Jump to content
Милан Ракић

Славој Жижек: Тајна победе над Трампом налази се у Европи

Rate this topic

Recommended Posts

Могуће је да постоје две стране Доналда Трампа. Мирна и агресивна, у зависности од расположења. И могуће је да смо их обе недавно видели. Непосредно након што је најавио састанак са Ким Џонг Уном, Трамп је одлучио се повуче из споразума са Ираном, проузрокујући нестабилност и претњу ратом на Блиском истоку и не само тамо.

image-823820-breitwandaufmacher-vtnk-823

Наравно, постоји само један Трамп који је у оба случаја урадио исту ствар. У случају Северне Кореје применио је екстремни притисак, укључујући економске санкције и војну претњу, а исто је урадио и у иранском случају надајући се да ће, пошто је упалило у првом покушају, поново донети резултате.

Slavoj-Zizek.jpg

Да ли ће се то догодити? Шта ако је америчка влада свесна да притисак на Иран неће донети резултате? Шта уколико се, са Израелом и Саудијском Арабијом, припремају за рат против Ирана?

Тешко је спекулисати о последицама оваквог војног конфликта. Усредсредимо се на ограничења која носи овакав Трампов приступ: Да ли ће Трамп добити оно што му следује? Пошто ни Кина ни Русија не могу то да ураде – заробљени су у истој игри као и Трамп и суштински обраћају се истом реториком "Америка (Русија, Кина...) на првом месту".

Последња шанса

Само Европска унија може задати одлучан ударац и новонастала ситуација пружа овом политичком блоку јединствену шансу да се представи као суверена снага и делује као да је споразум са Ираном и даље на снази. Користећи ову шансу, француски министар финансија Бруно ле Мер рекао је да би се Трамповом предлогу да се ЕУ придружи америчкој политици према Ирану морала супротставити снажна и независна европска спољна политика. "Морамо да радимо заједно у оквирима Европе како бисмо одбранили наш европски економски суверенитет. Да ли желимо да будемо вазали који повлађују и скакућу како бисмо добили пажњу?"

Звучи добро – али постоји ли у Европи довољно снаге и јединства да би се тако нешто урадило? Да ли ће нова источноевропска, посткомунистичка линија (која се протеже од балтичких држава до Хрватске) подржати европски отпор Америци, или ће поклекнути пред САД и на тај начин још једном потврдити да је брзо ширење ЕУ на Исток била грешка?

Ствари додатно компликује чињеница да је Европа преокупирана унутрашњом популистичком побуном, покренутом чињеницом да људи све мање верују бриселској бирократији, сматрајући је центром моћи који нема демократски легитимитет.

Резултат недавних избора у Италији је да су, први пут у развијеној западноевропској држави, на власт доспели евроскептични популисти. Уз то, повлачење из споразума са Ираном представља тек један од три антиевропска дела Америке: Европска унија се одлучно супротставила премештању америчке амбасаде у Израелу, из Тел Авива у Јерусалим, а први хитац у трговинском рату са три највећа трговинска партнера била је одлука да се подигну намети на увоз челика и алуминијума из ЕУ, Канаде и Мексика.

Други поглед

Иако већина нас са наклоношћу гледа на европску реакцију, не смемо заборавити позадину америчке одлуке. Да бисмо је схватили, хајде да се окренемо другој теми која би се могла учинити потпуно различитом: тренутном хаосу у САД насталом због наглог укидања емисије "Розен" на Еј-Би-Сију због расистичког твита звезде тог програма, Розен Бар.

У колумни "Да ли ће одласком Розен Бар америчка радничка класа нестати са телевизија?", Џоан Вилијамс сматра да би левица коначно морала да почне да слуша глас беле радничке класе. Она луцидно примећује да је кључни фактор у овој афери прошао непримећено: укидање је "америчким телевизијама ускратило једини позитиван поглед на белу радничку класу у последњих пола века, односно од настанка телевизије".

Вилијамс безрезервно подржава изопштавање Розен Бар због расистичких твитова, али и наводи да "расизам није једина ставка у друштвеној хијерархији. Непоштовање према белој радничкој класи је део пакета културног непоштовања који је отворио пут демагозима попут Трампа". Она сматра да је нестанак беле радничке класе најјаснија индикација нестанка америчког сна.

"Скоро сви Американци рођени после четрдесетих година прошлог века зарађивали су више од својих родитеља; данас се тиме може похвалити мање од половине. Револт који је произвео Брегзит и Трампа одраз је фабрика које труну, умирућих градова и пола века празних обећања. Они који су у овом процесу изгубили јесу веома, веома гневни, а Трамп представља њихов средњи прст. Што више буде једио обалске елите, наслађиваће се све више његових следбеника. Коначно, неко ће их приметити."

И у том светлу треба сагледати Трампов рат таксама против најближих савезника: у његовој популистичкој верзији класног рата, Трампов циљ је да заштити америчку радничку класу (Нису ли радници у црној металургији симболи традиционалне радничке класе?) од "нелојалне" европске конкуренције и самим тим спасе радна места у САД. Због тога ће сва негодовања званичника и економиста из ЕУ, Канаде и Мексика, као и контрамере које су предложили, промашити циљ: док они следе логику Светске трговинске организације о слободној међународној трговини, само се нова левица, која се бави стрепњама запостављених, може истински супротставити Трампу.

На неком дубоком и често нејасном нивоу, неоконзервативци сматрају ЕУ за непријатеља. Оваква перцепција, коју контролише јавни политички дискурс, добија снагу у подземном и вулгарном двојнику, политичкој визији коју гаје десничари, хришћански фундаменталисти у опсесивном страху од новог светског поретка (са теоријама завере попут оне како је Обама у тајном пакту са УН, па ће међународне снаге интервенисати у САД и све истинске америчке патриоте потрпати у концентрационе логоре...).

Супротне идеје

Један од начина да се ова дилема разреши је хришћанско фундаменталистичка идеја, артикулисана кроз дела Тима ле Хаја и његових сарадника: да им се на више нивоа формира опозиција. Наслов романа Тима ле Хаја води у том смеру: "Европска завера". Према томе, истински противници Америке нису муслимански терористи, јер су најобичнији пиони којима манипулишу европски секуларисти, истинске антихришћанске снаге, који желе да ослабе САД и успоставе нови светски поредак под доминацијом Уједињених нација. На неки начин, они су и у праву: Европа није само још један пуки геополитички савез, већ глобална визија која је неспојива са националним државама.

Све нас ово враћа Трампу и Путину: један је отворено подржавао Бегзит, док је други веровао да је тај потез био потајна жеља Запада. Обојица су конзервативни националисти у линији са слоганом "Америка/Русија на првом месту", који сматрају да им је уједињена Европа највећи непријатељ (иако Путин у јавности износи сасвим супротне ставове и велики број Руса жали јер су искључени из европског пројекта) – и обојица су у праву.

Проблем Европе је како да остане верна својем ослобилачком наслеђу, које је сада угрожено растом конзервативних популиста. У "Белешкама за дефиницију културе", славни конзервативац Т. С. Елиот примећује да постоје времена када се опције своде на избор између јереси и неверништва, те да је одвајање од базе једини начин да се религија очува. То је ствар која се данас мора учинити: једини начин да се Трамп истински порази је да се у либералној демократији очува оно што је вредно спасавања.

1200px-Russia-today-logo.svg.png1280px-RTS_logo.svg.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије.      Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у Цркви Христовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих, већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада зацело премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене.   Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске Цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом Oхридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Нарочито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво.   У Охриду се Владика Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви.   Николајево доохридско стваралаштво било је као и његово образовање – општекултурно, философско и општерелигијско. Желео је на тај начин да придобије српску интелигенцију и шире интелектуалне слојеве српског друштва. Рачунао је да ће, потом, обичан свет следити своју елиту и да ће сви заједно, сав српски народ, бити верски просвећен и поучен. Временом је увидео и схватио да његова почетна дела код читалаца изазивају само површна дивљења и усхићења, и да не успевају да покрену на следовање Христу и на истински живот у Цркви Божјој. Доживевши горко разочарење у српску интелигенцију и у њен духовни сензибилитет, он је доцније умањивао и значај својих дела која су била њој намењена. Ту горку судбину остављености доживело је незаслужено и његово, бесумње, најбоље и најоригиналније поетско-философско дело Речи о Свечовеку, које је штампано непотписано, као Ничеов Заратустра. „Охридски пустињак“ се окренуо библијским и светооачким изворима и моделима у стваралаштву, ка библијском „тихом гласу“ који једини у себи поседује чудесну снагу и експлозивност Јеванђеља.   На почетку Омилија он недвосмислено указује на будући свој стваралачки и животни мото: „Као што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.“   Од побожног и смерног народа Охрида Владика Николај се искуствено почео учити живој и активној вери и свакодневној умној и срдачној молитви. У атмосфери те и такве молитвености испевао је најискреније псалме своје велике хришћанске душе, ненадмашне Молитве на језеру (1922). Као мото за ово своје бесмртно дело, препуно радосних кликтаја животу у Христу, узео је познати стих једне песме из опела: „Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње“. Молитвени и исповеднички тон који доминира кроз ову чудесну књигу указује на то да је она аутобиографског значења и садржине.   Радикални преокрет   У духовном животу Владике Николаја догодио се дубоки прелом и радикални преокрет. Попут древних православних отаца, молитвеника и подвижника, искуствено је доживео и засведочио да „свака права молитва јесте борба са смрћу и победа над смрћу. И опет, свака права молитва јесте борба за живот и утврђивање живота.“ У непосредном и живом сусрету са Васкрслим Христом, задивљен Његовом победом и лепотом, тих охридских дана (1923), исповеднички искрено, Владика Николај пише: „Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човека и човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, ланци таме, жалости и смрти су раскинути, јер је – Христос васкрсао!“   Дошавши у Охриду у непосредни додир са светим Оцима Цркве и са њиховим богословским делима и животима, почео је да одгонета и решава многа „проклета питања“ о која се до тада драматично саплитао у свом унутарњем животу и бићу, немоћан да их сам реши. Отворено је признавао да је раније налазио да постоје многи нерешени и нерешиви проблеми духа и живота људског. Са њима се рвао и носио целог живота, као библијски праотац Јаков. Али, када је доживео сусрет са светим Оцима Православне Цркве, увидео је да су они све те проблеме решили одавно, и то благодарећи Богочовеку Христу, чијим су путем ходили и чији су живот проживљавали.   Бог изнад свега, човек пре свега   Светоотачко духовно искуство, подвижнички живот и умовање у Духу Светоме били су кључ кога се Охридски пустињак домогао и њиме отворио све скривнице и тамнице „уклетих тајни” људског живота. Од тада његово животно гесло гласи: – Бог изнад свега, а човек пре свега. То је основна тема Христовог Јеванђеља. Цело откривење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек.   Владика је био члан многих црквених и државних мисија које су радиле за ствар српског народа и српске државе широм Европе и света. Међутим, њему је увек у првом плану био човек, хришћанин, грађанин, Србин... припадник било које вере или националности. Његово право на живот достојан човека и његова слобода.   После Бога човек је за Владику Николаја био највећа вредност и светиња. Он се увек, као члан разних мисија и делегација, борио за човека, а не за државу. Борио се и трудио да прошири границе људског духа, а не границе државе. У Расуђивању за 16. фебруар (по старом календару), у Охридском прологу, Владика каже: „Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!”   Говорили су за њега да је био наклоњен југословенској идеји и да је својим радом у Енглеској и Америци у току Првог светског рата дао значајан допринос у стварању велике државе Југославије. Комунисти су га оптуживали да је био заговорник стварања велике Србије. Он није био ни за велику Југославију нити за велику Србију, он је сав свој живот посветио стварању великих људи и у Југославији и у Србији, коначно великих људи у целом свету. Великих у Богу, стасалих и узраслих „у меру раста висине Христове“.   Главни циљ живота   Без Господа Христа који је Глава Цркве и Духа Светога који у Цркви обитава, својим личним напором и подвигом сам човек, макар поседовао надчовечанске духовне могућности и способности, не може постати велики и исправно решити кључне загонетке људског живота. Сви покушаји, највећих умова и генија човечантва кроз историју били су безуспешни и углавном су имали трагичан крај. Зато Владика Николај из охридске осаме, наднет над тајном смисла људског бића и живота, за главни циљ хришћанског живљења проглашава: „Стицање Духа Светога!“   У Поговору свом бесмртном Охридском прологу Владика Николај то нарочито подвлачи и наглашава: – Велики Оци Цркве молили су се Богу да им дарује Духа Свога Светога, па су то и за нас прописали. Стога ми и обично почињемо свакодневна богослужења и молитве просећи Духа Божјег Утешитеља: да дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спасе душе наше. Јасно је да се сама душа без Духа Светога не може спасти... Из овога следује да је Дух Божји највећи дар за који треба да се молимо Богу. И сва наука Господња своди се на давање и примање Духа Божјега Светога. Где је Дух Божји, ту је слобода, ту мудрост, ту чистота, ту сила, ту светлост, ту нада и љубав и радост. Зато Васкрсли Христос и удахну Духа Светога у апостоле Своје и рече: Примите Духа Светога! Зато се и ми, и лично и црквено, молимо поврх свега и изнад свега: да нам Бог даде Духа Свога Светога.   Владика Николај је својим подвижничким и молитвеним животом у Охриду стекао и имао Духа Светога, који га је надахнуо да напише поменуте књиге у охридском периоду. Када се њима додају Символи и сигнали, Касијана и Љубостињски стослов, онда се може рећи да је у тим делима изложена истинска „философија по Христу“, односно, његово православно светоотачко богословље.   Богословље владике Николаја   Владика Николај, мисионар и апостол по вокацији, никада није имао намеру нити се трудио да изгради и створи некакав свој посебан богословски систем. Ипак, свеукупно његово богословско и књижевно стваралаштво оцртава главне линије и концепте светоотачког богословља, проживљеног и прерађеног у његовој великој и широкој хришћанској души и генијалном уму. Своје православно богословље Владика Николај почиње Христовим позивом:   – Покајте се и верујте у Евангелије. Покајање у православном искуству значи: потпун обрт своје душе – и свог живота – од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу. Веровати у Евангелије значи: веровати у Радосну Вест, коју је Небески Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем – да човека црва обрати у човека бога и сина Божјег. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте.   – Православна Црква, пише даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда, кад читамо девети члан Вјерују: „У једну свету саборну и апостолску Цркву“ – ми под једином Црквом подразумевамо Православну Цркву... Носиоци православне свести и савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство.   – Православни народи верују и исповедају да је Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, оваплоћени Син Божји, Бог од Бога, пуноћа истине, извор Живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, Судија живих и мртвих, Дародавац живота вечног... Христос нам је оставио Свој завет да никако не прекидамо додир и општење са Њиме. То је Нови завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме да би били чланови Његови, живи удови Цркве Његове. Да се приопштавамо Њему, да бисмо били слични Њему, управо као и Он (Јн. 3,2). Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали христоси, мали богови и синови Божји, обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом оваплоћењу и очовечењу, Његовом додиру и општењу кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви... Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Своме (Откр. 1, 6), и показа децом светлости, а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небеском Царству.   Црква је мајка   Истичући значај Цркве за спасење човека, Владика Николај излаже своју православну еклесиологију:   – Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину, и њихову помоћ. Ми смо заиста „приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета (Јевр. 12, 22-24).   – Ето, то је Евангелије, додаје Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он – Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем, поручује Владика у Љубостињском стослову.   У Охридском прологу поједини пасажи из Расуђивања и Беседа обилују дирљивим и потресним поетским записима о Цркви Христовој:   – Црква Христова – слава је Христова. Благословена Црква Његова Света – плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом његовом, сва земља. Речима во веки и во веки пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности... Два највећа дела Божја досад пројављена јесу стварање света и стварање Цркве. И у једном и у другом делу човек је главни предмет Божје љубави.   Исповедајући саборну димензију Невесте Христове, са обала Охридског језера, Свети Владика кличе:   – Слава Богу! Слава Богу и Цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва век века! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као Црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; Црква је најчистије Тело Христово испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из Цркве – из светиње Светоме, и чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из Цркве још и због тога што је у Цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли да је његово слављење Бога у одвојености и засебности боље неголи слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у Цркви и са Црквом, ма и у пустињи био, он се може молити са Црквом и у Цркви; не особећи себе од Цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом Цркве неголи ван ове везе...   Ово би, укратко, била духовна срчика „богословствовања“ Владике Николаја на коме се темеље сва његова охридска и поохридска дела. Христос у Владици Николају – то је основна карактеристика његове личности и његовог књижевно-богословског стваралаштва.   Догматика и етика   На крају треба додати и ово: За Владику Николаја богословље није спекулација и схоластичко цепидлачење. Није гимнастика речи и појмова, компилативна акробатика и жонглирање туђим мислима и идејама, цитатима и наводима. Николајево стваралаштво поседује гранитну чврстину и целовитост, савременост и свевременост. Нигде оплазе, празнога хода, фразеологије и „шлајфовања у месту“... Све тече и славопојно жубори као бистри планински поток. На његовој „лири Духа Светога“ ниједна мелодија није поновљена. Све је ново, оригинално и аутентично. Богословље за Владику Николаја је, пре свега и изнад свега, живи живот у Цркви Божјој, у жртви и служењу ближњему своме из љубави према Богу своме. Богословље као богоживље и богосведочење, до последње капи крви и зноја. Живот у Христу и са Христом. И све то прожето и надахнуто снагом силне вере и наде у Бога, у љубави према свима и свему, према васцелој творевини Божјој која слави и прославља свога Творца.   Често је говорио: „Ја бих Догматику писао на последњој страници Етике”, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. Порука је јасна: – У Христу живети, па богословствовати. Као своје богословско завештање при крају живота написао је и ово:   – Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификовано добром: јер грешан живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој.   Владици Николају је био стран сваки догматизам. Догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Он је, превасходно, слободан човек и биће слободе, са даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Ко ће лава везати у синџире и орла држати у кавезу? У појединим својим раним делима, нарочито у Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и разиграности надлеће и прелеће бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирује недодирљиво, раскривајући завесе које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, приближавајући их човеку.   Дрво познања и дрво живота   У области догматике и систематског богословља потребан је искључиво интелектуални напор и спекулативни капацитет. У вези са тим, у једном писму свом пријатељу Џорџу Белу Николај пише:   – За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко.   Па ипак, ако се траже оне најдоње дубине, онај најнижи слој или сами праизвор Владичине теолошке и философске мисли, онда треба сићи у дубину златних хришћанских векова до великих Отаца и мужева Цркве, неуморних мисионара и просветитеља, посебно Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Богослова у старини, а у новије време до наше светосавске традиције, до православног и светосавског Христа, односно до Христоликог Светог Саве као српског оваплоћења Његовог. Кључ свега је, дакле, Владичина укорењеност у дубокој хришћанској традицији и православној духовности свога народа, који се темеље првенствено на проживљеним духовним искуствима и подвизима живота у Христу.   Завештање   Додајмо на крају и ово!   Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита:   – Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика...   Као своје животно завештање написао је и ово:   – Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела!   Протођакон др Љубомир Ранковић   *Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне цркве, бр 1/2020.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Драга ми духовна децо у Богочовеку Христу, посматрајући како се страх и паника шири око новонасталог вируса, не штедећи ни Хришћане, имали смо потребу да се из очинске бриге и одговорности обратимо вама, својој богољубивој пастви, са кратком беседом и поуком.     У времену када је светом завладао велики страх и паника, као Хришћани смо позвани да трезвено стојимо на чврстом Камену Вере и Наде наше, Који је Господ Христос.   Посматрајући, читајући и слушајући оно што се дешава у свету и око нас, страх обузима човеково срце, и уколико неконтролисано, прелази у оптшу панику и борбу по сваку цену за свој голи живот. Овакав страх је плод подсвесног хоминизираног уздања само у силу и моћ људску, у спасење које долази од човека и човеком; разгонећи у нама Царство Мира Божијег које нам је дато у Христу и Христом, од којега се неће збуњивати и бојати срце наше (Јн. 14, 27).   Да ли смо се у целој овој паници сетили Господа Христа?   Како ћемо Га се сетити када и поред вела страха који је покрио човечанство, ових дана Православни Хришћани слушају и читају како се из богослужбеног простора појединих хришћанских богомоља избацује света водица због бојазни од заразе?! Каква је то света вода од које се човек може заразити?! Зар није она на исцељење и освећење? Са Светим Причешћем уводе се мере и рестрикције?! Какав је то Христос у Чаши? Је ли то Онај исти који победи свет - смрт, грех и ђавола, или неки други?   Зато данас, можда више него икада, Православље треба да непоколебљиво стоји на стражи вере, да будемо трезвени и да бдијемо, да се молимо за цео свет.   Свака криза је прилика дата нама људима да се замислимо над својим животом, над тиме где стојимо наспрам вечног живота, наспрам Јеванђеља Богочовека Христа.   Стојећи пред смрти, сећајући се исте свакога дана, са надом на Васкрсење и Живот Вечни, била је и остала свакодневница трезвеноумног монаштва и светог Хришћанства. Вирус са којим смо се суочили јесте баш прави тренутак да застанемо и да помислимо, да ли смо спремни да изађемо пред Господа Христа?   Какав је то наш живот који живимо? Kакав нам је систем вредности? Да ли смо у срца деце посејали семе вере или коров пролазности? Шта ако нас Господ позове данас, какви ћемо се обрести пред Њим?   Имајући ово у виду, као Хришћани треба да смо увек спремни, да живимо у вери и нади и љубави, да се молимо за цео свет, особито за оне који су оболели, а и оне који брину о болнима, неизостављајући при том Јеванђелску Истину која нас учи, да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег знања и допуштења (Лк. 12, 7).   Поред превентивних мера које предузимамо по саветима здравствених стручњака и државних органа, призвани смо као Хришћани да овога Часног Поста са још већим усрђем, исповеђени, испитавши своја срца, приступамо што редовније са страхом Божјим и вером Светим Тајнама.   Свето Причешће јесте сам Богочовек Христос – Извор Живота и Лекар од свих болести, Који се усељава у нас, разгонећи сваку болест, сваку смрт, сваки мрак и овоземаљски страх.   Поред Светог Причешћа, имамо браћо и сестре, и Свету Богојављенску воду и нафору, коју требамо уз прописне молитве код куће током седмице свакога дана да узимамо.   Треба да нам домови замиришу светим тамјаном, да палимо кандило пред својим иконама, да се молимо, да читамо молитве пред сваким оброком благосиљајући своју трпезу.   Нека се деца наша, поучени примером својих родитеља, охрабре вером и надом у силу, моћ и љубав Богочовека Христа који победи свет.   Учинивши са наше стране што можемо, полажемо сву своју наду на Господа, предајући се вољи Божијој која увек све чини на спасење човека.   У Христу вас целивајући и благосиљајући,  са очинском љубављу, +Еп. Силуан, Епископ аустралијско-новозеландски     Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
    • By Логос
      Пречистом лику Твоме поклањамо се Благи, просећи опроштај грехова наших, Христе Боже, који си благоизволио да се телом узнесеш на Крст, и да избавиш оно што си саздао од преваре ђаволске. Зато Ти благодарствено кличемо: Са радошћу си испунио све, Спасе наш, дошавши да спасеш свет. (тропар)

       
      Из Триода: Синаксар прве недеље поста - поука Светог Теодора Студита   О недељи победе Православља   Синодик који се чита у Недељу Православља (из 843. године)   Свети Владика Николај: Еванђеље о Господу Свезнајућем и о човеку без лукавства   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу Православља   Патријарх Иринеј у Недељу Православља: Сви смо ми икона и лик Божји   Митрополит Амфилохије у недељу Православља: Вера је основа свега у Хришћанском животу   Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Свете Иконе и победа Православља (видео)   Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на Недељу православља 2017. године   Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на Недељу православља 2015. године   Епископ Атанасије: Историја и богословље светих икона   Беседа блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима у недељу Православља, 2016. године, Саборни храм у Новом Саду   Недеља Православља у Ватопеду (видео)
      Протонамесник Слободан Алексић о Недељи Православља: Црква почива на Богочовеку!
        Презвитер Велимир Врућинић: Недеља Православља   Предавање катихете Бранислава Илића: Богослужење прве седмице Великог поста и недеља Православља   Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља   ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Православља   Радио Беседа: Недеља Православља   Радио Светигора: Недеља Православља
       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      У Месопусну недељу 23. фебруара 2020. године, на дан када прослављамо Светог свештеномученика Харалампија, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Храму Преображења Господњег у Сокобањи.      Преосвећеном Епископу Илариону саслуживали су игуман манастира Буково архимандрит Козма (Радовић), протојереји-ставрофори у пензији Петар Милинковић, Алекса Симеуновић и Љубомир Јовановић, протојереји Дејан Миливојевић и Вања Ковачевић, јереји Ивица Станковић и Немања Тобић, архиђакон Илија (Јовановић) и ђакон Саша Средојевић.     На светој Литургији владика Иларион рукоположио је ђакона Сашу Средојевића у презвитерски чин.   У обраћању окупљеним верницима Епископ Иларион је рекао да се у току Литургије благодат Светог Духа излила не само на новорукоположеног свештенослужитеља Сашу Средојевића већ и на све присутне, и истакао да се призивањем благодати свештеник упућује на мисионарски рад.   Молитвено литургијско сабрање, увеличано појењем Хора Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару под  руководством професорке Наташе Јовановић и употпуњено духовном радошћу рукоположења, завршило се дељењем благослова новог свештеника Саше Средојевића, а потом и трпезом љубави.   Саша Средојевић рођен је 14. јула 1985. године у Слепчевићу код Шапца. Основну школу је завршио у Липолисту 2000. године када је уписао Богословију Светог Саве у Београду. Дипломирао је на Теолошком факултету Универзитета у Београду, а у чин ђакона га је рукоположио Епископ Иларион 2015. године у сокобањском храму Преображења Господњег. Од тада је запослен као вероучитељ. Ожењен је и отац је двоје деце.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...