Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Јереј Дејан Трипковић

Пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Поштовани,

са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог организује пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића.
Пројекције ће бити одржане 11. јуна 2018. године у Биоскопу 85, са почетком у 19, 20 и 21 час.
Гости пројекција биће редитељ Радисав Јеврић и продуцент Ивана Костић.

Добро дошли!

Информативна служба Епархије ваљевске

новинар Јадранка Јанковић

 

ТИХИ КУТАК ХРИСТОВ

Филм је снимљен по благослову високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог

Сценарио и режија: Радисав Јеврић

Радивоје Буквић –владика Мардарије

Вук Бубало – Иван (дете)

Лазар Шћекић – Иван (16 година)

Кристина Стевовић – Мајка Иванова

Небојша Глоговац  – отац Жика

Слобода Мићаловић – Болничарка

Директор фотографије: Миодраг Миша Јелић

Монтажа: Марко Ковачевић

Музика за филм:

Матеа Прљевић

Елени Караиндроу

Извршна продукција: Ивана Костић Делиус филм

Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.

Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.

Трејлер:

https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng

 

Свети Мардарије Либертвилски,

Први епископ-администратор Српске православне цркве у Америци и Канади био је данас Свети владика Николај Охридски и Жички  који је предложио јеромонаха Мардарија Ускоковића за првог епископа Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Свети Мардарије родио се 2. новембра 1889. године у селу Корнет надомак Подгорице, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Од раног детињства предан вери и православљу, желео је да свој живот посвети  Христу и Богослужењу. Као дете из знамените породице, послат је на школовање. Основну школу похађао је у Реци Црнојевића, а средњу школу у престоном граду Црне Горе, Цетињу. Иван је рано осетио позив ка монашком животу, већ у једанаестој години тражио је од црногорског митрополита Митрофана да за замонаши. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд на даље школовање. За његов боравак и школовање у  Београду најбоље говори сама чињеница да је свако јутро и свако вече одлазио у Саборну цркву где се молио Богу да се замонаши.

         Благослов је добио од српског патријарха Димитрија  који је написао препоруку владици Жичком Сави. На пут ка Жичи и Струденици кренуо је пешке из Београда, владика Жички мислићи да је још млад не хтеде да га замонаши, али га примише у Студеници царској лаври Немањића где је замонашен 19. Марта 1906 године. У Студеници је боравио годину и по дана одакле се упутио на даље школовање у драгу му Русију на предлог СПЦ. Наредних дванаест година провео је у Русији, прво у Подворју СПЦ у Москви где је имао прилике да се упозна са великим бројем руских званичника који су нагињали идеји свесловенских православних земаља. Након Москве своје школовање наставља у Богословској школи у Житомиру у Молдавији, а на своју молбу од Житомира одлази у Кишињев, у Духовну семинарију у главном граду Молдавије коју је завршио с највишим оценама.

Његов боравак у Кишињеву обележио је милосрдан рад, помоћ деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. После три године проведених у Кишињеву, одакле је испраћен свечано са златним крстом и иконом захвалних житеља овог града свих звања, вероисповести и националности што преставља преседан у историји и животу Руске цркве. Свој боравак у Русији наствио је у једној од највећих руских светиња Александро-невском манастиру, припремајући се за полагање пријемног испита за Санкт-Петербуршку  духовну академију, на којој је био један од малобројних који су положили пријемни и био примљен. Током студија у Петрограду често је позиван да служи у Царском селу, у тамошњом Саборној цркви у коју је долазила цела царска породица Романових.  Проповедао је у школама, билницама, војним камповима, остала су бројна сведочанства о беседничком дару архимандрита Мардарија.  Његове беседе забележене су и у књигама које је објавио: Завет руском народу, Зборник проповеди, Тихи кутак Христа, чији је приход од продаје дат сиромашној деци Русије. Његове проповеди слушане су са великом пажњом, јер јер реч овог младог паситра Божијег деловала на срца слушалаца, који су често говорили: „Ово је српски Златоуст“.  Добродошао свуда у царској Русији па и на самом двору Романових  Отац Мардарије био је највећи опонент самом Распућину, за кога се верује да га је сироашни српски монах Мардарије открио да је немачки шпијун на руском двору.

По избијању Првог светског рата, желео је да буде са својим народом. Иако му је остала још једна година студија, упутио се  у Ниш, где се налазило седиште српске владе и одмах се јавио српском патријарху израживши жељу да остане у Србији.  Синод СПЦ је проценио да ће његова помоћ бити много већа уколико би се вратио у Русију и проповедао и даље уједињење свих православних Словена под окриљем Русије, што је било тада у директној супротности према тадашњој европској политици.

Свој мисионарски пут отац Мардарије наставио је у далекој Америци. Свети Синод Руске православне цркве зарад потребе за организовањем духовног живота међу Србима у Америци, одлучио да пошаље осведоченог слугу Божијег Мардарија Ускоковића који би руководио српском мисијом на тлу Америке.  Он је на то пристао само ако за то добије благослов своје СПЦ и ако наша црква добије самосталност у Америци. И то је наравно успео да издјествује.  Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра ново основане Српске православне америчко-канадске епархије као зборно место свих Срба, одлучио је да то буде Чикаго.   У Либертвилу пронашао имање које га је навише подсећало на окружење у којима се налазе манастири-сиротишта у отаџбини и Русији. Новац за куповину земљишта дао му је Михајло Пупин. На том имању сазидан је манастир Светом Сави, сиротиште и дом за старе, као и гробље које су са правом називали Мала Србија.  Владика Мардарије упокојио је се 12. Децембра 1935. године у 46 години  земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либервилу. Године 2015. Сабор СПЦ донео је одлуку о канонизацији Светог Мардарија, а његове нетрулежне мошти откривене су у мају 2017. Године.

 

Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.

Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.

Трејлер:

https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng

tihi kutak hristov poster web.jpg


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
1 hour ago, Јереј Дејан Трипковић рече

Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве.

...ovo mora da je greska autora prikaza? Kada se svetitelj pribroji u diptihe svetih, to se ne odnosi samo na lokalne zajednice, premda svetitelj moze biti proslavljan samo u odredjenom kraju, a ne na vaseljenskom nivou. Svetost je iznad prostora I vremena, stoga "priznavanje" ili ne priznavanje nije stvar pojedinca, vec upravo zajednice, Crkve koja nedri svetitelje, mucenike, prepodobne I druge...

U Americi, na primer, sve pomesne Crkve proslavljaju Svetog Mardarija I Sebastijana I poklonici iz svih Crkava dolaze pred  svete mosti na poklonjenje. Dakle gore napisano/podebljano nije sasvim tacno.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У сали крушевачког Народног музеја проглашењем победника свечано је затворен пети међународни фестивал православног филма „Снажни духом“.     Гран прил фестивала припао је филму „Земљотрес“ Сарика Адеасјана из Јерменије, где ће бити послат освештан диптих са ликом Светог кнеза Лазара. У конкуренцији најбољег играног филма нагдраду и икону Светог Николаја Чудотворца понео је филм под називом „72 сата“ продуцентске компаније Николаја Растргујева из Русије. За најбољи докуменатарни филм проглашено је остварење Лусиане Кокухалене и Антона Никитина „Кијевско-Печерска лавра: фотографија хиљадугодишњице“ из Украјине. Победнику у том жанру додељена је икона Светог Василија Острошког. По оцени публике најбољи филм је „Чекам вас у Самтавру“ аутора Константина Церцваздеа из Грузије који је добио диптих са ликом Светог Саве.   Награде су освећене првог дана фестивала у цркви Лазарици. Фестивал су затворили директор Филип Kудрјашов и заменик градоначелника Весна Лазаревић, а наступупом ансамбла „Бели анђео“ на челу са солистом Kатарином Божић, званично је завршен фестивал.    Фестивал, чији је домаћин град Kрушевац, одржан је са благословом Патријарха српског г. Иринеја и Епископа крушевачког Давида. Покровитељи су Град Kрушевац, Kрушевачка епархија и Kомпанија „Вифсаида“. Свечаности у музеју присуствовали су представници града, политичког, културног и јавног живота, уз музичку пратњу Kатарине Божић и оркестра. Пети фестивал православног филма „Снажни духом“ директор фестивала Филип Kудрјасов оценио је као веома успешан и најавио почетак припрема за наредни.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      У зајечарском Позоришту, 7. септембра 2019. године свечано је затворен 3. Филмски фестивал духовног документарног филма. Додељене су награде и признања ове тродневне манифестације.       Протеклих дана приказано је 15 филмова са духовном, породичном и културном тематиком, који су се такмичили за главне награде по оцени стручног жирија и за награду публике.   Виђени су филмови аутора из: Русије, Украјине, Белорусије, Јерменије, Доњецке Републике-Украјине, Бугарске, Босне и Херцеговине,Хрватске, Словеније, Италије, Етиопије, Израела, САД-а и наравно филмове домаћих аутора.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Милан Ракић,
      Објављивање трејлера за наставак "Топ гана" прилика је да се подсетимо да је и СФРЈ имала војно-пропагандне филмове који су поделили судбину ЈНА коју су промовисали. Где је забрљао Маверик, па није постао адмирал и да ли је "Далеко Небо" односно "Far Sky" Стјепана Чикеша било узор Тонију Скоту.
      Још док је Тони Скот, редитељ "Топ Гана", био жив, најављиван је наставак у ком ће Том Круз поново одиграти Меверика.
      Причало се о разним заплетима а јако је дуго помињана идеја да ће нови филм говорити о ривалству пилота који су изучавали вештину блиске борбе и оператера који дејствују дроновима што је наравно сушта супротност у приступу ратовању, па можемо рећи и животу.
      Додуше, блиска борба одавно баш и није у примени јер се користе ракете којима се противник гађа далеко изван визуелног контакта. 
      Тони Скот је у међувремену починио самоубиство и наставак је на крају снимио један од Крузових "кућних" редитеља последњих година Џозеф Косински који се у тој плејади сарадника великог суперстара издвојио као визуелно надахнут стилиста код ког значајну улогу игра продукциони дизајн.
      Нажалост, љубитељи првог "Топ Гана" а још више они који воле војну технику доживели су поприлично разочарање када су видели први трејлер за филм.
      Наиме, у новом филму уместо неке нове моћне машине, Том Круз за почетак вози Ф-18, ловац који је некако био сматран слабијим адутом америчке ваздушне силе од Ф-14 којим је управљао код Тонија Скота.
      Мада има на крају трејлера и један кадар у ком се види Ф-14, тај непревазиђени морнарички олд тајмер, класик који се налазио у само два ваздухопловства - америчком и - колико год то невероватно звучало - иранском, али главни терет Меверикових враголија подноси Ф-18.
      Рекло би се да се поред Турске из пројекта Ф-35 повукао и Холивуд, чим се у овом филму који свакако треба да буде врхунски продукт америчког војно-забављачког комплекса определио за Ф-18.
      Пре неколико година је Золтан Дани, човек који је оборио амерички Ф-117 био протагониста документарног филма "Други сусрет".

      О њему још нема играног филма али верујем да ће нашу публику забавити чињеница да је ПВО Републике Српске у филму "Иза непријатељских линија" оборила управо Ф-18, за чијим је управљачем том приликом био Овен Вилсон.
      Дакле, Ф-18 није баш на цени у Фабрици снова.
      Међутим, војна аутентичност заправо никада није ни била кључни адут "Топ Гана".
      Уосталом, у сцени завршне ваздушне битке амерички ловци бију битку са "совјетским" летелицама које глуми битно мањи и инфериорнији Ф-5, такође амерички авион који се ни у једном борбеном сценарију не би нашао насупрот Ф-14 нити личи на било који супарнички авион тог времена.
      Оно што је "Топ Ган" учинило једним од најиконичнијих филмова осамдесетих и уз Иствудовог "Војничину" једним од најмоћнијих регрутних оружја америчких оружаних снага јесте харизма главних глумаца и кинестетичност Скотовог редитељског поступка. 
      Летење борбеним авионима постаје врхунски аудио-визуелни доживљај, високоестетизован спој човека и машине који буди готово органску реакцију код гледалаца.
      Сасвим сигурно да у наше време, већи број младића широм света и даље уписује Војну академију због овог филма него због неких објективних сазнања о томе шта их тамо чека.
      Међутим, колико год то невероватно звучало, СФРЈ је добро препознала тренд који су започели "Војничина" и "Топ Ган" и покушала је током осамдесетих да изгради свој војнозабављачки комплекс.
      "Далеко небо" је југословенски "Топ Ган" а "Најбољи" је југословенски "Војничина".
      Преузимање узора је толико дословно да ови филмови говоре о истим родовима војске - "Далеко небо" о војном ваздухопловству а "Најбољи" о морнаричкој пешадији, потпуно идентично као филмови Тонија Скота и Клинта Иствуда.
      Задржимо се међутим овом приликом на "Далеком небу".
      Овај филм је режирао Стјепан Чикеш, специјалиста за документарне филмове о авијацији.
      Заплет има дидактички и изразито пропагандни карактер - приказује Мацуру, младог пилота који лети на Мигу-21 и током драматичног лета почиње да се присећа како мајка није желела да га пусти у пилотску школу јер му је отац погинуо као пилот ЈНА.
      Сећа се школовања где је био под великим притиском јер је сећање на његовог оца било још увек веома живо међу инструкторима, а нарочито код породичног пријатеља потпуковника који га подвргава разним сложеним проверама не би ли му сломио вољу.
      Сличну породичну ситуацију има и Меверик, чији је отац страдао у Вијетнамском рату као пилот и који успева да упадне у разне конфлите са наставницима док покушава да изађе из очеве сенке.
      Међу наставницима такође среће очеве пријатеље и са њима се суочава са траумом тог губитка.
      Исто тако, и Чикешов и Скотов јунак су адреналински овисници, љубитељи опасности и екстремних ситуација.
      Пре него што ове невероватне сличности припишемо жељи југословенских филмаџија и официра задужених за пропаганду да дословно препишу амерички узор - напоменимо - "Далеко небо" је изашло 1982. године а "Топ Ган" 1986.!
      Дакле, једино је "Топ Ган" могао бити копија "Далеког неба" а не обрнуто.
      Зашто "Далеко небо" данас није популарнији филм?
      Па нажалост, зато што је продуцент "Топ Гана" Дон Симпсон ипак много боље држао прст на пулсу младе публике од пропагандиста из ЈНА.
      За разлику од Стјепана Чикеша који је са слично постављеним карактерима као у "Топ Гану" на крају снимио нешто што "маторци" мисле да млади "треба" да гледају, Симпсон и Скот су снимили нешто што млади заиста желе да гледају.
      Њихов приказ летења и војне акције, као и пилотске свакодневице је напросто секси, одвија се на звучној слици сачињеној од врхунских поп песама које је усмеравао Ђорђо Мородер и инструменталне пратње коју је изградио Харалд Фалтермајер, један од кључних композитора који је обликовао израз савремене музике и његов најбољи ученик.
      "Далеко небо" носи у себи наивност и ригидност војног система у коме је настао, премда је те 1982. године југословенски филм био далеко "несташнији" него што је Чикеш желео да покаже.
      Међутим, уместо да за тај посао узму ауторе који су тада били у директном додиру са популарном културом младих и да сниме нешто што ће диктирати трендове, направљен је филм који може да потпише неки војни апаратчик.
      Југословенска популарна култура је парадоксално тада имала ресурсе у домену музике, дизајна, моде да изнедри знатно ефектнији филм, но то се није десило.
      На филму "Најбољи" који је изашао 1989. године, исправљене су неке од грешака.
      Ангажован је динамичан хрватски редитељ Дејан Шорак а сценарио је писао Синиша Ковачевић, можда и највештији сценаристички хроничар живота у ЈНА, потписник култне телевизијске драме "Свечана обавеза".
      "Најбољи" је међутим изашао када већ Југославији није било спаса и није могла да заживи та слика југословенске модерне у којој млади официр на путу од Београда до Требиња силно гази свог "југа", остављајући за собом своју гламурозну девојку, као што је Пит Мичел Меверик давао гас на мотору.
      Главни глумац Вицко Руић такође није био калибар младог Тома Круза и све је то допринело да овај много боље спакован пропагандни рад такође остане на маргинама наше кинематографије.
      "Топ Ган" стиже у биоскопе идућег лета. Надајмо се да се неће свести само на злоупотребу наше носталгије.
      И што је још важније, надајмо се да Том Круз у међувремену није старећи постао оно што су били југословенски апаратчици.
      Сигуран сам да у рукама доброг редитеља, филм овог типа може да нас бар на пар сати измести из оних 78 дана током којих смо се налазили са друге стране пилотске палице, али не бежим од тога да можда више никада нећемо моћи да уживамо у таквом филму као тада.
      Трејлер за нови "Топ Ган" изашао је 18. јула ове године.
      Истог дана у околини Ечке срушио се тренажни авион Злин регистрације YU-CDG који смо могли видети у филму "Далеко небо".
      Док се Меверикова пустоловина наставља, истовремено полако нестају и последњи делови света који је констиусао филм "Далеко небо", од пилотске школе у Мостару па надаље све до самих апарата које смо гледали на екрану.
      А што се Ф-18 тиче, треба да будемо безбрижни. Ако су они у "Топ Гану" 2020. године, онда половни Мигови-29 нису уопште били лоша инвестиција.
      Димитрије ВОЈНОВ

       
    • Од Ромејац,
      ДАН ДРЖАВНОСТИ
      Српски римејк филма „Independence day“ (1996)
      Премијера: 2020 
      Режија: Радош Бајић, Драган Бјелогрлић
      Трејлер:
      12. фебруар 
      Сцена 1: Млади капетан Ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, ромске националности (у даљем тексту капетан Ромо) буди се из сна у породичној кући у Краљеву. Ромо излази на улицу да баци ђубре, пролази поред успаничених комшија и враћа се у кућу. Тек случајно бацивши поглед кроз прозор примећује огроман ванземаљски брод изнад родног града.
      Сцена 2: Општа узбуна на аеродрому Лађевци. Пилоти 241. ексадриле „Тигрови“ трче преко писте ка својим Орловима.
      Сцена 3: Краљево у пламену. На разарајући напад ванземаљаца надовезује се земљотрес који уништава оно што је преостало од града.
      Сцена 4: Председник Србије Александар Вучић се укрцава у „Land force one“ (МКШК-а број 1) и упућује на тајно командно место у Жаркову, Ратка Ресановића 1.
      13. фебруар
      Сцена 5: Ваздушна битка између Краљева и Крагујевца. Напад 101. и 241. ескадриле не даје резултате. Ванземаљски брод је нерањив због енергетског штита, српски авиони бивају оборени. Остатак Витезова и Тигрова се повлачи ка Батајници.
      Сцена 6: Капетан Ромо обара ванземаљску борбену летелецу у бесомучној јурњави кроз кањон реке Увац, али при томе и његов орао бива уништен. Капетан Ромо се падобраном спушта крај ванземаљца кога линчује локално становништво са вилама и мотикама.
      Сцена 7: САД и ЕУ позивају обе стране да се суздрже од прекомерне употребе силе.
      Сцена 8: Жене у црном организују протест на Теразијама због ратног злочина над заробљеним ванземаљцем.
      Сцена 9: Крагујевац у пламену. Фијат напушта Србију и поред обећања да ће добити додатне субвенције.
      Сцена 10: Врховни командант Александар Вучић проглашава општу мобилизацију. 
      50 000 војника и 700 000 припадника цивилне заштите спремају одбрану Београда.
      14. фебруар 
      Сцена 11: Велики свемирски брод се примиче Космају. Ракетне јединице и противградна заштита покушавају да успоре напредовање ванземаљског брода.
      Сцена 12: Саветовање водећих политичара на тајном командном месту председника Александра Вучића. Министар Вулин предлаже хапшење најбогатијих грађана да би се умирила јавност. Ивица Дачић учи текст популарне ванземаљске песме. Чедомир Јовановић тврди да је напад ванземаљаца последица промашене политике из деведесетих и тражи да се призна реалност. Јовановић напушта састанак и прелази на страну ванземаљаца.
      Сцена 13: Капетан Ромо од председника Александра Вучића и министра одбране Вулина добија задатак да зарази свемирски брод најновијим вирусом, који је разрадило 1000 домаћих стручњака из ИТ центра код Лесковца (заједнички пројекат Србије и Уједињених арапских емирата).
      15. фебруар Сретење 
      Сцена 14: Капетан Ромо у заробљеном ванземаљском ловцу стиже на базни брод у орбити Земље. Преноси вирус и поставља експлозивну направу (шестомесечна производња Крушика из Ваљева). Док се свемирски брод распада у експлозији капетан Ромо успева да се домогне Србије и слеће на нишки аеродром.
      Сцена 15: Узлеће целокупна српска авијација. Јединим преосталим Мигом-29 пилотира председник Александар Вучић. Прате га преживели мигови 21, орлови, хеликоптерске јединице као и авиони за запрашивање комараца. Ласта 95 пада при узлетању.
      Сцена 16: Битка у ваздуху. Стотине ванземаљских ловаца, сада без енергетске заштите бори се против српског ваздухопловства.
      Сцена 17: Председник Александар Вучић лансира ракету која погаћа улаз у ванземаљски брод. Експлозија. Делови агресорског брода падају на Рушањ.
      Сцена 18: Председник Александар Вучић у кокпиту Мига-29. Суза му креће из ока док окреће авион на десну страну. У крупном кадру остаје Таковски крст на левом крилу.
      Крај
×
×
  • Креирај ново...