Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Епископ Јоаникије одликовао оца Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког чином протопрезвитера-ставрофора (звучни запис)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу свих Светих, прву седмицу по Педесетници, 3. јуна 2018, на празник Светог цара Константина и царице Јелене, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.
 
Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске.
 
Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине.
У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад.
 
„Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика.
 
Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству.
 
„Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство.   
 
У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете.
 
„Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући:
„Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“.
 
„Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја.
Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство.
 
Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих.
 
„Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене.
 
Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“.    
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Зна Дрвар чији је, знају Дрварчани ко су, и због тога су ријечи члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића само још један пуцањ у празно, а Србима још једна опомена да не смију заборавити своје коријене јер ће им, у супротном, они као што је Комшић писати уџбенике из којих ће учити историју, поручује Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије.
       
       
      Поводом Комшићеве изјаве да Дрвар никада није био српски град, нити ће бити,
      епископ Сергије наводи да сви којима је Дрвар у срцу неће остати нијеми на ријечи новог Бењамина Калаја који жели да им прекроји име и презиме, претке и прошлост.
      - `Када би људи говорили само оно што знају, свијет би заћутао грозном тишином`. Ову велику мисао, великог чешког мислиоца, Жељко Комшић, први Хрват међу Бошњацима, засигурно никада није чуо, јер да јесте никада не би рекао да Дрвар није српски град. Ћутао би овај бошњачки Хрват на привременом раду у Предсједништву БиХ и никада ништа не би проговорио. Али, не. Скупивши храброст коју нема, усудио се господин Комшић да квалификује, да туђе поклања, да нам завичај скрнави - истиче владика Сергије.
      Епископ Сергије поручио је Комшићу да погледа резултате било којег пописа, од турских дефтера до дана данашњег и просвијетли таму сопственог незнања, да не би и даље ширио лаж сажету у његовој безумној тврдњи да Дрвар није српски град, преноси Епархија бихаћко-петровачка.
      - Да је господин Комшић хтио да се и сам увјери чији је Дрвар дошао би овдје, међу нас, а ми бисмо му, као добри домаћини, показали свако село, сваки гроб, цркве, црквишта и манастиришта. Ако би тада нашао нешто што није српско, дали бисмо му за право да каже то што је рекао - истиче владика Сергије.
      Владика додаје да је Комшићу, ипак, удобније да о Дрвару суди и пресуђује из сарајевске визуре, не марећи за истину, која га, очигледно, уопште не занима.
      - Ако је Дрвар босански, као што олако рече господин Комшић, зашто су нам отели једанаест српских села, припојивши их Бихаћу, са којим та села, како тада, тако ни данас, немају никакве везе? Свима је јасно да је то учињено само због тога да општине са српском већином не би имале територијални додир са општинама у Лици, гдје је и данас српска већина, без обзира на цијели циклус злочина који се непрестано понављају - наводи владика Сергије.
      Владика пита и зашто, ако је Дрвар босански, у њему онда не живе Бошњаци, Босанци, Бошњани и њима слични?
      - Не схватајући окрутност политике великих села, наши су преци, у селу Трубару, у вријеме Босанско-херецеговачког устанка, прогласили, ни мање ни више, него уједињење са Србијом! Околности су сличне, али је жеља овог народа остала иста. Зна то и уважени господин Комшић, хрватски члан Предсједништва БиХ изабран вољом Бошњака, али несигуран у властити идентитет ту исту несигурност покушава пројектовати у идентитет нашег српског Дрвара - нагласио је владика Сергије.
      Он истиче да гробови српских предака, разасути као бисери широм дрварске котлине, обавезују на истину, на понос, али и на то "да себи и другима свједочимо шта смо и ко смо".
      - Ипак, нема разлога за страх, јер је вријеме Бењамина Калаја одавно прошло, а ми смо, прошавши кроз петодеценијски мрак комунизма, а потом крвави рат, напокон дошли к себи, да будемо оно што јесмо: Срби у српском граду Дрвару! - наглашава владика Сергије.
      Приликом отварања Конзуларне канцеларије Србије у Дрвару 16. априла амбасадор Србије у БиХ Александар Ђорђевић рекао је да ће Дрвар у перспективи бити српски град као што је увијек и био, а на ову изјаву је реаговао Жељко Комшић тврдећи да "Дрвар никада није био српски град, нити ће то икада бити".
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Логос,
      Владика Фотије богослужио у Милошевцу и одржао предавање о старцу Порфирију у Зворнику. У пету недеље Великог поста посвећену Преподобној Марији Египћанки, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Милошевцу код Модриче.

      Епископа је дочекао протојереј-ставрофор Ђоко Б. Лазић, надлежни парох милошевачки, заједно са сабраћом свештеницима и верним народом. -'Заиста је велики благослов за Епископа или свештеника, за оног који брине о духовном узрастању младих, кад види цркву пуну деце и омладине - малих светосаваца. То је за нас веома значајно јер су млади данас на великим искушењима од разних секти, дроге и ко зна каквих све других невоља. Зато морамо сви заједно, и Црква и родитељи и званичне педагошке институције да удружимо снаге у бризи за младе људе који су наша будућност, рекао је владика Фотије.
      -По примеру Преподобне Марије Египћанке, коју данас прослављамо, и ми треба да се покајемо да би нас Господ примио као своје. Покајање од разбојника чини светитеља. Покајање је жеља да се променимо, поручио је епископ Фотије.
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије одржао је 16. априла 2019. године у Зворнику, поводом великог православног празника Васкрса, предавање о Светом старцу Порфирију.
      -Свети старац Порфирије Кавсокаливит носитељ је благе вести, проповедник Јеванђеља Христова и љубави Христове. Теологија и учење старца Порфирија састоји се у томе да човек треба да заволи Бога, да заволи Христа и самим тим ће заволети и друге људе, чиме ће бити носилац те љубави и мисије, рекао је епископ Фотије и додао:
      -Мисија и порука старца Порфирија - то његово основно учење - јако је значајно за све народе света јер је та његова порука универзална. Старац Порфирије је учитељ љубави, који нам показује да Васкрс потврђује победу добра, победу љубави над злом и над оним што је лоше и недостојно човековог живота. Васкрс је победа вечнога живота и свега онога што је добро, нагласио је владика Фотије.
      Према његовим речима, учитељ те филозофије управо је старац Порфирије, као и многи други светитељи који су проповедали да је васкрсење Христово и васкрсење свих људи победа живота над смрћу, што је уједно и васкршња порука.
      Епископ Фотије је подсетио да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије 2013. године у диптих светих унео и старца Порфирија Светогорца.
      Испред организатора Светосавске омладинске заједнице госта и присутне речима добродошлице поздравио је протонамесник Милош Зекановић. Уследио је наступ дечјег хора Основне музичке школе из Зворника под диригентском палицом проф. Љубише Поповића.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       

      View full Странице
    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 14. априла 2019. године, у пету недељу Васкршњег поста – Глувну посвећену Светој Марији Египћанки, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.
      Литургијским сабрањем крунисана је и приведена крају манифестација „Дани патријарха Павла“, која је, на духовну корист и радост верујућег народа, први пут, организована у Никшићу.
      Преосвећеном Владици је саслуживало више свештенослужитеља епархија Будимљанско-никшићке, Нишке и Пакрачко-славонске који су поводом манифестације „Дани патријарха Павла“ били гости Црквене општине никшићке. У литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ Никшића, међу којима и мноштво деце, а Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и певница храма.
          
      Сабране је, пре причешћивања светим Тајнама, речима пастирске беседе поучио протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Он је, указујући на речи Господње из светог Јеванђеља: Хајдемо у Јерусалим, рекао да је најважнији пут који постоји у срцу сваког човека – пут покајања, пут преумљења, преобраћења, пут којим сваки човјек треба да пође и иде, јер пре свега и изнад свега јесте покајање.
      -Речима: Покајте се, јер се приближи Царство небеско, почео је своју проповед Господ наш Исус Христос, а највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ такође је поновио те речи. Покајање је оно чему нас Црква учи у недјељама пре светог поста, а и сада у време поста. Ништа друго није важно, све науке су бесплодне, сва друга човечија знања немају никакву снагу, само оно што ми будемо о себи помислили и тражили, а то је да тражимо и нађемо покајање. Јер, нема човека који се неће постидети нечега у свом животу, али, веома је опасно ако човек мисли о себи више, него што доликује људској природи. Зато нас учи Црква, почевши од Недеље о митару и фарисеју, да прва и основна ствар јесте смирење. Без смирења нема покајања, нема задобијања Царства Божјег. Кроз смирење да задобијемо Царство небеско, да задобијемо рај, оно што је Господ обећао свима који Га љубе. То је тај пут, а тај пут води кроз покајање, кроз сузе. Као што смо се чистили у крштењу светом водом, нема друге воде осим воде суза, које могу, после крштења, да оперу гријехе које смо учинили. Сузе за себе, сузе за покајање, сузе за ближње, сузе за даљње, сузе за народ, сузе за човјечанство, то је једина течност која може да опере гријехе људске, беседио је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.
          
      -Црква нам у данашњи дан, када су наше снаге попустиле током пет недеља Поста, даје слику Свете Марије Египћанке, покајнице, која је од дна постала света жена чије молитве Бог прима. Ми јој се обраћамо, стално, молитвено и говоримо: Преподобна мати Маријо, моли Бога за нас, а она, која је била дно дна, постала је светитељка да може да заштити цијелу Цркву, јер је Господ све ставио у силу покајања, и њу је позвао да се покаје, чак је и преко икона Мајка Божја проговорила: Марија, ако пређеш ријеку Јордан спасићеш се. Та икона и данас постоји, ено је у Јерусалиму, у цркви Светог Јакова, брата Божјег. Имао сам благослов да се поклоним тој икони од које се чуо глас: Марија, пређи ријеку Јордан и спасићеш се. Тако и нама свима: Пређи преко мноштва гријехова својих, обрати се Господу, затражи покајање, и спасићеш се, поручио је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.
      Сабрани, који посте Васкршњи пост, приступили су и причестили се светим тајнама Тијела и Крви Христове. Уваженим гостима из епархија Нишке и Пакрачко-славонске, који су у Никшић дошли поводом „Дана патријарха Павла“, захвалио је надлежни епископ Јоаникије:
      -Цијела наша света Црква, а, већ, и друге Православне Цркве, изузетно поштују успомену на нашег блаженопочившег Патријарха и ми, који смо ушли у организацију, која је прво кренула од Чачка, па преко Гацка стигла до Никшића и до родног мјеста Патријарха Павла, не треба да се осјећамо да смо много заслужни, али јесмо дужни да његујемо спомен на овог изузетног Божјег угодника, који је савршен примјер хришћанског живота, нарочито за нас владике, свештенике, али и за сваког хришћанина. Нарочито нам је драго што је овдје дошао отац прота Милутин Тимотијевић, ректор, што је са нама свештеник који је наследник оног свештеника који је крстио Гојка Стојчевића као дијете, из његових Кућанаца, отац Драган Гаћеша. Он је код нашег владике Јована Ћулибрка, његов сатрудник и сарадник. И господа из Чачка, такође, су са нама, који су оснивачи ове дивне манифестације, која ће, свакако, да се шири, јер, сви они који се подсјећају на живот, на примјер, на лик, на ријечи, на дјела, на миротворство, на жртву, на косовску голготу нашег Патријарха. Сви ће имати велику духовну корист од тога, закључио је Његово Преосвештенство.
          
      -Блаженопочивши патријарх Павле више пута је посјећивао Никшић, а са посебном радошћу сјећамо се кад је обновљена Епархија будимљанско-никшићка, када је, уочи празника Успенија Пресвете Богородице у никшићком Саборном храму служена вечерња служба, а сјутрадан заједно слушали његове ријечи у Пивском манастиру. То је био велики благослов за нас, сјећамо се и неких детаља, анегдота. Око таквих личности увијек буде нешто интересантно, њихова харизма је таква да, чак, и оно што изгледа безначајно, у његовом присуству постаје важно и памти се. Нека Господ услиши и његове и наше молитве; хвала, још једном нашим гостима, хвала Матици српској, која је покренула ову иницијативу у Никшићу и нашој Црквеној општини на великом доприносу у организовању манифестације, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.  
        СПЦ
×
×
  • Create New...