемо када смо подложни нападима искушења. Важније је шта нећемо радити него шта ћемо радити у односима са децом. Још је Свети апостол Павле упозоравао: Родитељи, не раздражујте своју децу. Деца на то раздраживање одговарају механизмима одбране, из којих често прелазе у напад. Чешће од тога, она се склањају, отуђују, удаљавају од својих најближих. То је њихова реакција на неразумевање, које може бити још и интензивирано педагошким намерама одраслих. Идеје о хришћанском васпитању могу бити контрапродуктивне, штавише опасне, онда када се притисак на децу врши у име Бога и с позивањем на Бога.
 
Последица ових аномалија у односима са децом огледа се у неспособности одраслих за стварно присуство. У томе лежи једно од основних објашњења проблема који се јављају у одрастању. Наше склоности, ојачане и легитимисане педагошким намерама, чине нас неспособнима за присуство и ми запостављамо своју децу. Ово запостављање у свакодневном животу догађа се у форми осуђивања деце, приговарања деци, жаљења и јадиковања због деце и њиховог понашања. Оваква обраћања камуфлирана су тобожњом бригом, љубављу и великим причама, од којих је највећа васпитање. Иза њих стоји неодговорност, незахвалност Богу за живот и здравље наше деце, недостатак вере у добро и неспособност да будемо присутни.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Децу треба васпитати за слободу,за љубав,за став,васпитати их да буду личности.Но,ако се говори већ о пренаталној педагогији,онда дете које креће у школу са седам година већ носи одређене детерминанте .

Код нас се васпитање најчешће своди на бонтон,да кажете неком хвала,изволите,молим и извините.

Деца одрастају у свету који има препознатљив систем вредности и то и одређује у највећој мери њихове приритете.У свету у коме новац пртендује да има највећу моћ,није баш лако васпитатавати децу за другачије вредности.Ако неко говори деци да новац није битан,а практично сведочи нешто сасвим друго,није тешко претпоставити шта има већи утицај на ставове детета.

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Горе сам хтела напоменути о релацији између васпитања које дете добија у породици,што је и примарно,школског васпитања и васпитања на које утиче један шири друштвени контекст..Озбиљни истраживачи напомињу да васпитање детета почиње још у пренаталном добу,а дете полази у школу око седме године,што значи да дете већ има неке детерминанте у свом односу према другом и односу према животу уопште.Не можесе заобићи ни  васпитања које дете треба да  добије  у школи и  васпитање утицаја на васпитање  у једном ширем друштвеном,културолошком и др.контексту.Реално,школа нема велике могућности да утиче на васпитање детета,а неретко од школе се очекује много,и често се неки васпитни модел који је примењиван на детету до школског узраста,касније тумачи као да је то стекао у школи.Наравно,школа остаје на том плану ипак са обавезом да макар непрестано покушава да васпитава дете за неке вредности.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, ризница богословља рече

Прва брига у односима са децом тиче се нас самих: како да се ослободимо својих страсти и својих везаности. Наше преокупације, укључујући и наш грех, утичу на децу. Оне их уводе у свет греха. Ово је основна дистинкција између света детета и света одраслих. Одрастајући, постепено улазећи у свет одраслих, дете постаје актер греха. Утицај одраслих на децу уједно је и пут преношења првородног греха. Ово је један од кључних доприноса хришћанске педагогије, односно хришћанске етике односа са децом. Оно што недостаје хуманистичкој педагогији јесте свесност о постојању и широкој распрострањености разноврсних аномалија у односима са децом, које ми хришћани називамо грехом. Васпитање није само формативно, оно је и критичко, самоослобађајуће, еманципаторско. Оно што је важно у васпитању није исправљање детета, већ исправљање нас одраслих који на децу по природи ствари и заједничког живота утичемо. Не ради се о друштвено-историјским условљеностима, већ и о духовним темељима односа у васпитању.

Sjajan tekst I uvidi koji otreznjuju iole objektivnog roditelja. Poziv na pokajanje / preumljenje je istinski pokret ka Bogu I bliznjima!

Odavno nisam procitala bolji clanak na temu hriscanskih odnosa roditelja I dece! Svaka cast autoru!

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.6.2018. at 22:23, Логос рече

одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети.

:)

А опет, од одраслих видокруг детета настаје, у раним данима детињства. И од тога "како стојимо са Богом" (цитат из емисије).

Share this post


Link to post
Share on other sites

ја би из свог искуства реко да су ме моји родитељи слабо лемали,требало је више...да су превише ћутали прећуткивали неке моје глупости.требало је више звоцања....спасло би ме вероватно многих грехова.дефинитивно је требало више батина -бар у мом случају спасења ради.

нисам за систем слободна деца Самервила ,ил како већ беше

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Bokisha рече

ја би из свог искуства реко да су ме моји родитељи слабо лемали,требало је више...да су превише ћутали прећуткивали неке моје глупости.требало је више звоцања....спасло би ме вероватно многих грехова.дефинитивно је требало више батина -бар у мом случају спасења ради.

нисам за систем слободна деца Самервила ,ил како већ беше

Ti si jedan od retkih koji iz ove perspective to moze da kaze. Ja sam bila disciplinator; imam cetvoro dece I mogu slobodno da Kazem da se to nije dobro odrazilo na sve. Razlicite prirode; ako primenis iste principe, nekome ce biti vise stete nego koristi, a ako pokusas da balansiras, onda ce se usprotiviti da vise volis jednog od ostalih I tako… Znam samo da je potrebno puno molitvi da se deca podignu na noge. Ljubavi najvise! Premda roditeljska ljubav moze biti neslobodna, nimalo nalik na hriscansku ljubav. Zato treba sebe da menjamo I da "pustimo decu" - ne da ih prepustimo nekoj sudbini ili drugima, vec samo Bogu!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е, то са одговорности, потписујем и ја. Моја кћер је дете разведених родитеља. И морам рећи да сам јој дубоко захвална што прихвата људе онаквима какви јесу. не идеализује. И у тренуцима када је било тешко, била је јача од мене са више вере и наде. Родимо се јединствени. Живот нам Дар. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11.6.2018. at 22:23, Логос рече

Православна етика односа са децом шаље важну поруку: одрасле особе нису непогрешиве. Ми не знамо сутрашњи дан. Не знамо шта је за наше дете добро. Не познајемо свет у којем ће оно живети. Ми нисмо богови својој деци. Ово је порука за све људе, не само за оне који се изјашњавају као верници. Окрените се Богу, односно универзуму, односно животу, држите се оних вредности којих сте свесни и које следите.

Слажем се.

Додала бих да мало тога ми знамо, стога, ко нам даје за право да васпитамо неког ко је САВРШЕН дошао на овај свет?!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Јелена М. рече

Слажем се.

Додала бих да мало тога ми знамо, стога, ко нам даје за право да васпитамо неког ко је САВРШЕН дошао на овај свет?!

Gospod nam ih je poverio da ih odgajamo u hriscanskoj  ljubavi vodeci se zajedno ka Njemu I vecnom zivotu Carstva Nebeskog. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Христос васкрсе!     На гозбу дођосмо незвани, а позвани. Позвани Христовим ријечима: „Дођите к мени сви уморни и натоварени…“ Позвао нас Свети Василије да нас извида и очи нам умије, срца орадости… Зар њему не доћи на славу? Оцу нашему! Чекао нас истог јутра у својој топлој пећини да нас угрије, па у своме граду да нас укријепи и нахрани. Да нам покаже пут! А ми другога немамо! До пута литија – пут неба!   А у граду… добри домаћин изнесе дарове. Не сакри их, него подијели с народом! И нахранише се хиљаде, и не би мало. И сунце запали свијеће своје, и сиђоше луче на земљу, на хоругве и крстове баш у тренутку кад пастир добри сиђе међу овце своје  да их поведе, благословом Светога Василија,  у земљу обећану, у слободу жуђену, у Ханан… и би паша богата и никада се тако овце не наситише љубављу и истином чистом. Јер тога дана у Никшићу бјеше Васкрс!   А кад о поноћи најавише вуци и хајкачи, ловци и гоничи, наш пастир-витез Владика Високи прими пехар. Зар и ми који смо се гостили на гозби световасилијевској, васкршњој да не испијемо данас чашу страдања с пастиром, као што он с нама подијели чашу меда? Зар под крстом да га оставимо?   Вама невина јагњади којe закачише вучји зуби, вама који голоруки на чопор кидисасте, мелем острошки на ране!  Вас Владико драги, и све узнике с Вама у никшићком казамату, сунце Христово на вјеки гријало!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      ПОРУКА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. АМФИЛОХИЈА ОД ЋИВОТА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ     За празник Светог Василија Острошког, слава му и милост, обратио сам се народу од ћивота Светог Василија, обратио сам се истог дана и из саборног храма Светог Василија у Никшићу позивајући  сав народ да у духу и у име Светог Василија заједнички прославимо тог великог светитеља Божијега, да се једним срцем и једном душом загрлимо код његовог ћивота. Данас поздрављам народ у Црној Гори од ћивота Светог Петра Цетињског, а јуче смо у име Епископског савјета упутили саопштење за јавност гдје смо замолили државне власти да невино затворене Владику Јоаникија и свештенике под хитно ослободе из затвора. И рачунали смо да ће се то догодити. Међутим, то се, нажалост, није догодило и то је изазвало реакцију народа, иако смо ми у том саопштењу позвали народ да остане својим домовима, да се мирно и спокојно помоле Богу, да се саборно помоле Богу за здравље и спасење свих људи који болују од тог и других вируса и да би се избјегли било какви грађански сукоби и неспоразуми у Црној Гори.   Нажалост, власт то није испоштовала и зато је дошло до синоћњих збивања у Црној Гори гдје су настрадали вјерници, она дјеца која су пребијена у Пљевљима и у исто вријеме чувари реда, што је трагично за све нас, трагично за Црну Гору, трагично пред свијетом и Европом. Зато се обраћам од ћивота Светог Петра Цетињског да се вратимо Богу Љубави, да се вратимо једни другима у љубави, без обзира каквих опредељења били у Црној Гори: вјерских, националних, политичких и других. Да се вратимо узајамности, братској слози и слободи. То је оно што је суштинско, што и данас поручујем и молим оне који су на власти да под хитно ослободе невиног Епископа Јоаникија и његове свештенике који су у затвору и да се прекину ове диобе и ова сукобљавања која су у Црној Гори присутна не од јуче него још од времена Светог Петра Цетињског, а нарочито након 1945. године, од времена оног савременог братоубилаштва и богоубилаштва.   Осјећам као његов наследник обавезу у име његово, цјеливајући његове мошти, да позовем на братску љубав све колико нас има, како би завладала љубав у Црној Гори, она за коју се жртвовао Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир зетски краљ мученик а исто тако Свети Јован Крститељ, чију руку овдје цјеливамо, а и сам Господ Христос, чији дио Часног крста овдје имамо, који је распет из љубави према сваком људском бићу и према сваком створењу. То је оно што је насушна потреба у овом тренутку.   Ако неко има да да одговара за нешто, ја молим оне који су на власти – ја ћу то и написати у писму господи предсједнику и премијеру ових дана – да одговарам ја. И ако треба неко да буде хапшен и суђен, нека то да буде Митрополит црногорско-приморски, наследник Светог Петра Цетињског. И ако је крив, нека буде суђен.   Уосталом, нећу бити први митрополит који је суђен. И онај 1945. са стотину двадесет свештеника је убијен, и његов наследник је 11 година осуђен, оптуживан да је против државе, да сарађује са непријатељима државе, са Западом и са Европом… И њихов наследник Данило, такође је гоњен, због тога што је бранио да се не руши црква на Ловћену и да се тиме обурдава и Ловћен и Црна Гора. И каменован је овдје 1991. године зато што је мене изабрао и предложио за свога наследника.   Митрополити црногорски су, дакле, то носили, нарочито у ово последње вријеме. Ја молим све, ако неко треба да буде суђен за то што се догађа у Црној Гори и за збивање народа у Црној Гори, онда треба прије свега мене да суде. Ја сам спреман да изађем на суд и да, ако треба, будем и осуђен и пет, и десет година, и колико год треба…   Уосталом, и када сам овдје устоличен, ја сам бесједећи одавде, и пред српским Патријархом, и пред ондашњим представницима који су и садашњи представници државе Црне Горе, рекао да сам дошао да мирим, не само живе међу собом него и да мирим живе са мртвима и мртве да мирим међу собом. И трудио сам се колико имам моћи и снаге ових тридесет година управо у том правцу: да призивам тај мир Божији, братски мир, међу Црногорце, међу сав овај народ да би се пребродиле те несрећне наше диобе, које су нам својствене и које се настављају оваквим понашањем.   Зато молим и садашњу власт у Црној Гори да престане да злоупотребљава саму себе и органе власти против народа. А у исто вријеме, молимо и народ да својим понашањем не изазива власт него да се заједнички сви потрудимо, цјеливајући мошти Светога Петра, помиритеља и исцјелитеља, и Светога Василија Острошкога, да се објединимо у братској љубави и заједници, са свим разликама које су нам својствене. То је моја молба, да не кажем и мој захтјев и потреба.   Тиме се обраћам и народу да зна да је Црква била и остала са њим. И зато су и ове литије које су биле код нас, које неки проглашавају да су политичке. Оне немају везе са политиканством, већ су то литије народа који се догодио, који се вратио и хоће да се врати ћивоту Светога Петра и моштима Светога Василија Острошкога и да ходи њиховим путем. То је оно што је најбитније у свему овоме и зато је неопходно да се и ми сви, без обзира гдје се налазимо и коме припадамо, вратимо том Божијем путу – путу Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. То је моја молитва, мој захтјев, мој благослов свима у Црној Гори. А увјерен сам да је то и благослов Светога Петра Цетињскога.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић апеловао је на надлежне органе у Црној Гори да повуку одлуку о одређивању притвора за епископа будимљанско-никшићког и још седам свештеника, „што прије, то боље“ .     Коментаришући хапшењеепископа Јоаникија са још седам свештеника, као и одлуку о њиховом задржавању до 72 сата, протојереј ставрофор Џомић за Спутњик каже да не види ниједан рационалан разлог за мјере тужилаштва које подразумијевају притварање епископа и „брукање Црне Горе“.   Епископ Јоаникије и свештеници су приведени у Основно тужилаштво Никшићу да дају изјаву поводом литије на дан Светог Василија Острошког у том граду, а након тога им је изречена мера задржавања до 72 сата.   Џомић оцјењује да се Црна Гора сада налази у класичној ситуацији судара друштвених и правних односа, те да је у овом случају евидентно да су друштвени односи превазишли правне односе, а што се, како појашњава, врло често дешава и у животу, и у праву.   „Мислим да то треба да буде полазна тачка у расправи на тему Световасилијевске литије у Никшићу. Култ Светог Василија је толико јак да је просто било за очекивати да ће толики људи да дођу. Са друге стране постоји објективна одговорност надлежних органа који су омогућили толиком броју грађана да се појаве на том мјесту, а било је за очекивати да се појаве“, каже отац Џомић.   Апел властима   Због тога, Џомић сматра да поступање црногорског тужилаштва у овом моменту не смије да буде строго формално и формализовано, те да Тужилаштво треба да има у виду општу друштвену ситуацију, како се не би десило да се због поступања тужилаштва, „не дај Боже, пројаве неки озбиљнији друштвени проблеми“.   „Владика Јоаникије и свештеници су држављани Црне Горе и грађани ове земље – увијек били, јесу и биће доступни свим органима јавне власти. Тако да не видим ниједан рационалан разлог за наведено поступање тужилаштва, посебно због тога што је чињеница да поступак и уколико би постојала нека кривица, може да буде неометано вођен без мјере која подразумијева притварање епископа и брукање Црне Горе“, рекао је отац Џомић и додао:   „Апелујем на надлежне органе да уваже свеопшту друштвену ситуацију, да сви доприносе општем друштвеном миру и консензусу и управо из разлога што су људи у сваком моменту доступни што прије то боље повуку одлуку о њиховом задржавању у притвору“.   Јавно привођење – покушај понижења цркве   Адвокат Митрополије црногорско-приморске Далибор Каварић сматра да су све радње које су надлежни тужилац и полиција предузели у Никшићу против владике Јоаникија и осталих свештеника СПЦ биле „непотребне, непромишљене, прекомјерне и компромитујуће“.   „Према Законику о кривичном поступку Црне Горе, законски разлози за хитно привођење неког лица за које постоји сумња да је извршио неко кривично дјело постоје ако се: ради о неком тешком кривичном дјелу, ако постоји опасност да ће то лице поновити кривично дјело, или ако постоји опасност да ће побјећи или да ће утицати на свједоке догађаја. Ниједан од ових услова није испуњен у случају владике Јоаникија и свештеника који су приведени у Никшићу јер је цио догађај опште познат, снимљен, сликан и документован“, каже Каварић за Спутњик.   Због тога он сматра да је обавјештење у својству грађанина, ради којега су позвана ова лица, било могуће узети сјутрадан или за пет дана са истом тежином и посљедицама.   „Није спорно да владика и свештеници дају изјаве и појасне све околности догађаја ради утврђивања евентуалне одговорности, али јавно привођење синоћ, на приказани начин и на празник Светога Василија, има за очигледни циљ, покушај понижења Цркве, епископа и свештенства, умањивање величанствености празника и умањење части угледа и поштовања Светога Василија које ужива у нашем народу, децидан је Каварић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Са вером у Христа и надом у васкрсење обавештавамо вас о упокојењу протојереја Пола (Павла) Лазора, алумнуса и декана Православне богословске академије Светог Владимира. Отац Павле је уснуо у Господу у болници у близини своје куће у Тобихани, Пенсилванија, САД, 9. маја 2020. у 80. години живота.     ,,Отац Павле био је вољени декан студената и професора“, рекао је протојереј Чад Хатфилд, председник Академије Светог Владимира. „Заиста, какав див је то био у историји Светог Владимира и у животу многих људи које је дирнуо његовог живот и његова служба! Веома много ће нам недостајати.“   Протојереј Павле Лазор, родом из Кенонсбурга, Пенсилванија, рођен је 28. јуна 1939. Његов деда и отац, галицијски досељеници и радници у фабрици, били су чланови његове завичајне парохије Светог Јована Крститеља у Кенонсбургу. Отац Павле је похађао Универзитет у Питсбургу, где је стекао факултетско образовање хемијског инжењера. Магистрирао је на Академији Светог Владимира 1964.г. и исте године се оженио Наталијом (Мантуроф). У овом браку Бог је благословио оца Павла и матушку Наталију са троје деце и шесторо унучади.   Оца Павла Лазора је рукоположио у свештенички чин Јован (Шаховски), архиепископ Сан Франциска, у старој капели Академије Светог Владимира. Отац Пале је служио као парохијски свештеник тринаест година у цркви Св. Кирила и Методија у Милвокију, Висконсину, и при цркви Свете Тројице у Новој Британији, Конектикату.   Већ у студентских данима његова љубав и посвећеност раду Богословске академије Светог Владимира била је очигледна. Био је члан трију узастопних летњих октета Академије и служио је као еклисијарх у академијској капели. Године 1969. у Академији су му понудили радни однос с непуним радним временом. Године 1977. постао је редовни члан Наставничког већа Академије и предавач. Држао је редовна предавања из области литургике, практичног (пастирског) богословља, литургијског богословља, црквенословенског и руског језика, и именован је за предавача практичног богословља у Семинарији Светог Јована и Свете Петке у Сквиру. Такође је служио као свештеник у капели Семинарије Света Три Јерарха. Пензионисан је на Академији Светог Владимира у јуну 2007. године.   „Свако ко је био студент Академије Светог Владимира када је о. Павле био декан, вероватно ће га памтити по појању или по начину чинодејствовања. Увек је био на услузи,“ сећа се секретар Православне цркве у Америци протојереј  Александар Рентел. „Волео је богослужења и у њихову моћ да нас приближе самом Богу. Волео је службе, али је и уживао у службама. Од њега сам научио толико о службама, типику везаном за њих, основној методи која се налази у њиховој структури, како служити, али и о самом оном уживању које сам споменуо.“   ,,Увек ћу памтити и један његов цитат, који је заправо био исказ његове мајке, коју је често цитирао: ‘Сваки дар који потиче из доброте има неисцрпан извор’.“   Свршена студенткиња Академије матушка Робина Хатрак била је студенткиња његове последње генерације, непосредно пре његовог одласка у пензију.   „Отац Павле  је био срце и душа Академије Светог Владимира“, рекла је она. „Веома се старао о свему и показивао је на који начин ће се појавити и разговарати са вама, без обзира на то да ли нешто радите у кухињи или вам је потребна помоћ око нечега у капели. И увек је чинио тако да се осећате вољено и као део великог тима.“   „Био је добар свештеник и добар декан“, рекао је колега дипломирани студент, отац Геваргезе Џон. „Оно чега се највише сећам јесу његов  правила шта подобајет а шта не  свештенику и како ћемо се понашати као пастири. Вјечнаја памјат!“   Као аутор, преводилац и уредник отац Павле је написао многобројне чланке, студије, тумачења литургијских служби и неколико предговора књига неких писаца. Његово највеће дело је књига ,,Вечерње богослужење у Православној цркви“,  што је редиговани превод (са предговором) трију студија Николаја Успенског. Његов чланак „Пастирско старање данас“ појавио се у Академијином часопису 1996. године. Отац Павле је 28. јануара 2007. одржао предавање на двадесеттрогодишњишњи помен оцу  Александру Шмеману, под називом: ,,Лично сећање“.   Био је често гостујући говорник на конференцијама које су организовале православне парохије и институције широм Сједињених Држава (укључујући Аљаску) и Канаду. Предавао је и на православним богословским установама у Русији и Словачкој.   Опело и погреб проте Павла одржаће се у ужем кругу због важећих ограничења услед Ковид-19.   Вјечнаја памјат!     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Ćiriličar
      Одговор Вучићевим лобистима у Русији који се залажу за поделу Косова

       
      У лобирању за договор о подели Косова предњаче Пјотр Искендеров и Олег Бондаренко и подржавају план директора америчких обавештајних служби Гренела
      Вучић галантно даје делове две општине на северу – Звечан и Зубин Поток, укључујући и економске гиганте Трепчу и електро-систем Газиводе, као и део општине у централној Србији Прешево. Kоначно, даје и оно што Милошевић под НАТО бомбама није хтео формално да потпише – све општине јужно од Ибра укључујући 1.600 сакралних објеката и најпознатија 4 српска православна манастира под заштитом УНЕСKА – Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку и Пећку патријаршију. Дакле, Србија Вучићевим неуставним планом добија 1 општину, а предаје око 100.000 својих сународника, око 1.600 црквених објеката и око 15% своје територије.
       
      Неколико дана у руској јавности се појављују текстови који имају за циљ да оправдају такозвану поделу Kосова, односно договор између Трамповог изасланика за Kосово и директора Националних обавештајних служби САД Ричарда Гренела и председника Србије Вучића. У лобирању за договор о подели Kосова предњаче господа Пјотр Искендеров и Олег Бондаренко. Чудно је да они, иако руски наводно експерти за Балкан, подржавају план који заступа Гренел – директор Националних обавештајних служби САД и бивши амбасадор у Немачкој, човек који се неуморно борио против Северног тока. Kао професора међународног права на Правном факултету у Kосовској Митровици чуди ме да се руски држављани залажу за непоштовање српског Устава? Вучићева идеја о подели Kосова је у супротности са српским Уставом из 2006. Границе Србије и правни систем могу да се мењају само ако се обезбеди 2/3 већина у Народној скупштини и подршка народа на обавезном референдуму. Господин Вучић није у стању то да обезбеди па се зато нетранспарентно и незаконито договара са Американцима. Да ли руски Вучићеви лобисти смеју такав незаконити и штетан став да изнесу везано за своју земљу? У Русији се поводом промене и примене устава поступа онако како је уобичајено у правној и сувереној држави. Устав се мења у Думи и на референдуму.
      Србија ће договором о предаји територије добити само једну једину целу општину на северу Kосова – општину Лепосавић. Вучић галантно даје делове две општине на северу – Звечан и Зубин Поток, укључујући и економске гиганте Трепчу и електро-систем Газиводе, као и део општине у централној Србији Прешево. Kоначно, даје и оно што Милошевић под НАТО бомбама није хтео формално да потпише – све општине јужно од Ибра укључујући 1.600 сакралних објеката и најпознатија 4 српска православна манастира под заштитом УНЕСKА – Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку и Пећку патријаршију. Дакле, Србија Вучићевим неуставним планом добија 1 општину, а предаје око 100.000 својих сународника, око 1.600 црквених објеката и око 15% своје територије. С обзиром да је у међународном јавном праву одавно напуштена доктрина екстериторијалности (то знају и студенти на првој години правних наука за разлику од господина Бондаренка) губитак Пећке патријаршије би био трајан. Вучић ће тако, предајом договореном на 800 година аутокефалности СПЦ, успети да натера Србе на оно што ни моћна Османска империја, ни комунистички диктатор Хрват Јосип Броз Тито, ни најмоћније НАТО државе 1999. нису успели – да се добровољно одрекну Пећке патријаршије, вековног седишта СПЦ. Тако би Вучић довршио оно што је почео закључивањем Бриселског споразума 2013. којим је прихватио 2/3 Ахтисаријевог плана, плана којег је бивши српски премијер Kоштуница у много тежим околностима 2007. године одбио. На основу Бриселског споразума и допунских споразума, Србија је у периоду 2013-2020. укинула све оно што је уз велике муке сачувала и изградила на Kосову након бомбардовања 1999. Српски МУП на Kосову од 1.200 припадника, Цивилну заштиту основану 2006. од 800 припадника – углавном прекаљених војника, канцеларије МУП у предграђу Приштине и јужно од Ибра, српско правосуђе јужно и северно од Ибра, српске општине, управне органе. Србија је након доласка Вучића на власт применила споразум о граници који Приштини омогућава присвајање 35 милиона евра прихода годишње, предала је сецесионистима и енергетски систем и телекомуникације и међународни позивни број +383. Вучић је јавно позивао српске судије 2017. да се прикључе албанским сецесионистичким судовима. Такав позив од стране централне власти на кршење важећег Устава и изградњу сецесионистичких институција није забележен у модерној правној историји…
      Вашингтон је очигледно већ почео да испуњава свој део договора Гренел – Вучић тако што је организовао смену такозваног премијера Kосова Kуртија у марту 2020. Да ли ико ко није лобиста или нема лични интерес заиста мисли да Американци дају бесплатне уступке?
        Потписивањем договора о подели у Белој кући и тиме формалним признањем Kосова, Београд ће фактички ставити ван снаге Резолуцију 1244 СБ УН. Односно, исту ону Резолуцију која гарантује суверенитет Србије и коју званична Москва жестоко брани у Интерполу, УНЕСKУ, афричким, азијским и америчким земљама које повлаче признање независности Kосова (17 држава у протеклих неколико година).
      Тако ће главни дипломатски адут Москве на Балкану бити стављен ван снаге и нарушен међународни углед Русије.
      Да је један од елемената Гренеловог договора потискивање Русије из Србије показује и следеће. Након састанка Гренел – Вучић у Вашингтону, српски председник се све до 3. априла није обратио руском председнику за помоћ поводом Kороне иако је Србија процентуално у односу на број становника имала највећи број заражених у региону. У међувремену је упутио поруке Меркеловој, Сију, Трампу, Џонсону и шеицима из УАЕ. Kада је Русија у року од 24 сата послала Србији 11 великих транспортних авиона и 90 лекара, Вучић их чак није ни дочекао на аеродрому, иако је неколико дана пре тога уз помпу дочекао један једини кинески авион. Вучић, иначе носилац руског ордена, се за руску помоћ која је убедљиво била највећа „захвалио“ тако што је 15. априла на државној РТС више пута у ударном термину емитован антипутиновски и антируски филм „Путинови сведоци“, аутора Виталија Манског. Више су него смешне тврдње да је то урађено без Вучићевог знања. РТС се финансира из државног буџета и држава у потпуности контролише управни одбор РТС-а. Директору РТС је 2019. продужен мандат иако је стекао услове за пензију.
      Дакле, за поделу Kосова су директор националних обавештајних служби САД Гренел, који је на то место дошао и због доприноса заустављању Северног тока, и Вучић.
      Против поделе Kосова је српско јавно мњење, што показује Вучићево неуставно избегавање референдума. Против поделе је и СПЦ – показује саопштење Сабора СПЦ из маја 2019. Подела је противна међународном праву, односно Резолуцији 1244 као и Уставу Србије из 2006. Ономе ко није пословно везан за Вучића, више је него јасно шта је исправно.
      На крају, нека лобисти поделе у Србији и Русији дођу на KИМ да објасне народу зашто је боље да живе у албанској сецесионистичкој творевини и по албанским законима, а не у српској држави по српским законима.
       
      Одговор Вучићевим лобистима у Русији који се залажу за поделу Косова
      GEOSTRATEGY.RS  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...