Jump to content

Сујета или Христос!?

Оцени ову тему


Препоручена порука

rublev-angels-at-mamre-trinity.jpg
Аврамово гостољубље, Света Тројица, Андреј Рубљов
 
 
      Сујета је највећа бољка готово сваке индивидуе у овом народу и зато, на жалост, не можемо да ''добацимо'' даље од свог ''носа'' и тапкамо у месту, јер бити личност значи бити човек заједнице, а бити индивидуа значи живети за оног ''типа'' у огледалу, огледалу, кога гледамо готово сваки дан. Бити индивидуа (индивидуалац), у смислу егоисте, човека који мисли и живи само за себе, користећи и људе и околности за своје егоманијаштво, значи бити као пали деница, као ђаво, јер је сатана највећи егоиста, а бити личност, човек заједнице (по хришћанском схватању појма личности) значи бити као Христос, као Бог.
 
Бог је заједница три личности, три особе, Оца, Сина и Духа Светога, једна је породица, обитељ и зато је човек, и само човек, жива икона живога Бога јер је створен да постоји на начин Свете Тројице, као породица, заједница у љубави, а не као индивидуа. Почетак сваког духовног опоравка, народа , државе, управо лежи и почива на породици. Здрава породица – здрав народ, а за здраву породицу је потребна једна Архипородица, Бог, потребан је Христос, без кога нема постојања, ни ваздуха, ни дисања, ни кретања, ни креативности. Бог је љубав управо стога јер је заједница, биће заједнице, породице. Љубав се испољава у заједници, а не у индивидуализму.
 
Нама је данас свако пројављивање иконичности по Богу лажно, те имамо много развода, јер се на породицу гледа нездраво, односно брак је данас више мода и тренд, како бисмо рекли, и управо је промоција индивидуализма и сујете, а не одрицања и трпљења и заједничарство у љубави. Љубав дуго трпи, како је говорио Свети Апостол Павле, не надима се, не горди се, не завиди. Медији пуно утичу на овакав след догађаја, а држава има слабе помаке у том правцу. Сваки наш покрет и делање, данас, је у основи егоистично и тако све радимо због себе и других, па тако и породице заснивамо јер је у ''тренду'', због себе, а не да бисмо се остварили као личности, као иконе Божије. Колективни канцер егоизма, промашаја, још провејава нашим душама тако да нам је надасве потребан лекар, Христос, Онај који може да нас излечи, да нас врати себи, да будемо своји и Његови поново, да као народ будемо ''una famillia'', Црква, једно тело, једна душа, а много ипостаси, личности.
 
Само повратак Христу и оним вредностима које чува наша вера, наша Црква, само повратак себи, повратак Оцу небеском, свом оном културном благу које баштинимо је гарант нашег будућег преображења и васкрсења. Христос је гарант нашег устајања, нашег васкрсења, нашег преумљења, нашег преображења, креативности, љубави!!
Да резимирамо?! Егоизам је погрешна "љубав"; према себи, сујета и није љубав, права љубав је окренутост ка другом, ка заједници, ка породици, једном речју Христобивствовање, бити као Христос!
 
 
 
Иван Миладиновић, теолог вероучитељ
 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Олимп рече
 
Бог је заједница три личности, три особе, Оца, Сина и Духа Светога, једна је породица, обитељ и зато је човек, и само човек, жива икона живога Бога јер је створен да постоји на начин Свете Тројице, као породица, заједница у љубави, а не као индивидуа. Почетак сваког духовног опоравка, народа , државе, управо лежи и почива на породици. Здрава породица – здрав народ, а за здраву породицу је потребна једна Архипородица, Бог, потребан је Христос, без кога нема постојања, ни ваздуха, ни дисања, ни кретања, ни креативности. Бог је љубав управо стога јер је заједница, биће заједнице, породице. Љубав се испољава у заједници, а не у индивидуализму.
 
Нама је данас свако пројављивање иконичности по Богу лажно, те имамо много развода, јер се на породицу гледа нездраво, односно брак је данас више мода и тренд, како бисмо рекли, и управо је промоција индивидуализма и сујете, а не одрицања и трпљења и заједничарство у љубави. Љубав дуго трпи, како је говорио Свети Апостол Павле, не надима се, не горди се, не завиди. Медији пуно утичу на овакав след догађаја, а држава има слабе помаке у том правцу. Сваки наш покрет и делање, данас, је у основи егоистично и тако све радимо због себе и других, па тако и породице заснивамо јер је у ''тренду'', због себе, а не да бисмо се остварили као личности, као иконе Божије. Колективни канцер егоизма, промашаја, још провејава нашим душама тако да нам је надасве потребан лекар, Христос, Онај који може да нас излечи, да нас врати себи, да будемо своји и Његови поново, да као народ будемо ''una famillia'', Црква, једно тело, једна душа, а много ипостаси, личности.

Ево једног очигледног примјера учења новотеологије гдје се тврди да је Бог у православном учењу заједница три особе, како аутор и наводи, а то у преводу значи заправо три одјелита бића, не Лица (Личности) иначе би тако било и наведено. Такво једно учење сљедећи свете Оце није православно већ одражава учење триетиста, тј. оних који су вјеровали у три засебна бића. Исто тако према православном догматском учењу о Светој Тројици, није допуштено Свету Тројицу једноставно дефинисати као заједницу Три Личности, јер се ту обично губи или превиђа синергијска веза између Ипостаси и Природе, тј. када свети Оци говоре о Светој Тројици увијек се наглашава веза између Ипостаси (Лица) и Суштине и њихова прожетост, интеракција. У новотеологији, са друге стране које се научава у нашим високообразовним институцијама, често се прнебјегава управо ова веза и учи се новотеолошки "бијег" од Природе, Суштине у односу на Лица. Тако се Лица дефинишу неким замишљеним односом у овој заједници, без да се обично Суштина и помиње и дефинишу се само једно преко другог, у искључивој овисности, односно искључивости, што је према светоотачком учењу незамисливо.

"Тако је Црква Никејоцариградским Символом вере формулисала за свагда своје догматско учење о Светој Тројици. Али и после II Васељенског Сабора јавила се јерес тритеиста (трибожника). Они су учили да су Отац, Син и Дух Свети три посебна и оделита божанска лица, која имају три посебне и оделите божанске суштине. Главни претставник тритеизма био је Јован Филопон (шести век), граматик из Александрије", свједочи нам по овом питању св. Јустин Ћелијски у "Догматици Православне Цркве".

 Догматика Православне Цркве, Свети Јустин Ћелијски, Том 1, Антитринитарне јереси

Догматика

b3vcis.jpg

Св. Јустин Ћелијски

Исто тако, у модерним учењима поставља се питаље индивидуалност (које се опет покушава строго одвојити од појма личности појединца) насупрот заједништву и тиме ствара нека нова теорија бића заједнице насупрот индивидуи, која је исто тако неодржива и недовољно доказива.

У намјери да се нагласи потреба за заједништвом, што са једне стране потпуно разумљиво, одлази се у крајност и одриче у добром дијелу индивидуалност и самим тиме и од Бога нам дата слобода појединца.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Одличан highlight @timjančica ! Искрено о овоме нисам размишљао на тај начин нити ми је пало на памет. Нисам сигуран ни да је аутор имао ту намеру. Свакако хвала ти што си поставила ово, да бисмо спречили различите проблеме. Мислим да је текст и даље одличан ако уврстимо ово што си ти написала уместо тамо наведеног.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Олимп рече

Одличан highlight @timjančica ! Искрено о овоме нисам размишљао на тај начин нити ми је пало на памет. Нисам сигуран ни да је аутор имао ту намеру. Свакако хвала ти што си поставила ово, да бисмо спречили различите проблеме. Мислим да је текст и даље одличан ако уврстимо ово што си ти написала уместо тамо наведеног.

Олимп, нити ја не мислим да је аутор имао такву намјеру, међутим, једноставно то је учење новотеологије углавном протестаног типа. Оно што је позитивно је да аутор покушава да апелује на неке неправилности које види око себе и препознаје, као и страсти, сујета, егоизам.

Међутим, то се не може радити "преко" догматски измјењеног текста, јер упадаш у сферу неправославног. Догматика је Богом откривено духовно Предање, "војничког" типа и ту нема пуно врдања.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Сабор Српске православне цркве на коме ће бити бирана три нова епископа на упражњена места у Епархији ваљевској, Митрополији црногорско-приморској и Загребачко љубљанској одржаће се 23. или 24. маја, у крипти Храма светог Саве због епидемиолошких мера, потврђено је Танјуг у Патријаршији.
      Тема сабора биће и Темељни уговор о међусобним односима СПЦ и државе Црне Горе, који би требало да буде потписан са владом Црне Горе највероватније после избора митрополита црногорско-приморског.
      Црногорски премијер Кривокапић, раније је изјавио да би најбоље било да уговор буде потписан после избора митрополита црногорско-приморског.
      Он сматра да се потписивање Темељног уговора некако природно поклапа с оним тренутком када новоизабрани митрополит буде устоличен и да би то могла бити заједничка свечаност.
      Митрополија црногорско-приморска нема епископа од октобра прошле године, када је преминуо митрополит Амфилохије, а за администратора митрополије је постављен владика Јоаникије, који важи и за најозбиљнијег кандидата за место новог митрополита.
      Епископе Сабор бира, из монашког или мирског свештенства једногласно или већином гласова, а потребно је да Сабору присуствује најмање две трећине владика.
       
      https://rs.sputniknews.com/vesti/202105131125343068-sabor-spc-u-kripti-hrama-23-ili-24-maja-izbor-tri-episkopa/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење.  
        Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.   Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа.     О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.   Богослужбене особености Томине недеље   Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)   Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника.   У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у  понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.   Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)   Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!

       
      На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
      Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.
      Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?
      Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.
      Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.
      Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.
      Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.  
       
      Ваш, у Христу Господу, 
      епископ бихаћко-петровачки и рмањски 
      + Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
    • Од Срндаћ,
      Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали.
      Википедија каже:
      Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата.
      Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио  ).
      Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина.
      Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело.
      Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим.
      У сваком случају, ево текста:
       
       
×
×
  • Креирај ново...