Jump to content
Sign in to follow this  
Milan Nikolic

Отац који је због сумње да му је син силован ранио двоје људи пуштен да се брани са слободе

Оцени ову тему

Recommended Posts

Novosti Online | 06. јун 2018. 16:16 | Коментара: 0

Зорану Грујићу није одређен притвор и пуштен је да се брани са слободе. Њему је изречена мера забране прилажења састајања и комуницирања са сведоцима

ОСУМЊИЧЕНОМ за рањавање двоје комшија Зорану Грујићу није одређен притвор и пуштен је да се брани са слободе. Њему је изречена мера забране прилажења, састајања и комуницирања са сведоцима, сазнају "Новости".

Подсетимо, Грујић се сумњичи да је у недељу увече ранио Катарину и Станишу Ј. на Новом Београду, након што је сазнао да је једанаестогодишњи Л. Ј., син ово двоје комшија, наводно хтео да силује његовог сина И. Г. (6).

Прочитајте још: Потегао пиштољ јер је сумњао да му је син силован

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зоран Грујић се брани са слободе: Подсмевали су се мучењу мог сина

Е. Х. | 06. јун 2018. 16:16 > 20:52 | Коментара: 32

После саслушања због рањавања брачног пара Јанковић, Зоран Грујић пуштен да се брани са слободе: Станиша је одложио пиштољ на оближњу комоду и ја сам га зграбио

http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:731464-Zoran-Grujic-se-brani-sa-slobode-Podsmevali-su-se-mucenju-mog-sina

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Једна породица се суочавала са проблемима због сина који је водио ноћни живот. Његова мајка је била веома узнемирена јер није знала где он одлази и шта ради сву ноћ. Једна комшиница, која је познавала Старца, рекла јој је да се молитвено обрати Старцу Порфирију Кавсокаливиту, нашта јој је она одговорила: Иако га не познајем, обратићу му се.     Када је увече њен син отишао, она је клекнула и почела да се моли Богу говорећи:  Боже мој, заступништвом Старца Порфирија просветли  моје дете да промени начин живота. Тако се молила, топло, сво вече.   Око три после поноћи зазвонило је звонце. Уплашила се, пошто је знала да њен син има кључеве. Потрчала је да отвори врата и угледа једног старца који држи за руку њено дете.   „Ево ти, море, узми своје дете, јер си ми пробила уши целу ноћ“.  Затим се Старац повукао уназад и отишао је.   Тада мајка рече детету: Ко је старац који те је довео? Зашто си позвонио када имаш  кључеве? Дете јој одговори: Није ме довео никакав старац, нити сам притисао звонце. Ноћ је, па бунцаш.   - Како си се онда вратио?   - Тамо где сам седао и забављао се помислио сам: Доста више са овим развратним животом, веома је заморан, без смисла је. Вратићу се кући и од сада ћу живети као прави човек. Следећег дана, када је отишла код комшинице да јој исприча шта се догодило, комшиница јој је показала фотографију Старчеву. Жена га је препознала: Он је тај који ми је синоћ довео дете.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 16. октобра 2019. године, на празник Светог Пајсија (Јањевца), Патријарха српског, свету архијерејску Литургију у манастиру Пећкој Патријаршији.     -Свети новојављени и богоносни отац наш Пајсије, чија се часна глава чува у Саборној цркви Светих Апостола у манастиру Пећкој Патријаршији, био је изданак косовско-метохијске земље и косовско-метохијских светиња, поручио је владика Јоаникије.   Подсећајући на житије Светог Пајсија Пећког, Владика је казао да је његов отац Димитрије био свештеник, рођен у Јањеву, срцу Косова:   -Био је Митрополит грачанички, а касније, у најтежим временима, Патријарх српски. Његов претходник патријарх Јован Кантул борио се за слободу, али је, нажалост, издан од западних моћника и кажњен најстрашнијом казном. Турци су га обесили на Јени капији у Цариграду. У то вријеме српски архијереји бирају најјачу личност између себе да води архијереје, свештенике, игумане и цио српски народ. Свети Пајсије, такође, је наставио да се бори за слободу, али другачијим, јачим средствима. Он је објединио свој народ око Престола Господњег, духовно и културно га просвећивао, утврдио народно јединство, ојачао вјеру, украсио светиње, подносећи многе невоље и трпећи сталне притиске од Турака и Латина. Није хтио да долази у сукоб са Латинима, као што није хтио да долази у сукоб ни са Турцима, освајачима, него је користио оно мало простора, а кад је човјек у тјескоби онда се, врло често, јављају у његовој личности чудне силе, као што о томе и Његош пјева да се уздигне изнад свега. И он је, ваистину уздигао. Свети Пајсије је био већ средовјечан човјек када је изабран за Патријарха, а на Пећком трону је био 33 године, најдуже од свих досадашњих поглавара Српске Цркве.   -Он је међу првима успоставио редовне незе са Руском Црквом и руском државом, преко својих архијереја. Многи од њих су одлазили у Русију и тамо остајали, јер се нијесу имали гдје враћати. Али, Свети патријарх Пајсије остао је на свом мјесту, јачајући духовне и културне корјене свог народа, јачајући његов идентитет, обнављајући славу Немањића. Он је један од последњих из старог доба који су били под турским јармом, а који је те најузвишеније и најсветије традиције Немањића, његовао и оживљавао. Написао је прву службу Светом краљу Стефану Првовјенчаном. Такав светитељ и Божји угодник Свети краљ Стефан Првовјенчани, али још није имао службе, ни успостављеног култа. Њега прославља Свети Патријарх Пајсије, а јављао му се и Свети цар Урош чиме се објавила, потпуно, његова светост“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки и подсетио да је Свети Пајсије написао житије и службу Светом цару Урошу, кратко житије Светом Стефану Штиљановићу, обновио гробове Светих, који су већ били оронули, украсио свету обитељ Пећке Патријаршије, Грачаницу, посећивао све српске земље, утврђивао, сабирао српски народ од југа до севера, од истока до запада.   -Био је поклоник Гроба Господњег, ишао и у Цариград да утврди јединство међу православнима, а Цариград је мјеркао кад ће доћи вријеме да се укине Пећка Патријаршија, да они распростру јурисдикцију на подручју цијеле турске државе. Увјерени смо да као што су Соколовићи, прије патријарха Пајсија, дали нови замах српском народу и Српској Цркви да је, такође, послије страшних искушења, у вријеме погибије Јована Кантула, Свети патријарх Пајсије продужио вијек Пећке Патријаршије у оно вријеме макар за сто година, казао је владика Јоаникије.   Култ Светог Пајсија, Патријарха пећког, указао је Владика, није одмах заживио.   -У вријеме патријарха Максима, овдје се већ Свети патријарх Пајсије прослављао као свети. Нађена је његова икона према којој су сестре монахиње радиле нову икону. Дакле, због тешких искушења и страдања, које је доживјела Патријаршија његов култ је касније био запостављен и, ево, у ово наше вријеме, када се боримо да очувамо наше светиње на Косову и Метохији, да очувамо наше домове на Косову и Метохији, да очувамо свијест о томе шта Косово и Метохија значи за све нас, у ово вријеме, пројави се светост патријарха Пајсија и обасја нас новом снагом, новом љепотом, као и други свети са Косова и Метохије да нас оснаже. Јављају се нови свети да нас оснаже, да нас саберу, а ми који долазимо овдје у Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу, Љевишку, Призрен, Девич сабирамо се као на своје огњиште са кога сви потичемо. Варнице са тог огњишта су се далеко распрострле, српски народ јесте се разишао, раселио и ван своје отаџбине, али свуда носи са собом, у свом срцу, Косово и Метохију и његове светиње. Гдје се год налазили, сви имамо једну те исту мисао, једну те исту жељу, једну те исту молитву - да се сабирамо око наших светиња, да се сабирамо око нашег духовног огњишта, Пећке Патријаршије и осталих светиња на Косову и Метохији, поручио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од александар живаљев,
      ИЗВОР:РТС, WIRED
      АУТОР:КРИСТОФЕР РАЈАН
          Зашто су богати људи тако зли
      Жеља да се дистанцирате од људи који су сиромашнији од вас може се назвати „синдромом богаташког ђубрета“ (Rich Asshole Syndrome). Преносимо одломак из књиге Кристофера Рајана, „Цивилизовани до смрти: цена прогреса“ ("Civilized to Death: The Price of Progress"), објављен у часопису "Wired".
      Гари Ривлин је 2007. године за Њујорк тајмс написао текст о успешним људима из Силицијумске долине. Један од њих био је и Хал Стегер који је са супругом живео у кући од милион долара са погледом на Тихи океан. Вредност њихове имовине у том тренутку је износила око три и по милиона долара. Уз претпостављену разумну ренту од пет процената, Стегер и његова супруга били су у позицији да свој капитал уложе, и остатак живота, после тегобних година напорног рада, проведу уз редован приход од око 175 хиљада долара годишње.
         
      Међутим, уместо тога, како Ривлин бележи, Стегер је сваког јутра седао за свој радни сто и радио по 12 сати дневно, а викендом још додатних 10 сати. Овај, тада 51-годишњак је био свестан овог апсурда, али Ривлину је рекао да „Данас неколико милиона долара није исто што и некад“, вероватно мислећи на ефекте инфлације, међутим није био свестан како је богатство утицало на његову личност.
      „Силицијумска долина је препуна људи који би се могли назвати радницима-милионерима (working-class millionaires). Људи попут господина Стагера који на опште изненађење и даље раде тако напорно, потпуно су несвесни чињенице да су се већ обрели у друштву срећника. Међутим, многи тако остварени и амбициозни припадници дигиталне елите себе још увек не сматрају посебно срећнима, делом и зато што су окружени људима који су много богатији од њих, често неупоредиво богатији“, сматра Ривлин.
      После разговора са више руководилаца Ривлин је закључио да сви они доживљавају тих неколико милиона долара нагомиланог богатства као одраз њиховог скромног статуса у овом новом Златном добу, јер су стотине хиљада других накупиле много веће богарство.
      Сјајан пример овог парадокса био је и Гари Кремен који је као оснивач Match.com-a имао имовину у вредности од 10 милиона. Кремен је схватио замку у коју је упао.
      „Овде сви гледају људе изнад себе. Овде си нико и ништа са 10 милиона долара“.
      Поставља се питање, ако си нико и ништа са 10 милиона долара, са колико се постаје неко и нешто?
      Сада, можете да кажете „Баш ме брига за ове што се возикају својим приватним авионима“. И то би било у реду. Али, у томе је цака, ови момци су већ сј...ани. Стварно. Радили су до изнемоглости да би дошли до ових позиција. Зарадили су више новца од 99,99 одсто људских бића која су икада живела, али још увек нису мислили да су достигли место које им припада. Узалудност свог положаја како је они доживљавају сигурно неће наићи на разумевање и симптаије њихове родбине и пријатеља.
      Шта ако већина ових ђубрета (assholes) није богата по рођењу, већ су то постали захваљујући свом раду? Шта ако је безосећајност нужна карактеристика виших класа - назовимо то синдромом богаташких ђубради (Rich Asshole Syndrome) - и није последица тога што вас је одгајала армија озлојеђених дадиља, или сте имали превише часова једрења, или сте се предозирали кавијаром, већ је та мешавина разочарења што сте имали среће, а ипак се осећате неостварено. Научени смо да они који имају највише играчака побеђују, да је новац главни животни циљ.
      Али шта ако је ова стара прича само још једна од замки ове преваре у коју смо увучени?
      Шпанска реч aislar значи и „заштитити“ (to insulate ) и „изоловати“ (to isolate), што већина нас и чини што има више новца. Прво купујемо аутомобил да се више не бисмо возили аутобусом. Затим се селимо из стана да не бисмо били окружени тим досадним и бучним комшијама. На одмору одседамо у скупим, мирним хотелима, а не у претрпаним пансионима у којима смо до тада одседали. Новац нам служи да бисмо се заштитили од ризика, буке, непријатности.
      Али ова заштита се плаћа ценом изолованости. Удобност захтева да се одвојимо од случајних сусрета, нове музике, непознатог смеха, свежег ваздуха и случајних дружења са странцима.
      Истраживачи изнова и изнова закључују да је једина и најпоузданија претпоставка осећања личне среће осећање прихваћености у заједници. Током 1920-их, око пет одсто Американаца живело је само. Данас, по подацима Завода за статистику, више од четвртине, што је највиши ниво до сада. У исто време, употреба антидепресива се повећала за преко 400 процената у последњих двадесет година, а злоупотреба лекова против болова је достигла размере епидемије. Ова корелација не доказује да постоји узрочно-последична веза, али потврђује да су трендови ипак у вези.
      Можда је време да се преиспитају некадашње неупитне тежње за удобношћу, богарством и моћи.
      Боравио сам у Индији и тада сам први пут помислио да сам и ја богаташко ђубре. Путовао сам неколико месеци избегавајући просјаке што сам боље могао. Живећи у Њујорку, навикао сам да не обраћам пажњу на очајне бескућнике и психопате, али имао сам проблема да се навикнем на децу која су се окупљала око мог стола у уличним ресторанима и зурили у храну на мом тањиру. Повремено, конобар ди дошао и отерао их, али они би само отрчали мало даље на улицу и наставили да изгладнело зуре и чекају да останем без конобарове заштите, надајући се да ћу поделити који залогај са њима.
      У Њујорку сам успео да развијем механизме одбране од очаја са којим сам се сусретао на сваком кораку. Говорио сам себи да постоје социјалне службе које се баве бескућницима, да ће поклоњени новац сигурно искористити за пиће или дрогу, и да су вероватно сами одговорни за ситуацију у којој су се нашли. Али ниједан од тих механизама није радио по питању ове деце у Индији. О њима се нико није бринуо. Не постоји прихватилиште у које би се могли склонити. Ноћ су проводили на улицама, збијени једни уз друге како би се угрејали. Они сигурно не би протраћили поклоњени новац. Чак нису ни тражили новац. Само су буљили у храну на столу, а њихов изглед је недвосмислено говорио да се сигурно не претварају да су гладни.
      Не гледајте доле уколико нисте спремни да помогнете У пар наврата купио сам туце самоса и поделио им, али храна би нестала у тренутку, а око мене би се окупила још већа група клинаца (често и одраслих) који су ме додиривали рукама, молећиво покушавајући да ухвате мој поглед. Бројке су ми биле јасне. Новацем који сам потрошио за авионску карту од Њујорка до Њу Делхија, могао сам да из дужничког ропства извучем неколико породица. Новац који сам потрошио по њујоршким ресторанима током претходне године, био би довољан да се плати школовање неколицини од ове деце. Што је још горе, од новца који сам потрошио за путовање по Азији, вероватно бих могао да изградим и целу школу.
      Волео бих да могу да кажем да сам нешто од тога и учинио, али нисам. Уместо тога, развио сам психолошке механизме за игнорисање оваквих ситуација. Научио сам да не размишљам о стварима које сам могао да урадим, а знам да нећу. Научио сам да ни изразом лица не показујем да саосећам са њиховом ситуацијом. Научио сам да их прескачем по улици, не обазирући се да ли спавају или су мртви.
      Научио сам све ово јер сам морао - или зато што сам себи рекао да тако мора.
      Истраживање које су спровели научници са Универзитета у Торонту под руководством Стефана Котеа и сарадника, потврђује да су богаташи мање дарежљиви од сиромашних људи, али њихови резултати показују да закључак није да су они просто шкртији, већ да су захваљујући богатству развили дистанцу која, изгледа, прекида природан ток људске солидарности. Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи.
      Коте је утврдио да су „појединци са вишим дохотком мање великодушни само ако живе у крају са великим економским и социјалним разликама или када се неједнакост, макар и у експерименталне сврхе, приказује као драстична“. Богаташи су били великодушни као и сви други када је неједнакост била мања. Ако особа којој је помоћ потребна изгледа као неко ко се не разликује много од нас, вероватније је да ћемо јој помоћи, али ако се економски и културолошки много разликује од нас, мање је вјероватно да ћемо јој пружити руку.
      Социјална дистанца раздваја богате и сиромашне, као што нас и многе друге ствари удаљавају једне од других, што је људима постало својствено још од освита цивилизације и успостављене хијерархије која је створена, зато нам је психолошки толико тешко да своју душу преобликујемо тако да може да игнорише изгладнелу децу која ти зуре у пун тањир. Морамо да ућуткамо унутрашњи глас који вапи за правдом и једнакошћу.
      Али, да бисмо ућуткали овај древни, урођени глас савести платили смо високу психолошку цену.
      Недавно ми је један добростојећи пријатељ рекао да се успех постиже тако што често говориш „да“. Али када постанеш успешан много чешће мораш да говориш „не“. Ако те људи из твог окружења доживљавају као имућнијег, много чешће ће ти се обраћати са различитим захтевима, понудама, молбама, без обзира да ли си у Силицијумској долини или на улицама Калкуте.
      Одбијање искреног позива у помоћ није природно за нашу врсту. Неуронаучници Џорџ Мол, Џордан Графман и Френк Кругер са Националног института за неуролошке поремећаје уз помоћ снимака магнетне резонанце доказју да је алтруизам дубоко усађен у људску природу. Њихови налази говоре да је алтруистичко понашање код већине људи изазивало осећај задовољства не због културолошких утицаја, већ због еволутивне архитектуре људског мозга.
      Кад су волонтери током истраживања интересе других ставили испред својих, активирао се примитивни део мозга који је обично повезан са храном или сексом. Када су истраживачи измерили вагалне (нервне) тонове (показатеље осећаја сигурности и смирености) код 74 предшколске деце, открили су да деца која су донирала жетоне за помоћ болесној деци имају много бољу инервацију, од оне која су све жетоне задржала за себе. Џонас Милер, водећи истраживач, наводи да ови налази сугеришу да нам „повезаност још од малих ногу даје осећај сигурности тако што бринемо за друге“. Али Милер и његови сарадници су такође открили да без обзира на урођену предиспозицију, емпатија је под великим утицајем друштвених околности.
      Деца из имућнијих породица делила су мање жетона од деце из мање имућних породица.
      Психолози Дачер Келтнер и Пол Пиф посматрали су понашање људи на раскрсницама и утврдили да су возачи скупљих кола четири пута чешће претицали од осталих возача у скромнијим аутомобилима. Када су истраживачи поставили пешаке да чекају да пређу улицу, сви возачи у јефтинијим колима су их пропуштали, док су ови у скупим аутомобилима у 46,2 одсто случајева настављали пут, чак и ако су успоствили контакт очима са пешацима који чекају. Неки други резултати ових истраживача показују да су богатији испитаници били спремнији да варају на тестовима и играма. На пример, Келтнер наводи да су имућнији испитаници били склонији да тврде како су победили у компјутерској игри – чак и када је игра била подешена тако да је добитак немогућ. Добростојећи испитаници су чешће лагали током преговора и користили неетичне изговоре, и лагали клијенте како би остварили имовинску корист. Када су Келтнер и Пиф оставили теглу слаткиша на улазу у лабораторију на којој је писало да ће све што буде преостало бити поклоњено деци у оближњој школи, утврдили су да су богатији узимали више слаткиша.
      Истраживачи са Државног института за психијатрију из Њујорка посматрали су 43 хиљаде испитаника и утврдили да су богати чешће излазили из продавнице не плативши него сиромашнији. Овакви резултати (као и понашање на раскрсници) могу да говоре да имућни мање брину због могућих законских последица. Ако знате да вам није проблем да платите доброг адвоката, пролазак кроз црвено светло или један неплаћени „Сникерс“, и нису неки претерани ризик. Али себичност има много дубље корене од ових. Више непрофитних организација позива се на независно истраживање које показује да људи који имају годишњи приход испод 25.000 долара, обично донирају нешто више од четири одсто, док они који зарађују више од 150.000 долара, донирају само око 2,7 одсто свог дохотка (и поред бројних пореских олакшица које им следују, а које не постоје за оне који зарађују много мање).
      Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи Постоје разлози да се верује да је неосетљивост на патњу других у ствари психолошка адаптација на нелагодности коју узрокују екстремне разлике у богатству. Мајкл В. Краус и његове колеге утврдили су да људи вишег друштвено-економског статуса заправо теже тумаче емоције на лицима других људи. Није да их је било мање брига шта та лица поручују, већ су једноставно били слепи за знакове. А Кили Маскател, неуронаучница са Универзитета у Лос Анђелесу, открила је да мозак богатих људи показује далеко мање активности од мозгова сиромашних људи док гледају фотографије деце оболеле од рака.
      Књиге, као што су Змије у оделима: кад психопата иде на посао (Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work) и Тест за психопате (The Psychopath Test) тврде да се многе особине карактеристичне за психопате у пословним круговима високо цене: немилосрдност, друштвено прихватљиво одсуство савести, фокусираност искључиво на „успех“. Али, иако психопате могу бити идеалне за неке од најуноснијих професија, ја тврдим нешто другачије. Не само то да ће се безосећајни људи лакше обогатити. Кажем да богатство нагриза и оно мало срца што вам је остало. Другим речима, сугеришем да су богати испитаници који су учествовали у Маслателином истраживању научили да буду мање узнемирени док гледају фотографије болесне деце захвањујући богаташком искуству - као што сам ја научио да игноришем изгладнелу децу у Раџастану и мирно наставио свој одмор.
      У једној студији Екстремно богатство је штетно за све - посебно за најбогатије (Extreme Wealth is Bad for Everyone-Especially the Wealthy), Мајкл Луис примећује да „изгледа да проблем није у томе што људи који се налазе на овој пријатнијој страни неједнакости пате од неке моралне неспособности која им даје тржишну предност. Проблем узрокује сама неједнакост: она покреће хемијску реакцију код неколицине привилегованих. Утиче им на мозак. Зато је мање вероватно да ће бринути о било коме осим о себи или да ће искусити морална осећања потребна да би били пристојни грађани“.
      Емпатија је здрава
      Али на крају, мањак емпатије доводи до самодеструктивности. Доводи до социјалне изолованости која директно изазвива озбиљне здравствене проблеме, укључујући мождани удар, срчане болести, депресију и деменцију. У једној од мојих омиљених студија, Келтнер и Пиф одлучили су да се мало поиграју са популарном друштвеном игром, „Монополом“. Психолози су игру преуредили тако да је један играч од самог почетка имао огромну предност у односу на другог. У истраживање су укључили више стотина парова играча. Сви су у лабораторији бацали новчић како би се одредило ко ће у игри бити „богат“, а ко „сиромашан“. Насумично изабрани „богати“ играч почео је са двоструко више новца, сакупљао је дупло више сваки пут када је обишао круг и морао је да баца коцкице два пута, уместо једном. Ниједна од ових предности није била прећутана играчима. Обојица су добро знали колико је ситуација била неправедна. Али и поред тога, код „богатих“ играча почело је да се појављује понашање карактеристични за „богаташко ђубре“. Понашали су се арогантно, лупали су по табли својим фигурама, гласно славили своје успехе, чак су јели и више переца из чиније која се налазила на столу.
      После 15 минута, истраживачи су замолили испитанике да продискутују своје искуство током играња. Када је „богати“ играч тумачио свој успех, углавном је истицао своју изврсну стратегију, пре него што је био спреман да призна да је било готово немогуће да изгуби. „Закључили смо после више испитивања и хиљаде учесника из целе земље“, каже Пиф, „да што се нечије имовно стање више поправља, то саосећање и емпатија опадају, а осећање изабраности, заслужности и себичности расте“.
      Наравно, постоје изузеци од ове тенденције. Многи добростојећи људи имају довољно мудрости да избегну ове сурове струје које генерише њихово богатство без подлегања синдрому богаташког ђубрета (RAS), али такви људи су реткост и обично су скромнијег порекла. Можда разумевање ефеката које производи богатство објашњава зашто неки који су стекли огромно богатство, обећавају да га неће оставити својој деци. Неколико милијардера, укључујући Чака Финија, Била Гејтса, Ворена Бафета, обећали су да ће дати све или већину свог новца пре него што умру. Постала је славна Бафетова изјава да намерава да својој деци остави „довољно новца да не морају да раде било шта, али недовољно да не раде баш ништа“. Сличне намере изразили су и неки који се налазе нешто ниже на милионерској лествици. Према једном чаланку објављеном на CNBC.com-у, Крејг Волфи, власник компаније "CelebriDucks", највећег произвођача гумених паткица, намерава да милионе које је зарадио донира у добротворне сврхе, што је изненађујуће - али не толико колико чињеница да је неко могао да заради милионе производећи гумене паткице.
      Познајете ли некога ко пати од синдрома богаташког ђубрета?
      Можда му можете помоћи. Роб Вилер и његов тим са Универзитета Беркли, у свом истраживању су учесницима дали новац и затражили од њих да играју игре различите сложености које ће допринети „општем добру".
      Испитанике који су били великодушни њихове колеге су највише уважавале, поштовале и имали су већи друштвени утицај. „Налази сугеришу да ће свакога ко делује искључиво у свом властитом интересу околина избегавати, неће га уважавати, чак ће и омрзнути“, наводи Вилер. Келтнер и Пиф уочили су исту ствар. „У многобројним лабораторијским истраживањима смо открили да мале психолошке интервенције, мале промене ка људским вредностима, мали помаци у одређеним смеровима враћају осећање једнакости и емпатије“, наглашава Пајф. „На пример, подсећање људи на користи од сарадње или на предности заједништва, узрокује да богатији појединци постану праведнији као и сиромашни“.
      У једном истраживању, испитаницима су приказали кратак видео снимак од 46 секунди о сиромашној деци. Затим су проверили спремност испитаника да помогну непознатој особи која се нашла у лабораторији, а која је била у неком проблему. Сат вемена после гледања видеа, богати људи су били спремни да помогну у истом проценту као и сиромашни. Пиф верује да ови резултати показују да „ове разлике нису урођене или непромењиве“.
      Новац покреће свет Резултати Пифове студије се слажу са лекцијама које нам генерацијама преносе наши преци ловци-сакупљачи, чије је преживљавање зависило од развијања мреже међусобне помоћи. Разумели су да себичност води само у смрт: прво друштвену, а затим и биолошку. Док се нео-хобсовци муче да објасне постојање алтруизма код људи, други научници преиспитују њихову премису, питајући се има ли користи од себичности. Роб Вилер каже, „С обзиром на то колико можемо добити од великодушности, социолози се све мање питају зашто су људи великодушни, а све више, зашто су икада себични“.
      Деценије понављања поруке „похлепа је добра“ имале су за циљ да уклоне осећај стида повезан са уживањем у благодетима које настају захваљујући екстремној неједнакости. Ипак, осећање стида не нестаје јер су ове поруке у директној супротности са једном од најдубље усађених вредности наше врсте. Институције које покушавају да оправдају суштински противљудски (anti-human) економски систем изнова и изнова шаљу поруку да ће победа у игри новца донети добитнику срећу и задовољство. Али искуство наших предака старо око 300.000 година нам говори супротно. Себичност је можда од суштинског значаја за цивилизацију, али поставља се питање да ли за људе уопште има смисла да живе у цивилизацији која толико одступа од наше природне еволуције. 
                 
    • Од Логос,
      Након прослављеног српског песника Љубивоја Ршумовића, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у циклусу „Православље и млади“, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, угостила је једног од најистакнутијих савремених српских богослова протојереја – ставрофора Гојка Перовића, ректора Православне богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу.      У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва о. Гојко Перовић одушевио је бројне Ваљевце казивањем о теми „Домовина се брани лепотом и лепим васпитањем“. Претходно, тематски сродно предавање гост из Црне Горе одржао је у Казнено – поправном заводу Ваљево, на позив духовника установе јереја Дејана Трипковића. „Ако будемо људи, бранићемо домовину лепотом и лепим васпитањем“, закључио је прота Гојко Перовић. Боравак у Ваљевској епархији предавач је употпунио поклоњењем манастирима Лелић и Ћелије и Храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву.     Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      У храму Светог Николе у Баошићима литургијски и свечано је прослављен исповједник православља бокељски и далматински Кирил Цвјетковић. Свету архијерејску литургију на празник Светог Кирила, уз саслужење херцегновског и свештенства епархије будимљанско-никшићке, данас је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије.   Звучни запис беседе   У литургијској бесједи Владика је рекао да се само онај који узме крст свој на плећа своја и крене за Господом може назвати сином Његовим и братом Христовим и правим и истинским хришћанином. „То је циљ нашега живота. То спомињемо и опомињући се оних дивних угодника Божјих и ми се укрепљујемо и утврђујемо вјеру своју“, казао је Владика диоклијски.   Додао је да су такви угодници Божји, међу којима је и Свети Кирил Бокељски, у свим временима били благослов за све генерације хришћана. „За све оне који иду тим путем до данашњега дана, међу којима смо и ми, они су примјер како треба ходити за Христом Господом“, казао је Владика Методије.   По завршетку Свете Литургије епископ Методије је благословио о пререзао славски колач у славу и част Св. Кирила, а затум освјештао и новоурађену гостопримницу гдје је потом припремљено послужење за све присутне вјернике.   Кирил Цвјетковић је један од најзнаменитијих бокеља који је у вријеме владавине Аустрије на овим просторима, спријечио да се поунијате Бока Которска и Далмација и због тога је тешко пострадао провевши 24. год. у тешким оковима. Упокојио се у манастиру Бездин у Румунији са неоствареном жељом да још једном види своје родне Баошиће. Од стране аустријских власти му је био забрањен повратак у Боку Которску.   Великим трудом и залагањем вјероучитеља из Београда г. Будимира Кокотовића, уз благослов епископа будимског и администратора темишварског г.г. Лукијана,а уз Божију помоћ његове Свете мошти пронађене су 27. јула 2011.год. на три и по метра дубине у манастирској порти, а потом умивене, обучене миропамазане стављене у кивот у коме и данас почивају чекајући тренутак када ће бити донесене у његову родну Боку.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...